Naslov originala

ARISTOTEL

POLITIKA

Tree izdanje

PREDGOVOR

Dr MILO N. URIC

PREVELA SA STAROGRKOG

Dr LJILJANA STANOJEVIC-CREPAJAC

REDAKTOR

Dr FRANJA BARISIC

NAPOMENE 1 OBJANJENJA NAPISAO

LJUBOMIR CREPAJAC

BEOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFICKI ZAVOD BEOGRAD, 1975.

"

V

V

ARISTOTELOVO UENJE DRAVI I NJENOM ETIKOM ZADATKU

1. ARISTOTELOV EMPIRIZAM U PROUAVANJU DRAVA

Koliko je Aristotel bio rezultat Platonove filosofske aktivnosti toliko je on svojim zdravim, empirijskim i za konkretan ivot vezanim realizmom bio suprotnost i dopuna Platonovu, za nebo vezanom, idealizmu. On nije postao reformator i nikad nije hteo da to bude kao Platon; on nije eleo da svet popravlja, ali je eleo da sazna sve to moe da bude predmet znanja, od najapstraktnije logike do najivljega komeanja i najarenije vreve ivotinjskog i biljnog sveta. Mada je i njemu potrebna Metafizika da bi objasnio Fiziku i stvorio osnovu za svoju Etiku i Politiku, on je ve iz prirodnjako-medicinske atmosfere svoga oca doneo u Akademiju suptilnu posmatraku obdarenost, koju je naroito pokazao u svom Prouavanju ivotinja, na primer, u izvanredno plastinom i vernom opisu kameleona (563 a 15), morskog raka (526 a 11) i drugim opisima, koji izazivaju mesti-mice pravo divljenje. U vezi s tom obdarenou, on je doneo i drukiji smisao za prouavanje ljudskoga roda u njegovu ma-krokozmikom proirenju, tj. u dravnoj zajednici. Bez duboke melanholije, iz koje je roen onostrani svet platonskih nepro-menljivih i venih ideja, on je ve iz bioloke atmosfere u roditeljskoj kui poneo otro realistiko oko i drukiju metodu za prouavanje sveta postojanja i, uopte, sklonost prema sveem vazduhu rastenja, cvetanja i sazrevanja. S takvim osobinama ulazio je i u prouavanje drave i u posmatranje i ocenjivanje politike stvarnosti svoga vremena.

Realniji naunik nego Platon, Aristotel je svoju teoriju drave osnovao na najobimnijem objektivnom i sistematskom prouavanju istorijski datih dravnih oblika, obraenih u monumentalnom zborniku Politije (Dravni ustavi), koji je imao sto pedeset i osam razliitih helenskih i nehelenskih politi ja. Najrazgovetniji pojam sutini toga zbornika daje nam ve pomenuti Aristotelov spis Ustav atinski, koji ima dva dela: isto-rijski, u kome je izloena istorija atinskog ustava od najstarijih vremena do pieva vremena (gl. 141), i sistematski, u kome je prikazano ureenje atinske drave kakvo je bilo u pievo vreme (gl. 4269). S postepenim prikupljanjem gradiva za taj zbornik, Aristotel je naporedo pisao svoju Politiku. I kao to je krupno gradivo, prikupljeno u Prouavanju ivotinja, upotrebio da razvije i utvrdi sistem ivotinja, tako se gradivom. Politija posluio kao osnovom za svoju teoriju drave. Takvim postupkom dravni ustav postavljen je u sredite naunog prouavanja. Tako je nauno raspravljanje organizaciji vlasti i ustavnim pitanjima kao veoma vanim iniocima istorijskoga dogaanja uskoro postalo opte dobro intelektualnog sveta, pa i samih dravnika praktiara. To nam najbolje pokazuje VI knjiga Polibijeve Istorije, gde je pisac analizu rimskog ustava dao sasvim na Aristotelov nain i osetio mo i snagu Rima, onako isto kao i Aristotel veliinu i snagu Makedonije.

1 M. Pohlenz, Slaatsgedanke und Staatslehre der Griechen, Leipzig, 1923, 128 ss.

Koliko je pisanje Politike proizlazilo iz mnogostrukosti Aristotelova genija i njegove univerzalne obrazovanosti, jer je on u pravom smislu bio polihistor i tvorac itavih nauka, toliko je ono proizlazilo i iz potreba njegova vremena. Platonov i Aristotelov ivot pada u vreme najivlje politike literature,1 jer je tada helenska gradska drava bila u krizi, i najradiniji filosofi, besednici, dravnici, meu njima ak i jedan Spartanac, Tibron (Arist. Polit. 1333 b 18), i vojnici uzimaju re i daju predloge za popravku nezdravih i nepovoljnih politikih prilika, izazvanih razobruenim svojinskim apetitima, tekom ekonomskom nejednakou i unutranjim razdorom, koji je mogao dobiti najstraniji vid, kakav je, npr., bio onaj u Argu god. 370, kad je pobesnela svetina pobila vie od hiljadu i dve stotine graana (Isocr. Phil. 52. Diod. XV 58, 3). U horu tih politikih glasova nalazi se i Politika, jedno od najznamenitijih i najtrajnijih dela politike literature uopte. Ma koliko Aristotel svojim mislima, pie Englez Grant, zaostajao za potrebama naega vremena, uvek e prouavanje njegove Politike biti od vrednosti za onoga ko misli da jedared uzme uee u politikom ivotu svoje zemlje.

Kao teoretiar drave, Aristotel naputa platonsku apsolutnu politiku normu, tj. ideju spekulativno-konstruktivnog izgraivanja drave i ulazi u analizu realno-konkretnoga sveta drava, da bi takvim iskustvenim putem svojoj teoriji drave dao pozitivnu osnovu, tj. osnovao je i utvrdio na injenicama iskustva.

Takvim metodikim principom ve mu je prethodio njegov uitelj, koji je u svojim Zakonima napustio metodu smelih dedukcija kakvom se sluio u Dravi i pokuao da logiko-kon-struktivnu strogost pomiri s veoma smotrenom empirijom. Platon otvoreno izjavljuje da njegovi Zakoni predstavljaju naputanje plana kakav je razvijen u Dravi, jer oni hoe da ostvare dravu kakva je moguna u realnim prilikama helenskoga ivota. Plan Drave mogli bi oivotvoriti samo bogovi ili boji sinovi (Legg. 739 D); to su filosofi-kraljevi. Prilaenje metodi kakva je primenjena u Zakonima nije duboka, tragina katastrofa ni dubok unutranji pad, ni slabost, kako je to shvatio Vladimir S. Solovjev u svom spisu ivotna drama Platonova, nego hrabro odricanje koje modifikuje ili sasvim preinauje san mladosti da bi ga moglo ovaplotiti na zemljitu stvarnoga ivota.

Ugledajui se na svoga uitelja, Aristotel metodu njegovih Zakona produuje u svojim teorijsko-politikim spisima. svom metodikom principu on se sam, na zavretku Nikomahove etike, gde Politiku nadovezuje na Etiku, izraava ovako:

Kako su nai prethodnici teoriju zakonodavstva ostavili neispitanu, preporuljivo je da je mi sami dalje ispitamo, kao i teoriju drave uopte, kako bismo na taj nain filosofiju ljudskih stvari priveli kraju. Pre svega, mi emo pokuati utvrditi to su naem predmetu pravilno rekli stariji, pa emo zatim, na osnovu naeg zbornika politija ( ), ispitati ta drave uopte i pojedine dravne oblike posebice odrava, a ta ih rui, kao i uzroke iz kojih se jedne drave nahode u dobru, a druge u ravu stanju. Jer, ako tako postupimo, moda emo lake moi uvideti i koja je drava najbolja, i kakav poredak svakoj treba, i kojim zakonima i ustanovama treba da se slui. (Eth. Nic. 1181 b 13 ss.)

Ono to je originalno u Aristotela i karakteristino za njega kao teoretiara drave, sastoji se u tome to je on svoje nor-mativno-politiko miljenje, koje je stekao za svoga boravka u Akademiji, udruio s obilnom iskustvenom osnovom, sa svojom monom sposobnou da savlada obilan materijal konkretno--politike stvarnosti kakav se nalazio u mnogobrojnim politija-ma njegova zbornika, i da na genijalan nain izgradi svoju metodu pomirivanja norme i stvarnog sveta. Ne treba naroito napominjati da Aristotel i kao socijalan etiar ostaje pravi Helen po svome shvatanju drave i prave sredine.

2. COVEK JE OD PRIRODE POLITIKO BICE

Drutveni nagon koji se izraava u prijateljstvu jo se potpunije i u veoj meri ispoljava u dravi, i tek u njoj dolazi do svojega ostvarenja. To nas vodi do odnosa Politike prema Etici i Etike prema Politici. Aristotel obe discipline obuhvata zajednikim imenom Politike u irem smislu, i ve to pokazuje da je njemu kao Helenu Politika vanija od Etike. Jer, ako je ono (tj. ljudsko dobro), dodue, isto i za oveka pojedinca i za dravu, ipak se kao vea i savrenija stvar pojavljuje zasnivanje i odravanje dobra drave; ako je dobro dostojno da ga voli i ovek pojedinac, jo je lake i boanstvenije ako to ini koji narod ili drava. To je, eto, predmet ove discipline (tj. Etike), koja je jedan deo Politike (Eth. Nic. 1094 711). Sto je, dakle, Etika pojedincu, to je Politika udruenju pojedinaca.

Razvijanje cele i pune ljudske prirode, ispunjavanje moralnog zadatka i postizanje potpunog ivota i blaenstva, mogue je tek u zajednici (), kojoj je osnovni oblik porodica a najpotpuniji drava. Jer, ovek je od prirode politiko bie ( ) tj. bie koje ono za to je odreeno moe vriti samo u dravi, a ne ma u kojoj zajednici (Polit. 1253 a lss; upor. i Eth. Nic. 1097 b 11, 1169 b 18). Ko ne moe iveti u zajednici, ili je ak i ne treba, jer je sam sebi dovoljan, taj nije lan drave i prema tome je zver ili bog (1253 a 2729). U emu se sastoji ta definicija? Ona se, kae K. Marks, sastoji, u stvari, u tome da je svaki ovek po prirodi graanin. Ona je za klasini stari vek isto toliko karakteristina koliko je za Amerikanca karakteristina Franklinova definicija da je ovek po prirodi izraiva alata (Kapital, Beograd 1947, str. 259, nap. 13). To znai: dok dananja nauka oveka i njegovu prirodu eli da objasni njegovim radom i poloajem u drutvu, Aristotel kao teoretiar robovlasnike drave oveka i njegov politiki smisao objanjava njegovom prirodom.

Najraniji ovekov politiki smisao ogleda se u stvaranju porodice, u kojoj je isprva sve bilo zajedniko, i koja prethodi stvaranju drave. Prvobitno postoje mukarac i ena, koji se radi lakega odranja udruuju i radi potomaka brakom osnivaju porodicu, koja ini osnovu drave. Da im zajednica bude vrsta, potrebno je da jedno od njih upravlja i nareuje, i to ono koje se razumom moe starati za porodicu, a drugo da slua. Ve iz porodice i domainstva razvija se etvorostruk odnos: gospodara prema robu, mua prema eni, oca prema deci i, naposletku, posednika prema posedu, i privreivanju (, , 1256 b 8 ss). Sastavljanjem i udruivanjem vie porodica () obrazuje se seoska t i n a (), a od mnogih optina postaje grad (), pojam grada za Aristotela kao Helena poklapa se s pojmom drave.

Posmatrana, dakle, analitiko-genetiki, drava ide posle jedinke, porodice i seoske optine. Meutim, socijalni nagon usaen je, po Aristotelu, u ljudskoj prirodi tako duboko da je drava po prirodi, tj. po cilju, prvobitnija nego porodica i jedinka: Drava je, dakle, od prirode prvobitnija nego li porodica i jedinka, jer celina nunim nainom ide pre njenih delova (1253 a 18). Ukoliko se, naime, etiki cilj sastoji u duevnoj delatnosti prema vrlini, a sutina drave u tome da tu delat-nost omoguuje i unapreuje, utoliko pojedincu imanentni etiki cilj ve pretpostavlja postojanje drave. Cilj drave je odravanje, obezbeivanje i unapreivanje ne samo fizikoga postojanja nego i moralnoga ivota njenih graana. Kao svako ljudsko drutvo, i drava tei za odreenim dobrom, samo to je kod nje re najdragocenijem i najirem dobru (1252 a 17). Ovo dobro unosi Aristotel u svoju definiciju drave: Drava je ono savreno ljudsko drutvo koje je postiglo cilj pune autarkije (=samodovoljnosti) i koje, dodue, postaje iz ivotnih potreba, ali postoji da omoguuje najbolji ivot (1252 b 2730; vid. i 1280 b 33 ss). Otuda je najvii zadatak drave moralno vaspitanje graana. Jer gde ovek inae moe nalaziti i traiti ivot u vrlini nego li u dravi?

3. ZABLUDA ROPSTVU I NJEN ODJEK U SHVATANJU PRIRODE

I MATERIJE

Postojanje porodice Aristotel ne moe zamisliti bez odnosa gospodara i roba, koji je on takoe posmatrao kao prirodan odnos. Staru helensku predrasudu ropstvu kao prirodnoj i nunoj pojavi sa svima njenim strogim posledicama, tj. da je ustanova ropstva nuna i da je pravo da Heleni vladaju nad varvarima, Aristotel opravdava time to postoji jedan deo ljudstva koji je, toboe, po svojim prirodnim osobinama nii, i zato se on mora pokoravati onom delu koji je priroda obdarila umom, jer jedna su bia po prirodi odreena da zapovedaju, a druga da se pokoravaju; kao to dua gospodari nad telom, i kao ovek nad ivotinjom, tako i slobodan ovek ima vlast nad robom, jer rob stoji na stepenu tela ili ivotinje. Ljudi su po prirodi ili slobodni ili robovi. Gospodar je vlasnik roba koji njemu sasvim pripada, jer onaj koji po prirodi pripada drugome a ne samom sebi jeste rob; on je svojina onoga kome pripada, a svojina je sredstvo za upotrebu, i zato gospodar ima pravo da se slui robom kao sredstvom za upotrebu. Jer priroda je udesila da se i tela slobodnih ljudi razlikuju od tela robova; ovi posled-nji su snaniji i zato podesniji za vrenje potrebnih telesnih poslova a slobodni ljudi su vitki i nepodesni za vrenje takvih radova, a sposobni za politiki ivot u ralu i miru (1254 b 29). Rob je iv deo imanja (1253 b 32), on je ivo orue, kao to je orue neiv rob i ve po prirodi ini sastavni deo najprostijeg ekonomskog ureenja porodice; siromanu oveku mesto robova slue domae ivotinje. Robovi su nuni radi odranja porodice i zato da bi graani bili osloboeni od vrenja tekih telesnih radova i time dobili slobodnog vremena da se pripremaju za valjano vrenje dravnih poslova i da svoj ivot udeavaju po etikim zakonima. Meutim, ima robova ne po prirodi nego samo po zakonu; to su ratni zarobljenici. Ali to ropstvo opravdava se utoliko ukoliko se onaj koji je odneo pobedu odlikovao i kao borac, tako da se ini da ni mo nije bez vrline (1255 a 15) opravdanje na osnovu uspeha.

Aristotelova zabluda prirodnosti ropstva utoliko je udnovati ja to su ve neki sofisti osuivali ustanovu ropstva, npr. Hipija, Alkidamant, Antifont, zatim tragediografi, kao Euripid i drugi.

* Gregor Vlastos, Die Sklaverei im Denken Platos, Philosophische Rundschau, Mai 1941.

U zabludi ropstvu, a ne u fizikalnim prouavanjima, lei poreklo Aristotelova shvatanja materije. Kao za Platona, i za Aristotela je odnos izmeu gospodara i roba postao osnovna shema njegova miljenja u svima oblastima2. Gospodarenje i sluenje pripadaju kae Aristotel ne samo nunim nego i korisnim stvarima, i odmah od svog postanka neke stvari se toliko razlikuju da se ini da su jedne odreene da gospodare, a druge da sluaju. Osim toga, ima raznovrsnih gospodara i slugu, i uvek je bolje biti gospodar nad boljim slugama, bolje je, npr., biti gospodar nad ovekom nego nad ivotinjom . . . Suprotnost onoga to gospodari i onoga to slui svugde se pojavljuje gde se neto sastoji iz vie delova i ini neku celinu, bili delovi kontinuirani ili diskretni (1254 a 21ss).

Covek mora dobro paziti da ga ne zbuni naopaka logika ovog izvoenja. Nije lako zamisliti da je Aristotel gospodara i roba doista posmatrao kao neku celinu. Ali njegov raun je uvek Dogrean kad se trudi da ropstvo opravda. Meutim, ovde nije glavna stvar njegov pokuaj opravdanja ropstva nego odra-aj toga pokuaja u nauci. Budui da on odnos gospodara nre-ma robu nosmatra kao osnovnu shemu koja se pojavljuje u celokuonoj prirodi, prirodno je to on u materiji vidi neto neodreeno, tromo i bezlino, a u prirodi ili u svetskom umu ono to materiju primorava da slui kao materijal kome se daje izvestan oblik. Osobine to ih Aristotel pripisuje materiji udnovate su samo dotle dok se ne shvati da su mu pri tome pripisivanju lebdele pred oima iste osobine koie. po njeaovu shva-tanju, obeleavaiu roba. Shvatanje prirode kao svrhovite sile koja podreenoj materiji namee svoju volju osniva se na predstavi gospodara koji upravlja svojim robovima.

Na stvaranje pojma stvarnosti esto je u helenskih filosofa uticala politika stvarnost. U vezi s tim. znaajno je to Morison (J. S. Morrison) primeuie u svom radu Protagora i niaaov poloaj u javnom ivotu Atine: samo je politiki aspekat klju za razumevanje svih helenskih apstraktnijih obrazovanja ideja fClass. Quart., XXXV p. 1). U takav nain shvatanja ide i Aristotelov pojam materije kao principa nereda i bezakonitosti. Ali takvo gledanje na prirodu nema veze s naukom, i zato Epikur, odbacujui Platonovu teoloku astronomiju, primeuje da je naopak posao filosofiju prirode meati sa zakonodavstvom3.

4. EKONOMSKA TEORIJA

a Vid. C. Goettling, De servitute apud Arist., Jenae 1821; S. L. Stein-hein, Die Sklaverei bei Arst., Hamburg 1853; W. Uhde, De servitute apud Arst., Berlin 1856 Diss.; H. Wallon, Histoire de l'esclavage dans Vantiquite, IIII, 1879*; R. Schlalfer, Greek theories oj slavery from Homer to Ari-stoteles, Haw. Stud. in Class. Philol. 47, 1936, 184 ss; J. Vogt, Sklaverei und Humanitat im klass. Griechentum, Akademie d. Wiss. und Literatur in Mainz, Geistes- und Sozialwiss. Kl. Jahrgang 1953, Nr. 4.

U vezi sa svojom teorijom ropstva, Aristotel izlae svoje shvatanje ekonomskog ivota.

Kao svako organsko bie, i ovek sebe i svoju vrstu odrava podmirivanjem svojih prirodnih potreba, i zato mu slue ekonomska ili privredna dobra. Kao Platon, i Aristotel u preko-mernom sticanju tih dobara nalazi veliku opasnost za vrlinu i srean ivot, kao i u prekomernom siromatvu. Tenja za imovinom i za sticanjem ekonomskih dobara kao osnovnih materijalnih inilaca etikog, politikog i optekulturnog ivota opravdana je za Aristotela dotle i utoliko dokle i ukoliko ono slui pozitivno etikom ivotu i napretku. Time to slui odranju kako pojedinane organske jedinke tako i socijalnog organizma i podmirivanju njihovih ivotnih i kulturnih potreba, ekonomska dobra imaju etiku vrednost.

Pribavljanje materijalnih sredstava privrednih dobara vri se prirodnim i neprirodnim nainom. Priroda je sva iva bia snabdela dobrima kojima ona zadovoljavaju svoje potrebe, i ta dobra predstavljaju pravo bogatstvo. Prirodan nain pribavljanja privrednih dobara sastoji se, dakle, u svemu onom radu kojim se pribavlja ono to je radi odravanja ivota potrebno ili korisno za domae i politiko drutvo (1256 b 27 ss). U taj rad ide gajenje stoke, lov, obraivanje zemlje itd.

Osim ovog prirodnog naina sticanja dobara, ima i drugi, neprirodan ili vetaki, onaj koji se prvenstveno i s pravom naziva hrematistika (=nain pribavljanja bogatstava), a razlikuje se od prvog po tome to je prvi istovetan s prirodnim postupcima, a ovaj je plod iskustva i umenosti (1256 b 40 ss).

Svako dobro moe da slui dvama ciljevima: Svaka svojina ima dve upotrebe; obe su vezane za nju, ali ne na isti nain, jer je jedna upotreba svojstvena predmetu, a druga nije. Jedna obua, na primer, slui za obuvanje, ali moe sluiti i za raz-menu. U oba sluaja vri se upotreba obue. Jer ko je onome kome je ona potrebna dade za novac ili za materijalno sredstvo slui se obuom kao obuom, ali ne vri od nje pravu upotrebu, jer ona nije napravljena radi razmene. Isto tako stvar stoji i sa drugim predmetima. Razmenjivanje obuhvata sve predmete, jer je najpre postalo iz prirodne pojave, a to je obilje jednih proizvoda potrebnih za ivot, a oskudica u drugima (1257 a 6 ss). Razmena je, dakle, uslovljena injenicom da ljudi jednih stvari imaju u izobilju, a druge im nedostaju.

Sa sve veim diferenciranjem drutvenog organizma, s razvijanjem razlinih i mnogobrojnih potreba, s osnivanjem naseobina i s otvaranjem novih trita, s neprestanom i ponovnom podelom vrsta rada i proizvodnje, i sistem razmene postaje sve sloeniji. Ta sloenost izazvala je potrebu posredovanja novca. U toj fazi razmene razvio se drugi oblik hrematistike, tj. ista i prava trgovina, najpre u prostom, a zatim u sve sloenijem obliku ukoliko je iskustvo pokazivalo s kime i kako treba vriti razmenu radi postizanja to vee dobiti. Poto je novac kao zajedniko merilo vrednosti postao svrha trgovanja, razvija se vetako privreivanje, kome nije svrha zadovoljavanje naj-neposrednijih prirodnih potreba, nego to vee sticanje novca; kad sticanje novca, dakle, postaje svrha samom sebi, nastaje nezasitna udnja za obogaivanjem. Zato hrematistika stie sistematiniji oblik u onom delu ekonomske nauke koji se, pre svega, odnosi na novac i kojem je specijalan zadatak da proui sredstva za pribavljanje bogatstva.

Deava se da se bogatstvo ne poklapa uvek s koliinom novca: Ponekad se ini da je novac samo prazna stvar i da ima samo zakonsko vaenje, koje nikakva osnova nema u prirodi. Jer, ako mu oni koji su od njega napravili upotrebu promene vaenje, on gubi svu svoju vrednost i svu korisnost, i nije vie upotrebljiv za kupovinu nunih sredstava. A i onome koji novca ima u izobilju moe se dogoditi da nema ta da jede. Zato se bogatstvom ne moe nazivati ono ega ovek moe imati u izobilju a to ga ne moe spasti da ne umre od gladi, kao to se, po prii, dogodilo Midi, kome se sve to mu je donoeno, zbog nezajaljivosti njegovih elja, pretvorilo u zlato (1257 b 10 ss). Istiui vetaki karakter novca i protivstavljajui ga stvarnom karakteru potreba i prirodnih dobara, Aristotel ne izlae ekonomsko nego etiko uenje.4

* A. Dubois, Precis de Vhistoire des doctrines economiques dans leurs rapports avec les faits et les institutions, Pari, 1903, pg. 51 (nap. 1).

Razlikujui prirodno bogatstvo, koje je samo deo domae privrede, od hrematistike tj. trgovine kojom se ekonomska dobra ne stvaraju nego se prenose iz jedne ruke u drugu, Aristotel se zadrava na pojmu granica bogatstva. Dok svrha domae privrede ide do izvesne granice, tj. ono tei da zadovolji potrebe porodice, hrematistika nema granica, jer se njen cilj sastoji u tome da novac uvea do beskonanosti. Prva je nuna i opravdana, a druga se zasniva na razmeni, i Aristotel je s pravom osuuje, jer nije prirodna, nego je neprirodna, posledica uzajamnog iskoriavanja, kao to s pravom osuuje i zelenatvo, jer se novac ne bi smeo upotrebljavati ni za to drugo nego samo za razmenu: Sasvim je, dakle, opravdana mrnja na davanje novca na kamatu, jer time sam novac postaje produktivan i skree od svoje svrhe, koja se sastoji u tome da olaka razmenu, a kamata mu namenjuje da se sam sobom umnoava. Zato je kod nas i dobio ime izdanak (), jer je dete slino svojim roditeljima, a kamata kao novac proizlazi od novca. Zato je ovaj nain privreivanja od svih najprotivprirodniji (1258 b 1 ss). Zelenatvo se osuuje i u Etici Nikoviahovoj: Drugi opet preteruju kad uzimaju i grabe odakle mogu i to god mogu, kao oni koji se bave nedostojnim zanatima, sopstvenici bludili-ta i svi njima slini, i zelenai koji daju male svote na velike kamate. Jer svi oni uzimaju novac odakle ne bi trebalo i vie nego to im treba (1221 b 31 ss).

Aristotel je prvi analisao oblike vrednosti, i zato ga K. Marks i naziva velikim istraivaem:

Na prvom mjestu Aristotel jasno izlae da je novani oblik robe samo razvijeniji vid prostog oblika vrijednosti, tj. izraavanja vrijednosti neke robe ma kojom drugom robom, jer kae:

5 postelja = 1 kua ( ^ ne razlikuje se od

5 postelja = toliko i toliko novca ( ...

1).

Dakle, on uvia da odnos vrijednosti koji se otkriva ovim izrazom vrijednosti, sa svoje strane uslovljava da kua i postelja budu uzete kao kvalitativno jednake i da se ove ulno razline stvari bez takve jednakosti svoje sutine ne bi mogle dovesti u meusoban odnos kao samjerljive veliine. Bez jednakosti ne moe biti razmjene, veli on, >a jednakosti nema bez samjerljivosti (' ). Ali ovde Aristotel zapinje i die ruke od dalje analize oblika vrijednosti. Ali je zbilja nemogue da ovako raznorodne stvari budu samjerljive, tj. kvalitativno jednake.

Marks objanjava zbog ega je Aristotel digao ruke od daljeg prouavanja oblika vrednosti:

Genije Aristotelov pokazuje svoj sjaj ba u tome to je otkrio odnos jednakosti u izrazu robnih vrijednosti. Samo ga je istorijski okvir drutva u kome je ivio sprijeio da iznae u emu se taj odnos jednakosti zbilja sastoji.6

Drugim recima, drutvo koje se osnivalo na nejednakosti ljudi nije moglo Aristotelu dati uslove da otkrije tajnu vrednosti, a ta se tajna sastoji u tome to su u obliku robnih vrijednosti svi radovi izraeni kao jednak ljudski rad, pa time i kao radovi jednake vrijednosti.

s K. Marks, Kapital I, Kultura, str. 2526.

Ako ekonomske partije u Politici i nije zavrio, ipak je Aristotel najvanije probleme koji se odnose na ekonomsku aktivnost video u svoj njihovoj sloenosti. Nije mogao doneti njihovo potpuno reenje, jer je iveo u vremenu kad ekvivalentni ljudski rad jo nije bio istorijska injenica. Trajna njegova zasluga sastoji se u tome to je analisao naine ekonomskog pribavljanja i otkrio ulogu novca kao obinog prometnog sredstva i kao novanog kapitala.8

5. ODSTUPANJE OD PLATONA

Ne uzimajui u raun jae naglaavanje principa blaenstva, Aristotel se slae s Platonom u etiko-teleolokom shva-tanju drave. Zatim, kao Platon, i on osuuje pohlepnost za dobitkom, koja prevazilazi zadovoljavanje prirodnim razlozima opravdanih potreba, odbacuje nagomilavanje kapitala, kao i novane i trgovake poslove, jer oni razvijaju egoistian i zele-naki duh i omoguuju samo protivprirodan ivot uivanja. Osim toga, i po Aristotelu graanin ne pripada samom sebi nego dravi, koja je organizam u velikom.

S druge strane, ima u Politici partija u kojima Aristotel u provoenju politikih principa mnogo odstupa od Platona, jer u njega i u teoriji drave ne vai transcendentna teleologija, kao u Platona, nego imanentna. Platon, na primer, trai da meu graanima vlada jedinstvenost miljenja, uvstvovanja i hotenja. Aristotel smatra da se takva jedinstvenost ne moe ostvariti i da za njom ne treba ni teiti, jer su potrebe, prava i poslovi graana i suvie razlini. Takva jedinstvenost pre bi se pretvorila u monotoniju nego li u simfoniju.

6 Paul Guiraud, La proprite fonciere dans Vancienne Grece, Pari 1893, 278279; A. Souchon, Les thuories economiques 'dans la Grece uniique, Pari 1898; M. Defoumv, Aristote. Thiorie conomique et politique sociate, Ann. de l'Institut. Sup. de Philos. Louvain 1914 (3), 134; G. GJotz, Le travail dans la Grece ancienne, hlstoire aconomique de la Grece, etc, Pari 1920; H. Brauweiler, Die Wirtschaftslehre des Aristoteles, Arch. f. Rechts- und Sozialphilosophie, aug. 1938; A. Andreades, La pre-mte>e apparition de la science des finances, chapitre de l'Economique d'Aristote, Econ. polit, contemp. III (1930), 19; D. Willers, Die Okonomie des Aristoteles, Diss. Breslau 1931; E. Lama, pensiero economico di Aristotele, Roma, Ausonia 1933.

Po Platonu, sutina drave sastoji se u jedinstvu, u to jaoj centralizaciji, u kojoj pojedinac treba sasvim da se izgubi, a drava da upravlja celim ivotom svojih dravljana. Po Aristotelu, meutim, zadatak drave ne ostvaruje se potpunim podvrgavanjem jedinke objektivnim moima, tj. apsolutnom autoritetu drave i njenim vlastitim ciljevima, nego uspostavljanjem izvesne samostalnosti kojom e svaka jedinka svoje uroene individualne sposobnosti i snage moi razvijati i upotrebljavati na dobro zajednice.

Da bi dravna zajednica bila vra, Platon uvodi komuni-zam imovine, ena i dece. Aristotel te komunizme podvrgavakritici kojom u isti mah organski izgrauje svoju dravu idaje pozitivnu odbranu porodice i privatne svojine. On poje-dincu ne ostavlja apsolutnu slobodu, ali ga i ne apsorbuje sa-svim kao Platon, jer nije u interesu drave da pojedinac nemanikakve samostalnosti i da je sve zajedniko. Dve su stvarikoje ljudima zadaju najveu brigu i najvee interesovanje iza-zivaju: ono to je njihovo i to vole, a to dvoje ne moe se naiu graana onakve (tj. Platonove) drave. Po prirodi, ljudi senajvie staraju za svojinu, a ravnoduni su prema zajednikojimovini ili mare za nju bar onoliko koliko kome pripada; za-jednitvo imovine bilo bi izvor beskrajnim prepirkama. Zajed-nitvo treba da ide do izvesne granice i u izvesnom smislu, alinije dobra drava koja ga ostvaruje do krajnosti. Zajednikiposlovi ne stvaraju jedinstvo, nego izazivaju razdore. Praviizvor drutvenog zla nije privatna svojina, nego ljudsko neva-ljalstvo, jer iskustvo pokazuje da se mnogo vie svaaju onikoji imaju neto zajedniko i koriste se njim nego li imaociprivatne svojine (1263 b 23 ss). Naposletku, Aristotel se izja-njava: Sadanje ureenje (tj. ono koje se osniva na privatnojsvojini), ako se obiajima i zakonskim nareenjima popravi, bieznatno bolje, jer e imati dobro i s jedne i s druge strane, mislimod zajednikog posedovanja dobara i od privatne svojine. Uizvesnom smislu, naime, dobra treba da budu zajednika, alipo optem pravilu privatna svojina. Jer ako se svako stara zasvoje, otpae uzajamna optuivanja, te e svako i vie napre-dovati, jer dela za svoju vlastitu korist. A zbog vrline s upotre-bom privatne svojine deavae se prema poslovici: Prijatelji-ma je sve zajedniko (1263 a 21 ss)..

to se, pak, tie zajednitva ena i doce, ono bi omelo razvitak prirodne ljubavi izmeu pojedinaca i narataja od iste krvi, pa bi tako prestala dravljana, koja je najjaa veza drave. Ako prestane svojina i brak, prestae i vrline: dareljivost, gostoljublje i stidljivost.

Aristotel smatra za utopiju sve to je Platon konstruisao da bi omeo dinamizam privredne politike. On je odbacio ne samo potpuno potinjavanje pojedinaca dravi i komunizam ena i dobara u Platonovoj Dravi, nego i podelu zemljita na jednaka i neotuiva okuja, za koja Platon u Zakonima trai da se ne mogu ni poveavati ni smanjivati. Jer ako bi trebalo da broj okuja ostane uvek stalan, drava bi morala nai i sredstva da stanovnitvo nikad ne naraste preko jednom utvrene granice. Ali na koji je nain to mogue, to Platon nije pokazao. Jer neprestano iseljavati viak stanovnitva, koje ne moe dobiti nepokretnu sopstvenost, nego mu se mora dati naknada iz pokretnoga kapitala, to nije tako prosto reenje, kao to je Platon mislio. Meutim, i Aristotel priznaje dravi pravo da podesnim zakonskim merama sprei suvie veliku i opasnu nejednakost u rasporedu dobara, jer prekomeran apetit za bogatstvom i teka sirotinja predstavljaju najveu opasnost ne samo za drutveni mir nego i za telesno i moralno zdravlje graana.7

6. DRAVNI OBLICI

Poto je odbacio Platonov komunizam i pretresao razline dravne oblike, Aristotel pristupa svom uenju dravi. Najpre objanjava graanina kao oveka koji ima pravo uestvovanja ili u savetodavnoj ili u sudiskoj vlasti, a dravu kao skup svih takvih graana, koji je dovoljan za samostalan ivot, pa zatim prelazi na raspravljanje dravnim oblicima.

Dravni oblik () moe biti trovrstan: vlast i dravnu upravu ima ili jedan graanin, ili nekolicina, ili mnoina; svaka ta vrsta ima dve podvrste: jednu valjanu (), tj. takav oblik u kojem je cilj opte dobro ( ) a drugu lou () tj. takav oblik u kome je cilj korist samo onih koji dre vlast ( ). U razlikovanju dobre i loe vladavine Aristotel se u osnovi slae s Platonom, koji u Dravniku (302 D) za dobre drave uzima one u kojima se vlada (=po zakonima), a za loe u kojima se vlada (=mimo zakon), ali je Aristotelovo razlikovanje bolje zato to rasvetljuje motiv zakonitosti ili nezakonitosti vladanja: motiv zakonitosti je opta, a motiv nezakonitosti individualna korist.

' Vid. . Rassow, Die Repubtifc des Platon und der beste Staat des Arist., Weimar 1866 .; G. Goldmann, Die Arist. in Plat. Politiam iudicio, Berlin 1868 Diss.; A Ehrlich, De iudicio ab Arist. de rep. Plat. facto, Halle 1868 Diss.; Wl. Karasiewicz, Die Kritik der Plat. Politik bei Arist., Neisse 1886 Pr; E. Bornemann, Arist. Urteil iiber Plat. politische Theorie, Philol. 79 (1903), pg. 70, 113158, 234357; A. Deschamps, Aristote dans sa r.ritique de l'idee communiste platonicienne, Rev. hist. econ. 21 (1933), 512.

Prema izloenom Aristotel razlikuje est glavnih oblika dravnog ureenja.

Dobri oblici jesu: 1) kraljevstvo (), vladavina jednoga koji je u svemu najizvrsniji, i koji po zakonima vlada samo za opte dobro; 2) aristokratija (), vladavina onih koji se najvie odlikuju intelektualnim i etikim vrlinama; 3) republika ( u uem smislu rei), narodna vladavina sa to veom pravnom jednakou svih dravljana. Svakome od ta tri oblika Aristotel pripisuje samo relativnu, nikako apsolutnu vrednost. Ovu poslednju oni bi imali kad bi svaki od njih bio potpuno izraen i ostvarivao idealno drutveno stanje. Da Aristotel tako ne misli, vidi se ve otuda to on konstruie najbolju dravu. Koji e od ta tri oblika u pojedinom sluaju biti najpodesniji, to svagda smatra Stagiranin zavisi od naroitih realnih prilika. Apsolutna monarhija, na primer, gde je kralj jedini nosilac vrhovne vlasti, a sve ostale vlasti njemu odgovorne, opravdana je samo onde gde kralj, resp. dinastija, intelektualno i moralno prevazilazi sve ostale graane.

Loi oblici, tj. izopaenja pomenutih, jesu: 4) tiranida (), izmetnue kraljevstva, bezakona samovoljna vlast jednoga; 5) oligarhija () izroenje aristokratije, vladavina najbogatijih, i 6) demokratija () pod kojom Aristotel razumeva vladavinu irokih narodnih masa, izvrg-nue republike. Tiranida je monarhija radi koristi samodrca, oligarhija radi koristi imunih, a demokrati ja radi koristi siromanih, ali dobru cele zajednice ne slui ni jedna (1279 a 28 ss). Osim merila dobra, ima jo i drugih. Kao Platon u Drauniku 291 E, i Aristotel istie merilo imovine, npr., u oligarhiji dre vlast imuni, u demokratiji siromani (1279 b 17 ss); zatim, merilo slobode, koju imaju svi graani u suprotnosti prema robovima, i merilo sposobnosti (1294 a 9 ss).

Sloboda, imovina i sposobnost jesu jedine odlike koje daju pravo na uee u dravnoj upravi, ali izmeu ta tri prava ili izmeu dva od njih moe se izvriti kompromis, i tako nastaju meoviti dravni oblici. Ako je, npr., izvren kompromis izmeu slobode, imovine i sposobnosti, ili samo izmeu slobode i sposobnosti; ako se, dakle, pomeaju demokratija, oligarhija i aristokratija (u smislu vladavine najsposobnijih) ili demokratija i aristokratija, onda nastaje aristokratija (u obinom smislu rei); ako je, pak, izvren kompromis izmeu slobode i imovine, ako se, dakle, pomeaju demokratija i oligarhija, onda nastaje ureenje koje se obeleava zajednikim imenom svih

XVIII

i

XIX

dravnih oblika, tj. 1 i t i j a (1293 b 14 ss, 33 s; 1307 a 8 ss). Finom analizom Aristotel ispituje sutinu razliitih dravnih oblika, njihove uslove, njihov postanak i njihovo propadanje, njihovo prelaenje iz jednog oblika u drugi, i podvrgava ih kritici.

U Retorici dravni oblici svode se na ova etiri: Imaju etiri vrste dravnih oblika: demokratija, oligarhija, aristokra-tija, monarhija, i najviu vlast i sudstvo vri u tim dravama uvek ili jedan odreen deo ili celina. Demokratija je dravni oblik u kome se dravne slube dele kockom, oligarhija u kojoj se dravne slube dele prema porezima, a r i-stokratija u kojoj vladaju oni koji se odlikuju najviom obrazovanou a pod obrazovanou razumem obrazovanost prema zakonu, jer u aristokratiji vladaju oni koji su se uvek drali zakonskih odredaba. Za ove se nuno ini da su najbolji, pa je po njima vladavina i dobila ovo ime. Monarhija je, kao to ime kae, dravni oblik u kojem jedan stoji iznad sviju; ako se to deava prema zakonu, onda je to kraljevstvo; ako li je vlast neograniena, onda je to tiranida. Razume se, treba znati u emu se sastoji svrha svakog pojedinog dravnog oblika, jer se ovi odabiraju prema posebnoj svrsi. Svrha je demokratiji sloboda, oligarhiji bogatstvo, aristokratiji obrazovanje i odravanje zakonitosti, a tiranidi lina bezbednost (1360 b 1418).

Vrednost razlinih dravnih oblika ocenjuje se prema: 1) apsolutno najboljem ili idealnom merilu, 2) relativno najboljem, 3) s obzirom na ve dane politike prilike najboljem i 4) proseno najboljem.

Apsolutno najbolja vladavina ( ) mogua je samo onda gde osnivau drave stoje na raspolaganju najbolji delovi zemljita, ljudski materijal i materijalna pomona sredstva u neogranienoj meri. Takvo ureenje pokuao je Aristotel da deduktivno konstruie u VII i VIII knjizi svoje Politike.

Relativno najbolji oblik vladavine ( ) postoji onde gde je broj graana koji ga usvajaju i ele da on i dalje traje vei nego broj onih koji ga ne ele.

Najbolji oblik vladavine s obzirom na dane politike odnose ( -' ) jeste onaj koji obeava trajanje. Oblici vladavine obino propadaju zbog preterivanja u naelu na kojem se osnivaju. Oligarhija, na primer, propada zbog preterivanja u preimustvu imunih, time to politiku vlast ograniava na suvie malen krug bogatih i potiskuje ekonomski slabe. Ali, ako ona tome preterivanju staje na put uzimajui specifina ureenja drugih oblika i takvim ublaavanjem obezbeuje svoje postojanje, onda ona predstavlja najbolje ureenje dane vladavine.

Proseno najbolji oblik vladavine jeste onaj koji je najpodesniji za sve drave ( ).

7. UENJE REVOLUCIJAMA

U V knjizi Politike Aristotel izlae svoje uenje uzrocima propadanja i odravanja dravnih oblika. Ono ima dva dela: u prvom je re uzrocima revolucija, a u drugom vetini kojom se drava od njih moe sauvati. to Aristotel prouava uzroke ustanaka koji su teili smenjivanju dravnih oblika, to se moe objasniti time to je u prolosti traio mere za savlaivanje buna koje su dizale pritenjavane klase, naroito robovi i siromani slobodni graani, koji su svojim ustancima ugroavali poredak robovlasnikog drutva.

Ispitujui uzroke revolucija, Aristotel najpre, u optem delu, izlae zakone menjanja, koji u jednakoj meri vae za sve dravne oblike, a zatim, u posebnom delu, prikazuje patologiju svakog pojedinog dravnog oblika.

U optem delu, Stagiranin razlikuje motive i predmete revolucije i povode za nju. Motiv koji pokree revolucionare da obore stari i zasnuju nov poredak jeste velika razlika u podeli dobara, poloaja i prava. Predmet svake revolucije ini tenja revolucionara da dou do imovine i poloaja ili da se oslobode od pritiska i beaa. Povod za revoluciju esto je strah od kazne za uinjenu nepravdu ili strah od nepravde koja preti, i taj strah goni revolucionare da obore postojei poredak. Revolucionarnu strast obino raspiruju nasilje, drskost, pohlepa na tue dobro i slabost vlastodrake klase.

Demokratije obino propadaju krivicom demagoga, kad ovi, da se dopadnu narodu, otimaju imovinu imunih i dele je irokoj narodnoj masi; time izazivaju otpor imunih i njihovu revoluciju, i na taj nain demokratije prelaze u oligarhiju ili u tiranidu. Zbog astoljubivosti oligarha, koji tee ili ka uoj oligarhiji u okviru oligarhije ili idu za tim da se doepaju tiranide, oligarhije prelaze u demokratiju ili u tiranidu. Politije i demokratije manje su izloene revolucijama; one obino propadaju kad se ogree svoje vlastito naelo: meavinu oligarhijskih i demokratskih ustanova. Uopte svaki dravni oblik, budui da ovde i onde jaa stranka ume da proiri sferu svoje moi, prelazi u drugi kome je sklon, dakle politija u demokra-tiju i aristokratija u oligarhiju. Ili se okree u suprotnost, dakle aristokratija u demokratiju jer siromani narod koji stenje pod pritiskom nepravde prisvaja dravu sebi i politije u oligarhije. Jer traje samo ona drava u kojoj vlada jednakost po zasluzi i svako dobiva svoje (1307 a 2027). Svoje teorijsko pretresanje Aristotel je isprepleo finim zapaanjima i primeri-ma iz istorije.

Kad se poznaju uzroci iz kojih dravni oblici propadaju, lako se mogu nai mere kojima se oni mogu ouvati. I u de-mokratiji, i u oligarhiji, i u monarhiji i u svakom drugom dravnom obliku treba kao opte pravilo da slui ovo: nijednom graaninu ne srne se doputati da svoju politiku mo razvije preko potrebne mere, nego treba pokuavati da mu se radije dodeljuju mala i dugotrajna nego li velika i kratkotrajna poasna mesta, jer to kvari oveka i ne moe svako da podnese sreu (1308 b 1015). Da se ukloni razlika izmeu siromanih i bogatih treba pokuati ili da se siromani sliju s bogatima ili da se ojaa srednja klasa, jer ovo e nemirima koji proizlaze iz nejednakosti uiniti kraj (1308 b 2831). Ali ono to je najvanije za odravanje dravnog oblika ... jeste vaspitanje u skladu s ustavom. Jer i najbolji zakoni, doneseni jednoglasnom odlukom svih graana, nita nc koriste dokle god se pojedinci ne naviknu na ustav i ne budu vaspitani u njegovu duhu, i to demokratski ako su zakoni demokratski, i oligarhijski ako su zakoni oligarhijski (1310 a 1218).

8. ARISTOTELOVA NAJBOLJA DRAVA

Po apsolutnom merilu, od svih oblika najveu vrednost ima kraljevstvo; ono najvie lii na boansku vladavinu svemirom i zato je najbolje. Najbolji njegov oblik bilo bi apsolutno kraljevstvo ( ); ali Aristotel tom obliku odaje samo idealno priznanje; on ga zamilja teorijski i hipotetiki, tj. ukoliko bi se mogao nai vladalac koji bi svojom sposobnou nad-maao sve ostale. On bi bio kao bog meu ljudima, i njemu ne bi trebalo nikakva zakona, jer je on sam zakon (1284 a 10 ss). Kao to je kraljevstvo najbolje tako je njeno izmetnue, tira-nida, od svih oblika dravnih ureenja najgori.

Gotovo jednaku vrednost kao kraljevstvo ima aristokratija, vladavina najboljih i najsposobnijih. To proizlazi iz Aristotelovih uenja i principa.

Aristokratija je oblik i Aristotelove najbolje drave ( ) koja stoji u sredini izmeu Platonova komunizma i principa laissez-faire krajnjeg individualizma. U toj dravi svi bi graani dolazili redom u svojim docnijim godinama na elo drave, jer bi svi bili sposobni i imali sasvim jednaka politika prava. A sredstvo da se doe do takvih graana bilo bi racionalno vaspitanje svih graana za etiko-politika naela uzorne drave.

Za odravanje i napredovanje takve drave, potrebno je da budu ispunjeni svi prirodni uslovi, a to je pre svega zemljite koje veliinom, poloajem, klimatskim prilikama i plod-nou odgovara zakonodavcevim eljama, tako da stanovnitvo moe iveti normalnim, ni ubogim ni raskonim, nainom ivota. Ta drava treba da bude srednje veliine: ona ne sme biti ni prenaseljena ni premalena, nego tolika da moe biti , tj. sama sebi dovoljna i za odbranu i za ivot, a ne sme biti ni prevelika, jer bi u tome sluaju teko bilo odravati u njoj red, nego treba da bude lako pregledna (). Ona ne sme teiti samo za spoljanjim proirenjem svoje moi, nego kao glavni svoj zadatak treba da smatra unutranje usavravanje.

Kako se ceo ivot deli na rad i dokolicu, na rat i mir, tako se jedan njen rad tie onoga to je nuno i korisno, a drugi onog to je lepo. Priroda ljudska ne tei samo za tim da svrhovito posluje i radi nego i za tim da dokolicu lepo provodi, tj. u razvijanju duhovnih sposobnosti i u negovanju nauka i umetnosti. U tome pravcu drave e voditi brigu da svi graani u jednakoj meri budu telesno, etiki i intelektualno vas-pitani.

Vaspitanje graana predstavlja najkrupniji zadatak to ga drava uopte moe da ima i najvanije sredstvo za odranje celog dravnog poretka (1310 a 1214). Vaspitanjem graani stiu ne samo politiku sposobnost za uestvovanje u dravnoj upravi nego i spremnost da se pokoravaju vlastima. Ovo posled-nje ine u svojoj mladosti, a ono prvo u poodmaklim godinama. Ali ni upravljanje ni sluanje nije cilj vaspitanja. Njegov krajnji cilj je najbolji ivot. Ceo socijalno-ekonomski pravni poredak na kome se osniva najbolja drava bezuslovno zahteva onakav oblik vaspitanja kakav odgovara naroitom duhu njena ustava. Vaspitanjem stvoreno naelo jednakosti treba da se strogo provodi, tako da nijednu politiku slubu ne moe trajno vriti jedan te isti graanin, nego as ovaj as onaj. Iz mno-

XXIII

XXIII

gih razloga nuno je da svi graani na smenu u jednakoj meri vladaju i da se pokoravaju (1261 b 4 ss, 1332 b 25 ss).

Krajnji cilj vaspitanja i obrazovanja sastoji se u tome da se onemogue tiranska silovita surovost, aristokratsko slavoljublje, plutokratska zloupotreba vlasti i demokratska razobru-^enost, i da se svi graani moralno oblagorode i u svoj ivot unesu radost i vedrinu. Vaspitanjem i obrazovanjem svako treba da se osposobi ne samo da radi ono to je nuno i korisno nego i da saznaje i ceni ono to je lepo.8 Razume se, da bi se moglo iveti takvim ivotom, potrebno je da se graani ne bave obraivanjem zemlje, trgovinom ili zanatom. Te poslove vrili bi samo meteci i robovi.

Najbolja drava treba da bude organizovana i vojniki, ali ne radi ratovanja nego radi odravanja mira. Treba, dodue, biti spreman i na ratovanje, ali vie treba mirovati i biti dokolan, treba raditi to je nuno i korisno, ali jo vie ono to je lepo. 2ivot kako pojedinaca tako i celine moe imati samo jedan cilj, i to vai za najboljega oveka, to mora vaiti i za najbolju dravu. Oevidno je, dakle, da oboje moraju imati vrline koje su potrebne za dokolicu. Jer ova je cilj rada, kao to je mir... cilj rata (Polit. 1334 ali ss). Zato se i vrlina ne sme negovati kao to se to deava u dravi Lakedemonjana. Oni, dodue, ne posmatraju najvia dobra drukije nego ostali svet, ali gree u tome to misle da se ona stiu samo jednom jedinom vrlinom, tj. ratnikom hrabrou (1334 a 40 ss).

Najbolja drava ne sme da neguje i razvija ratoljubive sklonosti,9 jer ako ona tei za podjarmljivanjem drugih drava, time ona svakome svom dravljaninu daje i podsticaj i pravo da i on pokua sebi podvri svoje sugraane. Ali, ako i ne doe do toga, osvajaka drava moe se odrati samo dotle dok ima snage za ratovanje, a im je potroi, onda, kao i neupotreblja-vano elezo, izgubi svoju otrinu, pa se izmetne u ivot uivanja, jer se njeni graani nisu navikli da neguju dokolicu, i da ovu upotrebljavaju razumno i umno.

8 J. Polach, Die Erziehungsideale bei Plato und Aristoteles, Briinn 1914.

R. Meister, Arist. als ethischer Beurteiler des Kriegs, Neue Jahrbb. 36 (1915), 481494.

Poslednji cilj dravnog ivota jeste stvaranje i unapreivanje kulture, ali ne jednostrano moralne nego i estetske. U radu na ostvarivanju dravnog cilja svagde se uzimaju u raun i realne prilike: za razvijanje kulture potrebno je ekonomski razvijeno stanje.10

Aristotelovu najbolju dravu mogu ostvariti samo onakvi ljudi u kojih ima i razuma i ratnike hrabrosti, a takvi su ljudi iz najvrsnijih helenskih plemena. Narodi hladnog evropskog severa jesu, dodue hrabri, ali je u njih malo duha i umetnikih sklonosti, i zato su oni, istina, slobodni, ali nisu sasvim vrsni za stvaranje drave i za vladanje nad svojim susedima. Azijski narodi, pak, imaju, dodue, duha i obdareni su umetniki, ali nemaju hrabrosti, i zato se neprestano nalaze u ropskom poloaju. Ali helensko pleme, time to dri sredinu ne samo po geografskom poloaju izmeu Evropljana i Azijaca nego i sredinu u sposobnostima, jeste i hrabro i razumno: zato je neprestano i slobodno te ima najbolje ustavne odredbe, a da je ujedinjeno u jednu dravu, moglo bi vladati nad svima narodima (1327 b 19 ss).

9. POLITIJA ILI REPUBLIKA

Kako bi se najbolja drava mogla ostvariti samo pod naroitim uslovima, to je Aristotelu, kao realistikom teoretiaru drave, ipak znatnije pitanje relativno najboljeg i proseno najboljeg dravnog ureenja, tj. onakvo kakvo se najprikladnije i najlake moe izvriti u realnim prilikama.

Po tome praktikom merilu, Aristotel nalazi da takvo ureenje predstavlja republika koja ini sredinu izmeu oligarhije i demokratije, i u kojoj srednji stale ( ) ima dominantan poloaj. Kao takva, ona ini merilo ocenjivanja za sve ostale oblike, i ukoliko se ovi njoj pribliuju utoliko su bolji, a ukoliko se udaljuju utoliko su loiji. Aristotel takvu obliku daje prosto ime 1 i t i j a, a to je onaj oblik vladavine koji mi danas nazivamo demokratskom republikom ili, prosto, republikom.

10 J. Kinkel, Die sozialokonomischen Grundlagen der Staats- und Wirtschaftslehren von Arist., Leipzig 1911; M. Defourny, Aristote, Thaorie iconomique et po!itique sociale, Ann. de l'lnstit. d. philos., Louvain III, 1914.

Kao to je svugde sredina najbolja, te je i vrlina srednjo-mernost, tako je i srednja imovina najbolja, pa je stoga ono dravno ureenje najbolje u kojem i brojem i vlau pretee srednji stale. Da srednji elemenat predstavlja snagu kojom se drava u najveoj meri odrava, pokazuje i injenica da su najbolji zakonodavci, Likurg, Haronda, Solon i mnogi drugi, proizili iz srednjeg stalea. Dok se monarhija, najbolji od svih oblika vladavine, lako izmee u tiranidu, u najgori oblik (cor-ruptio optimi pessima), a aristokratija u oligarhiju, dotle je republika kao , najstabilniji oblik vladavine, jer je najpravednija, i jer je srednji stale dovoljno brojan i dovoljno imuan da dravu zatiti i od nasilja bogataa i od prevrtljivosti iroke narodne mase (1295 b 3 ss, 1296 a 7). Zato ona za dravnika ima velik praktiki znaaj.

Po tome to je Aristotel sa filosofskom jasnoom princip mere i sredine uzeo za osnovno naelo svojih i etikih i politikih shvatanja, on je postao helenski etiar i teoretiar drave par excellence,n jer je tenja za merom specifino helenska tenja.

Politiju kao srednji politiki sistem uveo je u Atini Solon (1274 a 1 ss, Ustav atinski 9), i u vreme peloponeskog rata i reakcije protiv radikalne demokratije, ona je pod imenom ustava otaca imala mnogo pristalica u atinskom obrazovanom srednjem staleu.

Dodajemo, naposletku, da, kao za sve ostale oblike, i za politiju vai pravilo da onaj deo graanstva koji eli da se postojei dravni oblik ouva, mora biti jai od onoga dela koji to ne eli (1296 b 1516).'-'

11 Th. Ziegler, Die Ethifc der Griechen und Romer, Bonn 1881, 134. Vid. i M. N. uri, Mera kao glavni princip helenskog ivota i stvaralatva, iva antika VIII 2 (1958), str. 218221, i Aristotelovo etiko uenje eto, Glas SAN, CLXXXIV (1940), str. 9093.

"Literatura: W. Oncken, Die Staatslehre des Arist., 2 Bde., Leipzig 1870/1875 Pr.; P. Janet, iiistotre de la science politigue, Pari, 1887, I, 165 ss; "VV. Lutoslawski, Erhaltung und Untergang der staatsver-fassungen nach Plato, Arist. und Machiavelli, Breslau 1888; E. Barker, The Political Thought oj Plato and Aristoile, London 1906; . . Arnim, Die polit. Theorien des Altertums, Wien 1910, 77143; A. Abbamondi, La politica in Arist. e Machiavelli, Rossano 1911; N. Costanzi, L'indiinuo e lo stato, estratti della Politica di Arist., Bari 1924 (s uvodom); M. De-fournv, Aristote, L'evolution sociale, Ann. de l'Inst. Sup. de Phil., Louvain 1924 (5), 529696; R. v. Pohlmann, Geschichte der sozialen Frage und des Sozialismus in der antiken Welt, zvveiter Band, Munchen 19253, 245268; . A. Klein, Grundziige der aristot. Staatslehre, Berlin 1926; B. Guebbels, Die Lehre des Arist. von dvn arbeitertden Klassen, Bonn 1927; V. Batzel Die Staatsphilosopie des Arist. und seine staatspo-litische Erziehungslehre, Pharus 24 (1933), 273282; B. Mc Keon, Aristotle's Conception oj Moral and Political Philosophy, Ethics LI (1941), 253290; W. Siegfried, Untersuchungen zur Staatslehre des Aristoteles, Ziirich 1942; C. . , - u npaee, . , .-. 1947; . Wheeler, Aristotle's Analysis oj the Nature oj Political Struggle, Amer. Journ. of Philol., 72 (1951), 145161; . A. Sinclair, A History oj Greek Political Thought, London 1951, 209237.

10. KRITIKI OSVRT

Kao svaki duhovno-stvaralaki razvitak, i nauno-stvara-laki razvitak pojavljuje se, i strukturno i funkcionalno, samo kao socijalno-psihiki, ali i genetiki odraaj, kao funkcionalno--genetiko nadgrae na osnovu drutveno-privrednog sklopa. Kao to svaki stepen razvitka proizvodnih snaga nuno povlai za sobom odreen sklop drutva u drutvenom procesu proizvodnje, tako je stepen razvitka pomenutih snaga i u starom helenskom drutvu izazvao robovlasniki sklop drutva kao poseban stepen u istorijskom razvitku oveanstva, i na njemu se neizbeno razvila i helenska filosofija i nauka kao deo opteg helenskog ideolokog nadgraa.

U periodu robovlasnikog drutvenog poretka razvijala se i helenska nauno-politika knjievnost. U nju idu i Aristotelovi politiki spisi, i oni ne samo to imaju krupan teorijski znaaj nego slue i kao bogato vrelo za izuavanje istorijskih oblika helenske robovlasnike gradske drave. Svoje uenje dravi Aristotel je izneo kao ideolog i apologet robovlasnikog drutva; njegovo teorijsko-politiko shvatanje odreuje dru-tveno-privredna podloga, kao i ostali politiki i ideoloki inioci u helenskoj robovlasnikoj dravi, i ona, in ultima analvsi, svojom uzajamnom aktivnou uslovljavaju i odreuju partij-nost Aristotelova ne samo filosofijskog nego i naunog stvaralatva. Jedan od veih nedostataka njegove politike teorije ini to to on nigde ne ukazuje na neko proirenje ili na kvalitativan napredak helenske gradske drave, jer on njoj misli da je savrena i da ona predstavlja poslednji oblik obrazovanja ljudske zajednice. Ali, i pored ogranienosti svojih politikih shvatanja, on je ipak iznosio jasne i osnovne istine.

U Aristotelovo doba buktinja slobodne i samostalne helenske robovlasnike gradske drave nije vie bila u rukama onih koji su je nosili ranije, ali su, pre nego to se ona ugasila, njen sjaj uhvatili Platon, Demosten i on, i ona otada iz njihovih spisa svetli potonjem oveanstvu. Kao polarna zvezda to zasija samo u sutonu dana, tako i ljudska zajednica zasvetli unutranjom svesnou i arkom voljom za samopotvrivanjem samo u sutonu svojih velikih istorijskih oblika, i ta svetlost daje joj ono najvie duhovno obeleje kojim ona, i kad proe dan njena postojanja, i dalje svetli potonjim vekovima. Isti suton iznedrio je dva teoretiara drava i jednog praktinog dravnika. To su apstraktni i teorijski Platon, koji svojom filosofijskom dijalektikom staru dravu s njenom sasvim atikom arhitektu-

rom hoe da obnovi na osnovu ideje, i konkretni i praktiki De-mosten, koji svojom ivom i postojanom besednikom dijalektikom zamee borbu protiv nehajnosti i nepaljivosti slualaca i razobruenu dravu hoe da obnovi na osnovu injenice. Na sasvim drukiji nain no u Platona, umetnika, helenska robovlasnika drava dobila je trajni lik u Aristotela, naunika. Dok je Platon tu dravu ispunio svojim dravotvornim biem i za-dahnuo je svojim filosofskim snovima i eljama, Aristotel ju je modelisao prema istorijskoj stvarnosti. Mada se nije mogao osloboditi svoje zablude koja se sastoji u tome to je ovekova politika shvatanja tumaio ljudskom prirodom mesto da je ljudsku prirodu objanjavao ovekovim radom u drutvu, Aristotel je opet kao teoretiar drave i politiki pisac veoma znaajan, jer njegovi teorijsko-politiki spisi imaju trajan znaaj i predstavljaju veoma bogatu riznicu politikog iskustva u Helena: on je u njima ostavio ideoloke sanjarije i istu konstruk-tivnu-politiku metodu Platonovu i svugde u obzir uzimao samo injenice i realne mogunosti.

Sva trojica ostaju Atinjani: i u rasporedu i konstruktivnoj spekulaciji Platonovih dijaloga, kao i u sklopu, ognjenoj strasti i prkosnoj energiji Demostenovih dravnikih beseda i u Aristotelovu smislu za iskustvo i injenice, ogledaju se igre isto-vetne prirode i udi istovetnog neba i zemlje, kao to se na ljuskama nekih riba svetlucaju i prelivaju srebrne i zlatne lui njihova zaviajnog sunca.

Dr Milo N. URIC

POLITIKA

3

3

KNJIGA PRVA

GLAVA PRVA

1252a i. Kako vidimo da svaka drava predstavlja neku zajednicu1 i da je svaka zajednica nastala radi nekog dobra, jer radi onoga to misle da je dobro ljudi rade sve, jasno je da sve zajednice tee nekom dobru, a ona koja je od svih najmonija i koja sve ostale u sebi obuhvata, tei dobru najviem od svih. Ona se zove drava odnosno dravna zajednica.

2.Oni koji misle da je ustavna, kraljevska, domainska2 i gospodarska vlast jedna te ista, nisu u pravu,3 jer smatraju da se te vlasti razlikuju samo po veem ili manjem broju, a ne po kvalitetu; oni misle, na primer, da je vlast nad malim brojem ljudi gospodarska, nad veim domainska, nad jo veim ustavna ili kraljevska, kao da se veliko domainstvo nimalo ne razlikuje od male drave, a da izmeu ustavne i kraljevske vlasti postoji ova razlika: kada je jedan ovek na elu, to je kraljevska vlast, a kada, po uenjima ove teorije, graanin naizme-nino i vlada i povinuje se vlasti, to je ustavna vlast.

3.Meutim, to nije tano. Ovo to je reeno bie jasno ako se stvari budu posmatrale ovde uobiajenim [analitikim] metodom. Jer kao to i u drugim oblastima sloeno treba rastaviti na proste delove, budui da su to najmanji delovi celine, tako posmatrajui dravu videemo njene sastavne delove i saznaemo jo vie njima, ime se meusobno razlikuju, kao i to da li se neto od onog to je svakom reeno moe uzeti kao znaajno s gledita nauke. Ovde, kao i u drugim oblastima, bilo bi najbolje ako bi se stvari posmatrale u njihovu nastajanju od poetka.

4.Najpre treba spojiti ono to jedno bez drugog nemoe, kao to su mukarac i ena koji se spajaju radi ra-anja (to ne proizlazi iz slobodne odluke ve je, kao ikod drugih ivotinja i biljaka, rezultat prirodne elje dane budu zajedno s biima kakva su i sama). Tako se i ovdeonaj koga je priroda odredila da se pokorava radi zatitespaja s onim ko je predodreen da vlada i gospodari, aonaj ko je u stanju da samo telom radi, predodreen je dase pokorava i po prirodi je rob.

5.Stoga i gospodar i rob imaju isti interes. Meutim,1252b ena se po prirodi razlikuje od roba jer priroda nita ne

stvara s viestrukom namenom, kao kovai delfijski no4, ve svako bie ima jednu svrhu. Svako orue najbolje ispunjava svoju namenu ako ne slui za mnoge poslove ve samo za jedan. Kod varvara ena i rob imaju isti poloaj. Razlog lei u tome to nemaju ljudi koji su po prirodi odreeni da vladaju, te tako njihova zajednica nastaje od robinje i roba. Stoga kau pesnici da s pravom Heleni vladaju varvarima8 kao da su varvarin i rob po prirodi isto.

6.Dakle, od tih dveju zajednica nastalo je najpre domainstvo, i s pravom je rekao pesnik Hesiod najpre kuu i enu pa vola oraa6 jer siromanima vo slui mesto roba. Porodica [domainstvo] je zajednica sastavljena za celi ivot. Njene pripadnike Haronda7 zove drugovima za stolom a Epimenid Kreanin8 drugovima po ognjitu.

7.Prva zajednica od vie domainstava nastala radi trajne potrebe jeste selo. Izgleda da je selo uglavnom nastalo prirodnim raseljavanjem porodice. Stanovnike sela neki nazivaju decom po mleku ili decom dece. Stoga su u poetku gradovi-drave bili pod vlau kraljeva, a iz-vesni narodi9 su to jo i sada, jer su obrazovani od elemenata koji su bili pod vlau slinom kraljevskoj. Naime, u svakom domainstvu kraljuje najstariji, pa tako i u rodovskim zajednicama zbog meusobnog srodstva. Na to misli Homer kada kae da svaki deli pravdu enama i deci10 jer su u davnini iveli ratrkani. Zbog toga to su i sami, jedni jo i sada a drugi u davnini, bili pod kraljem, svi ljudi misle da su i bogovi podloni vlasti kralja. I kao to likove bogova predstavljaju sebi slinima, tako predstavljaju i ivote bogova.

8.Potpuna zajednica od vie sela koja je, da tako kaem, postigla najvii stepen samodovoljnosti jeste drava; ona nastaje radi odranja ivota, a postoji radi srenog ivota. Stoga svaka drava nastaje po prirodi isto kao i prvobitne zajednice. Jer drava je cilj tih zajednica, a priroda neega predstavlja njegov cilj. Ono, naime, to je svaka stvar po zavrenom razvoju, to nazivamo njenom prirodom, na primer ovek, konj, kua. Uz to svrha zbog koje je neto nastalo predstavlja najvii cilj. A samodovoljnost je i cilj i najvee dobro. 1253a 9. iz ovoga je dakle jasno da drava nastaje po prirodi i da je ovek po prirodi drutveno bie, a onaj ko zbog svoje prirode, a ne sluajem, stoji van drutvene zajednice ili je rav ili je bolji od ljudi, kao onaj kome Homer upuuje ovaj prekor bez svojte, bez zakona, bez ognjita11. Takav ovek po prirodi eli rat, budui da je usamljen i preputen igri sluaja.

10.Stoga je jasno da je ovek bie sposobno da ivi u drutvu vie no svaka pela i svaka ivotinja koja ivi u stadu. Jer, kako rekoh, priroda nita ne ini uzalud,12 a od ivih bia jedino ovek ima razum. Glas je samo znak tuge i zadovoljstva, pa ga stoga imaju i druge ivotinje, jer njihova se priroda dotle razvila da mogu da oseaju tugu i zadovoljstvo i da to saoptavaju jedna drugoj, a razum slui da pokae ta je korisno a ta tetno, pravedno i nepravedno.

11.Jer u odnosu na ostale ivotinje jedino je ljudima svojstveno da imaju oseanje dobra i zla, pravde i nepravde i druga oseanja istoga reda. Ljudska zajednica stvara porodicu i dravu. A drava je po svojoj prirodi iznad porodice i svakog od nas pojedinano, jer je celina nuno vanija od delova. Ako se celina razori ne postoji vie ni noga ni ruka, postoji samo isti naziv koji se moe primeniti i kada je u pitanju ruka od kamena; jer ruka odvojena od tela bie slina kamenoj. Sve stvari se defi-niu svojom funkcijom i sposobnou da tu funkciju izvre, tako da se, kada to izgube, ne moe vie rei da su iste ve samo istoimene.

12.Jasno je, dakle, da drava nastaje po prirodi i da je vanija nego pojedinac. Ako pojedinac izdvojen [iz celine] nije sam sebi dovoljan, odnosie se prema celini kao i drugi njeni delovi. A onaj ko ne moe da ivi u zajednici ili kome nita nije potrebno jer je sam sebi dovoljan, nije deo drave, te je ili zver ili bog. U svim ljudima, dakle, postoji prirodna tenja za takvom zajednicom i onaj ko ju je prvi osnovao zaetnik je najveeg dobra. I kao to je ovek, kada dostigne svoj puni razvoj, najbolje od svih ivih bia, tako je bez zakona i pravde najgore od svih jer naoruana nepravda je neto najstranije. Covek se, meutim, raa naoruan razumom i vrlinom koje moe da upotrebi u prvom redu protiv onoga to je tome suprotno. Stoga je ovek bez vrline najizopa-enije i najdivljije bie i najgore od svih u zadovoljavanju polnog nagona i gladi. Pravednost je, meutim, potreba drave, jer pravda ini poredak dravne zajednice, a ona se sastoji u tome da se odlui ta je pravo.

GLAVA DRUGA

1253b i. Sada kada je jasno koji delovi sainjavaju dravu, treba najpre da govorimo voenju domainstva, jer se svaka drava sastoji od domainstava. I domainstvo ima delove od kojih se opet ono sastoji. Potpuno domainstvo sastoji se od robova i slobodnih ljudi. Kako svaku stvar treba ispitivati poev od njenih najmanjih delova, a osnovni i najmanji delovi domainstva su gospodar i rob, mu i ena, otac i deca, treba najpre ispitati kakva su ova tri odnosa i kakvi treba da budu.

2.To su: odnos gospodara i roba, brani odnos (jer veza mua i ene nema posebnog imena) i, trei, roditeljski (jer ni on nema posebnog imena13). To su, dakle, ta tri odnosa koje smo pomenuli. Postoji jo jedan deo koji jedni izjednauju s voenjem domainstva, a drugi misle da je to neto najvanije u voenju domainstva. Kako s tim stoji stvar, tek treba ispitati. Mislim na takozvanu vetinu sticanja imanja. Ali da govorimo najpre gospodaru i robu da bismo videli ta spada u neophodne potrebe i da, ako budemo u stanju, damo bolji prilog objanjenju tih odnosa nego to su dosadanje pretpostavke.

3.Jer dok jedni smatraju da je vlast gospodara nad robovima neka vrsta vetine i da je, kako rekosmo na poetku14, voenje domainstva, vlast gospodara nad robovima, ustavna i kraljevska vlast jedno te isto, drugi15 misle da je vlast gospodara nad robovima protivna prirodi, zato to je samo po zakonu jedan ovek slobodan a drugi rob, a da se po prirodi nimalo ne razlikuju i da stoga ropstvo nije pravedno jer je prinudno.

4.Kako je, dakle, imanje deo domainstva (jer bez neophodnih stvari se ne moe iveti, a pogotovu ne dobro iveti), onda je i vetina sticanja imanja deo vetine voenja domainstva. Za taj posao su potrebna i odgovarajua orua kao to su i u drugim vetinama za odreene poslove potrebna odreena orua da bi se posao uradio. Od tih orua jedna su iva a druga mrtva (na primer za zapovednika broda krma je mrtvo orue, a potkrmar ivo). Naime, u obavljanju zanata i pomonik je jedna vrsta orua. Tako je i imanje sredstvo za ivot, a bogatstvo je mnotvo tih sredstava. Rob je pak neka vrsta ive stvari, a svaki pomonik predstavlja jedno orue mesto mnogih.

5.Jer kad bi svako orue samo moglo da radi svoj posao, bilo da mu je nareeno bilo da predoseti gospodarevu elju, kao to priaju za Dajdalove statue16 i Hefaj-stove tronoce17, za koje pesnik kae da su sami ili na skuptinu bogova, i kada bi unci mogli sami da tkaju a plektar sam da udara u kitaru, niti bi graditeljima bili

1254a potrebni pomonici niti gospodarima robovi. Dakle, ta pomenuta orua su orua za proizvodnju, dok je imanje orue za upotrebu. Jer unak za tkanje, pored toga to se upotrebljava, stvara neto novo, dok se odelo i postelja samo upotrebljavaju.

6.Kako se, dakle, proizvodnja i upotreba razlikuju po sutini, a kako su i za jedno i za drugo potrebna orua, treba da se i ona na isti nain razlikuju. ivot je delanje, a ne stvaranje18, pa je stoga i rob pomonik u oblasti de-lanja. Za imanje vai isto to i za deo neke celine jer deo nije samo deo neke celine ve potpuno njoj pripada, a to vai i za stvar u posedu. Stoga je gospodar samo gospodar roba, ali mu ne pripada; nasuprot tome, rob je ne samo gospodarev rob ve potpuno pripada gospodaru.

7.Prema tome, jasno je kakva je priroda roba i kakva je njegova funkcija. Jer ko po prirodi nije svoj ve tu, on je od prirode19 rob, iako je ovek. Tu je ovek onaj koji je, mada je ovek, neije imanje20, a imanje je orue za delanje koje se moe otuiti. Dalje treba ispitati da li je ko po prirodi rob ili nije i da li je bolje i pravedno da neko bude rob ili nije, ili je svako ropstvo protivno prirodi.

8.To nije teko ni teorijski razmotrili ni doi do saznanja preko injenica. Jer vladanje i pokoravanje ne samo da su nuni ve su i korisni. Jedni su odmah od roenja predodreeni da se pokoravaju, a drugi da vladaju. I jednih i drugih ima vie vrsta. Meutim, uvek je bolja vlast nad boljim podanicima, na primer, bolja je vlast nad ljudima nego nad zverima, jer je uvek bolji posao koji urade bolji, a tamo gde jedni vladaju a drugi se pokoravaju, i jedno i drugo je neka vrsta njihova posla.

9.Oba ova principa, princip vladanja i princip poko-ravanja, javljaju se u svakoj celini sastavljenoj od viedelova, bilo da su ti delovi spojeni ili odvojeni. Taj principvladanja javlja se, u izvesnom obliku, i u neivoj prirodi,to je na primer harmonija u muzici. Ali to moda i nijepredmet naeg ispitivanja.

10.ivo bie se sastoji pre svega od due i tela, i duapo prirodi vlada a telo se pokorava. To po prirodi trebaispitivati kod bia koja su u skladu s prirodom, a ne kodizopaenih bia. Zato treba ispitivati oveka iji su telo idua najbolje usklaeni i kod koga je oigledno da duaupravlja telom. Jer kod ljudi ravih i sklonih zlu esto

1254b izgleda da telo vlada duom zato to su u ravom i pro-tivprirodnom stanju.

11.Moe se, dakle, ponavljam, najpre kod ivog bia zapaziti vlast koja lii na vlast gospodara nad robom i vlast koja lii na ustavnu. Jer dua ima nad telom vlast gospodara nad robom, a razum nad nagonom vlast koja se moe uporediti sa ustavnom i kraljevskom. Prema tome, jasno je da je za telo prirodno i korisno da se pokorava dui, a za oseajni deo naeg bia da se pokorava umu i onom delu naeg bia koji raspolae razumom. Jednak ili obrnut odnos snaga izmeu ovih elemenata tetan je za sve.

12.Isti je takav odnos izmeu oveka i ostalih ivih bia. Pitome ivotinje po prirodi vie vrede od divljih, a za sve njih je bolje da se pokoravaju jer tako stiu zatitu. Uz to mukarac je u odnosu na enu po prirodi bolji a ona gora, i on vlada a ona se pokorava. Ovaj isti zakon mora da vai za sve ljude.21

13.Svi oni ljudi koji se od drugih razlikuju toliko koliko dua od tela i ovek od ivotinje (a takvi su svi oni koji za rad koriste samo telo i kod kojih je to najbolje to oni mogu dati) po prirodi su robovi. Za njih je, kao i za maloas pomenuta bia, bolje da se pokoravaju. Jer rob po prirodi je onaj ovek koji moe da pripada drugome, pa mu stoga i pripada, i koji ima samo toliko zajednikog s razumom to moe da zapaa, ali sam nema razuma. Ostale ivotinje ne mogu da zapaaju razumom ve se slue nagonima.

14.A korist od domaih ivotinja i od robova jegotovo ista 22 jer i od jednih i od drugih, tj. i od robovai od domaih ivotinja dobijamo pomo za najnunijetelesne potrebe. Pa i priroda eli23 da tela slobodnih ljudii robova naini razliitim, te su tela robova snana zaobavljanje svakodnevnih poslova, a tela slobodnih ljudi suuspravna i nesposobna za takve poslove, ali su sposobna

za ivot u dravi koji se deli na slubu u ratu i slubu uI

miru. Meutim, esto se dogaa upravo suprotno: da jedni od njih imaju tela, a drugi due slobodnih ljudi.

15.Ali kad bi se ljudi samo po svom telesnom izgledutako razlikovali kao bogovi predstavljeni statuama, jasnoje da bi se svi sloiti da oni gori treba da budu roboviboljima.24 A ako je to tano u odnosu na telo, jo jeopravdanije povui tu razliku u odnosu na duu. Meutim,

1255a tee je upoznati lepotu due nego lepotu tela. Prema tome,l

jasno je da su jedni ljudi po prirodi slobodni, a drugi robovi i da je za robove i korisno i pravedno da robuju.

16.Ali nije teko uvideti da su i oni koji zastupajusuprotno miljenje, u izvesnom smislu u pravu. Jer rei;robovanje i rob imaju dvostruki smisao: rob se moe po-stati i biti i po zakonu.25 Taj zakon je neka vrsta konven-cije po kojoj onaj ko je u ratu pobeen postaje svojinapobednika.26 Mnogi poznavaoci zakona osporavaju ovo pra- ~)vo i optuuju onoga ko je nezakonito uveo tu konvenciju,

jer je, po njihovu miljenju, strano da neko postane robi bude prisiljen da se pokorava oveku koji je bio u stanjuda ga savlada samo silom i koji je samo po snazi jai odnjega. Oba ova suprotna miljenja imaju svoje zastupnikei meu filozofima27.

17.A razlog tom neslaganju i ono to ini da se miljenja razilaze lei u tome to vrlina koja raspolae odgovarajuim sredstvima moe da se u najveoj meri poslui silom i to pobeda uvek ima tu prednost to u sebi nosi neko dobro. Stoga izgleda da sila ne moe da bude bez vrline i da je spor jedino u tome ta je pravo. Otuda jedni misle da je pravo humanost, a drugi da je to isto pravo vlast jaega.

18.Drugi razlozi koje, sem ovih, navode pobornicij miljenja da ne treba da vlada i gospodari onaj ko je po vrlini bolji, nemaju dokazne moi i nisu ubedljivi. A drugi, koji se, kako sami misle, oslanjaju na neko pravo (jer zakon je pravo u izvesnom smislu), smatraju ropstvo koje potie od rata pravednim, a istovremeno ga smatraju nepravednim. Oni, naime, uzimaju kao moguno da uzrok rata bude nepravedan, i za onog ko ne zasluuje da robuje ne moe se rei da je rob. Inae e se desiti da ljudi najplemenitija roda2" budu smatrani robovima i da vode poreklo od robova ako sluajno kao zarobljenici budu prodati u ropstvo. Zato pobornici toga miljenja ne ele da robovima nazivaju Helene, ve samo varvare.29 Pa ipak kada tako govore, oni u stvari ispituju ta je prirodno ropstvo, a to je ono ime smo i zapoeli izlaganje. Jer mora se priznati da su izvesni ljudi na svakom mestu robovi, a drugi ni na jednom.

19.Isto tako stoji stvar i s plemenitim poreklom: ljudiplemenita porekla smatraju sebe takvima ne samo u do-movini ve svuda, dok varvare smatraju plemiima30samo u njihovoj zemlji, kao da su oni sami apsolutnoplemeniti i slobodni, a da su varvari to samo pod izvesnimuslovima, kako kae i Teodektova31 Helena:

Ko bi se usudio da nazove robinjom mene Koja po ocu i po majci potiem od bogova?

Po tom shvatanju, merilo za razlikovanje roba i slobodnog oveka, plemia i neplemia, u stvari je lina vrednost odnosno njen nedostatak. Oni smatraju da dobro raa 1255b dobro, kao to ovek raa oveka i ivotinja ivotinju. A priroda eli esto to da ostvari, ali nije uvek u stanju.

20.Jasno je, dakle, da i za ovo suprotno shvatanje postoje izvesni razlozi i da ljudi nisu po prirodi jedni robovi a drugi slobodni. Jasno je i to da su izvesni ljudi odreeni da budu robovi odnosno slobodni prema tome da li je za njih korisno da robuju ili da gospodare i, u tom sluaju, i opravdano je i neophodno da se jedni pokoravaju, a drugi da vladaju na nain koji je priroda odredila, tj. da budu gospodari. Ali zloupotreba te vlasti tetna je i za gospodara i za roba, jer ono to koristi delu koristi i celini i ono to koristi telu koristi i dui; a rob predstavlja neku vrstu ivog ali odvojenog dela gospodareva tela.

21.Stoga izmeu roba i gospodara, koje je sama priroda takvima stvorila, postoji zajedniki interes i meusobno prijateljstvo. Ali kod onih koje nije priroda ve zakon ili sila uinila robovima i gospodarima nema ni zajednikog interesa ni meusobnog prijateljstva. Prema tome, jasno je da su vlast gospodara nad robom i ustavna vlast razliite i da sve vrste vlasti nisu, kako neki tvrde, meusobno jednake. Jer ustavna vlast po prirodi vai za slobodne ljude, a gospodarska za robove. I dok vlast u kui pripada jednom oveku, jer svakom kuom upravlja samo jedan ovek, dotle vlast u ustavnoj dravi pripada ljudima slobodnim i jednakim.

22.Ne naziva se, dakle, neko gospodarem zato to zna da gospodari32, ve zato to je po prirodi takav. To isto vai i za roba i za slobodna oveka. Ali postoji jedna nauka za gospodare, a druga za robove. Nauka za robove je, na primer, ona koju je predavao onaj uitelj u Sirakusi. On je za platu pouavao male robove uobiajenim domaim poslovima; a mogli su da steknu i vee znanje u poslovima te vrste, na primer, u kuvarskoj vetini33 i drugim domaim poslovima, jer se neki od tih poslova vie cene, dok su drugi opet potrebniji, i, kako kae poslovica, postoji nad gospodarem gospodar i nad robom rob.34

23.To je otprilike sve to robovi treba da znaju, a gospodar treba da zna kako da iskoriava robove. Jer biti gospodar ne znai sticati robove, ve znati ih upotre-biti. Ta vrsta znanja nema u sebi nieg ni velikog ni uzvienog. Ono, naime, to rob treba da zna da radi, to gospodar treba da zna da naredi. Stoga oni koji ne moraju da se brinu tim neprijatnim poslovima preputaju tu ast nadzorniku, a sami se bave dravnim poslovima ili filosofijom. Vetina sticanja3s, ukoliko je to sticanje opravdano, razlikuje se od obeju napred pomenutih i ima neeg zajednikog s ratnikom odnosno lovakom vetinom. Toliko i tako robu i gospodaru.

GLAVA TREA

1206a l. Imanje uopte i vetinu sticanja ispitivaemo na uobiajeni [analitiki] nain50, jer je i rob izvestan deo imanja. Najpre bi se moglo postaviti pitanje da li je vetina sticanja isto to i vetina voenja domainstva ili je samo jedna njena grana, ili je to vetina koja samo pomae voenju domainstva. A ako je to samo pomona vetina, da li ona pomae voenju domainstva tako kao to vetina pravljenja unaka pomae tkakoj vetini, ili tako kao to metaiurgika37 pomae vetini livenja statua? Jer ove dve pomone vetine nemaju isti zadatak, ve jedna daje orue, a druga materijal. Pod materijalom pod-razumevam supstancu od koje se pravi neki predmet, kao to je, na primer, vuna za tkaa a bronza za vajara.

2.Jasno je da vetina sticanja nije isto to i vetina voenja domainstva, jer zadatak prve je da pribavi, a druge da upotrebi. Koja bi, naime, vetina, ako ne vetina voenja domainstva, uila kako treba iskoriavati imanje jednog domainstva. Ali ostaje pitanje da li je vetina sticanja deo vetine voenja domainstva ili je to posebna vetina. Jer ako je zadatak te vetine da sazna odakle se moe stei bogatstvo i imanje, a imanje i bogatstvo sastoje se od mnogih elemenata, postavlja se, u prvom redu, pitanje da li je zemljoradnja i uopte briga hrani i njenom pribavljanju deo vetine sticanja ili neto drugo.

3.Postoje, meutim, mnoge vrste hrane, i otuda raznoliki nain ivota i kod ivotinja i kod ljudi. Bez hrane se ne moe iveti i upravo je razlika u ishrani uinila ivot ivotinja razliitim. Od divljih ivotinja jedne ive u stadima, a druge usamljene, onako kako im je najzgodnije za hranu, jer su jedne mesoderi, druge biljojedi, tree svatojedi, i zato je priroda izdvojila njihove naine ivota da bi lake nali i izabrali hranu. Nain ivota mesodera razlikuje se od naina ivota biljojeda jer po prirodi ne prija i jednima i drugima ista hrana.

4.Isto je tako i s ljudima. I njihov nain ivota je vrlo raznolik. Najmanje rade stoari, jer hranu dobijaju od domaih ivotinja ne radei nita i bez ikakva truda. Kada se ukae potreba da menjaju panjake, onda su prinueni da krenu za stokom otprilike tako kao da se bave nekom ivom zemljoradnjom. Drugi ive od lova, i to od razliitih vrsta lova. Na primer, jedni od pljake38, drugi od ribolova, ukoliko ive na obali jezera, movara, reka i mora, trei od lova na ptice i divlje ivotinje. Ali najvei deo oveanstva ivi od obraivanja zemlje i pitomih plodova.

5.Nain ivota koji se zasniva na linom radu i pri1256b kome ljudi ne pribavljaju hranu putem trampe moe da

bude stoarski, zemljoradniki, pljakaki, ribarski i lovaki. Neki ljudi, opet, ive udobno kombinujui ove naine ivota i dopunjavajui jednim ono to im u drugom nedostaje za potpunu ekonomsku nezavisnost. Tako, na primer, jedni kombinuju stoarstvo i pljaku, a drugi zemljoradnju i lov. Isto tako postupaju i ostali i prihva-taju onaj nain ivota koji im namee potreba.

6.Izgleda da je takvo imanje, tj. hranu sama priroda dala svim ivim biima, kako onima koja se tek raaju tako i odraslima. Neke ivotinje pri raanju izbace zajedno s plodom toliko hrane koliko je dovoljno za vreme dok mladune ne postane sposobno da samo sebi pribavlja hranu. To je sluaj kod onih ivotinja koje se razmnoavaju crvima39 i jajima. A ivotinje koje raaju ive mladune nose u sebi samima izvesno vreme hranu za njih, i to je ono to se zove mleko.

7.Jasno je, prema tome, da to isto vai i za odrasla iva bia i da biljke postoje radi ivotinja, a ivotinje radi ljudi domae ivotinje ih slue i hrane, a od divljih, ako ne sve, a ono veliki broj slui za hranu i druge potrebe, na primer, da se od njih naini odelo i drugi predmeti. Ako, dakle, priroda ne ostavlja nita nedovreno i ako ne ini nita uzalud40, onda nuno proizlazi da je sve stvorila radi ljudi.

8.Stoga je i rat, u izvesnom smislu, prirodna vetina sticanja, a i lov je jedna njena grana, kojom se treba sluiti protiv divljih ivotinja i protiv onih ljudi koji se, mada su od prirode stvoreni da se pokoravaju41, ipak tome protive. Takav rat je po prirodi opravdan. Jedan vid te prirodne vetine sticanja je deo vetine voenja domainstva, utoliko to treba da pronalazi ili nabavlja zalihu sredstava neophodnih za ivot i korisnih i dravnoj i porodinoj zajednici.

9.Izgleda da se pravo bogatstvo i sastoji u tome jer jedno takvo imanje koje je dovoljno za dobar ivot ne obuhvata neogranieno mnogo stvari, kao to misli pesnik Solon kad kae da za ljude bogatstvo nema granica42. Meutim, i ovde, kao i kod drugih vetina, postoji granica, jer u svakoj vetini ogranien je i broj i veliina orua, a bogatstvo je samo mnotvo orua za domau i dravnu delatnost. Jasno je, dakle, da postoji jedna prirodna vetina sticanja, koju treba da poznaje domain porodice i dravnik; jasno je, isto tako, koji su razlozi tome.

10.A postoji i druga vrsta vetine sticanja, koju naj-ee i s pravom nazivaju vetinom bogaenja. Zbog nje

nam se katkad ini da bogatstvo i sticanje nemaju granica.1257a Mnogi, zbog ove srodnosti, smatraju da je jedina vetinasticanja vetina bogaenja i da je to jedno te isto. inje-nica je, meutim, da se te dve vetine ne mogu svesti najednu, ali nisu ni daleko jedna od druge, jer jedna jeprirodna a druga nije, ve je pre rezultat izvesnog iskustvai sposobnosti.,

11.Da zaponemo ispitivanje njoj odavde: svaka stvar koju posedujemo ima dvostruku namenu. Te dve namene se razlikuju tako to je jedna svojstvena datom predmetu a druga nije. Na primer, cipele slue istovremeno za obuvanje i za trampu. I jedno i drugo je svrha obue. I onaj ko u zamenu za cipele uzima od oveka kome su one potrebne novac ili hranu, slui se cipelom kao cipelom, ali ne u njenoj pravoj nameni, zato to cipela nije nastala radi trampe. Isti je sluaj i sa drugim stvarima koje posedujemo, jer razmenjivati se mogu sve stvari, a razmena je ponikla iz situacije da ljudi imaju jednih stvari vie, a drugih manje no to im je potrebno.

12.Prema tome, jasno je da trgovina ovakve vrste po prirodi ne spada u vetinu bogaenja, jer su ljudi bili prinueni na razmenu samo da bi zadovoljili svoje potrebe. Jasno je, dalje, da se u prvobitnoj zajednici, tj. u porodici, za razmenom nije oseala potreba. Ona se pojavila tek onda kada je zajednica postala vea jer su lanovi porodice imali sve stvari zajednike, a oni koji su se izdvojili, i oni su, dodue, imali mnoge, ali ne iste, pa je bilo nuno razmenjivati te stvari prema potrebama, kao to se i danas mnogi varvarski narodi slue razmenom. Oni meusobno razmenjuju samo potrebne stvari i ne idu dalje od toga, na primer daju vino a uzimaju ito, a tako i sve ostalo.

13.Takva vrsta razmene je sasvim prirodna i ne spada u vetinu bogaenja ve slui da upotpuni ekonomsku samostalnost. Iz ove prirodne razmene logino se razvila ona kojoj je cilj bogaenje. Jer kada se to uzajamno pomaganje, koje se sastoji u uvozu potrebnih stvari i izvozu vikova, proirilo i na udaljene zemlje, nuno je dolo do upotrebe novca, budui da se sve stvari potrebne za ivot nisu mogle lako prenositi.

14.Stoga su se ljudi dogovorili da pri razmeni daju i uzimaju neto to je i samo po sebi korisno i ime se moe lako rukovati u svakodnevnom ivotu, kao to je, na primer, gvoe, srebro ili neto tome slino. U poetku je bila odreena samo veliina i teina tog metala, a najzad je u njega bio utisnut ig da bi se izbeglo merenje, jer je ig vaio kao znak njegove vrednosti.

15.Pojavom novca ta neophodna razmena preobra-1257b ava se u trgovinu, drugi vid vetine bogaenja. Trgovina

je, moda, u poetku bila jednostavna, ali se, zatim, iskustvom usavrila odakle i kako da izvue najveu dobit iz predmeta razmene. Zato se ini da je predmet vetine bogaenja u prvom redu novac, a njen je zadatak da pronae odakle se moe dobiti najvie novca. Jer ta vetina stvara bogatstvo i blago.

16.Cesto se misli da bogatstvo sainjava puno novca zato to je novac sredstvo vetine bogaenja i trgovine. Ali, s druge strane, izgleda da je novac, sam po sebi, predmet bez vrednosti i da mu je vrednost dala konvencija a ne priroda, jer kada ga promene oni koji ga upotrebljavaju, on gubi svaku vrednost i nije u stanju da zadovolji osnovne potrebe. Cesto e ovek koji ga mnogo ima osku-devati u najpotrebnijoj hrani. Takvo bogatstvo iji sop-stvenik moe da umre od gladi je besmisleno. Tako je, po prii, umro onaj Mida, kome se, sve to bi dodirnuo, pretvaralo u zlato zbog njegove nezasitne elje za njim.43

17.Stoga imaju pravo oni koji istrauju nisu li bogatstvo i vetina bogaenja dve razliite stvari, jer se vetina bogaenja razlikuje od prirodnog bogatstva, kome vodi vetina voenja domainstva, dok trgovina ide za tim da pravi novac, i to ne na bilo koji nain ve samo putem razmene novca. Izgleda da se trgovina kree samo oko novca, jer novac je ishodite i cilj razmene, i bogatstvo koje donosi ta vetina bogaenja neogranieno je. Dok medicina ne eli da zna za granice u leenju i dok cilj svake druge vetine nije ogranien, jer svaka vetina eli pre svega da radi na ostvarenju svoga cilja, ali su sredstva za postizanje tih ciljeva ograniena, pa je time i sam cilj ogranien, dotle cilj vetine bogaenja, tj. bogatstvo i sticanje novca nije ogranieno sredstvima.

18.Ali dok bogaenje nema granica, vetina voenja domainstva ih ima, jer zadatak vetine voenja domainstva nije bogaenje. Zbog toga nam se ini da svako bogatstvo nuno mora imati granica, ali iz injenica vidimo da se deava upravo suprotno. Jer svi oni koji se bogate putem trgovine gomilaju svoj novac unedogled. Razlog

za to lei u srodnosti ovih dve ju vetina. Naime, oblast jedne zalazi u oblast druge, jer je predmet kojim se slue isti. Meutim, upotreba jednog te istog imanja nije usme-rena ka istom cilju, i dok vetina voenja domainstva ima svoj poseban cilj, dotle je cilj bogaenja samo gomilanje novca. S tog razloga neki smatraju da je poveavanje imanja zadatak vetine voenja domainstva i stoje na stanovitu da treba ili sauvati ili bezgranino poveavati imovinu u novcu.

19.A razlog za to lei u tome to su ljudski napori usmereni, dodue, na ivot, ali ne i na srean ivot. Kako je, dakle, ta elja za ivotom neograniena, ljudi ele da i sredstva za njeno ostvarenje budu neograniena. Pa ak i oni koji ele da ive sreno, ude za telesnim uivanjima, tako da se cela njihova delatnost svodi na bogaenje, jer izgleda da ono omoguuje telesna uivanja. To je poreklo druge vrste vetine bogaenja. A kako je uivanje mogue samo u izobilju, ljudi trae sredstva da ostvare to izobilje koje donosi uivanja. 1 kada nisu u stanju da steknu bogatstvo prirodnim putem, pokuavaju to drugim putem, sluei se svojim sposobnostima na nain koji je protivan prirodi.

20.Jer hrabrost ne postoji zato da stvara novac, ve da da sigurnost, a svrha vojne i lekarske vetine takoe nije zaraivanje novca, ve prva treba da donese pobedu, druga zdravlje. Neki ljudi, meutim, prave od svih vrlina i vetina sredstva za bogaenje kao da je bogaenje cilj tih vrlina i vetina prema kome treba sve podeavati. To sam imao da kaem sutini vetine bogaenja i razlozima zbog kojih nam je katkad potrebna, iako inae nije neophodna. Govorio sam, isto tako, onoj koja je neophodna (a to je vetina voenja domainstva), da se razlikuje od prve, da je u skladu s prirodom, da se brine hrani i da nije, kao ona prva, neograniena, ve da ima svoju granicu.

21.Sada je jasno i ono pitanje koje smo postavili na poetku: da li je sticanje novih dobara zadatak domaina i dravnika ili nije, ve ona moraju prethodno da im stoje na raspolaganju. Jer kao to vetina voenja drave ne stvara ljude nego ih uzima od prirode i slui se njima, tako i priroda treba da prui ljudima izvor hrane zemlju, more ili neto drugo, a dunost domaina je da se time poslui kako treba. Zadatak tkake vetine nije da stvori vunu nego da ume da je upotrebi i da razlikuje koja je vuna dobra i pogodna, a koja rava i neupotrebljiva.

22.Moglo bi se jo postaviti pitanje zbog ega je ve-tina sticanja deo vetine voenja domainstva a lekarskavetina to nije, iako ukuani treba da budu zdravi, kao tomoraju hranom da odravaju ivot ili da zadovolje nekudrugu potrebu. Kako je, s jedne strane, dunost domainai dravnika da se brinu zdravlju ukuana odnosno gra-ana, a, s druge strane, to nije njihova dunost ve du-nost lekara, tako je i staranje imanju, s jedne strane,dunost domaina, a s druge strane, nije njegova ve njego-va pomagaa prirode. Najvie toga, kako smo ve rekli,treba da prui priroda, jer njen je zadatak da prui hranubiu koje je stvorila. Svako ivo bie, naime, dobija hranuod onoga od koga je postalo. Stoga je priroda dala svimljudima u posed plodove i ivotinje.

23.Vetina sticanja je, kako smo rekli, dvojaka: to1258b je trgovina, s jedne, i vetina voenja domainstva, s dru-ge strane. Ova druga je neophodna i dostojna hvale, dokse trgovina s pravom potcenjuje44 jer nije prirodna, vetu ljudi zarauju jedni na drugima. Sasvim je opravdanoomraeno i zelenatvo, jer se tu dobit postie pomou sa-mog novca i novac ne slui svrsi kojoj je namenjen. Novacje, naime, nastao radi razmene, a kamata ga umnoava paje otuda i dobila ime, jer deca lie na roditelje, a kamataje novac roen od novca45. Stoga je od svih naina boga-enja ovaj najvie protivan prirodi.

glava etvrta

1. Poto smo dovoljno objasnili ono to spada u teoriju, treba prei na primenu. Sve stvari te vrste mogu se po volji teorijski razmatrati, ali njihova primena je nuna. Postoje i praktine strane vetine sticanja: treba znati, na osnovu iskustva, koje imanje donosi najveu korist, na kom mestu treba da bude i kako treba to postii; treba, isto tako, znati, ako je u pitanju gajenje konja ili goveda ili sitne stoke ili drugih ivotinja, koje od njih donose najveu korist u odnosu na druge i koje vrste na kom mestu najbolje uspevaju, jer ne uspevaju sve podjednako dobro svuda. Treba, isto tako, biti iskusan u zemljoradnji, kako u gajenju itarica tako i u voarstvu, zatim u pe-

2 Politika

17

2'

19

18

larstvu i u poznavanju ostalih ivotinja koje ive u vodi ili vazduhu, a koje mogu da donesu neku korist.

2.To su osnovni elementi vetine sticanja u pravom smislu rei, a najvaniji elemenat one vetine sticanja koja se zasniva na razmeni jeste trgovina. Trgovina se, opet, deli na tri grane pomorsku, kopnenu i trgovinu na malo, a one se meusobno razlikuju time to je jedna vie rizina nego druga, odnosno time to jedna donosi veu a druga manju dobit. Drugi elemenat vetine sticanja zasnovane na razmeni jeste zelenatvo, a trei je najamni rad. U najamni rad spadaju, s jedne strane, zanati a, s druge, nekvalifikovani rad koji zahteva samo telesnu snagu. Trei vid vetine sticanja stoji na sredini izmeu ove, koja se zasniva na razmeni, i one prve jer je delimino prirodna a delimino se zasniva na razmeni. Ona obuhvata sve ono to je u zemlji i one zemljine proizvode koji, dodue, nemaju plodova, ali su korisni. To su, na primer, eksploatacija uma i rudarstvo, a ono ima mnoge grane jer su i vrste rudarskih proizvoda veoma mnogobrojne.

3. svim tim elementima govorio sam u optim crtama, a podrobno ispitivanje svakog pojedinog je, dodue, korisno za te poslove, ali bi bavljenje time sada opteretilo izlaganje. Najusavreniji od tih poslova su oni u kojima je najmanje preputeno sluaju, najprostiji su oni pri kojima se najvie deformiu tela, najropskiji oni pri kojima se najvie koristi telo, a najnii oni za koje nije potrebna nikakva sposobnost.

1259a 4. A poto su neki pisci ve pisali tome, na primer, Haret Paranin46 i Apolodor Lemnjanin zemljoradnji (tj. gajenju itarica i voa), a drugi pisci ostalim slinim temama, oni koji se za to interesuju neka proue te pisce. Uz to treba da sakupe rasute podatke tome kako je pojedinim ljudima polo za rukom da se obogate, jer sve to moe da bude od koristi onima koji cene vetinu sticanja.

5. Kao primer moe da poslui sluaj Taleta Milea-nina47. Taj pronalazak koji mu je doneo bogatstvo pripisivali su njegovoj mudrosti, ali ipak ima u tome neeg opteg. Jer kada su ga prekorevali zbog njegova siromatva i govorili kako je filosofija nekorisna, priaju da je on, saznavi pomou atsronomije da e masline dobro roditi, sa ono malo novca koliko je imao kaparisao sve uljane prese u Miletu i na Hiju jo dok je bila zima i uzeo ih pod zakup veoma jevtino, jer nije bilo ponuda. A kako su mnogi, kada je dolo vreme berbe, iznenada i u isto vreme stali traiti prese, on ih je izdavao pod zakup kako je hteo i, sakupivi mnogo novca, pokazao da je filosofima lako da se obogate, ali da to nije ono za im oni tee.

6.Pria se da je Talet na ovaj nain pokazao kolika je mo mudrosti. Ali to je, kako rekoh, opte pravilo za bogaenje: moi osigurati za sebe monopol. Stoga neke drave pribegavaju tom sredstvu kada nemaju dovoljno novca i monopoliu svu robu za kupovinu ili prodaju.

7.Na Siciliji je jedan ovek, poto je imao novac, pokupovao sve elezo iz elezara, a zatim, kada su doli veletrgovci s trita, prodavao ga je jedino on i, mada