boris lazić - politika sramno zanimanje

8/18/2019 Boris Lazić - Politika Sramno Zanimanje

http://slidepdf.com/reader/full/boris-lazic-politika-sramno-zanimanje 1/220

1



2



3

SADRŽAJ

Predgovor 7

Parametri ili determinante 11

Partijske ideologije 19

Politička demagogija 37

Politička samouverenost 39

Politicko koristoljublje 41

Hrabrost politicara 49

Stručnost političara 51

Bezobzirnost političara 55

Bestidnost političara 57

Da Li je moguće. 65

Obmana ili laž ili Brozova demagogija 66

Pametan ili lukav ili Brozova samouverenost 84

Lopovluk ili Brozovo koristoljublje 89

Neodgovornost ili Brozova hrabrost 98

Lenjost i nestručnost ili Brozova stručnost 102

Bezobraznost ili Brozova borba za vlast 111

Bestidnost ili Brozov nemoral 129

Moguće je... 133

Robespjerova ideologija i demagogija ili Obmana i laz 138

Robespjerova samouverenost ili Dilema: pametan ili lukav 146

Robespjerovo koristoljublje ili Poštenje 149



4

Robespjerova hrabrost ili Neodgovornost 152

Robespjerova stručnost ili Lenjost i nestručnost 154

Robespjerova borba za vlast ili Bezobzirnost 156

Robespjerov moral ili Bestidnost 170

Ima li još nade ili Spesizam 177

Uputstvo za glasanje ili Prilog 195

Upitnik 196



5



6



7

Predgovor "Utopija je ljudski ideal."

"Narod ne želi analize već samo tvr đ enja izgovorena recima u koje možei želiverovati.""Narodima su, sa predumišljajem politi č ara, izvrnuti kriterijumi, tako da se

ukavost smatra pameć u, nepoštenje sposobnošć u, poštenje glupošć uodgovornost kukavi č lukom a neodgovornost hrabrošć u."

Nekada je neko, nesumnjivo iskusan i pametan, rekao: dobar čovek nije zanimanje. Autor uovoj knjizi na sumoran, povremeno i ciničan način dokazuje da političari nisu dobri ljudi, pa se i zbogtoga mogu uspešno baviti politikom kao zanimanjem. Što su uspešniji to su manje dobri!

Knjiga obiluje primerima koje autor diže na zavidan nivo dokaza, namerno ne bežeći odšokantnih zaključaka, povremeno ublaženih humornim napomenama koje Vam, ipak, ne dajumogućnost da budete optimista, l pored toga što u ovoj knjizi ne nedostaju konstatacije kojima se

potkrepljuju razmišljanja i uverenja, ima tvrdnji kojima jednostavno treba verovati. Nije slučajnofilozofija odavno prihvatila nedokazivu istinu: Nepostojanje dokaza nije dokaz nepostojanja.

U svakom leksikonu ćete naći tumačenje da je politika metod rada, mudrost i veštinaophođenja, snalaženje, dovitljivost, lukavost, prepredenost. Svaku od ovih odrednica možete lako proširiti u sentenciju koja će biti visoko moralna, a njena primena u politici nemoralna i poražavajuća.Političari sa uspehom dokazuju da je u politici sve normalno, ljudski i časno. Toliko u tome uspevajuda se sa pravom pitate da li je Homo sapiens stvorio politiku, ili je, ne daj bože, ona i njega stvorila.

Stiče se utisak da autor prihvata politiku kao normalnu i obavezujuću formu kroz koju seartikulišu svi sadržaji civilizovanog življenja. Ali političari! Za njih ova knjiga nema lepih,opravdavajućih reči. Na delu je zavera političara sa jednim ciljem: vladati, a ne upravljati; uzimati, ane davati; gospodariti, a ne služiti. Ne birati sredstva i po cenu života. Ali tuđih!

Autor nas uverava da biti političar u bilo kom državnom uređenju ili društvenom sistemu,obavezno predpostavlja odsustvo ličnog integriteta i ljudskog dostojanstva.

Autor, u svojim razmišljanjima, ne ostavlja po strani ni narode koji su, na žalost, predmet političke manipulacije onih koji se bave politikom u vidu zanata. Kako stvari stoje već vekovima,očigledno je da ovaj zanat postiže zavidne uspehe. Sa razlogom se može tvrditi da narodna pomoć uspehu ovog zanata nije mala. Skoro da je i nesebična. Uostalom, to nam govori i sintagma na početku ovog kratkog prikaza: Utopija je ljudski ideal.

Dosta je knjiga napisano sa politikom kao osnovnom temom, ali je teško pronaći tekst koji naovako surovo jasan način pokušava da dokaže da političari znaju ali neće, mogu ali ne žele, znajuistinu ali je kriju, govore ali ništa ne kažu.

Knjiga Vas ne ostavja ravnodušnim bez obzira da li ćete se u svemu složiti sa autorom, ili ne.Tera Vas da iznova počnete da razmišljate, iako ste mislili da Vam je sve bilo jasno do sada. U tome i jeste značaj istinitog kazivanja. Najedanput sve postaje logično i uverljivo. Ako bi čitalac bar intimnosebi priznao da mu ranije i nije baš sve bilo jasno, ova knjiga bi dobila i edukativan karakter.

U godini parlamentarnih izbora, kada bi trebalo biti birač, a ne glasač, čitanje ove knjige bi semoglo smatrati i građanskom dužnošću.

U Beogradu, 24. jula 1997. god. Tomislav Obradović



8



9

1.



9



9

Parametri ili determinante

Da istinu spoznamo moramo je preteranu videti. Oskar Vajld Tema ovoga teksta je politika, što znači da je reč o vlasti. Vlast je rođena kada je prvi

čovek istukao slabijeg od sebe i pitao ostale: Ima li neko od vas koji misli da je jači od mene.Svi su ćutali i gledali opčinjeno u njegove snažne mišiće. Kada je tako, nastavio je on, oddanas sam ja vaš vođa i od sada mora da me slušate, služite i poštujete. Vlast je takostvorena prinudom i silom, strahom od bola. Želeo je da njihovu trenutnu poslušnost, nastaluiz straha od njegove snage i kazne, pretvori u nihovu obavezu i svoje pravo na njihovuodanost. Da bi sačuvao prigrabljen položaj poželeo je da ga potčinjeni ne mrze. Zato im jerekao: Ja sam najjači od svih vas i braniću vas od naših neprijatelja i svih drugih opasnosti iako bude potrebno, ja ću žrtvovati i svoj život da bi vi živeli u miru i blagostanju. Tim recima je otkrio svoju prvu karakternu osobinu, obmanjivanje i laž. On je. u stvari, sebe najviše

voleo, što je dokazao svojom voljom za vlašću kao odraz svoje narcisoidnosti, i nije imaostvarnu nameru da sebe žrtvuje bilo za šta i bilo za koga. Želeo je da sačuva svoj život i dašto je moguće duže (doživotno) vlada. Time je ujedno pokazao svoju nameru trajnogčuvanja vlasti. Zato je odlučio, kada se pojavio čovek jači od njega koji je mogao da ugrozinjegov položaj, da tog čoveka ubije iz potaje, sa leda, razbijajući mu lobanju kamenom.Bezobzirna lukavost je bila njegova druga osobina. Za sebe je uzimao sve što je nabolje.Njegova ga je koristoljubivost nagnala da se bori za vlast, i to je njegova treća osobina.Uverivši se da je vladati ljudima vrlo ugodno i korisno, odlučio je da zauvek sačuva, ojača iproširi svoju vlast. Ne štedeći svoje podanike, neodgovorno i nemilosrdno ih je terao daratuju i ginu da bi pokorio i susedna plemena i proširio svoju teritoriju a time i sopstvenuvlast. Svi su se divili njegovoj odlučnosti i hrabrosti. To je bila njegova četvrta osobina.Imajući sve što poželi uživao je u neradu i dokolici. Lenjost je bila njegova peta osobina.Zato je nemilosrdno i bezobzirno čuvao svoju moć stečenu nad drugim ljudima ne birajućisredstva i ne štedeći nikoga i ništa. To je bila njegova šesta osobina. On je sve tebestijalnosti mogao da čini mirne savesti jer je bio bestidan i to je njegova sedma osobinakoja, kao i sve ostale, karakteriše sve potonje uspešne vlastodršce i političare.

Slavoljubivost je bila isto tako njegova obavezna i važna osobina, ali ona imanegativni predznak samo u oblasti politike (vladanja), dok kod drugih ljudskih delatnosti onamože ukoliko postoji, predstavljati aktivnu

pokretačku snagu koja stimuliše ljude da postižu posebne ili vanredne rezultate uoblasti nauke, umetnosti i drugih stvaralačkih oblika ljudskog delovanja. To je i razlog zaštonećemo ovu osobinu posebno analizirati u oblasti politike.

Jednog dana, ipak se našao čovek koji je bio veći obmanjivač, lukaviji, koristoljubiviji,hrabriji, bezobzirniji, vlastoljubiviji i bestidniji, i oborio ga sa trona vlasti. Prigrabivši vlast, novipobednik je skupio svoje podanike i objasnio im: Srušio sam vašeg tiranina i od sada ću javladati, ali pošteno i pravedno, za dobrobit svih vas. Nova vlast počinje uvek većimobmanama od prethodne vlasti.

Odmah, posle stvaranja pojma vlasti, stvorena je i ideologija (dogma) kao sredstvovladanja. Fizička snaga se ubrzo pokazala nedovoljnom za trajno vladanje ljudima. Nije bilodovoljno samo fizički ovladati ljudima, trebalo je ovladati i njihovim duhom i tako obezbediti



12

njihovo trajno držanje u pokornosti. Bilo je potrebno pokornost prikazati kao obavezu narodaa vladanje kao božansko i nasledno pravo vladara. Vladari su počeli sebe prikazivatinadljudima koji imaju tajne veze sa natprirodnim silama (bogovima) i narodu počeliobjašnjavati neobjašnjivo, kao mesije kojima je vlast data od "više sile" (Boga), a ne odnaroda. Kroz istoriju čovečanstva "viša sila" je prikazivana ljudima kroz različite ideologije pa

i različitim simbolima, na primer, od. Bika (Knosos), Sunca (Egipat), raznim čovekolikimbogovima (na primer, helenska i rimska kultura), raznim bestelesnim bogovima ( na primer,hrišćanstvo), do religija XX veka i bogočoveka na zemlji (na primer Hitler, Staljin, Hirohito itsl.). Sem fizičke sile vlasti, ljudi su tako za nepokornost zaplašeni i "božjom kaznom". Strahod kazne i nepoznatog postao je sredstvo vladanja. Lako je vladati zaplašenim narodomkoji živi pod strahom od kazne. Uzalud je Spinoza' upozoravao čovečanstvo da "ciljdržave nije da vlada ni da ljude održava u strahu nego naprotiv da pojedinca oslobađa odstraha".

Tako je počelo u predavna vremena i nastavilo se stalnom i neprekidnom borbom zavlast između nemoralnih ljudi željnih vlasti, slave, bogatstva i povlastica. U tu borbu suobmanama uvučeni i narodi potpirivanjem raznih suprotnosti, što je imalo kao posledicu

ratove i revolucije. U suštini istorijačove

čanstva nije ništa drugo ve

ć hronologijabeskonačnog niza ratova, borbi za vlast i prestiž vlastoljubivih i koristoljubivih. vlastodržaca i

političara. Narodi u tome imaju uloge žrtvovanih statista, koji obmanuti lažnim obećanjima iiskonstruisanim tzv. nacionalnim interesima i veštačkom podelom ljudi i naroda na prijatelje ineprijatelje, pokorno igraju svoju ulogu žrtve po cenu bezmernog trpljenja, sa nadom u skorospasenje. Ta borba za vlast koja još uvek traje, svakim danom je sve surovija, učestalija ibestidnija, i izgleda kao da nikada neće biti završena na nesreću ljudskog roda. Istorijačovečanstva kao da se bespovratno kreće u sramnom i beskrajnom krugu svih mogućihvrsta ratova, borbi i međusobnog ubijanja ljudi.

Tu podelu naroda na prijatelje i neprijatelje najdoslednije i totalno su sprovelekomunističke i fašističke partije. Profesor državnog prava na berlinskom univerzitetu, KarlŠmit, 1933. godine piše: "Političko razlikovanje je zapravo razlikovanje između prijatelja i

neprijatelja. Ono daje ljudskim radnjama i motivima politički smisao; na to se konačno svodesve radnje i motivi...Politička suprotnost je najsnažnija i krajnja suprotnost i svako konkretnosuprotstavljanje je više političko što se više približava krajnjoj tački svrstavanja na prijatelj -neprijatelj:'2 Takvo deljenje naroda na prijatelje i neprijatelje dovodi do međudržavnih igrađanskih ratova, jer sa neprijateljem nema kompromisa, njega treba uništiti. To najboljeilustruje boljševički slogan "ko nije sa nama on je protiv nas", znači on je neprijatelj čak ionda kada nije protiv njih. Takva netolerantnost prema drugačijem mišljenju nužno dovodi dounitarizma i diktature, do sveopšte nesreće. Nemogućnost odvajanja intelektualnog odfizičkog je posledica primitivizma i nemorala. Ukoliko se sa nečijim mišljenjem ne slažemonema nikakve potrebe da tog čoveka smatramo neprijateljem ili čak da ga mrzimo. Naprotivraznolikost mišljenja predstavlja bitan preduslov intenziviranja čovekovog misaonog života,pa čak i fizičkog razvoja. Raznolikost je prirodna pojava i nužan uslov svake evolucije isvakog opstanka.

Nije tačna tvrdnja da se "svaka verska, moralna, ekonomska ili neka druga suprotnostpreobražava u političku suprotnost onda kada ide toliko daleko da korisno svrstava ljude naprijatelje i neprijatelje."0 Ljudi su velikom većinom spremni da tolerišu te suprotnosti ali im tone dozvoljavaju političari i njihova politika koji u tim suprotnostima nalaze, za sebe korisnasredstva za razbijanje jedinstvene želje naroda za pravdom i slobodom i uslove za svojepolitičke borbe, osvajanje vlasti i stalno izazivanje novih ratova i revolucija. U suštini, jedini



13

stvarni neprijatelji naroda su vlastodršci i političari koji stalno raspiruju razne mržnje međuljudima i narodima svodeći ljudsko bitisanje na moral koji je sraman i pred moralom životinja.

Iza svakog rata ili bilo kakve političke borbe kriju se grupni interesi političkih partija,odnosno lični interesi političara. "Pojmovi prijatelj, neprijatelj i rat dobijaju svoj stvarni smisaotime da se posebno odnose na stvarnu mogućnost telesnog ubijanja jer ono je suštinskanegacija drugog bića...Svet u kome bi mogućnost rata bila bezuslovno odstranjena, ilipotpuno nestala, a zemaljska kugla konačno pacificirana, bio bi svet bez razlikovanjaprijatelja od neprijatelja, i prema tome svet bez politike."4 Takvo mišljenje političari neprihvataju, što je i normalno, jer svet bez politike bio bi i svet bez političara, a kako i od čegabi onda oni tako lepo i komotno živeli. Oni, a i mnogi, nažalost naučni radnici, tvrde da jeborba ukorenjena u svesti ljudi od pradavnih vremena i da je neodvojiva od čovekovognačina života. Time se, u stvari, žele opravdati stalni zahtevi političara da se ljudimeđusobno ubijaju, uz obećanje da je to potrebno kako nikada više ne bi bilo rata ilirevolucije. Svaki lider rata tvrdi da njegov rat obezbeđuje trajni mir, a lider revolucijeda je njegova revolucija konačna.

Ne postoje pravedni i nepravedni ratovi. Pobednici uvek proglašavaju svoje ratove

pravednim. Svi su ratovi nepravedni jer se zasnivaju na međusobnom ubijanju ljudi iuništavanju materijalnih vrednosti neophodnih za ljudski život na zemlji. Da je u II svetskomratu pobedio Hitler, on bi proglasio svoj rat pravednim. U Nirnbergu bi se, u tom slučaju,sudilo Staljinu (zbog streljanja nemačkih vojnika, zbog Vinica, zbog GULAG-a itd), Čer čilu(zbog kolonijalnog porobljavanja pola sveta) i Trumanu (zbog Hirošime ili genocida nadindijanskim narodima). Osuđeni i povešani ratni zločinci u Nirnbergu bili bi proglašeninemačkim nacionalnim herojima.

Svaki rat je nemoralan. Morala može biti samo u intelektualnim borbama mišljenja,ukoliko su akteri u stanju da odvoje intelektualno od fizičkog. Svaka fizička borba jenemoralna jer uvek jači tuče slabijega, a da pri tome ne mora biti pametniji niti pravedniji. Izasvakog rata (borbe) krije se borba za vlast i pljačka tuđe imovine, stoga su svi ratovi

nemoralni, nepravedni i besmisleni za narod. Ne postoji nikakva pravna, socijalna iliideološka norma koja bi mogla opravdati međusobno ubijanje ljudi. Ta činjenica bi se moralautvrditi kada bi se istorije pisale bez glorifikovanja sopstvenih naroda i njihovih ratova.

Humani Imanuel Kant5, u svojoj sedamdesetprvoj godini, 1795., objavljuje svojuraspravu "Ka večnom miru". On veruje da je večni mir moguć i smatra da je preduslov tomeukidanje stajaće vojske, jer "stajaće vojske neprestano prete ratom drugim državama na tajnačin što su pripremljene da započnu rat i izazivaju druge države da se jedna sa drugomnadmeću koja će imati veći broj svojih naoružanih ljudi, a taj broj ne poznaje granica."Optuživao je imperijalističku lakomost evropskih država i zato se zalagao za oduzimanjeprava vlastodršcima da odlučuju o ratu i miru, jer će oni uvek, zbog ličnih interesa, biti za ratu kome sami neće učestvovati i ništa lično rizikovati. On je sanjao o jedinstvenoj Evropi saporetkom koji će iskoreniti ropstvo i kriminal a negovati sveopšti mir. "Svaki čovek ima da

bude poštovan kao apsolutni cilj samom sebi; greh je protiv dostojanstva koje mu pripadakao ljudskom biću kada se on kao obično sredstvo iskorišćava za ciljeve koji su njemustrani." Vlastodršci, političari ali i režimski intelektualci ismejavali su Kantovu nadu u "večitimir" svrstavajući je u svoj arsenal utopijskih ljudskih nadanja. Tome se ne treba čuditi jer rat je, kao i svaka druga borba, izvor njihove vlasti, bogatstva i sladostrašća. Zato ne trebaodustajati od neotuđivog prava svakog coveka kao pojedinca da odlučuje o tome želili ratovati ili ne. Ostavimo političare, vlastodršce, kriminalce i psihopate da se međusobnoubijaju ukoliko već ne mogu da žive bez fizičke borbe.



14

Coveka koji učestvuje u borbi za vlast ne rukovodi njegova inteligencija već njegoviurođeni nagoni samoodržanja izraženi u želji za hranom, za napadom i odbranom, zavladanjem nad drugima, za razvijanjem svojih moći, za posedovanjem, za ženkom i dr.Nagoni su neizbežni deo čovekove prirode i njihova snaga opada razvojem njegovogintelekta, ali nikada ne iščezava. Razvojem čovekove inteligencije nagoni dobijaju okvire

svog delovanja, oni postaju cenzurisani pa i potiskivani. Obrnuto, kod primitivnih ljudi nagonisu osnovni pokretač njihovog delovanja i življenja, oni otvoreno iskazuju svoju volju zavlašću i javno se, bez stida, za nju bore koristeći sva raspoloživa sredstva da bi pobediliprotivnika. Ćovekova borba za vlast je uvek rukovođena nagonima i nikada nije rezultatfunkcionisanja njegovog razuma. Zato borba za vlast pripada primitivnijem delučovečanstva.

U neprekidnoj borbi za vlast, čovek je stalno usavršavao oružja za međusobnoubijanje da bi bio jači od svojih protivnika, da bi sačuvao ili prigrabio vlast. Ta večna borba zavlast se nikako ne može smatrati igrom, kako to neki smatraju, već stalnom bespoštednomtučom u kojoj se ne biraju sredstva da bi se pobedio protivnik, sa premisom da postavljeniciljevi opravdavaju bilo kakva sredstva koja služe njihovom ostvarenju. Ako u tome ima neke

igre onda je to igra interesima naroda putem nemoralne manipulacije ljudima od strane onihkoji se bore za vlast. Ta stalna i neprekidna borba za vlast zasnovana je na nasilju i ona usebi ne može imati ništa korisno. Ogromna ljudska energija i vreme beskorisno se troši uborbi za vlast. Njenim izostavljanjem čovečanstvo bi moglo oslobodiiti tu energiju za svojestvaralačke aktivnosti.

Moralni, kulturni i obrazovani ljudi nastoje da ostanu izvan politike i tih borbi za vlast,shvatajući njenu besmislenost, kao i da bi sačuvali integritet svoje ličnosti, i po pravilu njomese ne bave. Oni svojim radom izgrađuju svoj stvaralački autoritet, verujući da će im onobezbediti zasluženo mesto u hijerarhiji društva. Vlast, međutim, ne priznaje stvaralačkiautoritet, već samo autoritet dominacije nad drugim ljudima (vladanje ljudima). Zato,nažalost, oni ne uspevaju da izbegnu da im politika određuje sudbinu i način življenja. Ako jeto uteha, nebavljenjem politikom oni uspevaju da sačuvaju svoje dostojanstvo moralnih ljudi,

a mnogi od njih i svoje napisane ili nenapisane misli o poimanju sveta. Odluče li se takviljudi, ipak, da uđu u politiku, nezadovoljni time što ne utiču svojim delovanjem na svojesudbine i sudbine svega oko sebe, oni tada dolaze u sukob sa integritetom svoje ličnosti.Tada imaju dva izbora: ili da se odreknu svog integriteta, ili da pristanu da budu neuspešnipolitičari. Za uspešno bavljenje politikom potrebne su posebne osobine koje oni nemaju.Zato danas živimo u svetu gde narod više poštuje polupismenog političara nego vrhunskognaučnika.

Barut je bio senzacionalno otkriće koje je iz osnova promenilo oblike političke borbe.Usavršavanjem vatrenog oružja, umesto aristokratske vojske na konjima i skupoj opremi, javlja se pešadija kao "narodna, demokratska vojska". Činilo se da je to novo oružjeizjednačilo ljude u snazi, jer je svako svakog mogao da ubije bez obzira na sopstvenu

snagu, obrazovanost i svoj društveni položaj. Srušene su, do tada neosvojive, zidinefeudalnih zamkova, razorena je vlast feudalne oligarhije i oboreno staleško društvo.7 Poverovalo se da su otvoreni putevi prema slobodi, jednakosti i bratstvu, putevi kademokratiji.

Teoretski, demokratija je državno uređenje u kome zakonodavnu i izvršnu vlast vršiceo narod, bez obzira na bogatstvo, položaj i obrazovanje. Zauzevši vlast francuskomrevolucijom, ceo narod nije mogao ući u skupštinu i vladu, pa je bio prinuđen da izaberesvoje predstavnike preko kojih će vladati. Tako je stvorena nova profesija i nova vrsta ljudi



16

neprirodna pojava. Među ljudima postoje tri vrste prirodnih nejednakosti: fizička nejednakost,nejednakost stanja duha i materijalna nejednakost.

Fizička nejednakost se stiče samim činom rađanja, kao genetsko nasleđe. Čovekmože biti rođen kao jak ili slab, zdrav ili bolestan (sa fizičkim nedostacima), spretan ilinespretan, brz ili spor, itd. Između tih krajnosti postoji beskonačan niz stepena različitosti.Civilizacija je omogućila da se te nejednakosti mogu ublažavati (sport, medicina, učenje) 'alise nikada ne mogu izjednačiti. Postoje i druge fizičke različitosti kao, na primer, različitostipo polu, boji kože, rasnom poreklu, fizičkom izgledu, godinama starosti i si., koje se ne mogunaknadno ni sa kakvim sredstvima izjednačavati.

Različitost stanja duha takođe je gensko nasleđe, i mi se rađamo sa različitimpredispozicijama kao pametni ili glupi, pošteni ili nepošteni, slavoljubivi ili skromni, rasipni ilitvrdice, moralni ili nemoralni, itd, u svim nijansama tih antipoda. Rađamo se sapredispozicijama različitih talenata ili smisla, naklonosti prema raznim pojavnim oblicimačovekovog delovanja. l ovde, između iznetih krajnosti, postoji beskonačan broj različitostimeđu ljudima, koji se razvojem civilizacije mogu "popravljati" samoobrazovanjem,školovanjem, učenjem, vaspitavanjem, čitanjem, i postizati visok stepen izjednačavanja pa

čak i prevazilaženja u različitostima po rođenju. Ali se, među ljudima, nikada neće postići jednakost u stanju duha, a ta stalna različitost, koja je veća nego što mi to pretpostavljamo idaleko veća od fizičke nejednakosti, večiti je i neuništiv razlog nesporazuma među ljudima,ali i uslov stalnog čovekovog "usavršavanja". Da bi mogli sa svojim različitostima zajednoživeti potreban je visoki stepen tolerancije i međusobnog razumevanja što su ljudi i spremnida čine iz neophodne i nužne potrebe, za zajedničkim životom. Dogmatski fanatizam, bilokoje vrste, uspeva da delimično izjednačava stanje duha medu ljudima, potirući njihoveindividualne ljudske osobine, pretvarajući ih u nemisleću i verujuću masu pojedinaca"slepljenu" zajedničkom voljom za ostvarenje neke dogme. Takvo stanje duha ljudi ne možebiti trajno i ono se vremenom raspada pod snagom ljudske različitosti.

Materijalna nejednakost je posledica genotipske osnove nasleđenog nagona

somoodržanja, opstanka, koji se u pradavna vremena pojavljivao kao želja za imati dovoljnohrane, vode i udobno, bezbedno mesto za odmor. U trenutku začeća čovekove ideje o imatizalihe hrane i vode, a samim tim i stalno mesto boravka gde je mogao održavati i imatizalihe stalno na raspolaganju, radi sigurnosti ili izvesnosti obezbeđenja preživljavanja, on jestupio na put stvaranja materijalne nejednakosti medu ljudima. Jer jači, spretniji i lukavijiimali su više od drugih. Imajući on je počinjao biti čovek, razvijajući u sebi radne navike istvaralačku sposobnost sopstvenog usavršavanja. Dostigavši željeni cilj njegovo iskustvo jerađalo nove, sve teže ciljeve, a njegova lukavost postepeno prelazi u proces razmišljanja, narazvoj uma. Lukavost je plod instinkta ili nagona za opstankom, koja se zbog stalnečovekove želje za bezbednijim i lakšim životom razvila u svoju suprotnost, u čovekov um.Lukavost je prethodila pameti, i kao atavistički instinkt nikada neće izčeznuti iz strukturečovekovog duha. Ona može biti samo potiskivana i kontrolisana umom. Tu kritičnu tačku,

porođaj uma iz lukavosti, tu sopstvenu negaciju lukavosti pameću, nauka do sada nijeobjasnila. Čovekova sposobnost sopstvenog usavršavanja nije usamljena u prirodi alinjegova sposobost visokog stepena usavršavanja je rezultat neobjašnjenog razvojanjegovog uma.

Te tri prirodne nejednakosti, sa svim svojim nijansama u beskonačnom broju, čineljude toliko različitim da se može zaključiti da ne postoje dva identična čoveka. U krajnjemslučaju oni mogu biti samo slični.



17

Pojavom vlasti i njene oligarhije, prirodna nejednakost se proširila u oblast društvenenejednakosti, pre svega kroz nejednakosti u pravima što je imalo kao posledicu mogućnostprisvajanja rezultata tuđeg rada i zemljišta. Prvobitno stvaranje neprirodnih društvenihnejednakosti nastalo je osvajanjem vlasti a time i sticanje većih prava od drugih, što jeomogućilo stvaranjem ličnih bogatstava otimanjem tuđeg po cenu zločina. Želja vlastodržaca

za bogatstvom rodila je društvenu nejednakost u vlasništvu. Upravo ta društvenanejednakost je stalni predmet sporova između ljudi, između vlasti i naroda, između država iuzrok je stalnog ratovanja, revolucija, borbe za vlast, sukoba između bogatih i siromašnih isvih drugih mogućih nesreća kroz koje se opredmećuje istorija čovečanstva. l pored težnji istalne borbe svih naroda sveta za materijalnom jednakošću, nejednakost je u stalnomporastu, da bi doživela svoju kulminaciju u današnjem svetu, sa tendencijom daljegraslojavanja društva na bezmerno siromašne i basnoslovno bogate.

Nejednakost pred zakonom nije prirodna već društvena nejednakost, koju su stvorilivlastodršci zarad svojih privilegija i neumerene, patološke želje za slavom i imanjem, radisopstvenog uživanja. Ako zakpne posmatramo kao kodekse ponašanja ljudi u društvenimzajednicama, onda su oni u stvari etička (moralna) pravila ponašanja ljudi. Privilegija je

političara, kao zakonodavaca, da odre

đuju te kodekse makoliko njihovo donošenje bilozavijeno u "demokratske" forme. Tako oni određuju šta je dobro a šta zlo, šta je pošteno ili

nepošteno, šta je moralno a šta nemoralno, podređujući te kriterijume svojim interesima.Tako je jednakost pred zakonom relatizovana, jer vlastodršci uvek za sebe predviđaju većaprava. Zato je vlast, za ljude koji se za nju bore, najpoželjnija od svega na svetu. Prigrabivšivlast obezbedili su i sve drugo.

Kao što je nemoguća jednakost među ljudima, nemoguća je i apsolutna slobodaljudi. Prirodno organičenje slobode je sama priroda u kojoj čovek živi. Biološki ritam životaprirode ograničava slobodu čoveka. Godišnja doba, dan i noć, klima, prirodne opasnosti,osećaji bola, gladi, žeđi, straha, zime, itd., ograničavaju slobodu čoveka i prisiljavaju ga dase prilagođava tim prirodnim uslovima. Pored toga, čovekova sloboda je ograničenaslobodama drugih ljudi sa kojima živi u zajednici. Stvarajući zajednice, ljudi su to činili u želji

da bi slobodnije (komotnije, sigurnije, bezbednije, bezbrižnije) živeli, svesno žrtvujući deosvojih individualnih sloboda u korist kolektivne slobode. Ljudi su spremni da se odriču svojihindividualnih sloboda samo zarad svoje koristi, verujući da će se osloboditi staha odnepoznatog.

Pojavom vlasti i zloupotrebe mehanizma vladanja od strane vlastodržaca (političara)izneverene su ljudske nade. Ljudi su birali svoje vođe da bi štitili svoju slobodu, a oni su toiskoristili da bi im narod služio za njihovo lično bogaćenje i uživanje. Zloupotrebom vlastinastala su neprirodna ograničavanja sloboda čoveka, rođena je socijalna nepravda kaoosnovni oblik nasilnog društvenog gubljenja slobode ljudi. Stvorene su države, političari ipolitika, koji su sebe .proglasili zakonodavcima čiji zakoni ne štite slobodu ljudi odvlastodržaca već zakone koji štite vlastodršce od naroda. Bogati vlastodršci oduzeli su

narodima jedino što su imali: pravo vlasništva na plodove svoga rada i slobodu izboranačina življenja. Neprirodna materijalna nejednakost, kao i neprirodno ograničavanje(gubljenje) slobode ljudi, uzrok su svih nedaća, nesreća i nezadovoljstava čovečanstva. Svešto je neprirodno, nepravedno je!

Postavlja se pitanje, da li uopšte ima dobre vlasti? Apostol Pavle (Savle) je u Novomzavetu za vlast rekao: "Svaka vlast je od Boga". Apostol Pavle je mogao napisati takvumisao početkom Nove ere, za vreme rimske vladavine i proganjanja hrišćana, da biRimljanima približio hrišćanstvo, ali je ipak pogubljen 67. godine u Rimu kao glavni



19

Partijske ideologijeKada bi postojao božji narod on bi sobom vladao demokratski .

Žan Žak RusoFeudalna oligarhija i hrišćanska crkva (kao i oligarhije i vere pre njih) vladali su

narodima pomoću religijskih dogmi (u ime Boga) pa su vlastodršci insistirali na svombožanskom poreklu ili na božanskom pravu vladanja ljudima. Politička oligarhija to činipartijskim dogmama, partijskim dogmatiziranim ideologijama (u ime Naroda), stvarajućikultove o svojoj ličnosti zavisno od stepena demokratizacije društva kao i duhovnog stanjanaroda. Mnogi od njih uspevaju da stvore o sebi predstavu da poseduju natčovečne osobinepribližavajući se pojmu božanskog što je mnogim narodima i potrebno da bi novim mesijomuspokojili svoj nemir.

Ako ideologiju posmatramo kao disciplinu o idejama, o osnovama saznanja u oblastidruštvenog organizovanja, onda političke ideologije možemo smatrati disciplinama o

ustrojstvu društvenih zajednica. Političke ideologije se mogu zasnivati na naučnimsaznanjima (npr. marksizam ili filozofija Ničea) ali u operionalizaciji kroz partijske programenjihova naučnost se obavezno vurlgarizuje pa čak i gubi. Treba razlikovati naučnu ideologijuod partijskih programa koji bi, po pravilu, trebali da budu programi realizovanja tih ideologija.Međutim, nema toliko naučnih ideologija koliko ima partija, pa se stoga partijski programisačinjavaju isključivo sa svrhom da privuku što veći broj glasača i po pravilu nemaju ništanaučno u sebi. Cilj svake nauke je istina dok je cilj svake partijske ideologije privući što većibroj glasača, čak i po cenu laži. Javno istupanje nauke ima za cilj proveru utvr đenih istina injihovo unapređenje, dok je cilj javnog istupanja ideologija manipulacija ljudima. Zato nemanaučne političke ideologije. "Danas postoji sveopšte slaganje da ideologija nije nauka, i danjena funkcija nije istinito opisivanje stvarnosti i postojeće kulture."11

Političke partije nikada ne stvaraju svoju identičnu naučnu ideologiju već koriste delapojedinih mislilaca ali samo u onom delu koji im može koristiti u borbi za osvajanje vlasti. Ustvari, svi ti partijski programi su suštinski slični ili čak skoro isti jer svi političari sveta svojimbiračima obećavaju bolji, lakši, srećniji život i "svetlu budućnost". Svoja obećanja odevaju ipotkrepljuju navodno naučnim podlogama koje neobaveštenim glasačima deluju kao naučneistine. U suštini te "političke istine" samo liče na stvarne istine a u stvari poluistine, obmane.Pri tome, treba priznati da ti programi obećavaju baš ono što većina naroda želi i očekuje damu se ponudi, a to ih čini lako prihvatljivim.

Političke partije i njihovi programi svrstavaju se od krajnje levice (komunisti) prekocentra (demokrati) do krajnje desnice (konzervativci). Ovakvo svrstavanje partija nasledilismo iz prvih dana francuske republike kada su poslanici u skupštini sedeli u polukrugu ukojem su najradikalniji revolucionari sedeli na njegovoj levoj strani, na desnoj strani su sedeli

najaristokratskiji i najkonzervativniji poslanici, dok je sredina bila rezervisana za umereneposlanike. Dok se leve partije oslanjaju na manuelne radnike i siromašne seljake, partijecentra imaju podršku srednjeg sloja građanstva a desničarske partije se oslanjaju naaristokratiju i elitu društva. Da bi povećale broj svojih birača leve partije ublažavaju svojradikalizam kako bi preoteli deo birača iz srednjeg sloja društva. Isto tako, desne partijeumekšavaju svoj konzervatizam sa istim ciljem, a partije centra se približavaju levici ilidesnici, zavisno od situacije, da bi sačuvali svoje glasove i prigrabili tuđe. Vremenom, razlikeizmeđu partija postaju sve manje pa stoga ovo svrstavanje treba smatrati više populističkomi političkom propagandom nego stvarnim položajem partija u ovoj političkoj nomenklaturi.



20

U borbi za glasače, boljševici12 su podelili društvenu strukturu i političke partije na"mi" i "oni", s tim da su "oni" neprijatelji naroda koje treba uništiti. Uvođenjem u političkuborbu ovakvog principa onemogućili su samima sebi da dođu na vlast političkim izborima,već samo oružanom borbom (revolucijom) u kojoj će pobiti sve svoje političke protivnike.Demokratija i boljševizam se međusobno isključuju. U "zapadnim demokratijama" postoje

komunističke partije ali one nikada nisu bile opasan protivnik drugim partijama u borbi zavlast iz prostog razloga jer ne raspolažu dovoljnom količinom kapitala za pobedu naizborima.

Erih From13 je ideologiju zapadnih demokratija nazvao "Industrijskom religijom" kojane odbacuje hrišćansku religiju, već se na nju oslanja, što je omogućilo da se zadržihrišćanska terminologija izražavanja i sačuva autoritet Crkve. On kritički analizirakapitalizam i zapadne demokratije pa konstatuje: "Naši stavovi su puni predrasuda jer živimou društvu koje počiva na stubovima privatnog vlasništva, profita i sile."14

Uzmimo za primer demokratiju u SAD sa njihovim "American dream" i tolikoreklamiranim "American style of life"15. U ime demokratije, i u ime naroda, stvoren je odstrane političara savršeni sistem vladanja koji obezbeđuje kontinuitet razvoja države kao i

njenu stalnost. SAD su svakako najbogatija država XX veka, zahvaljujući, pre svega,slobodnoj privrednoj inicijativi čoveka. Organizovana je visoko produktivna robnaproizvodnja, ali je paralelno razvijen i kult potrošnje koja treba da apsorbuje tu proizvodnju itako omogući njenu reprodukciju. Slobodno bi mogli ovaj sistem nazvati "potrošačkomideologijom".

l pored relativno malog izvoza, privreda SAD je mogla funkcionisati vrlo uspešnozahvaljujući velikoj sopstvenoj potrošnji. Međutim, još 1968. godine počele su teškoće zbogvećeg uvoza od izvoza (platni deficit sa inostranstvom) i stalno rastuće budžetske potrošnje(budžetski deficit). Ipak, američka privreda je dalje funkcionisala zahvaljujući potrošačkimslabostma ljudi koji teže da proizvedu što je moguće veću količinu raznovrsne i atraktivnerobe da bi mogli što više trošiti i time zadovoljavati svoje želje i prohteve. Pri tome je cilj

kapitala visoko efikasna privreda radi profita, a cilj ljudi visok stepen zadovoljavanja svojihprohteva (uživanja). Stvorena je savršena simbioza između ova dva cilja koji jedan drugogpospešuju u kontinuiranom rastu. Stalno rastuće čovekove potrebe uslovljavaju njegovuveću proizvodnju, a uvećana proizvodnja uslovljava (i omogućava) veću potrošnju.

Potrošnja u SAD je toliko snažan društveni kult da se njemu ne može niko odupreti.Taj kult je pažljivo i uporno izgrađivan koristeći slabosti čoveka koje proizlaze iz njegoveprirodne želje za posedovanjem. Želja za posedovanjem je prirodna osobina čoveka izniklaiz instinkta samoodržanja (opstanka). Ona nije društveno stečena osobina koja se nekompramenom sistema može ugušiti ili ublažiti.16 Ako je rad izdvojio čoveka od životinje, trebapriznati da on nije radio iz potrebe prema radu već iz potrebe za preživljavanjem, zaimanjem dovoljno hrane, odeće i krova nad glavom itd., sve do današnjih elektronskihuređaja. Zasnivajući svoju organizaciju proizvodnje na toj prirodnoj čovekovoj osobini,

kapitalizam je stvorio najbogatije društvo u istoriji čovečanstva. Ali isto tako, treba priznati da je tako organizovana robna proizvodnja počela sama da razvija nove čovekove "potrebe"proizvodeći stalno sve više i sve različitije upotrebne vrednosti. Političari su i tu slabost ljudiiskoristili da bi proizvodili robu za kojom ljudi ne osećaju potrebu, ali je potrebna agresivnojpolitici vlastodržaca. Pri tome mislimo na sve moguće aparate i sredstva za ubijanje ljudi.Vlastodršcima je potrebno oružje da bi čuvali ili osvajali vlast, dok narodima oružje nijeneophodno, mogu komotno bez njega živeti. Zato vlastodršci čine ozbiljne napore da kodljudi razviju potrebu za oružjem, i, moramo im priznati, u tome uspevaju. Stepen



21

naoružanosti ljudi je svakim danom sve veći, i ako se tako nastavi, svi će u skorojbudućnosti biti naoružani.

Zabrinut razvojem potrošačke groznice From govori o "zdravoj potrošnji" misleći napotrošnju koja neće od čoveka stvarati potrošačkog roba već "unapređivati dobrobit"čoveka.17 Postavlja se pitanje kako odvojiti "zdravu" od "nezdrave ili maksimalne" potrošnje.Da li je to uopšte moguće kada znamo da ljudi uvek strasno žele i vole ono što nemaju a neono što imaju.

U SAD, skoro da je propisano kakav televizor morate imati, kakav automobil moratevoziti, koliko mesečno treba da štedite, kakvu hranu treba da jedete, gde morate stanovati,kako da se oblačite... Prihodi svakog Amerikanca određuju njegovo mesto u društvenojhijererhiji i on se mora ponašati po uzusima njegovog položaja u društvu. Ako ima skupljiautomobil nego što mu pripada po njegovom položaju u društvu, postaje sumnjiv. Odakle munovac za skuplji automobil? On ili stiče dodatne prihode na neobjašnjiv (nepošten?) način iliuskraćuje svoju porodicu u neophodnim potrebama. Ako pak ima jevtiniji automobil, opetpostaje sumnjiv, jer se postavlja pitanje šta radi sa zarađenim novcem. Da li se kocka,izdržava ljubavnicu ili je možda sklon alkoholu? U oba slučaja, takav čovek je sumnjiv i

svakako nesolidan američki građanin. To se mora odraziti i na njegovu karijeru i stečenopravo na određene prihode, pa i pravo na određenu visinu potrošnje. Taj kult potrošnjeograničava slobodu izbora na šta će se zarađeni novac trošiti, i vrši stalni pritisak na ljude dazarađeni novac moraju utrošiti na određene stvari i potrebe.

Analizirajući Marksa From piše: "Marks je sa zapanjujućom jasnoćom predvideo kakose čovekove potrebe u otuđenom društvu izopačuju u istinske slabosti. U kapitalizmu, kakoto vidi Marks, svaki čovek špekuliše s tim da drugome stvori novu potrebu, da bi ga prisiliona novu žrtvu, da bi ga stavio u novu zavisnost, te da bi ga zaveo na nov način uživanja, atime na ekonomsku propast. Svako pokušava da nad drugim stvori tuđ u suštinsku snagu, dabi time zadovoljio svoju vlastitu, sebičnu potrebu. Stoga s masom predmeta raste carstvotuđih bića kojima je čovek podjarmljen, a svaki novi proizvod je nova potencija uzajamnog

varanja i uzajamnog pljačkanja."

18

Sem kulta potrošnje postoji čitav niz drugih pravila po kojima se Amerikanci ponašajuukoliko žele da budu solidni građani. Pre svega, prosečni Amerikanci mladi stupaju u brak ižene se pretežno svojim vršnjakinjama. Budući da je zrelija, žena u tom braku odmahnameće svoje ciljeve: porodica, dom, deca, automobil itd. Poreski sistem je tako postavljenda usmerava živote ljudi. Veći porez plaćaju neoženjeni, brakovi gde su oba supružnikazaposlena, brakovi bez dece, oni koji ne ulažu novac u izgradnju svog porodičnog doma(family house) ili u druge nekretnine. Zato Amerikanci mladi stupaju u brak, imaju troje dece,žena prestaje da radi posle prvog deteta i novac koji su uštedeli na porezu, ulažu unekretnine. Zamišljaju kako pametno - upravljaju svojim životima i nisu svesni činjenice dasu svoje živote usmerili putem koji im je država odredila.

Mladom supružniku se nude povoljni krediti (zavisno od zarade i solidnosti firme ukojoj je zaposlen) tako da brak obično počinje dugovima, ali i sređenim porodičnim životom.U vrlo kratkom roku je obezbeđeno sve što je potrebno za uredan i udoban porodični život, imladom Amerikancu ništa drugo ne preostaje nego da brine o svojoj karijeri; da ima što većuzaradu, što pre otplati kredite i obezbedi svojoj porodici što je moguće više mesto upotrošačkoj hijerarhiji. Na njegovu porodicu stalno navaljuju novi, sve kvalitetniji, proizvodi iceo njegov radni vek prođe u kupovini za svoju porodicu stvari, čiju blagodet i korisnost onne uspeva da uživa. On odlazi na posao rano ujutro i vraća se kasno predveče, kadaumoran može jedino da gleda televiziju i pije pivo. Željno očekuje subotu i nedelju da bi se



22

okupao u svom bazenu, ali ga dočekuje gomila pokvarenih stvari koje treba popraviti. Nefunkcioniše daljinsko otvaranje vrata na garaži, ili ne radi videorekorder, ili prokišnjava krov,ili treba pokositi travu, ili je pumpa za vodu u bazenu pokvarena, ili u deč joj sobi grejanje nijedobro, ili noćni alarm ne funkcioniše, ili erkondišn ne hladi dovoljno u dining room-u, ili autonjegove supruge teško pali, ili...U SAD nema kvalitetnih servisa jer nema zanata u

esnafskom smislu. Proizvodnja na traci i visok stepen automatizacije ne uslovljavaju višukvalifikovanošt radnika pa je zanat iščezao i sveo se na zamenu pokvarenih delova ukolikoznate da "zanatliji" objasnite koji deo treba zameniti. Ali se zato u svakoj robnoj kući mogunabaviti priručnici (self made19) za opravku ili izradu svih mogućih stvari koje okružuju jednoprosečno američko domaćinstvo. U SAD je jevtinije kupovati nove stvari nego plaćati njihovepopravke. Polovne stvari se iznose na ulicu s nadom da će ih neko, sa nižim statusom uhijerarhiji društva, odneti, jer se odnošenje skupo plaća đubretarima. Od ukupne količinesvetskog đubreta na SAD otpada 70%. No retko se dešava u SAD da su nekome potrebnepolovne stvari. 1971. godine, trotoari Njujorka su bili pretrpani ispravnim frižiderima, pa čak iskoro novim, jer se pojavio nov pomodni proizvod: frižider koji se priključuje na vodu i kojistalno proizvodi led, bez koga Amerikanci ne mogu da žive. Pa i ta navika Amerikanaca jeposledica komercijalnog trika da u piću koje piju plaćaju u stvari 40% vodu.

Amerikanci ne mogu odoleti agresivnoj reklami ponude na tržištu. Međusobno se šalekako kad ne bi bilo reklama ne bi znali živeti. Pri tome misle na "šta kupiti" jer kupovatiznači živeti. Pošto se nalaze u kraju gde žive ljudi istog društvenog statusa (ako se živi ugradu stanarina ne sme da iznosi više od 13-15% zarade) supruga pomno kontroliše da nijeneko od poznanika kupio neku novu stvar, jer to obavezuje, po nepisanim zakonimapotrošačkog društva, na kupovinu te iste stvari kako bi ostali u domenu kriterijuma solidneporodice. Da bi obezbeđivao novac za stalne kupovine, suprug mora intenzivno da raditrudeći se da sačuva ili čak poboljša društveni status svoje porodice većom zaradom. Većazarada uslovljava preseljenje u solidniji deo grada što opet uslovljava povećanu kupovinustvari. U toj borbj za viši položaj (veće prihode) rađaju se zavist, netrpeljivost, mržnja ikonačno potpuna izolovanost, otuđenost.

Tako prosečni građani Amerike postaju zavisnici od potrošnje kao zavisnici od droge.Treba stalno kupovati, a da bi se to moglo treba se stalno boriti za ve ću zaradu kako bi semoglo što više kupovati. Uhvaćeni u to kolo potrošnje misle samo na posao i svoje prihode.Nasuprot tome, američke supruge i deca koriste blagodeti potrošačkog društva, ali im uveknedostaje novaca da bi imali baš sve što se može kupiti. Pater familius na kraju umireizmožden od stalne i intenzivne psihičke pa i fizičke napregnutosti u borbi za što većeprihode i od stalnih kupovina stvari koje nije čestito ni video a kamoli u njima uživao. Sto jenajgore, svestan da ipak nije uspeo sve da kupi.

U braku je žena, kao majka, maksimalno zaštićena, jer u slučaju razvoda suprug jefinansijski uništen (visoke alimentacije i prisvajanje nepokretnosti zavisno od broja dece). lpored toga u SAD postoji snažan pokret žena za ravnopravnost. Osnovni zahtev tog pokreta

jeste da se žene izjednače sa muškarcima po zaradama. U Americi su žene za isti posaomanje plaćene od muškaraca. Iza te činjenice ne stoji neko državno ili društveno ignorisanježena i njihovog rada, već čista matematika kojom je određena granična linija kada se udatojženi više ne isplati da radi, jer bi razlika više plaćenog poreza, koji plaća zajedno sasuprugom, bila nedovoljno mala iii ista, ili veća od njene zarade. Time američko društvo čuvastatus porodice i žene kao majke, kao osnovne stubove društva i obezbeđuje njegovustalnost i nepromenljivost.



23

Formalno, američki građanin je slobodan čovek, a u suštini on je rob stvari, robpotrošačke ideologije. Postavši društveni rob uživanja u stvarima postao je povodljiv, slab,apolitičan. Uljuljkan stvarima oko sebe dobrovoljno je pristao na to ropstvo i izgubio snagunarodne volje za bilo kakvim promenama, a u strahu da ne izgubi ono što ima postao jebezobziran i nemoralan. Tom sjaju potrošnje i slatkom uživanju u tome, od čega se ne vidi

ništa drugo, ne može da odoli čitav svet, pa je taj način života postao ideal čitavogčovečanstva. A u suštini, to je vladanje narodom putem perfidne manipulacije koja sedodiruje sa terorom koji ima naivan deč ji izgled sreće i blagostanja.

Novac u SAD je merilo svih stvari, apsolutno svih, pa čak slobode i ljubavi.Količina novca određuje stepen slobode i kvantitet ljubavi. Nije važno da li ste pametni,stručni i pošteni, već koliko novca imate. Ako imate dovoljno novca vi ste sve to, i još više:možete se baviti politikom direktno ili preko sopstvenog političara koga finansirate. Ako imatemnogo novca onda nije važno odakle vam taj novac. Jedino je važno da ga imate. Kao isvuda u svetu gone se samo sitni lopovi, i poneki krupni lopov ali ne iz moralnih već izpolitičkih razloga. Reč koja se u SAD najviše upotrebljava je "Money" a rečenice "Earnmoney" i "Save money".20 Stepen lične slobode svakog Amerikanca određuje količina

novca kojim raspolaže. Da bi Amerikanac dokazao svoju ljubav on mora kupovati stvarisubjektu svoje ljubavi. Količina utrošenog novca određuje stepen njegove ljubavi. Ljubavsama za sebe je bespredmetna jer se za nju ne može ništa kupiti.

Takav način življenja otuđio je čoveka od sopstvene ljudskosti i ljudskosti premadrugim ljudima. Čovek je postao predmet delovanja zakona potrošačke ideologije kojaupravlja njegovim životom. Domaće životinje su postale predmet njihove ljubavi a ne ljudi. Ako u SAD uđete u lift sa psom svi će prisutni ljubazno i predusretljivo konstatovati lepotupsa, ne primećujući majku sa divnim detetom. Kao stvari kojima su okruženi i oni samipostali su stvari. Sreću američkog građanina određuje količina stvari koje je uspeo dakupi, zato je ljubav prema stvarima veća nego ljubav prema ljudima. From ovu činjenicuilustruje: "U krajnjoj konsekvenci iskaz 'Ja (subjekt) imam O (objekt)' daje definiciju menepomoću mog imanja O-a. Subjekt nisam ja, već ono šta imam. Moje vlasništvo konstituiše

mene i moj identitet..."21 Čovek je prestao da bude subjekt već se pretvorio u objektdruštvene strukture.

Bežeći od tog otuđenja, američka omladina je pokrenula pokret "hipika" (deca cveća),kao pokret protesta protiv takvog načina življenja, sa željom da se oslobode robovanjastvarima i vrate slobodi prirode i ljubavi. U svom začetku moralan, sa jasnim ciljevima iporukama, taj pokret je uništen drogom, alkoholom i nemoralnim životom. Teško se možepoverovati da američka država nije u svemu tome imala svoju ulogu. Na primer, nemoguće je poverovati da američka država nije u stanju da spreči trgovinu drogom. Verovatnija jepovezanost narkomafije sa ljudima iz vlasti zbog ogromnih profita koji se na tom "poslu"ostvaruju.22 From o tome piše: "...otuđenje (je) došlo do protesta, i to upravo zbog toga što jeotuđenje došlo do tačke koja graniči s ludilom u ćelom industrijalizovanom svetu, podrivajući

i razarajući njegove religiozne, duhovne i političke tradicije, preteći opštom propašćunuklearnim ratom..."23 Otuđen čovek prestaje da bude društveno biće jer svog bližnjeg vidisamo kao sredstvo za zadovoljavanje svojih želja i potreba, i tako i sam prestaje da budeljudsko biće. Upravo na tom čovekovom otuđenju je Marks gradio svoje ideje da se samostvaranjem ekonomski humane organizacije društva može čovek vratiti svom društvenombiću. Isto tako Marks piše: "Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovodruštveno biće određuje njihovu svest". Neosporno je da čovekovo društveno biće utiče nanjegovu svest, ali je isto tako neosporno da svest čoveka određuje i njegovo društveno biće.



24

Čovekova svest i njegovo društveno biće zajedno su u njemu i ne mogu se razdvajati.Čovek nije dvojna ličnost u kome postoji sukob ta dva pojma.

Otuđen čovek je apolitičan. Prosečni američki građanin teško da zna ko mu jepredsednik vlade, jer njega jedino zanima njegova struka (posao) kojom zarađuje novac dabi mogao kupovati. Opšte obrazovanje mu je oskudno jer je usko specijalizovan, ali je u tojoblasti nedostižan za Evropljane. Zato, ne može biti ni revolucionaran, što je posebno važnoza američke političare, jer je lako manipulisati sa apolitičnim narodom. Školovanje u SAD jeprivilegija bogatih, jer je neobrazovan ili poluobrazovan narod podesniji za prihvatanjetakvog načina života.

U SAD vladaju ljudi koji raspolažu velikim količinama novca. (U predizbornoj kampanjipredsednički kandidat Bob Dol troši dnevno 42.000 $, a kampanja traje mesecima.) Oni točine preko političkih partija koje finansiraju (republikanska, demokratska partija), ali imaslučajeva kada se pojavljuju samostalni kandidati. Milijarder Stiv Forbs, koji premaanalizama biračkog tela nema nikakve šanse na predstojećim izborima, utrošio je desetinemiliona dolara na svoju televizijsku promociju. Na terenu se vodi ogor čena politička borba zavlast, što stvara iluziju demokratske borbe u kojoj će pobediti najpošteniji i najpametniji, a u

stvari uopšte nije važno koga će birači izabrati, jer se vrhovi partija dogovaraju o podeli vlastisa svojim finansijerima, a politiku operativno vodi i izvršava sofisticirana državnaadministracija koja je garant čuvanja stalnosti i nepromenljivosti države.

Vlast se u SAD obezbeđuje i održava manipulacijom ljudima putem fetišiziranjanovca i kulta potrošnje. Takav sistem vladanja ne trpi bilo kakve individualne inicijativepolitičara. Sve se unapred zna i sve je unapred utvr đeno. Kenedi je ubijen jer mu je velikobogatstvo njegove porodice omogućavalo preveliku političku nezavisnost i jer se drznuo damenja ustaljenu stvarnost. Nezavisan političar je za američke vlastodršce isto što i tiranin. Usistemu vladanja postoji nepisano pravilo da je predsednik demokrata kada republikanciimaju većinu u parlamentu, i obrnuto. Radi toga se izbori za parlament održavaju sredinommandata predsednika. Tako se obezbeduje međusobna kontrola vladanja dve vladajuće

partije (demokrati i republikanci). Stvoren je politički konsenzus koji obezbeduje stalnostdržave i nepromenljivost vlasti, i u taj konsenzus ne sme niko dirati.

Tako izgleda, u stvarnosti, američka demokratija koja je ideal ćelom čovečanstvu ikome teže sve države sveta. "Stići i prestići Ameriku" bio je godinama propagandni slogan uSSSR-u. Izgovarajući te reči tog trenutka postali su antimarksisti jer im je ideal postalaIndustrijska religija" i "potrošačka ideologija".

Političare pokreće želja za vlašću i bogatstvom. Po pravilu, ove dve želje idu uporedo jer su međusobno uslovljene, i zajedno pripadaju nagonu samoodržanja. Ako se jedanobogatio mora da je neko drugi osiromašio, zato je prvobitno bogatstvo uvek zasnovano napljački i na zločinu. Ako je pojedinac opljačkan preti opasnost sudskih sporova pa čak iodmazde. Zato je najlakše i najbezbednije opljačkati sopstveni ili tuđi narod, jer narod, kao

neorganizovana i poslušna masa, ne pokreće sudske sporove i teško dolazi u priliku da seosveti. Ta se pljačka može nekažnjivo vršiti jedino sa pozicije vlasti, pa je vlast za ljudesklone pljački toliko poželjna da su spremni za nju da učine sve, bez obzira na čovečnost ietiku. Ako neko krade on je lopov i preti mu zatvor, ali ako neko krade kao politi čar na vlasti,može tu kradu ozakoniti jer je zakonodavac. Neki smatraju da vlast nije sredstvo već konačan cilj svake politike. Tačno je da je za političare prigrabljivanje vlasti vrhunski cilj, ali jeisto tako tačno da je vlast savršeno sredstvo za nekažnjivu pljačku naroda.. Političari mogunekažnjivo potkradati državu i narod jer za sebe smatraju, da se kao zakonodavci i tumačizakona, nalaze iznad zakona. Pravo na tumačenje zakona je posebno važna privilegija



26

Ekstremno leve partije (boljševici) privlačile su ljude koji su doživeli neuspeh u svojimprofesijama, koji su duševni beskućnici, koji su izgubili svoj društveni status pa time iekonomsku sigurnost, koji su bili neobrazovani zbog lenjosti i bez solidnog porodičnogvaspitanja ili avanturisti. Ako je neki od tih ljudi, u tom nižem društvenom sloju, bio dovoljnolukav i bestidan imao je izgleda da postane boljševički lider, a dočepavši se vlasti nasilnim

putem, da bi je sačuvao, morao je postati tiranin. Razumljivo da su boljševici privukli iogromnu masu običnih i poštenih ljudi, koji su aktivno ili pasivno prišli tom pokretu i prihvatiliboljševičke obmane ne nameravajući da se aktivno bave politikom. Oni su, zavedeni,smatrali da se boljševici zaista bore za njihov bolji, lakši i srećniji život.

U praksi, kada leve partije dođu na vlast postaju konzervativne da bi sačuvale vlast, jer svaka promena predstavlja rizik gubljenja vlasti. Za slobodu naroda nema ništa tragičnijeod uspele revolucije. Niko ne mrzi revoluciju više od revolucionara koji su revolucijomprigrabili vlast. Revolucionari na vlasti zabranjuju svojoj deci da budu revolucionari. Svakarevolucija posle revolucije za njih je kontrarevolucija. To je vraćanje unazad, kažurevolucionari na vlasti, i misle da je njihova revolucija konačna. Nasuprot tome,konzervativne partije, u borbi za vlast, mogu se služiti i parolom "vreme je za promene".

Desničarske partije mogu imati u svojim programima ozbiljne socijalne programe, alevičarske da teže unitarnoj vlasti. Preuzimajući vlast sve partije postaju konzervativne

jer su sklone samo promenama koje ih ne mogu ugroziti ili ograničiti u korišćenjuprivilegija vlasti.

Verovanje je čovekova životna potreba, kao što mu je neophodan vazduh, a što jeprimitivniji ta potreba je snažnija. Po pravilu, neobjašnjivo je oblast verovanja. Verovati semože samo u neobjašnjivo ili nedokazano, a zna se ono što je poznato ili dokazano.Verovanje čoveka čini srećnim jer mu i neojašnjivo čini pristupačnim, a sumnja gaobespokojava i čini nesigurnim jer mu širi horizonte nerazumevanja. Zato ljudi više vole daveruju nego da budu mudri i da sumnjaju. Ali posledica verovanja je ropstvo a sumnjesloboda. Zato je potreba za religijom ukorenjena u osnovnim uslovima postojanja ljudskogroda. Pri tome se narod uvek opredeljuje jer ne može istovremeno da veruje u dva boga ili

dve ideologije, kao što se istovremeno ne mogu osećati dva bola. Stoga je političarimasmetala religija, pa su, radi stvaranja prostora za svoje ideologije, odvojili crkvu od države.Time su crkvenu hijerarhiju odvojili od vlasti kako bi ona ostala rezervisana za njih. Stepenitog razdvajanja su različiti u pojedinim državama, a najradikalnije su postupili boljševici (a kobi drugi?) koji su, stvarajući svoju religiju, crkvu prvo opljačkali a zatim jednostavnoproglasili za jeres i neprijatelja naroda koga treba uništiti.

Odvojeno od vlasti hrišćanstvo je postepeno gubilo značaj u životu porodice i društvakoji je imalo pre francuske revolucije, l samo hrišćanstvo je doprinosilo tome svojimokoštalim dogmatizmom starim više od dve hiljada godina u čije dogme ne mogu viševerovati ni deca koja su svedoci prisustva čoveka na Mesecu. Umesto da svoje učenjerazvija zajedno sa širenjem ljudskog saznanja, ono se ukopalo u prenaivne mitologije za,

već skoro, dvadeset prvi vek, i samo dozvolilo, pa čak i pomoglo, porast ateizma. To jedovelo do pojave stvaranja različitih verskih sekti koje osnivaju i izmišljaju razni avanturistivarajući narod da bi sebi obezbedili lagodan život, a narod, željan novog verovanja, tražispas u tim sektama. Nije redak slučaj da ljudi u tim verskim sektama budu opljačkani asamozvani mesija, očigledno čovek talentovan za političara, nestane bez traga, ili da ihdovede u stanje masovnog samoubistva. U Đonstaunu, Gvajana, 18. novembra 1978.godine, 912 pripadnika sekte "Hram naroda" izvršilo je samoubistvo; Mindanao, Filipini, 19.septembra 1985. godina, 60 pripadnika sekte gurua Datu Mangejanon vrše samoubistvo;Vakajama, Japan, sekta "Crkva prijatelja istine", 1. novembra 1986. 7 mrtvih; Seul, Južna



27

Koreja, sekta "Park boginje Sunca", 28. avgust 1987, 32. mrtva; Vako, Teksas, sekta"Davidov red", 18. april 1993., više od 80 mrtvih; Morin Hajts, Kanada, sekta "Red hramasunca", 4. oktobar 1994. god. 5. mrtvih; Granž-Salvan, Svajcarska, sekta "Red hramasunca", 5. oktobar 1994. godina, najmanje 45 mrtvih; Kamikuišiki, Japan, sekta AUM, guruŠoko Asahara poziva 10.000 svojih sledbenika da bez žaljenja izvrše samoubistvo.

Septembra 1995. god. nađeno je 16 leševa, od kojih troje dece, svi članovi verske sekte"Red hrama sunca". Procenjuje se da danas u svetu ima oko 10.000 verskih sekti. Šta se todešava sa čovečanstvom? Da li je ovaj obezbožen svet vođen uspešnim političarima postaotoliko nesnosan i bedan da ljudi beže u smrt? Nesumnjivo da je učmalost hrišćanstvaomogućila, pa čak pospešila, te pokrete stvaranja novih religija i ideologija, jer su vernici,izgubivši svaku nadu i veru u hrišćanskog Boga, pošli u potragu za novom religijom i novimbogom, tražeći spasenje čak i u smrti. U Americi je broj samoubistava kod dece između 10 i14 godina duplo povećan u 1995.godini u odnosu na isti period prethodne godine.27 Očigledno je, da religijske i političke dogme više ne zadovoljavaju iskonsku ljudsku potrebuza verovanjem, pa oni traže nove simbole svoga verovanja. Ljudskoj prirodi je potrebnamističnost verovanja i metafizičnost ideologija. Ta njihova metafizičnost se ogleda u tome štosve ideologije, pa i političke, obećavaju rešenja nerešivih pitanja, objašnjavaju neobjašnjivo.

Nasuprot tome, nauka objašnjava samo ono što je spoznato (što se zna), pa stoga nemamesta nauci i naučnicima u politici. Nauka stalno sužava prostor ideologijama, uporno istalno smanjujući neobjašnjivo. Ideologije bi trebalo da se bave samo trajno i konačnoneobjašnjivim, ukoliko je to moguće, jer sve zamišljeno mora biti, jednom, sigurno i naučnoobjašnjeno. Čovek ne može zamisliti nešto što neće moći i objasniti. To je, čini se, fizičkoograničenje čovekove imaginacije. Tako će u dalekoj budućnosti prostor delovanja ideologijaiščeznuti, a one postati besmislene. Postavlja se samo pitanje kako dotle preživeti i opstati?

U praksi, pozivajući se na Marksa, i boljševici su stvorili krvožedno nehumanodruštvo, kao prelaznu fazu na putu u komunizam (raj na zemlji), isto kao što je prvobitnohumano hrišćanstvo stvorilo groznu inkviziciju u ime Hristove ljubavi među ljudima. Ponudilisu čovečanstvu novu religiju (komunizam), koja je zasnovana na "naučnim istinama", za

razliku od religija koje su zasnovane na mitologijama. Staljin je bio po obrazovanju teolog(razume se, nesvršeni!) pa je stoga izuzetno uspešno obavio posao stvaranja te novereligije. Kao i Platon i Staljin je znao (to je sigurno naučio od Lenjina, ali ne treba gapotcenjivati kao uspešnog političara) da država mora imati svoju veru kojom će vladatinarodom.

Trebalo je stvoriti novu religiju koja će vladati svetom sledećih dve hiljade godina.Zato je morala biti zabranjena hrišćanska religija i njeni "sveci" da bi se oslobodio prostor zanovu religiju i za "nove svece". Da bi nova religija bila prihvaćena i obezbedila njenadugovečnost, od hrišćanstva je formalno preuzet biblijski moral. Još davno je Engels priznaoda komunizam njegovog doba i hrišćanstvo imaju "značajne crte sličnosti".

Ako uporedimo biblijski moral sa proklamovanim moralom socijalizma (ali i

boljševizma) utvrdićemo visok stepen podudarnosti. Socijalistička socijalna pravda (1) jedavno definisana recima: "Svi ljudi su jednaki pred Bogom", ili "...jer je sila Božja naspasenije svakome ko veruje".29, ili "Bolje je malo s pravdom nego mnogo dohotka snepravdom."30 Socijalistička solidarnost (2) je takođe u Novom zavetu izražena recima:"...ljubi bližnjega svojega...Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činitedobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone;...Jer svaki koji išteprima: a koji traži nalazi; i koji kuca otvoriće mu se;..." ili "koji je među vama čovjek u kogaako zaište sin njegov hljeba kamen da mu da"31 , ili " Jer ogladnjeh, i daste mi da jedem;ožednjeh, i napojiste me; gost bijah, i primiste me; go bijah, i odjenuste me; bolestan bijah, i



28

obiđoste me; u tamnici bijah, i dođoste meni."32 Socijalistička briga o starima i bolesnima(3) još je u Starom zavetu izrečena ovim recima: "Poštuj oca svojega i mater svoju da ti seprodulje dani na zemlji koju ti da Gospod Bog tvoj",33 ili ...Bolestan bijah, i obiđoste me..." Osocijalističkoj brizi o siromašnima (4) Mojsije govori: "Siromahu u parnici njegovoj ne gledajšto je siromah".34 ili "Koji ište od tebe, podaj mu; i koji hoće da mu pozajmiš, ne odreci mu."35

Moralni princip da ne treba lagati (5), takođe je i hrišćanski kodeks: "Ne svedoči lažno nabližnjeg svoga."36, ili " Ne iznosi lažnijeh glasova;"37 ili "Lažan svijedok neće ostati bez kara, iko govori laž, neće uteći."38 Mateja žigoše i demagogiju kao posebnu vrstu laži: "Tako i vispolja se prikazujete ljudima pravednim, a unutra ste puni licemerja i bezakonja."39 Kao dasu te reci upućene vlastodršcima. Da ne treba krasti i pljačkati (6) još Mojsije govori: "Nekradi." ili "Ne kradite, ne lažite i ne varajte bližnjeg svoga." 40 O dilemi "biti ili imati" Svetopismo se opredeljuje: "Koliko je bolje teći mudrost nego zlato! i teći razum koliko je ljepšenego srebro!"41 Za održavanje date reci (7) se kaže: "Još ste čuli kako je kazano starima:ne kuni se krivo, a ispuni što si se Gospodu zakleo."42 O normalanom i moralnomseksualnom životu (8) u Bibliji piše: "Ne čini preljube."43 ili "Ali ko učini preljubu sa ženom,bezuman je, dušu svoju gubi ko tako čini."44 Za vraćanje dugova (9) u Svetom pismu piše:"Ako ko da bližnjemu svojemu novce ili posuđe na ostavu, ako se nađe lupež, da plati

dvojinom."45 Ozabrani ubistva (10) piše: "Ne ubij."46 ili "Ko udari čovjeka, te umre, dasepogubi."47

Ovim svakako nismo iscrpli sve kodekse hrišćanske etike, već smo samo neke istaklida bi zaključili da su političke ideologije socijalista prisvojile (pokrale) hrišćanski moral.Međutim, u praksi, ni jedni ni drugi, ni crkva ni političke stranke (pogotovo ne komunisti) tanačela nisu primenjivali (ostvarili) kada su prigrabili vlast. Ona su im samo služila zaverbalno promovisanje svojih lažnih ideologija i obećanja datih narodu. Ako uporeditemehanizam funkcionisanja hrišćanske religije sa tehnologijom Staljinove "nove" religijeutvrdićete isto tako neobične podudarnosti. Bog je neshvaćeni, zloupotrebljeni i degradiraniMarks48, a njegov "Kapital" zamenjuje Sveto pismo (Stari zavet). Bog je troznačan (Bog otac,Bog sin i Bog sveti duh) zato imamo Marksa, Engelsa i Lenjina, gde je Lenjin Bog sin,

odnosno Isus Hristos. Analizirajući Novi zavet, From konstatuje da je Isus predstavnikbivstvovanja i da je ideja nemanja pretpostavka za bivstvovanje.49 Tu filozofiju Staljin unosi usvoju religiju, koja je starija i od Svetog pisma, po kojoj je bogatstvo izvor svih zala. Kao iHristos, Lenjin ima svoje apostole: Trocki, Buharin, Kamenjev, Zinovjev, Džeržinski, Rikov,Lunačarski, Krilenko, Tomski, Dibenko, Sokoljnikov, Staljin, l kodeksi morala su preuzeti izBiblije, ima ih takode deset. Tu je i "Hristov" grob na Crvenom trgu u Moskvi, a redhodočasnika nije se prekidao od smrti "besmrtnog" Lenjina (1924.) pa sve do urušenjaboljševizma. Staljin je pretendovao da bude apostol Pavle ili Mateja, pa je njegovo "Pitanjelenjinizma" svakako Novi zavet, Trocki je proglašen za Judu a Broz je za Staljina biosvakako nekakav Luter čić. Liturgija je pretvorena u partijski sastanak, a molitva u diskusiju.U "molitvenim diskusijama" se beskonačno ponavljaju reci "verujem u nepogrešivost odlukamudrog genseka50 (rukovodstva) " što obeležava nepogrešivost Pape. Pri tome je reč

"verujem" ključna jer vernik ne misli niti sumnja nego slepo veruje, a vekovno hrišćanskoiskustvo je dokazalo da je sa vernicima najlakše vladati. Krst je zamenjen srpom i čekićem apokajanje samokritikom, sveštenik sekretarom partijske organizacije, inkvizicija Čekom acrkva salom za konferencije. Sećate se dekoracija tih sala sa partijskim zastavama, bistamabogočoveka i ikonama komunističkih "svetitelja" što je trebalo da predstavlja oltar gde su seprinosile ljudske žrtve i skidale ljudske glave. Satana je kapitalista "eksploatator radnognaroda", a pakao je kapitalizam. "Satana je predstavnik materijalne potrošnje i vlasti nadprirodom i čovekom...Svet se od jevanđelja naovamo držao principa Sotone".51 Tako misliFrom, tumačeći Novi zavet, ali tako izgleda, misli i Staljin, kao nesvršeni bogoslov. Anđeli su



29

ljudi posebnog kova", avangarda radničke klase, članovi komunističke partije, koji suspremni da se žrtvuju za srećniju budućnost. "Stoga se ulazak u partiju ne razlikuje previšeod stupanja u monaški red..."52 Komunizam je raj gde će svako uzimati za sebe koliko hoćea davati kolko može. Svako prema svojim mogućnostima i svakom prema njegovimpotrebama. Od hrišćanstva su preuzeli tezu jednakosti ljudi pred Bogom, i toga radi

osiromašili bogate da bi svi bili jednaki u siromaštvu. Važno je biti a ne i imati, verovatno jesmatrao Staljin, l tako redom, tih sličnosti ima na pretek. Ništa novo pod suncem!

Obećavši raj na zemlji bili su na pragu neverovatnog uspeha. Milioni siromašnih iobespravljenih ljudi, izgubivši nadu i veru u hrišćanskog Boga i obeshrabreni i dovedeni doočaja velikom svetskom krizom kapitalizma (1929-1933), nadahnuti su se novom verom inadom u svoje spasenje. Kao nova religija, zasnovana na "naučnim principima", komunizamse nesavladivo širio po ćelom svetu i činilo se, da će ovladati čovečanstvom, da je svetskarevolucija na pragu. Obećavao se prelazak iz carstva Nužnosti u carstvo Slobode. Sve jeviše bilo razočaranih u "zapadne demokratije" i kao ateisti hrlili su u zagrljaj komunističkograja.

From daje sledecu definiciju socijalizma: "Socijalizam je bio sinteza srednjovekovne

religijske tradicije i post-renesansnog duha naučnog mišljenja i političkog delovanja.Socijalizam je bio, kao i budizam, "religijski" masovni pokret koji je, premda se izražavaosvetovnim i ateističkim pojmovima, težio oslobođenju ljudskih bića od sebičnosti i pohlepe."53 Dajući ovu definiciju From je time izneo svoje mišljenje o religijskom karakteru ideologijesocijalizma, koje se još više može primeniti na boljševizam.

Vera i verovanje su čoveku neophodni da bi preživeo, kao što mu je potrebna hrana.U veri nalazi nadu koja ga nadahnjuje da će naći rešenja za sve svoje nevolje koje gaunesrećuju i sve svoje neostvarene želje. Niko tada nije sagledavao da je komunizam jednaobična nova verska sekta koja će svojim prvosveštenicima obezbediti lagodan život i uništitisudbine narodima kojima će vladati. Kao i sve sekte, svoje fanatizovane vernike vodice usmrt, i oni će umirati kličući u slavu svojim guruima.

Ne treba izmišljati nove religije i nove bogove kada već imamo jednog Boga,bestelesnog, a zato i bezgrešnog, starog dve hiljade godina, duboko etičnog i moralnog, kojinas ne može pokrasti ili lagati, od koga ništa neprijatno ne možemo doživeti, i koji nas nenagrađuje niti kažnjava u ovim našim životima već nas samo uči kako da razlikujemo dobrood zla i da ne činimo zlo ni sebi ni drugima, a nagradu za to obećava posle naše smrti."Čuvajte se lažnijeh proroka, koji dolaze k vama u odijelu ovčijemu, a unutra su vucigrabljivi."54 Hrišćanstvo treba ponovno približiti današnjem čoveku i vratiti ljudima veru uhrišćanskog Boga da bi ih spasili od ovozemaljskih političkih lažnih bogova.

Treba se pomno čuvati novostvorenih ovozemaljskih bogova stvorenih kroz mitovepartijskih ideologija, jer od njih ništa dobro očekivati ne možemo. Oni su, ipak, samo ljudi i toprobrani negativnom selekcijom, odnosno sistemom političkih izbora. Oni su političari koji

nas uče da je dobro ono što je njima potrebno i što oni žele, zlo ono što njima ne odgovara,a nagradu za poslušnost obećavaju u ovozemaljskom životu svojim lažnim obećanjima. Adok to rade uspešno nas tajno potkradaju.

Bogati sloj društva je stvorio svoj mit u novcu i njime je potčinio srednji i siromašnisloj građana. Stvorena je iluzija da svako može postati bogat ako se povinuje tom mitu kojiglasi: zaraditi što više novca da bi se moglo što više kupovati i u tome uživati. To im jeomogućilo da usmere poštene ljude na rad ali i nemoralne na kriminal. Većina naroda,normalno, ne uspeva da se obogati a svedok je sve većeg raslojavanja društva na bogate isiromašne. Stoga je sklona da prihvati razne mitove i nove lažne mesije koji im obećavaju



30

nemoguće (materijalnu jednakost i si.). U toj oblasti leve partije nalaze prostor za svojepolitičke uspehe u stvaranju oduševljenja naroda novim mitovima do spremnosti naroda nanasilje. U tom procesu raslojavanja društva na sve bogatije i siromašnije razvija se kriminaldo neslućenih razmera. Danas se, na primer, svaki 168. Amerikanac nalazi iza rešetaka,odnosno broj zatvorenika iznosi 1,6 miliona. Ako broj zatvorenika bude i dalje rastao istim

tempom kao do sada statističari predviđaju da će 2045. godine u zatvorima živeti 130miliona ljudi, pa bi se u tom slučaju i u SAD stvorili uslovi za "zatvorsku industriju"55.

Zato omogućimo čovečanstvu, kad već ne može bez vere i verovanja, da veruje usvog starog, oprobanog Boga. Religija ne treba da bude ništa drugo do nepresušni izvornade i morala, a moral je jedini put spasenja od političara. Političari u moralnom društvuumiru kao moljci na suncu. To bi trebalo da bude osnovni zadatak hrišćanskog sveštenstva,pa i sveštenstva drugih religija. Nauci i filozofiji treba ostaviti tumačenja zagonetke života isveta a religija treba da razvija čovekov stid koji je uslov svake moralnosti. Kroz negovanjelične slobode mišljenja treba da razvija savest u ljudima i tako obezbedi razvoj čovekovogmorala. Katastrofa je uspešnim, pa stoga i nesavesnim, političarima prepustiti brigu o moralunaroda. Tu tvrdnju nije teško dokazati primerom stalnog propadanja morala ljudi u

civilizovanim društvima, a naročito u industrijski razvijenim zemljama zapada.. To bi bilo jedino moguće, kako kaže Platon, kada bi za političare birali filozofe, preko pedeset godina

životnog iskustva i specijalno pripremljenih i obrazovanih za vladanje narodom.

Objašnjavajući Spinozinu filozofiju, Branislav Petronijević piše56: "Spinoza hoće dadokaže, kako su filozofija (i nauka, nap. B.L.) i religija dve sasma samostalne činjenice, i daniti filozofija sme biti sluškinja religije, niti religija sluškinja filozofije (nauke), jer one, kad sedobro razume značaj religije, i ne stoje u stvari ni u kakvom konfliktu. Filozofiji (nauci) jenaime zadatak da nam da teorijsko (naučno) saznanje sveta, dok to zadatak religije nije iviše ne može biti. Zadatak je religije da učini ljude pobožnim i miroljubivim, njen je ciljmoralni a ne intelektualni život čoveka."

Što je narod primitivniji njegovo verovanje u izabrane političke "gurue i tabue" je

snažnije, i redovno se, kroz mitove, pretvara u fanatizam. Vera kod fanatizovanih naroda jetoliko snažna da oni, kao pod hipnozom, prestaju da rasuđuju racionalno. Za takve narodene postoje granice žrtvovanja da bi se zadovoljili zahtevi verovanja. U svom za četku,hrišćanstvo se razvijalo zahvaljujući fanatizmu svojih vernika, isto kao što je pobedaoktobarske revolucije osigurana fanatizmom komunista. Fanatizovani pokreti dovode narodeuvek u stanje tiranije i totalitarizma, ali ih isto tako, kroz razočarenje, oslobađaju fanatizma.Zato ni hrišćanstvo ni komunizam ne mogu ponovo da privuku svoje vernike. To može, samo još muslimanska vera, zahvaljujući primitivizmu svojih vernika. Zato je ona najveća opasnosthrišćanskoj kulturi, kao što je nekada bio komunizam. Preti da će XXI vek biti vek dominacijemuslimanskih naroda. SAD neće uništiti samo njena posrnula ekonomija već širenjemuslimanstva u američkoj crnačkoj populaciji. Civilizacija ne može da odoli primitivizmu, očemu svedoči istorija čovečanstva, ali svoju propast može barem odlagati dok se ne istroši

fanatizam muslimanstva.Stvarajući svoju religiju, komunisti su napravili dve osnovne greške. Prva ima

psihološki karakter. Nije bilo umno premeštati raj iz nebeskog u ovozemaljski svet. Raj nazemlji je nemoguć, jer ljudi nisu anđeli niti bestelesne duše bez ovozemaljskih želja.Čovekova želja za posedovanjem i zadovoljstvima je beskonačna i on nikada strasno ne želiono što ima već uvek ono što nema, ili mu je potpuno nedostupno. Ta, ničim ograničenaželja u čoveku je razlog njegovog upornog rada i stalnog razvoja kojim on postižeostvarivanje dela svojih želja, ali i daljeg proširenja granice horizonta svojih neostvarenih



31

želja. To je ujedno uzrok njegovog stalnog nezadovoljstva. Razvojem civilizacije neprestanose širi njegov doseg neostvarenih želja. Upravo te neostvarene želje čine čovekanezadovoljnim sa postojećim ali zato i stvaralačkim bićem. Ako želite biti apsolutnosrećni, odreknite se svih želja, ali čovek bez neostvarenih želja bio bi mrtav čovek. Tonam i hrišćanstvo poručuje: srećan život u raju, posle ovozemaljckog nesrećnog i grešnog

života, gde ćemo živeti srećno bez neostvarenih želja.Boljševička57 utopija (mit) ovozemaljskog raja obećala je čovečanstvu društvo u kome

će izaći iz "carstva nužnosti u carstvo slobode", gde će svaki čovek moći da se ostvarii uoblasti u kojoj želi, gde neće biti teškog fizičkog rada niti radnog vremena. Marks se zabavljapa obećava da "...društvo reguliše opštu proizvodnju i omogućava mi da danas radim jednoa sutra drugo, lovim ujutro, pecam poslepodne, gajim stoku uveče, a kritikujem posle večere,kako mi se dopada, a da pri tome nikada ne postanem lovac, ribar, pastir ili kriti čar." U tome je sigurno jedino da ništa ne bi bilo ulovljeno, upecano, niti bi bilo stoke, ali bi svakako imaliizobilje besmislenih kritika. U takvom društvu raspodela bi bila "svakom prema njegovimpotrebama", ili uzmi šta god ti treba, koliko god hoćeš. Utopija ovakvog ovozemaljskog raja je totalno besmislena, pa ako zamislimo i nemoguće - da je ona ostvarljiva, usrećila bičove

čanstvo samo kada bi

čovek imao neprirodne tomasmorovske

58

osobine skromnosti. Alito bi zaista bio kraj istorije.

Razume se, da time ne dajemo celovitu ocenu velikog Marksovog naučnog rada, jeron isto tako naglašava da će se socijalizam ostvariti tek onda kada ljudi budu prezrelisopstvenu zavist i budu sposobni da se međusobno ujedine bez žrtvovanja svog identiteta.Čovek treba da nauči da bude srećan i zbog tuđe sreće, jer zavist nas čini uvek istalno nesrećnim. Učestalost tuđe sreće, velikog broja ljudi oko nas, veća je negotrenuci sopstvene sreće. Biti zavidan nad tuđom srećom znači stalno biti nesrećančekajući trenutak sopstvene sreće koji se možda neće ni pojaviti.

Druga osnovna greška ima materijalni karakter i sastoji se u tome što komunisti nisurazlikovali ekonomiju (kao egzaktnu prirodnu nauku) od Marksove političke ekonomije (kao

boljševičke politi

čke i ideološke dogme) i tako prestali racionalno da misle o ulozi ekonomijeu stvaranju bogatijeg društva. Umesto da u preduzećima razvijaju discipline proizvodnje što

većeg profita (efikasnost privređivanja) bavili su se razvijanjem "socijalističkih proizvodnihodnosa", tako odučili ljude da rade, i tako stvarali neakumulativnu privredu. Za stvaranjesrećnijeg društva, pa i "socijalističkog", potrebno je bogato društvo koje se stvara efikasnimprivređivanjem i racionalnim trošenjem. Socijalizam je skupo društvo i nije dovoljno stvoritipravedniju raspodelu i čitav niz socijalnih institucija, već je pre svega potrebno proizvodnjomstvoriti društveno bogatstvo koje će se pravedno deliti, a društvo moći da rešava socijalnapitanja. Marks je i sam pretpostavljao svoju revoluciju u industrijski najrazvijenijim i bogatimzemljama. To je toliko prosto i jasno da je zaista neshvatljivo kako to boljševici nikada nisushvatili. Hteli su da rad pretvore u zadovoljstvo ne shvatajući da je rad fiziološka prinuda i daon postaje zadovoljstvo tek kroz ostvarene rezultate i to u onom stepenu zadovoljstva koliko

zadovoljavamo naše potrebe i želje. Stvarajući tzv. društvenu (državnu) svojinu nadsredstvima za proizvodnju i obradivom zemljom, uništili su slobodnu inicijativu pojedinca isam čin rada pretvorili u kuluk, a državu i njene vlastodršce pretvorili u nove feudalce.Pretvarajući rad u kuluk, stvarali su neproduktivnog čoveka što je jedan od glavnih uzrokaurušenja boljševizma. U Severnom Vijetnamu ekonomija je potpuno uništena, narodbukvalno gladuje, a komunistički lideri upućuju narod da jede biljke i korenje. From o tompitanju piše: "Za Spinozu, Getea, Hegela, isto kao i za Marksa, čovek je živ samo u onojmeri u kojoj je produktivan, samo ukoliko zahvata svet izvan sebe činom izražavanja svojihspecifičnih ljudskih moći i zahvatanja sveta tim moćima. Ukoliko je čovek neproduktivan,



32

ukoliko je pasivan i samo čeka da prima, on je ništa, on je mrtav".59 Čitajući ovu misao ipaknaglasak treba dati recima "zahvatanja sveta svojim moćima", u čemu je svrha svakečovekove aktivnosti. Bez tog "zahvatanja" čovek postaje pasivan.

Tih i takvih grešaka boljševizma ima bezbroj, ali svrha ovoga teksta nije analizauzroka propasti boljševičkih država. Ipak, bilo bi korisno za ovaj tekst, ukoliko bi obratilipažnju i na razornost boljševičke religije na moral ljudi.

Humanističke ideje izvornog marksizma iščezle su u Lenjinovoj i Staljinovoj realizaciji"proleterske revolucije" i "diktature proletarijata". Kao osnovna poluga vladanja izabran jestrah naroda od represije vlasti. Nova zemlja proletarijata tražila je novog čoveka, čoveka"posebnog kova" spremnog na žrtvovanje. Kao primer takvog čoveka možemo navestiruskog pisca Ostrovskog60 , učesnika Oktobarske revolucije, koji je ceo svoj život posvetiostvaranju i izgradnji proleterske države dok nije ostao paralizovan, i dok nije oslepeo i umroistrošen u 32. godini života. U svom romanu, kroz Pavla Kor čagina, opisuje fanatizam ižrtvovanje sovjetske omladine u izgradnji "prve zemlje socijalizma" do svog totalnog fizičkograubovanja. Pavle Kor čagin je duboko uveren da učestvuje u stvaranju novog sveta koji ćeusrećiti sovjetski narod i čitavo čovečanstvo. U slavu toga on robovski radi, u uslovima koje

ni životinje ne bi mogle izdržati, ne očekujući za sebe ništa sem mazohističkog zadovoljstvau pretrpljenim mukama radi ostvarivanja uzvišenih ciljeva. Nije to bila samo piščeva porukasovjetskoj omladini, već i moralna poruka boljševika narodu kao utvr đen kodeks odnosaprema radu koji se od njih očekuje. Roman Ostrovskog je samo u SSSR-u doživeo 200izdanja u ogromnim tiražima. Trebalo je stvoriti bogatu državu, stići i prestići Ameriku posvaku cenu i pokazati svetu procvat boljševičke države. U tom kodeksu nema čoveka, nemani traga njegove sreće. Bogatstvo države je cilj kome je težila boljševička vlast. Unerazvijenoj i siromašnoj sovjetskoj privredi jedino je ljudska fizička snaga bila faktor na kojise moglo računati u izgradnji "prve zemlje socijalizma". U to vreme Lenjin izbacuje parolu,koja je bila aktuelna i 70-tih godina: "Sovjetska vlast + Elektrifikacija = Socijalizam". Osvojivšivlast primitivan sovjetski radnik je zamislio da on više neće raditi, jer ko je još video davladajuća klasa radi. Nesrećni Lenjin, u bezizlaznoj situaciji nudi rešenje: zamenićemo teški

ljudski rad električnom energijom, samo treba prvo da se elektrificiramo. Izvinjavamo seRusou, ali, po svemu sudeći, izgleda da čovek po prirodi nije dobar. Vlast nije moglaprivoleti radnike i seljake, pobednike u revoluciji, da se vrate nazad u fabriku, niti na rad naotetoj tuđoj zemlju. Sredstva moralnog vaspitanja morali su postati prinuda i strah od vlasti.

Takvoj situaciji je doprineo i Marks koji glorifikuje ljudski rad, ne želeći da prizna da jerad ipak u krajnjoj instanci za čoveka prinuda koju obavlja radi zadovoljavanja svojih stalnorastućih potreba i želja. From objašnjava: "Ono što Marks podrazumeva pod 'radnimkarakterom' jeste suština čoveka, to je ono što je univerzalno ljudski i što se ostvaruje uprocesu istorije od strane ljudi kroz njihovu produktivnu aktivnost".61 Pored toga Marksveruje u čoveka i smatra da je on u stanju da jeste mnogo a da ima malo, i da pri tome budesrećan. On veruje da će čovek biti bogat i srećan zbog toga što oseća potrebu za drugim

čovekom.62

Teško je poverovati u mogućnost postojanja takvog čoveka, jer sve što je dosada stvorio čovek je radio gonjen porivom želje za imati. Neosporno je da čovekprevashodno mora da bude da bi ostvarivao humane ciljeve svog postojanja, ali čovek nemože da bude ako nema jer će time ugroziti svoj opstanak pa i želju da bude. Na tojklackalici između biti i imati, prevaga je kod ogromne većine ljudi na strani imati, i onapostaje, razvojem današnjeg smera civilizacije, sve veća sa tendencijom da želja za bitipotpuno iščezne. Ne bi valjala ni Marksova pretpostavka da prevagu na toj psihološkojklackalici treba da ima biti, jer to bi smanjivalo njegovu "produktivnu aktivnost" koja je,takođe po recima Marksa, "suština čoveka"



33

U stvari biti ili imati treba uravnotežiti. Covek ne može biti ako nema, ali možeimati iako nije. On mora imati da bi mogao biti, ali imati samo svoje a ne oteto oddrugog. Bivstvovanje treba da samoograničava imanje. Treba se biti i stideti sebogatstva koje nije stečeno sopstvenim radom.

Lako je bilo srušiti hrišćanski moral star dve hiljade godina. Svako rušenje je uveklako. Ali kako izgraditi nov boljševički moral Pavla Kor čagina? Da li je za to potrednosledećih dve hiljade godina ili da li je to uopšte mogućno? Da li priroda čoveka može daprihvati potiskivanje sopstvenih želja zarad interesa države ili drugih ljudi? Obezboženostruskog naroda i odsustvo bilo kakvog morala obelodanjena je danom nestanka boljševičkeprisile i straha. Danas Rusijom vlada kriminal, pljačka, a ubistva su svakodnevna pojava, svezbog oslobođene strasne želje ljudi za imati, imati što više, imati više od drugih. Šta bi učinioi pisao Ostrovski da je sada živ i da vidi rezultate vaspitavanja "novog čoveka". Kao fanatik ipošten čovek sigurno bi izvršio samoubistvo kao i Majakovski, ili barem postao okoreliprotivnik boljševizma.

Boljševici su teoretski pošli od pretpostavke da kvalitet kulturnog života naroda zavisiod materijalnog bogatstva države. U praksi oni su hteli bogatstvo za državu ali ne i za narod.

Bogatstvo naroda, i imovinski egoizam koji to bogatstvo stvara, opasno je za državu. Tomsvojom praksom približili su se Platonovom mišljenju, koji je takođe bogatstvo smatraoštetnim za moral društva. Ali za razliku od boljševika smatrao je štetnim i bogatstvo države.Platon je smatrao bogatstvo otrovom duše, a duh je za njega bio važniji od materije. Na timpostulatima je zasnovano i hrišćanstvo. Boljševici ignorišu duh, materijalnim dobrima dajuprimat, ali ta dobra uskraćuju narodu u korist države. Neosporno, to je prevaziđena filozofijafeudalne države. U "radničkoj državi" sa takvom strategijom nestali su radnički motivi za rad,a najprobitačnije je postalo zaposliti se u aparatu bogate države. To su uzroci stvaranjaogromnog državnog administrativnog aparata, neviđenog u istoriji čovečanstva, koji je moraoda izdržava siromašni sovjetski (i ne samo sovjetski) radnik i seljak svojim neproduktivnimradom. U zemljama gde su boljševici došli na vlast, ostvarili su siromaštvo naroda,neefikasnu privredu i neracionalno trošenje državnog novca, a pri tome su narod odvikli od

produktivnog rada.Mada to izgleda apsurdno, komunisti, kao "avangarda radničke klase", nikada nisu bili

intimni sa radom. Te su partije vodili profesionalni političari, revolucionari i avanturisti, kojinikada nisu proizvodno radili, pa i ako su radili prezreli su, svesno ili podsvesno, tajstvaralački čin, jer po svojoj prirodi, većina od njih su bili lenji (pogotovo za proizvodni rad).U njihov dogmatski sistem razmišljanja nije prodirala istina da je ostvarenje njihovihobećanja uslovljeno organizovanjem efikasnog društvenog rada. Politički im je bilo važnijeda osiromaše i obezvlaste bogate, i time stvore privid jednakosti kroz siromaštvo. Otetimnisu mogli obogatiti siromašne. Razumljivo, pri tome su sebe bezobzirno i besavesnoobogaćivali, što je konačni cilj svake vlasti pa i komunističke.

Stvarajući državnu svojinu, približili su se feudalizmu, jer su uništili proizvodnu

(industrijsku) stvaralačku samoinicijativu pojedinca koju je oslobodila francuska revolucija.Dok je francuska revolucija stvorila slobodan seoski posed seljaka, komunisti su oduzelizemlju seljacima i pretvorili ih u feudalne kmetove; francuska revolucija je srušilaapsolutizam kralja, a oktobarska revolucija uspostavila diktaturu (tiraniju) jednog čoveka;francuska revolucija je ukinula staleške povlastice, a oktobarska revolucija uspostavljaprivilegije za vladajuću "klasu", za ljude "posebnog kova"; dok je francuska revolucija težilaostvarenju ličnih sloboda građanina, oktobarska revolucija ukida sve građanske slobode.



34

Tako je ispalo da je oktobarska revolucija u stvari kontrarevolucija francuskojrevoluciji a društveno je unazadila ruski narod za dves.ta godina.

Zato je neistina da su oni gradili naprednije društvo od kapitalizma, jer suponištavajući dostignuća francuske revolucije vratili društvo unazad u oblastneofeudalizma, pa delimično čak i u oblast robovlasničkog sistema. U SSSR-u, u Sibiru,stvorili su, političkim i drugim progonima, novu vrstu robova, "arhipelaških zekova" (tjurmnajapromišljenost zatvorska industrija63) koji su svojim besplatnim robovskim radom trebali dasibirskim prirodnim bogatstvima omoguće podnošljiv život u gradovima. Nisu li to principiatinskog robovlasničkog sistema? Stvorili su neefikasnu feudalnu privredu, a u SSSR-udelimično i robovlasničku, koja se mogla održati jedino terorom. "Najjači nikada nije toliko jakda bi zauvek mogao postati gospodar ne pretvori li svoju snagu u pravo a poslušnost udužnost."64 Tako su sami, zbog svoje neobrazovanosti i glupog dogmatizma, svoju ideologijuosudili na propast.

Da su preuzeli od kapitalizma sistem privređivanja, koji se zasniva ha angažovanjupojedinačnih inicijativa i preduzetništva, a koji je u praksi pokazao svoju životnost i dokazaose, do sada, kao najefikasniji u oblasti stvaranja nacionalnog bogatstva, danas bi bili bliže

svojim političkim ciljevima. Konačno, kapitalizam nije prevashodno politički sistem, već, presvega, ekonomski sistem privređivanja. Njegova nadgradnja, u oblasti raspodele, može bitimanje ili više organizovana na humanim i socijalnim principima. Kapitalizam ne treba rušitiveć ga treba humanizovati i socijalizovati, pa je zato totalno pogrešno socijalizamsuprotstavljati kapitalizmu.

Kapitalizam organizuje efikasnu proizvodnju, a socijalizam treba da se bavi pitanjimapravedne raspodele. Ne postoji kapitalistički i socijalistički način proizvodnje, postoji samoefikasna i neefikasna proizvodnja.65

Prva greška je dovela narode gde su vladali do razočarenja, druga do siromaštva aobe zajedno do očajanja. Od oktobarske revolucije imao je koristi samo radnik ukapitalističkim zemljama koje su morale da se socijaliziraju u strahu od socijalnih revolucija.

U tom smislu je neosporna korisnost oktobarske revolucije, ali nažalost, ne za narod koji jeto platio uništenjem sopstvene zemlje i milionima ljudskih žrtava. Teško je i skupo stvaratinova iskustva, daleko je bolje i pametnije koristiti tuđa. Od urušenja boljševičke ideologije uSSSR-u sovjetski radnici će svakako imati koristi, ali će zato radnici u "zapadnimdemokratijama" nepovoljno osetiti nestanak komunizma jer je time nestao i strah kapitalistaod komunističke revolucije. Nestankom SSSR-a narušena je svetska ravnoteža velikih sila iotvoren je prostor SAD za dominacuiju nad celim svetom.

Mnoge desničarske partije u svojim ideologijama zadržavaju ulogu crkve. Bez njenjihovi programi ne bi za narod bili manje atraktivni. Takvi programi su realniji jer sadržemanje obmana i laži koje su zamenili ulogom religije. Zato su bivši komunisti napunili crkveposle urušenja komunizma, tražeći spas u zagrljaju crkvenih dogmi.

Osnovna obeležja partijskih programa su neistine. Laž u partijskim ideologijama rastešto je partija više levo orijentisana, i to iz prostog razloga što biračima najviše obećavaju (rajna zemlji). Desničarske partije manje obećavaju, jer saglasno religijskim dogmama, u raj seodlazi posle smrti, ukoliko smo živeli krotko i pošteno (da bi političari lakše vladali) i zbogtoga trpeli. Stepen socijalne pravde je ogra'nicen veličinom nacionalnog bogatstva a nepartijskim ideologijama. Mogućnost ostvarenja datih obećanja ne zavisi od dobrote iliideološke pravičnosti političara. Kada bi data obećanja bila ostvarljiva, partija na vlasti bi ihrealizovala i tako sebi obezbedila opstanak.



35

Realan politički program bio bi onaj koji bi se kretao u granicama ostvarljivog, alitakav program ne bi bio poželjan i garantovao bi neuspeh na izborima. On bi se proveo "kaopošten među lopovima". Ljudi vole da maštaju i da im se nude neostvarljive ideje kaomoguće. Utopija je ljudski ideal. Iz tih razloga su levičarske partije postizale političke uspehesve dok praksa sovjetske države nije obelodanila sve te obmane. Nažalost, kolektivno

pamćenje naroda je kratkotrajno. Neće mnogo vremena proći i zaboraviće se krahkomunističke ideologije, pa će levica, pod nekim drugim dekoracijama, ponovno ojačati napolitičkom tržištu. Nekada je rano hrišćanstvo bila "levica" u robovlasničkom sistemu starogaRima.

Istina stara kao vreme, jeste da se samo nauka zasniva na istinama a ideologije uvekna obmanama i iluzijama u koje narod voli da veruje.

U početku je umešnost obmanjivanja naroda bila sposobnost pojedinaca koji su svojeideološke obmane i neistine usmeno saopštavali ograničenom broju ljudi i postizali maleefekte. Tehničkim razvojem sredstava informisanja (štampa, radio, televizija) stvoren jemonstruozan sistem propagande koji svakodnevnomasovno utiče na stvaranje mišljenja ljudipo volji političara. Politička propaganda je tehnika pretvaranja laži u istine i obrnuto. Onaj ko

raspolaže sredstvima informisanja može proizvoditi "istine" po svojoj želji, ,koje usađuje umozgove nedovoljno obrazovanog i informisanog naroda. Narod više voli da prihvata gotovei servirane "istine" nego da se zamara samostalnim razmišljanjem i utvr đivanjem sopstvenihistina. Koliko je samo ljudi, u svom životu, izgovorilo "mrzi me da mislim".

Političkim programima se utvr đuju i "nacionalni interesi" koji treba da predstavljajudugoročne nacionalne interese i koji obezbeđuju ostvarenje svakodnevnih pojedinačnihinteresa ljudi. Stvarni nacionalni interes treba da bude rezultanta većine interesa pojedinaca,ili, drugim recima, kolektivni nacionalni interes treba da zadovolji većinu pojedinaca. Većinapojedinaca može sagledati samo svoje kratkoročne interese koji se svode na svakodnevnepotrebe života, ali svoje stvarne dugoročne interese, kao uslove za ostvarenje svojihsvakodnevnih potreba, pojedinac uopšte ne može utvrditi ili izabrati u velikom broju mogućih

alternativa jer je izbor vrlo neizvestan i uslovljen tuđ

im interesima kao ičitavim nizom drugihograničenja koja su njemu potpuno nepoznata.

Kolektivni dugoročni interes zavisi od mase pojedinačnih interesa i neograničenogbroja elemenata koji mogu uticati na ostvarenje pojedinačnih interesa, pa čak i uticati nanjihovu promenu. Pri tome treba imati u vidu precenjenost pojedinačnih interesa, jerčovekove želje su uvek iznad ostvarljivog, pa čak iznad zasluženog. Covek želi uvek više zasebe nego što daje, a to je ujedno i razlog njegovog stalnog nezadovoljstva. Mi smo uveknesrećni zbog toga šta nemamo a nikada potpuno srećni radi toga šta imamo. Srećni zbogtoga šta imaju mogu biti samo političari na vlasti, lopovi ako nisu u zatvoru, i dobitnici igarana sreću. To je posledica čovekovog nesrećnog ubeđenja da uvek dobija manje od onogašto zaslužuje svojim radom. Na tom čovekovom ubeđenju levica postiže svoje političkeuspehe obećavajući nemoguću pravdu u raspodeli svojom parolom "svakom prema

njegovom radu". Zadovoljiti tu pravdu je nemoguće jer će svaki čovek uvek smatrati b'ezobzira koliko dobija, da ipak daje više a dobija manje od toga što zaslužuje.

Ostvarenje zbira (ili prošeka) svih tih želja ograničeno je velikim brojem pretpostavki,kao na primer: geopolitički položaj, klima, nacionalni interesi susednih i drugih zemalja,katastrofe (potresi, poplave, suše i si.) svojstva i brojnost naroda, natalitet, spoljni i unutarnjipolitički rizici, prirodno bogatstvo zemlje, razvoj tehnologije i nauke, stepen ovladavanjanovim saznanjima, itd. Dugoročno sagledavanje svih tih elemenata mora se zasnivati na



36

predviđanjima- a ona su uvek pretpostavke, pa iz njih izveden "nacionalni interes" ne možebiti ništa drugo nego pretpostavka.

A to je sjajan prostor za delovanje uspešnih političara. Oni obožavaju da sepredstavljaju narodu kao vidoviti ljudi, kao proroci, jer njima utvr đivanje nacionalnih interesaliči na proricanje sudbine. Političari u stvari narodu objašnjavaju neobjašnjivo. Oni obećavajučuda, ali čuda ne postoje. Svoje zaključke oni ne donose naučnim metodama već empirijskina osnovu subjektivnih čulnih iskustava. Zato političari, u odsustvu stručnosti i znanja, vrlolako utvr đuju "nacionalne interese" i svojim ideološkim programima uspevaju ubediti narodda baš tako utvr đen nacionalni interes zadovoljava njihove potrebe. Prihvativši to, narod jesrećan jer je sagledao svoje dugoročne interese, a političari su zadovoljni jer su obezbedili još jedno sredstvo vladanja kroz pravo da narod pozivaju na žrtvu za ostvarivanje"nacionalnih interesa".

Političari lako obećavaju nemoguće jer znaju da ljudi imaju katastrofalno lošekolektivno pamćenje. Došavši lažnim obećanjima na vlast nije im teško da moćnimsredstvima propagande raspamete narod, koji tako raspamećen zaboravlja zašto ih jezapravo i birao.

Ideologije sve opravdavaju i opraštaju. Giljotinu je opravdala borba za slobodu, jednakost i bratstvo; inkviziciju, sa njenim spaljivanjem živih ljudi na lomačama, opravdala jevera u Boga; uništenje kulture Maja i Acteka opravdala je misija širenja hrišćanstva;istrebljenje Indijanaca bio je ideološki preduslov stvaranja "American style of life";koncentracione logore u Nemačkoj opravdavala je ideološka borba za prevlast arijevaca istvaranje "novog poretka"; logore i masovna ubistva u Rusiji opravdavala je izgradnja "prvezemlje socijalizma na putu u komunizam", a naš Goli otok borba za suverenost države inaroda.

Političke ideologije omogućavaju da se nekažnjeno mogu vršiti zločini radi ostvarenja"viših ciljeva" i da počinjeni zločini postanu herojska dela, a počinioci zločina heroji. To jeprostor kome teže kriminalci svih vrsta.



37

Politi č ka demagogijaBolje bi bilo da svet propadne nego...da verujemo u laž

Rasi Svi političari su demagozi jer laskaju narodu da bi ga pridobili za sebe i prigrabili vlast.

Za svoje lidere narod bira ljude koji o njemu lepo i laskavo govore, ne upuštajući se u to da lioni govore svoje istinite misli ili lažne tekstove.

Izbori su u stvari, takmičenje između političkih partija u laskanju i obmanjivanjunaroda. Ko je veštiji da svoje obmane prikaže ostvarljivijim a laskanja istinitijim, bićepobednik na izborima. Svaki narod voli sam sebe i svoju mitološku istoriju u kojoj je velik,hrabar, slavan, ponosit i važan činilac, kao što voli da sanja utopiju svoje budućnosti. Zatoza svoje lidere uvek bira ljude koji imaju talenat da ubedljivo laskaju, i da obmanjivanjemnemoguće prikažu ostvarljivim. Istina čak može biti uvredljiva, jer stvarnost je češće ružnanego lepa.

Političari govore narodu što mu godi, što ga čini zadovoljnim, a to samo slučajnomože biti istina. Ne treba za to osuđivati samo političare jer oni govore upravo ono što se odnjih očekuje. Skrivena, prava istina smeta osećanjima i željama ljudi, i služi samousamljenim filozofima i naučnicima da u svojim tamnim uglovima društva, plaču nadglupošću i sudbinom čovečanstva. Volteru se pripisuje sledeća misao: "Filozof je budala kojase čitav život muči zato da bi se o njemu govorilo posle smrti".

•

Kažu da je glupost zarazna, a da pamet nije. A laž je opojna kao svaki kič. Onaprikazuje život kakav on nikad nije bio (slavna istorija) i kakav nikad neće biti (svetlabudućnost). Ona ugađa osećanjima, željama i karakteru ljudi. Zar ruž na usnama one lepežene nije laž koja njene usne čini tako zanosnim, a naramenice onog lepog mladića krijunjegova uska ramena i čine ga Apolonom. Bez laži sve bi bilo onakvo kakvo u stvari jeste;ako ne sasvim ružno, ono svakako manje lepo. Zato većina ljudi ne vole istinu već samisebe zavaravaju kičerskim lažima, što im prija u njihovom plesnjivom neznanju.

Za takve čovekove slabosti političari nisu krivi, ali to obilato koriste. Uostalom, zaštoda im zameramo što lažu, kada narod to voli. Političko zavođenje, kao i sve ideološkeobmane i laži, čine ovaj život snošljivijim i čoveka zadovoljnijim jer pobuđuju nadu, tu večitu inikad ostvarenu nadu. Političari tvrde da oni ne lažu, već da se samo bave politikom, i želeda budu u tom poslu uspešni. Po njima obmana i laž su prirodni i sastavni deo svakeuspešne politike. Ne treba ih za to osuđivati jer te obmane i te laži su narodi prihvatili i sanjima se saživeli i čini se da bi im život bez njih bio tužniji. Političari su, sa svojimobmanama i lažima, odraz nametnutog stanja duha naroda.

Oni pretvaraju ljudske ideale u svoje ideologije da bi ih narod birao za vođe. Ali sveideologije, u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, izneverile su ljudske ideale. Uzmite na primerljudski ideal ranog hrišćanstva koje je propovedalo pre svega istinski humanizam i snažnuetiku, ali samo dotle dok crkva nije preuzela fizičku vlast nad ljudima. Došavši na vlast zanovac su opraštali neoprostive grehove, vodili narode u "pravedne" ratove za oslobađanjeHristovog groba (u stvari radi pljačke i rušenja Vizantiskog carstva) i spaljivali žive ljude nalomači ako nisu mislili kao oni. Umesto da uče ljude da "ljube bližnjeg svoga", učili su narodeda mrze nehrišćane, jeretike i neprijatelje njihove države da bi sačuvali svoju vlast.



38

Basnoslovno obogativši crkvu obezbedili su sebi raskošan život, propovedajući i dalje dasmo "jednaki pred Bogom", na onom svetu.

Kao Hristos ili Spinoza, tako je i Marks, nadahnut demokratskim idejama francuskihprosvetitelja XVIII veka i sjedinjujući u sebi ideje Rusoa (Robespjera), Voltera, Holbaha,Hajnea, Lesinga i Hegela, stvarao ideal humanističke organizacije društva ali u realizaciji togideala, kroz boljševizam, od njega nije ostalo ništa.

Nikada ne treba kritikovati ili se podsmevati ljudskim idealima, već trebaprezreti ljude koji na tim ljudskim idealima grade svoje ideologije da bi vladali ljudimai pljačkali ih.



39

Politi č ka samouverenost

Intelekt se umara, volja nikadaŠopenhauer

Mudri ljudi, filozofi, pod ovim okolnostima, nikada neće doći na vlast jer je sumnjaizvor njihove mudrosti. Oni mukotrpno dolaze do Istina, stalno analiziraju ovaj svet i pojave unjemu u želji da proniknu u suštine tajni života. Rezultate svojih istraživanja podvrgavajukritičkoj sumnji i na kraju ne mogu da tvrde da su došli do Istine, već ceo proces počinjuponovnim analizama. Konačne definicije za njih su ništa drugo do ograničavanje slobodemišljenja, i zato oni obično nude teze za razmišljanje umesto čvrstih zaključaka.

Ipak, narodima bi trebalo da vladaju mudri ljudi. Još je stari, voljeni Platon rekao dapolitikom treba da se bave samo najmudriji. Ali za mudre nema mesta u politici, jer narodtraži definicije i rešenja a ne teze za razmišljanje. Nemajući dovoljno obrazovanja,

razmišljanje je za prosečni deo

čove

čanstva fizi

čki napor, i ne samo to, oni nemaju dovoljnoobrazovanja da bi znali razmišljati. Umiru stari ljudi koji su u životu stekli neko obrazovanje i

životno iskustvo, a rađaju se deca bez ikakvog obrazovanja i iskustva. Broj stanovnikakulturnih i civilizovanih naroda je u stalnom opadanju zbog nedovoljnog nataliteta. Ipak masačovečanstva je u stalnom porastu zahvaljujući visokom natalitetu kod primitivnih naroda, pa je iz tog razloga sve manja prosečna obrazovanost velikog dela čovečanstva. Kvantitetprosečnog znanja ljudi raste sporije od razvoja nauke. Raspon između znanja i neznanja jesve veći. U antičko doba Platon je mogao da zna sve ili barem tome približno. Danas višeniko ne može znati sve zbog ekspanzije razvoja moderne nauke. Taj stalno rastući kvantitetneznanja uništiće i hrišćanske civilizacije kao što je od strane varvara uništena atinska irimska civilizacija.

Da bi na narod delovali natprirodno političari nastoje da se predstave kao wljudi kojiznaju sve. O tome Sopenhauer piše: "Međutim ljudi, obično, pate od slabosti da više verujudrugima, koji tvrde da znaju za neke natprirodne izvore, nego svojoj sopstvenoj pameti... Oni(političari i, uopšte ideolozi-nap. B.L.) su tačno uočili i pravilno shvatili veliku snagu ineiskorenjivost metafizičke potrebe čovekove."66 Sumnja razdire ljudski duh a verovanje gaumiruje. Ljudima je lakše i ugodnije verovati nego samostalno rasuđivati. Političari to vrlodobro znaju i objašnjavajući neobjašnjivo sebe predstavljaju narodu kao mesije ili nadljude.U tome je za narod njihov neodoljivi šarm, koji je u suštini perfidna kičerska obmana.

Političar koji želi da vodi narod mora da bude siguran u sebe kao što smo sigurni uzakon gravitacije. On mora delovati na narod kao čovek koji ima odgovore na sva pitanja,kome je jasna celokupna prošlost, koji potpuno shvata sadašnjost i koji celovito vidibudućnost naroda. Gomila hrli za njim, izjednačava se sa njim, jer on ih čini pametnijim a

kolebljivce pretvara u odlučne ljude. On rešava sve njihove nedoumice i čini ih sigurnim iumnijim, jer konačno se znaju sva rešenja koja će ih usrećiti. Mali tračak sumnje u njegaraspršio bi tu iluziju i bacio gomilu u očajanje nesigurnosti a njega u totalni zaborav. Narodne želi analize već samo tvr đenja izgovorena "betonskim recima" u koje može i želiverovati.

lako je sumnja put ka mudrosti i bez nje nema istinske misli, političari ne smejusumnjati u sebe, pa stoga oni ne mogu, pa čak i ne smeju biti mudri. Sumnja je kraj svakogpolitičara i svake ideologije. Ne samostalno rasuđivanje već verovanje je oblast cvetanja



41

Politicko koristoljubljePožuda ima svoje sedište u donjem delu tela.

Platon Politička borba za vlast je u osnovi izraz želje za bogaćenjem. Biti političar je veoma

unosno zanimanje. O njima se piše u novinama, stalno se pojavljuju na televiziji, oni postajuestradne, svima znane ličnosti. Oni su predmet svakodnevnih razgovora običnih ljudi i bezobzira koliko ih vole, svi ih uvažavaju, jer oni su (ili će biti) narodni lideri. Oni grade svoj stiloblačenja i frizure, trude se da budu simpatični, javnosti se prikazuju kao porodični ljudi kojinadasve vole decu, jednom reč ju trude se da osvoje što veći broj glasača. Da bi u tomeuspevali treba da imaju glumački talenat (Regan). Njihovi govori se štampaju u novinama,časopisima, izdaju u knjigama i sabranim delima, iako te tekstove u većini slučajeva, oninisu pisali. Oni postaju počasni doktori nauka, akademici, međusobno dele skupocenaodlikovanja i odlaze u penzije sa visokim "nacionalnim" penzijama a da nikada nisu ništakorisno radili. Čovek ne može biti ništa više nego što jeste, sem ako se uspešno bavipolitikom, kada može postati sve. Možete se, kao političar, baviti skoro trideset godinaratovanjem i terorizmom i da na kraju dobijete Nobelovu nagradu za mir (Jaser Arafat);možete, ako ste bliski političarima, da steknete mnoge akademske titule uprkos vaše totalnebeznačajnosti u bilo kojoj oblasti intelektualnog stvaralaštva (Elena Čaušesku); a možete dapostanete i general major ako ste Staljinov kuvar. Političari postaju "veliki" ljudi iako u sebikriju sitne koristoljubive i psihopatske duše. U njih se "zaljubljuju" najlepše žene koje,neuspevajući da dođu na vlast, žele da vladaju vladarima. A, onda, tu je i novac.

Poslovni ljudi opsedaju političare na vlasti radi usluga koje im oni mogu učiniti i todarežljivo plaćaju. Te usluge su brojne, počev od poverljivih informacija do ustupanja raznihkoncesija ili organizovanje nekog lokalnog rata. Političari i sami ulaze u poslove koje sebi,kao vlastodršci, obezbeđuju i koji se obično svode na pljačku državnog (narodnog) novca.

Oni počinju da prodaju državne i narodne interese, jer kao izabranici naroda, jedino timeraspolažu i nemaju ništa drugo za prodaju. Oni se povezuju sa ljudima koji im obavljajutehničko izvršavanje poslova i prinuđeni su da i njima obezbede učešće u zaradi. Tako sestvara njihova međusobna zavisnost i organizovani kriminal pod pokroviteljstvomvlastodržaca. Nema organizovanog kriminala bez učešća vlasti, kao što nema vlasti koja neteži tome da stvori svoj sistem tajnog bogaćenja. Svedoci smo svakodnevnih vesti iz celogsveta o proneverama i korupciji uspešnih političara na vlasti. Ali, ne zaboravite, da je tupoplavu vesti izazvao tek neznatan deo zloupotreba političara koji je otkriven voljom drugih,uspešnijih političara. Koristoljubivost političara je bezmerna kao vasiona. Osobine ljudi kojiorganizuju kriminal (lideri podzemlja), iste su kao i osobine političara, pa nije redak slučaj daih ne možemo razlikovati.

Postoje političari kod kojih je nagon za vladanjem toliko snažan da potisne želju zabogaćenjem, pa čak i seksualan nagon. Oni osećaju neodoljivu potrebu za

samopotvr đivanje vladanjem ljudima (volja za moć). Takvi političari su obično psihopate,obično niskog rasta, često sa nekim fizičkim nedostatkom. Oni nisu uspešni političari jer nemogu sačuvati vlast pred napadom koristoljubivih političara željnih povlastica, pa zato svojuvlast redovno čuvaju terorom. Sem ovih ne postoje političari koji se nisu obogatili za vremesvoga vladanja.

Vladaoci vole da organizuju ratove, jer to je ambijent u kome cveta organizovankriminal i omogućava velike pljačke naroda. U uslovima rata, narod je uplašen za svoje



42

živote, unesrećen zbog smrti svojih najbližih, na granici opstanka i gubi normalan sistemvrednovanja. U stanju je da ratne profitere i zločince proglasi svojim spasiocima. U tomambijentu ljudski talog dolazi na površinu društva i bogaćenjem se priprema za vlast.

Borba za ostvarenje "nacionalnih interesa" služi političarima kao opravdanje priorganizovanju ratova. Ratovi se organizuju uvek radi ostvarenja ekonomskih interesa ikoristoljublja, osvajanjem novih tržišta ili novih teritorija. Najkorisnije je organizovati ratizmeđu drugih zemalja jer rušilačka snaga rata zahteva veliku količinu oružja i uništavapostojeća materijalna dobra zemalja koje su u ratu. Time se otvaraju nova tržišta za isporukuoružja, hrane i ostalih roba koje su neophodno potrebne zaraćenim stranama u toku i poslerata. Tako se nacionalno bogatstvo zemalja u ratu preliva u zemlje čiji su političariorganizovali rat, time učvrstili svoju vlast i stvorili ambijent za lično bogaćenje. Političariorganizuju ratove i sopstvenih zemalja iz ekonomskih razloga i radi očuvanja (produženja)svoje vlasti. Narod uplašen strahovima koje donosi rat ne misli na izbore. Političari na vlastitada eliminišu svoje političke protivnike potrebom za "nacionalnim jedinstvom" jer su narod idržava u opasnosti. Osvajanje tuđih teritorija otvara nove resurse za ekonomiju zemljepobednika a političarima proširuje teritoriju za pljačku. Što je narod primitivniji lakše ga je

uvući u rat pod parolama "nacionalnih interesa". Svi narodi, od svih ratova, trpeli su samosopstveno umiranje i štetu, a korist su imali samo političari i kriminalci (hermesovci68)

koristeći ratni ambijent za očuvanje vlasti i lično bogaćenje.

Od II svetskog rata gotovo da nema dana da u nekom delu zemljine kugle nijebesneo organizovan rat. Helmut Nun, iz Hamburga, tvrdi da je širom sveta od 1945. do1986. godine bilo 215 ratova od kojih su 132 bili unutrašnji sukobi (borba za vlast) i 83međudržavni ratovi. Procenjuje se

da je u tim ratovima stradalo oko 25.000.000 ljudi.69 Veliki broj žrtava ali i velikiostvareni profit za proizvođače oružja. To se poklapa sa propašću kolonijalizma, pa senameće zaključak da je organizovan rat (i ne samo on) zamenio kolonijalno iskorišćavanje.

Stvaraju se arsenali sve moćnijeg naoružanja u neslućenim razmerama (mi i ne

znamo sve), koji višestruko mogu da unište svaki život na planeti, samo zbog prestiža iprofita zemalja velikih sila i njihovih političara. Oni to čine radi očuvanja sopstvene vlasti izbog enormnih zarada koje stiču prodajom sredstava za ubijanje ljudi. Ogromna sredstva setroše na tu besmisao dok veliki deo čovečanstva živi nesrećno, masovno umire zbognedostatka hrane i osnovnih lekova. Danas se procenjuje da oko 800 miliona ljudi gladuje.Cela situacija sa proizvodnjom naoružanja je dovedena do totalnog apsurda. Države, velikiproizvođači oružja, troše ogromna sredstva za finansiranje te industrije, a ipak su ta sredstvanedovoljna da bi se obezbedila profitabilnost koja uslovljava kontinuitet (stalnost)proizvodnje. Zbog profita proizvodi se više oružja nego što je tim državama potrebno i štoone mogu kupiti. Pored toga, stalno usavršavanje proizvedenog oružja uslovljava državi dazameni već kupljeno oružje. Da bi se resio problem rentabilnosti i obezbedila modernizacijapostojećeg naoružanja, potrebno je proizvedeno i lagerovano oružje "utrošiti", a to je

moguće jedino organizovanjem ratova. Kao svaka industrija tako i industrija naoružanja, urobnoj proizvodnji, proizvodi za tržište, a jedino tržište oružja su ratovi. Zato se vrlointenzivno "radi" na stvaranju i proširenju tih "tržišta", odnosno na organizovanju ratovaizmeđu drugih naroda i država, koje tako, svojim sredstvima, finansiraju industrijenaoružanja velikih sila i omogućavaju im da ih eksploatišu kao i da njima ekonomski vladaju.Kakvi sve apsurdi iz toga proizlaze nije teško zaključiti. Cela planeta je naoružana i dalje senaoružava, pa se ne treba čuditi pojavi različitih vrsta terorizma. Ne treba da nas iznenađujeako u bliskoj budućnosti bude svaki čovek naoružan. Ljudi sve manje komuniciraju recima i



43

sve manje međusobne sporove rešavaju pesnicama, već naoružani ubijaju jedan drugog. USAD prosečno godišnje strada od vatrenog oružja oko 6000 ljudi. Miroljubivi ljudi moraće senaoružavati radi zaštite od naoružanih agresivaca. To je i cilj proizvođača oružja jer će takoostvarivati profite koji ih zadovoljavaju.

Stalno se usavršava tehnologija proizvodnje nuklearnog naoružanja, pa će uskoro imale ili zaostale države imati atomske bombe (npr. Izrael). Proizvodiće se i u "portabl"verzijama, koje će se moći nositi kao ručni prtljag, pa je izvesno da uskoro možemoočekivati i pojavu terorizma sa atomskim oružjem.70 Takva vrsta oružja se u stvari proizvodizbog upotrebe u terorizmu jer državama ono nije potrebno obzirom da raspolažu raketamakoje precizno pogađaju ciljeve. Ko će, sem terorista, nositi atomske bombe u kuferima?Zbog profita, zbog novca, izgubiće se kontrola korišćenja nuklearne energije od stranevelikih sila. Ne treba se zavaravati da neće i to oružje dospeti na tržište primamljenoogromnim količinama arapskog novca od nafte. Upravo ovih dana političari razvijenog sveta,sa nekim arapskim zemljama, pokreću inicijativu borbe protiv terorizma, dok u isto vremenjihovi trgovci, direktno ili indirektno, prodaju oružje teroristima. Februara ove godine (1997)CNN je objavio skandaloznu vest da Pentagon ima tajne vojne kampove u kojima se

obučavaju latinoamerikanci za uspešno bavljenje terorizmom. Koga to oni zavaravaju, ičemu ta predstava, kada je jasno da su za terorizam krive zemlje koje u enormnim

količinama proizvode oružje i naoružavaju teroriste. To ne čini američki, francuski ili engleskinarod već njihovi uspešni političari, koji upravo govore o borbi protiv terorizma. Baš te zemlječiji političari stalno govore o sprečavanju terorizma i zabrani naoružavanja najveći susnabdevači oružjem. Ko god ima novca može kupiti najmodernije oružje. U 1995. godiniosam najrazvijenijih zemalja (SAD, Nemačka, V. Britanija, Francuska, Holandija, Italija,Kanada i Švedska) prodali su oružja u vrednosti od 15.630 miliona dolara. Od te sume naSAD otpada 9.894 miliona dolara, odnosno 63%. Zabeležen je nagli porast prodajenaoružanja od strane zemalja bivšeg Istočnog bloka (sa Kinom i Uzbekistanom). Dok su tezemlje u 1994. godini prodale naoružanja za 2.629 miliona dolara, u 1995. godini prodato je5.942 miliona dolara, odnosno za 126% više. Ne možemo se oteti utisku da je taj porast

povezan sa prelaskom tih zemalja na "tržišnu privredu". Dok je u svetu 1995. godine prodato21.889 miliona dolara oružja, političari tih zemalja stalno pričaju o miru, o borbi protivterorizma, o razoružanju.71 Da nije tragično, bilo bi to zaista smešno.

Butros Gali je, 23. februara 1995. godine, preko televizije, obavestio čovečanstvo dau svetu ima oko 100 miliona postavljenih nagaznih mina i da se godišnje postavlja 2-5miliona novih. Godišnje pogine oko 10.000 ljudi, od čega 30% dece. U Bosni je, procenjujese, postavljeno od 4 do 5.000.000 a u Istočnoj Slavoniji oko 500.000 nagaznih mina.Stručnjaci su ocenili da je potrebno najmanje deset godina da se one neutrališu. Koliko će još života odneti ova politička glupost za narednih deset godina, i kolike su zaradeproizvođača mina i političara po čijim scenarijima se stalno organizuju ratovi širom čitavogsveta?

Političari dopuštaju, ili čak omogućavaju, trovanje čovečanstva raznim drogama, pase u svetu godišnje proda droge u vrednosti od oko 600 milijardi dolara, sa zaradom oko 150milijardi dolara. Na ovom svetu, u kome niko ne želi biti već samo imati, sa takvomenormnom zaradom moguće je sve postići, a nekmoli i svesrdna šaradnja i pomoć političarana vlasti. Nesumnjivo je da se taj posao ne bi mogao tako nesmetano obavljati, i stalno daljerazvijati, bez učešća političara u tim zaradama.

Kod svih naroda je u stalnom porastu kriminal svih vrsta po ugledu na svoje političkelidere. U SAD, na primer, se svakih 16 sekundi dogodi po jedan nasilnički čin, svakih 11



44

sekundi jedna provala, svakih 48 sekundi jedna pljačka, svakih 5 minuta jedno silovanje,svaki 21 minut jedno ubistvo.72 Nemoral sve više poprima karakteristike normalnogdruštvenog stanja, pa se kriminalci sve manje stide svoje kriminalističke "karijere". A što bise i stideli kada njihovi politički lideri, koje je izabrao narod, prednjače u kriminalu. Uameričkim filmovima, televizijskim serijama, romanima, stripovima, pa čak i u kompjuterskim

igrama namenjenim deci, kriminal i ubistva su redovna tema, a kriminalci i ubice se prikazujukao neka vrsta (anti)heroja. Sve to naprosto liči na škole za buduće kriminalce i ubice. Zaštose onda čuditi što se u SAD počini toliko kriminalnih dela da prevazilazi broj policajaca, papočinioci neće biti nikada otkriveni i kažnjeni. U borbi protiv kriminala SAD troše 140 milijardidolara i angažuju pola miliona policajaca ali sve je to uzaludno. Kriminal je u stalnomporastu jer političari na vlasti tako vaspitavaju narod u želji da bi narod ličio na njih. l samapolicija je kriminalizovana jer velikim delom učestvuje u kriminalu uz blagonaklonost pa čak ipodsticanje, političara.

Pri tome treba razlikovati organizovani kriminal od običnog klasičnog kriminala. Svepolicije sveta se bave suzbijanjem klasičnog kriminala i proganjanjem običnih kriminalaca,dok organizovani kriminal uglavnom ostaje van domašaja policije jer iza njega uvek stoje

politički mo

ćnici. Do otkrivanja skandaloznih afera organizovanog kriminala dolazi samo uslučajevima međusobnog obračunavanja političkih moćnika u borbi za vlast. Makoliko

izgledalo da se takve afere često otkrivaju (svakodnevno se o tome može čitati u novinama),to je neznatan deo stvarno postojećeg obima organizovanog kriminala. Političari se ipakmeđusobno moraju čuvati i samo izuzetno se odlučuju na otkrivanje kriminalnog delovanjasvojih političkih protivnika, ali samo kada su sigurni da i sami neće stradati. U tim aferamapolicija je svedena na potkupljeni servis političara, pa ishod ne zavisi od slova zakona nitipravednosti suda već od ishoda tih političkih borbi.

SAD (i ne samo one) prodaju oružje po čitavom svetu ali naoružavaju i sopstveninarod. Sve zbog profita. Nemoćna, ali takođe korumpirana, policija putem televizije upućuje Amerikance na samozaštitu (lično naoružavanje, razni alarmni uređaji i dr.) jer ih ona više nemože zaštititi. U SAD građani poseduju preko 200 miliona vatrenog oružja što je svakako bio

dobar posao za proizvođače. Taj posao je počeo da stagnira pa je nađeno rešenje unaoružavanju žena. Preko televizije upozoravaju žene da su u SAD od 4 žena godišnje 3napadnute iz različitih motiva (silovanje, pljačka, zlostavljanje i si.) Zato se preporučuježenama da se naoružaju. Dizajnirana je nova vrsta ženskih pištolja (imenom Boni i Klajd,poznati američki kriminalci pretvoreni u heroje) u različitim bojama. Organizuju se i modnerevije sa pištoljima kako bi pištolj postao sastavni deo ženske mode. Američki narodubeđuju da će SAD biti najbezbednija zemlja na svetu kada budu svi Amerikanci iAmerikanke naoružani. U stvari, to je siguran put ka totalnoj kriminalizaciji društva jer komože ili kako se može utvrditi jasna granica gde počinje "prekoračenje nužnesamoodbrane". Sve će se svesti na zakon divljeg zapada "ko je brži". Američki političari nisunemilosrdni samo prema drugim narodima već i prema sopstvenom. Profit je uvek iznadsvega.

Kada bi krađa automobila bila organizovana u jednoj kompaniji ona bi po svojimprihodima spadala među 25 najvećih kompanija u SAD. Kriminal nije više privilegijapolitičara i profesionalnih lopova jer je zahvatio celu strukturu društva počev od sitnih krađau samoposlugama do krađa "belih okovratnika" gde se već radi o milionima dolara. Pojavilase nova vrsta "kompjuterskog kriminala", kao posledica totalne automatizacije platnogprometa u SAD. Za ovu vrstu kriminala potrebno je veliko znanje i visoka inteligencija, pa seneki od počininilaca ovih kriminalnih dela javno prikazuju na američkoj televiziji, gdereklamiraju svoju sposobnost i inteligenciju, da bi se između ostalog, kako kaže jedan od



45

njih, sviđali ženama. Izgleda da su žene počele da vole kriminalce, verovatno zbog novca iliih to seksualno uzbuđuje.

To nije slika samo SAD. Skoro u svim zemljama sveta situacija je ista ili slična.Politički lideri određuju, hteli to oni ili ne, kvalitet morala naroda. Nemoralni političari -nemoralan narod. Dok se ne izmeni okruženje, koje stvaraju uspešni političari, nemauslova za popravku morala ljudi.

Različite mere u borbi protiv droge samo su politička kamuflaža pred javnošću, jerone ne postižu nikakva dejstva, već naprotiv konzumiranje droge se sve više širi. l tonamerno da bi se ostvarile ogromne zarade i da bi se smanjio enormni porast broja crnaca uSAD i ostalih "nižih rasa" kao i uopšte nagli porast broja ljudi na našoj planeti. Statističaripredviđaju da će za nekih pedesetak godina na ovoj planeti biti oko 10 milijardi ljudi, sanajvećim porastom kod "nižih rasa" (obojenih, Slovena i muslimana). Prirodna droga jeveoma skupa pa stoga nije dovoljno "efikasna". Pristupilo se proizvodnji sintetičnih drogakoje su višestruko jeftinije (i brže uništavaju ljudski organizam), i zato pristupačnije onimakojima je namenjena. Ranije su sintetičke droge bile zastupljene sa svega nekolikoprocenata da bi danas osvojile jednu trećinu tržišta droge. Sintetičke droge se proizvode

poluilegalno u velikim farmaceutskim koncernima u najrazvijenijm zapadnim zemljamaEvrope, u SAD i Kanadi. Pomoć zapadnih zemalja Poljskoj svela se i na stvaranje pogonaza proizvodnju sintetičkih droga, tako da je Poljska danas prvi proizvođač sintetičke droge uEvropi.73 Godinama se formalno pokreću inicijative za borbu protiv trgovine drogom ali tomasovno trovanje naroda političari nemaju nameru da spreče, naprotiv, oni ga pomažu zbogučešća u ogromnim zaradama. Kakvu su bedu od ovog sveta stvorili politički lideri a mi ih jošuvek poštujemo pa im se čak i divimo! U stvari, trebalo bi da se pitamo: Da li ima spasa odnjih?

Danas je sasvim dokazano da je HIV virus (virus SIDE) veštački proizveden uameričkim laboratorijama sa namerama da se desetkuje crnačka populacija u Africi.74 U javnost je ubačena laž da je SIDA preneta iz Afrike da bi se prikrilo njeno stvarno poreklo.

Nacionalno buđ

enje crnačke populacije predstavlja smetnju ameri

čkoj dominaciji u svetu pa iu sopstvenoj zemlji. Crnačka populacija u SAD počinje da se organizuje religijom prelazeći u

muslimanstvo i tako postaje velika opasnost za "WASP"-ove.75 Tu su naravno i velikabogatstva Afrike u dijamantima. Otkrivene su i tajne akcije CIA na sprovođeriju programa MKUltra kojim se planira zloupotreba psihologije (nauke) da bi se postigla potpuna kontrolaljudskog uma (mind control). Ova istraživanja finansira američka vlada. Cilj je stvaranjeposlušnog građanina koji će uvek izvršavati zahteve uspešnih političara.76 Da li su i toamerička "demokratska" politička sredstva u borbi za "ljudska prava" ili monstruoznonehumani metodi za vladanje svetom?

Ekološki se približavamo kritičnoj tački kada će nestati prirodni uslovi za život na ovojnašoj planeti, a političari, koji vladaju ovim svetom, ne preduzimaju ništa ozbiljno, sem što otome samo pričaju na tim svojim samitima, po luksuznim hotelima i reprezentativnim salama

najlepših svetskih gradova. Ne preduzimaju ništa da spreče stvaranje ozonskih rupa, stalnopovećavanje radioaktivnosti i smanjenje ozona i kiseonika u atmosferi. Da li se mirite saužasavajućom činjenicom da svakoga dana zauvek nestaje 150 bioloških vrsta? Stvarane sumilionima godina a u jednom danu odlaze u mračni zaborav ljudske nemarnosti ikoristoljublja. Samo jedan jedini primer: "Kitova koji pevaju", tih divnih i savršenih stvorovamilenijumske evolucije, bilo je 1986. godine oko 100.000, a 1996. samo oko 10.000.

Ozonski omotač je gornji deo atmosfere koji na zemlju ima efekat staklene bašte.Prve ozonske rupe su zapažene 1987. godine iznad Antarktika, pa se zemlje na južnoj



46

polulopti nalaze u velikoj opasnosti. Ozonske rupe, prema poslednjim podacima, proširuju sesvakog dana. Povremeno se pojavljuju i iznad Jugoslavije. Prema poslednjim podacimaveličina ozonskih rupa je dostigla 25 miliona kvadratnih kilometara sa tendencijom stalnogporasta zbog korišćenja freona, gasa koji razlaže ozon (sprejovi, frižideri, hladnjače).Zemljina atmosfera je tanka i u odgovarajućoj srazmeri mogli bi je uporediti sa korom od

jabuke Čovečanstvo se totalno neodgovorno ponaša prema atmosferi koja je preduslovsvakog života na ovoj planeti. U atmosferi se nakupilo toliko freona da bi bilo potrebno 2oogodina da ozonske rupe nestanu, pod uslovom da totalno prestane upotreba freona.Nestankom ozonskog omotača na zemlji, nestaće uslovi za bilo kakav život. Pretpostavlja seda je sadašnji pomor žaba nastupio kao posledica iščezavanja ozonskog omotača. Umestosvetlosti života sunce je počelo da isijava zrake smrti.

Od zagađenosti atmosfere, još malo, i nećemo videti zvezde. U Parizu godišnje umire350 ljudi od posledica zagađenog vazduha. Ironično upozoravaju Čovečanstvo da se nesunča jer će dobiti rak kože, ili da ne izlazi iz svojih domova jer je vazduh otrovan. Ne trebadugo čekati i Čovečanstvo će se naći pred problemom nedostatka pijace vode. Rekama ćeteći otrov umesto voda, a jezera će se pretvoriti u skladišfa otpadnih hemikalija. Već danas

je svako sedmo novorođ

eno dete osuđ

eno da bude astmatičar. Novoro

đenčad odmah porođenju mora da uzimaju razne hemijske preparate da bi im se omogućio život u ovim

uslovima. Od prve eksplozije atomske bombe (Hirošima) na ovoj maloj planeti izvršeno jeoko 2.000 atomskih eksplozija. Posledice toga još nisu sagledane.

Kakvu budućnost čovečanstvu pripremaju političari najbolje možemo sagledati krozposledice kuvajtskog rata. Taj rat je poslužio kao demonstracija američke sile, moći i ratnetehnologije, a prećutkuje se katastrofa koja je počinjena čitavom čovečanstvu. U toku tograta zapaljeno je oko 640 izvora nafte i trebalo je godinu dana da oni budu ugašeni.Ogromna količina gasova (sumporna i azotna jedinjenja) otrovala je atmosferu i pri tomesagorela veliku količinu kiseonika bez koga ništa živo na ovoj planeti ne može da opstane.Ocenjuje se da je oko 70% zemljišta pokriveno garežom i izlivenom naftom, a vegetacija jepotpuno uništena. U Kuvajtu ljudi žive kao u auspuhu, pa je smrtnost ljudi povećana za

čitavih 10%. Pojavili su se i kancerogeni elementi. Jezera izlivene nafte isparavaju lakozapaljive gasove, pa je nesreća i katastrofa tih ljudi tek počela. Čak se iz satelita može videtizagađenost Persijskog zaliva, koja se širi u Indijski okean. To je veća katastrofa začovečanstvo od Černobila, ali se ona prećutkuje da bi se sakrila suština katastrofalneameričke (i ne samo njene) politike, a sve u ime građanskih prava i demokratije.

Veliki broj američkih vojnika, koji su učestvovali u ovom ratu, razboleo se odnepoznate bolesti koja je nazvana "sindrom zalivskog rata". Javnosti nije poznato kakva susve sredstva za ubijanje ljudi u tom ratu upotrebljavana, ali je izvesno da su to mengelovskemetode za uništavanje ljudi. Pominje se oblak otrovnog gasa "carin" pa se pretpostavlja da je on uzrok te bolesti. Ali nema informacija odakle oblak tog gasa u kuvajtskom ratu. Američka administracija smatra da je taj problem "rešen" jer je veteranima kuvajtskog rata

isplaćena nadoknada za izgubljeno zdravlje! Za američke pojmove novac je lek za sve!Političari ogromna sredstva narodnog novca usmeravaju u iznalaženje novih načina

masovnih ubijanja. Narodi čija se sredstva troše za te svrhe sigurno to ne znaju jer to ne bidozvolili. Otuđenost političara od narodnih htenja i podređivanje države svojim interesimatransformisala ih je u najveće neprijatelje naroda. Ljudi, nažalost, toga nisu svesni i daljepristaju da budu žrtve u tim satanskim političkim igrama.

Pod okriljem političkih institucija organizovano i bespoštedno se pljačka i uništavapriroda ove planete radi sticanja neizmernih i besmislenih ličnih bogatstava. Zvanična



47

politika boljševika je bila: "Kad prirodi damo lekciju, daćemo sebi slobodu."77 Juriš! u borbuprotiv prirode za "slobodu". Kao da je Priroda porobila sovjetske narode a ne boljševici.

Pluća Zemlje - brazilske šume, svakodnevno nestaju. Isti je slučaj sa kanadskimšumama. Partenon, taj velelepni spomenik antičke kulture, stradao je za poslednjih 50godina više nego za prethodnih 2.000 godina. Ni kamen ne može otrpeti šta političaridozvoljavaju da se radi sa prirodom, pa čak i organizuju, samo iz svoje totalne gluposti ikoristoljubovosti. Šta da kažemo za katastrofalno trovanje čitave planete atomskim otpadomčija radioaktivnost traje vekovima i uništava genetske strukture svakog života? Pa onda taupotreba atomske energije za "mirnodopske potrebe" koja čovečanstvu preti raznimkatastrofama tipa Černobilja, 1986. godine. Od 650.000 ljudi koji su učestvovali usprečavanju daljeg razvoja katastrofe, visokim dozama radijacije ozračeno je preko 200.000.Do 1996. godine umrlo je 150.000 ljudi većinom mlađih od trideset godina.78 Više od2,000.000 dece je ugroženo od raka štitaste žlezde. Ipak se i dalje grade nove nuklearneelektrane, prvenstveno u zemljama "trećeg sveta", bez obzira na sve rizike, jer treba naplatitiutrošena sredstva za istraživanja i pri tome još i zaraditi. Čovečanstvo nezadrživo srlja usopstveno samouništenje! Kako to ljudi preživljavaju, ili još bolje pitanje, zašto to ljudi trpe i

ravnodušnočekaju svoj kraj? Na to pitanje nema razumnog odgovora!

U trci za bogaćenjem stvaraju se nehumane tehnologije koje truju atmosferu, puneći je sumpordioksidom i azotnim kiselinama. Čovečanstvo je na dobrom putu da svoj razvitakuslovi svojim nadređivanjem nad prirodom i time izlaženjem van okvira njenih zakona. Takoće se obezbediti brz i natprirodan "razvoj" čovečanstva (i stvaranje enormnih bogatstava) alise neće izbeći njegov prirodni nestanak. Čovekovo ovladavanje prirodom ne znači ništadrugo no njeno i sopstveno uništavanje. U svojoj praistoriji čovek je živeo u prirodi. Srećutog čoveka Ruso opisuje sledećim recima: "Pitam se da li se ikada čulo da je neki divljak naslobodi čak i pomislio da se žali na život i da zada sebi smrt". 79 Sopstveni razvitak, doveo ječoveka u situaciju da živi u sukobu sa prirodom, van prirode. Da bi opstao mora da počneživeti sa prirodom.

Mi danas živimo okruženi sa oko 40.000 veštačkih hemijskih supstanci koje suposledica tehnološkog razvoja. Kada je nastajao život na ovoj planeti tih supstanci nije bilo

pa se slobodno može zaključiti da one ne mogu biti korisne u osetljivoj, fascinantnoj ineprevazidenoj herniji života. Da su te supstance bile potrebne životu priroda bi ih samastvorila. Čovečanstvo na razne načine unosi te neprirodne supstance u svoj organizam(pesticidi, plastične ambalaže i dr.). Još niko nije sagledao kakve će biti posledice toga naživot i prirodu uopšte. Nesporno je samo da se masovno trujemo. U Engleskoj su ovih dana(april 1996.) objavili da mleko u prahu za novorodenčad sadrži u sebi otrovne supstanceprenete iz plastične ambalaže. Zvanični organi (političari na vlasti) to ignorišu, saobrazloženjem da nije dokazan štetan uticaj na zdravlje novorođenčadi. Kakvo glupo, tipičnopolitičko obrazloženje. Treba da se otruje generacija dece da bi se u to "uverili" i da bipolitičari nešto preduzeli. A možda će se posledice pojaviti tek u trećoj ili četvrtoj generaciji

nasleđenim genskim poremećajima. Za političare ljudski životi ništa ne znače, važan jesamo profit.

U Americi postoji pokret snimanja raznih zvukova u prirodi, cvrkut ptica, žubor vode,šapat vetra u lišću, jer će se to uskoro moći slušati samo na kompakt diskovima. Kada steposlednji puta videli laste, te mile vesnike proleća? Političari ne preduzimaju ništa da bi seneminovna katastrofa sprečila! Oni nemaju vremena da o tome misle jer žure, da vremekojim raspolažu dok su na vlasti, iskoriste za lično bogaćenje i bogaćenje svojih patrona i



48

zaštitnika. Svi su oni poludeli zbog i radi novca, sopstvenog uživanja, sladostrašća ivlastoljublja! Oni zaista nisu normalni.

Danas smo svedoci američkog stvaranja "novog svetskog poretka"80 uništavanjemčitavog niza zemalja u ime demokratije i ljudskih prava dok se u suštini, radi o otvaranjunovih tržišta i uništavanju potencijalnih protivnika kako bi se spasila posrnula američkaekonomija. Političarima celog sveta "puna su usta" mira i ljudskih prava, a jedino uspešnoorganizuju ratove. Oni se čak ne stide da nas ubeduju kako oni mrze ratove, ali su prinuđenida ih stalno organizuju da bi čovečanstvu obezbedili mir. Zaprepašćuje činjenica da je od3000 godina pisane istorije čovečanstva mir vladao svega 250 godina. A narodi veruju i ćuteodlazeći da ginu kao stoka u tim politički organizovanim ratovima, koji nemaju za njihnikakve koristi već samo katastrofalne štete i beskonačan bol!

Na ovome svetu mogu da budu srećni samo maloumni i bogati vlastodršci jer suravnodušni prema nesreći naroda. Njihovu sreću ne mogu da prihvate umni ljudi jer ona jekičerska i zasnovana na tuđoj nesreći. Narodi trpe i ćute jer misle da je ovo jedini mogućisvet, jer od nastanka vlasti za drugi ne znaju.

Svi vlastordšci sveta vode tzv. "specijalne ratove" protiv svojih naroda i čitavogčovečanstva, putem organizovancg dezinformisanja kroz sva sredstva koja im stoje naraspolaganju (a imaju sva) o svom radu i stvarnom stanju čovečanstva i prirode. Oni krijuistinu, a sebe prikazuju kao humane borce za dobrobit ljudi.

Odavno je izneta teza, da svaka pojava nosi u sebi klicu svoje propasti. Nisu lipolitičari ta klica, taj virus, u čovečanstvu koja ga neminovno vodi ka njegovom "sudnjemdanu". Bilo bi ceiishodno postaviti pitanje: Da li ima kraja ljudskoj gluposti?



49

Hrabrost politicaraJa volim onoga koji hoć e da stvara iznad samog sebe i tako propada.

Ni č e Političari treba da budu hrabri ljudi. Preuzeti na sebe odgovornost vladanja narodom

injegovom sudbinom krajnji je stepen odgovornosti. Oni donose odluke koje mogu bitisudbonosne za budućnost naroda. Donose odluke o ratovima u kojima stradavaju čitavegeneracije ljudi. Ta odgovornost je ogromna i potrebna je sumanuta hrabrost da bi se bilopolitičar.

Međutim pogledajte te ljude kad izlaze iz luksuznih limuzina po ekskluzivnimgradovima širom zemljine kugle, ulazeći u velelepne zgrade na te svoje samite. Da li vamoni deluju zabrinuto kao ljudi koji su pritisnuti teretom važnih odluka koje treba da donesu ikoje određuju sudbinu čovečanstva. Umesto zabrinutih lica vidimo izraze samozadovoljstva ivažnosti, sa osmesima na usnama i nonšalantnim mahanjem ruku u znak pozdrava

upućenih televizijskim kamerama i čitavom svetu. Ponašaju se kao da idu na pozorišnepremijere, zadovoljni i mirni kao da oni nisu ti koji nas unesrećuju. Na mali mig novinara tr čepred kamere da bi svetu ponovo pljunuli u lice neku političku laž, kao: sve ćemo uraditi daizbegnemo rat, a pri tome misle, smešeći se, na ček dobijen od lobija proizvođača oružja, ilinekog drugog.

Očigledno, oni nisu zabrinuti i ta njihova hrabrost posledica je nedostatka osećaja bilokakve odgovornosti. U politici je neodgovornost izvor hrabrosti, kao što je opreznost,pa čak i strah, posledica odgovornosti.

Uspešni političari nemaju osećaj savesti pa ne mogu osetiti ni teret odgovornosti.Hrabrost raste srazmerno opadanju stepena odgovornosti. Krajnja hrabrost značitotalnu neodgovornost, čak i prema samom sebi. Krajnju odgovornost obeležava bojazan i

strah, koji može delovati čak i kao kukavičluk. Odgovornost treba da se kreće počev ododgovornosti prema sebi ka društvenoj odgovornosti gde treba da je najjača, a ne obrnuto.Kod uspešnih političara ona se upravo kreće od opšte neodgovornosti, postepeno slabeći,da bi potpuno iščezla i pretvorila se iz neodgovornosti u totalnu odgovornost prema sebi.Neodgovornost prema sebi ili, drugim recima, spremnost za samožrtvovanje, jedino semože, ali i ne mora, nazvati hrabrošću. Spremnost žrtvovanja ma koga drugog, iz bilokakvih razloga, posledica je neodgovornosti a svakako ne hrabrosti. Odluke o ratovimauvek donose oni koji u njima neće učestvovati, ali će od njih sigurno imati političke imaterijalne koristi. Niko nema ili ne sme da ima pravo da raspolaže tuđim životima.Svaki čovek može imati neotuđivo pravo raspolaganja samo sopstvenim životom.

Ubitačno je takvim ljudima poveriti vođenje naroda i države. Oni su hrabri kada su u

pitanju opšti ili tuđ

i interesi, oni lako uvode narode u ratove, u kome oni lično ne

ćeučestvovati i njihov život neće biti ugrožen. Oni će lako izigrati opšte ili tuđe interese ako je

to za njih probitačno. Oni su kukavice kada je njihov život ili interes u pitanju, oni se plaše daistraju na ostvarenju opštih ili narodnih interesa ukoliko to ugrožava njihov život ili interese, apogotovo vlast. Njima je samo sopstveni život dragocen. Čuvaju ih lična obezbeđenja kojasu plaćena da podmeću svoja tela da bi spasili njihove "dragocene" živote. Voze seskupocenim blindiranim vozilima, a stanuju u usamljenim dvorcima snabdevenim svimmogućim tehničkim uređajuma zaštite od mogućih atentatora. Kada neko ubije običnogčoveka on je ubica, ali ako ubije političara on je atentator. Hitler je milione ljudi poslao u smrt



50

a svoj je život čuvao u bunkeru 15 metara ispod zemlje i pet metara debelog betona, a kadase našao pred odgovornošću zbog zločina koje je počinio sopstvenom i tuđim narodimapobegao je kukavički u smrt. Samoubistvo je uvek bežanje pred teškoćama života iliodgovornosti i nikako ne može biti čin bilo kakve hrabrosti. Konačno, na ovom politiziranomsvetu mnogim ljudima je teže živeti nego umreti.

Što je političar hrabriji, njegove su šanse za uspeh na izborima veće, jer narod nepodnosi kukavice. Narod voli da ga vode hrabri i ne shvata da se time opredelio zaneodgovorne. Narod, u stvari, uvek bira neodgovorne jer su oni dovoljno hrabri da muobećaju nemoguće, ali oni su i dovoljno hrabri da narode uvedu u rat ili revoluciju kojom,sem njih, narod ništa neće dobiti osim groblja, siromaštva, i sveopšte nesreće.

Narodima su, sa predumišljajem političara, poremećeni kriterijumi vrednovanja, takoda se lukavost smatra pameću, nepoštenje sposobnošću, poštenje glupošću, odgovornostkukavičlukom a neodgovornost hrabrošću. Ratovi se vode zbog mira, ropstvo sprovodi zbogslobode a nečoveštvo zbog čovečnosti. Elitu društva predstavljaju ljudi koji imaju (političari,mafijaši, kriminalci, itd.), a oni koji jesu ( mudri, umni, stručni, moralni itd.) dotrajavaju nanjegovim marginama. Zato i jesu neodgovorne i nepoštene budale uzurpirale vlast i suludo

vladaju čovečanstvom, ali, zapamtite, sami ste ih izabrali.



51

Stru č nost politi č araMi želimo da svetlost napretka donesemo iz svih krajeva sveta.

Fransis Bekon Ako je neki čovek pametan a pri tome i vredan, on će se u svom životu uspešno baviti

nekim stručnim i stvaralačkim radom. U prisustvu inteligencije eventualna lukavost takvogčoveka je irelevantna jer je sistem njegovog razmišljanja i donošenja odluka determinisannjegovom pameću. Lukavost zamenjuje inteligenciju i njome se ne služe pametni ljudi jer zato nemaju potrebe. Vredan čovek pretenduje da živi od rezultata svoga rada pa je i njegovaetika utemeljena u sklopu njegovih razmišljanja. Pamet i marljivost samo izuzetno mogu bitizajedno sa nemoralom.

Ako neki čovek nije pametan ali je vredan, on će se baviti nekim manje složenimkorisnim radom. Njegovo opredeljenje da svoje životne potrebe zadovoljava sopstvenimradom čini ga moralnim, pa njegova eventualno razvijena lukavost u nedostatku inteligencije,

ne umanjuje njegovu društvenu korisnost.Čovek koji je pametan ali lenj težiće da se bavi poslovima u državnim ustanovama,

partijskim organizacijama ili u državnoj administraciji. Njegova inteligencija ga upućuje natakav izbor, jer svestan svoje lenjosti, traži put ka uspehu oslanjanjem na vlast. Dokopavšise dela operativne vlasti on dolazi u poziciju da od drugih traži koristan rad koji možeocenjivati, korigovati, usmeravati i koristiti a da pri tome sam ne mora da radi. Tako ulazimou proces stvaranja birokratije, ali se ovde time nećemo baviti. Dovoljno je reći da je to vrstaljudi koja parazitira uz vlast i tako sebi obezbeđuje lagodan i bezbrižan život bez rada. Onisu uvek uz vlast, bilo koju vlast, jer je ona izvor njihovih privilegija. Zato oni ne volepromene, jer je za njih svaka promena vlasti rizik da će izgubiti svoje stečene privilegovanepozicije. Oni su uvek konzervativci i uvek glasaju za ljude na vlasti.

Ako neki čovek nije pametan a pri tome još i lenj, ima šanse da preživi jedino kaopolitičar ili kriminalac, ili kao oboje. Lukavost je uvek njegov talenat koji mu je prirodapodarila kao zamenu za pamet. Ona je odlična zamena inteligencije naročito pri snalaženjuu svakodnevnim opasnostima. Lukavost ne rešava probleme već opasnosti, jer proizlazi izinstinkta samoodržanja. Ako neki problem dotiče lukavog čoveka, on se za njega pretvara uopasnost, na koju on reaguje u smislu borbe, za opstanak. U takvim situacijama lukavost jebrilijantna i njeni rezultati se mogu meriti vrhunskom inteligencijom. U obrnutom slučaju,kada postavljeni problem ne ugrožava interese lukavog čoveka, njeni efekti su ništavni.Lukavost reaguje instinktima a pamet procesom analize i poimanja činjenica. Odluke doneteinstinktima mogu biti delotvorne na kratak rok ali nikada dalekosežno u složenoj strukturidruštva. Želja da opstane u društvu bez rada čini takvog čoveka nemoralnim. Rukovođeninstinktima samoodržanja on ne bira sredstva za postizanje svojih ciljeva. Pripadajući ovoj

vrsti ljudi ne treba da nas iznenađuje što su političari kriminalizovani, niti što se kriminalcipovezuju sa politikom i, ne retko, njome i profesionalno bave. Političari na vlasti se obaveznokriminalizuju a obogaćeni kriminalci obavezno teže da uđu u politiku i kroz nju društvenosankcionišu svoje bogatstvo.

Ova klasifikacija, na osnovu samo dve čovekove karakteristike u četiri grupe, nijeimala za cilj da utvrdi definicije karakteroloških osobina ljudi već samo da naznači vrstu ljudiiz kojih se regrutuju potencijalni političari.



52

Zato među političarima nećete naći stručne i profesionalno uspešne ljude već neuspešne pravnike, ekonomiste, književnike, novinare, politikologe, sociologe, lekare,netalentovane umetnike, nesvršene studente, loše đake, pa čak i bravare, raspope isoboslikare, ljude sklone neradu, kriminalu i korupciji a željne slave i lagodnog života.Zajednička osobina im je da u svojim profesijama kojima su se bavili nisu uspeli, pa svojim

ulaskom u politiku žele da nadoknade svoje promašaje. To im najčešće i uspeva, jeriznenada počinju da se štampaju njihove pesme i romani, njihove advokatske kancelarije sepune klijentima, postaju članovi raznih komisija i žirija za dodeljivanje nagrada, počinju isami da budu nagrađivani a neki doguraju i do najviših društvenih priznanja (doktori nauka,akademici i si.). To su po pravilu ljudi koji. svojim radom, ponašanjem i sposobnostima namogu steći u društvu stručni, moralni pa ni mandatni autoritet. Oni mogu da steknu ličniautoritet pred ljudima samo političkim obmanama obećavajući nemoguće. Time uspevaju daprigrabe mandatni autoritet koji koriste da bi postali "počasni" doktori nauka ili "počasni"članovi akademija nauka i tako stekli i lažni stručni autoritet.

Ne treba da vas iznenađuje što Idi Amin, najkrvoločniji diktator Ugande (ljudožder!),mirno živi u najbogatijem saudijskom gradu Džedi gde ga svi poštuju i zovu "šeik Amin", niti

što kanibal Bokasa,čije je krunisanje za cara Centralnoafri

čke Carevine koštalo 28 milionadolara, danas mirno živi u toj istoj zemlji.81 Prosto je neobjašnjivo zašto narod dozvoljava da

političari ne budu kažnjeni za počinjene krađe i izvršena nedela. Zločin se jedino u politiciisplati.

Nema ništa tragičnije za narod i političare nego njihova pobeda na izborima. Međutim,tu istinsku tragediju ne shvataju ni narod ni političari. Političari trijumfuju smatrajući da supostigli vrhunski cilj svake politike: Vlast!, čime su ujedno stekli jedinstvenu šansunekažnjivog bogaćenja i svih ostalih privilegija. Predstavljajući sebe, u predizbornimkampanjama, kao ljude koji imaju rešenja za sve probleme društva, dolaskom na vlastrazotkriva se njihova intelektualna prosečnost i stručno neznanje. Demagogija sada malomože da pomogne jer sad treba delovati i ostvariti predizborna obećanja. Na njih počinju danavaljuju problemi za koje oni nikad nisu čuli a nemaju ni predstavu o tome šta treba raditi.

Normalni ljudi bi uplašeni od odgovornosti, podneli ostavke i pobegli sa vlasti. Ali našiuspešni političari ne poseduju osećaj odgovornosti, pa tako hrabri sa puno samouverenostitraže od službenika državne administracije da pripreme rešenja. Tada na političku scenustupa državna administracija i našim pobednicima na izborima nudi gotova rešenja koja jepripremala za prethodne vlastodršce. Oni nemaju izbora i prihvataju ta rešenja, što bi učinio injihov prethodnik. Tako izmena vlasti u "zapadnim demokratijama" gubi svaki smisao, jer suslužbenici državne administracije preuzeli operativu vlasti.

U totalitarnim režimima rešenja određuju partijske dogme koje sprovode nestručnipolitičari, a poltronska i nestručna državna administracija mora da uobliči te dogme uzakonsku formu. Takva rešenja su uvek neracionalna, a zakonodavstvo u rasulu, jer jeprevashodni i jedini cilj čitavog zakonodavstva čuvanje osvojene vlasti po svaku cenu, pa i

po cenu žrtvovanja budućnosti naroda.Preuzevši vlast od feudalne oligarhije političari su, u procesima stvaranja nacija i

država, težili centralizaciji vlasti i time centralizovali probleme države i društva za čijerešavanje svojim sposobnostima i obrazovanjem nisu dorasli. Rešenje je nađeno uorganizovanju intelektualnih usluga ljudi sa potrebnim znanjima i sposobnostima koji ćeobavljati državne poslove umesto političara. Otpočelo je stvaranje državne administracijekoja je, do danas, u svim zemljama u stalnom porastu.82 Administracija rasteproporcionalno stalno rastućem neznanju, lenjosti i nesposobnosti političara. Državna



53

administracija počinje da "proizvodi" enormne količine zakona kojima se naroduograničavaju slobode, a za sebe obezbeđuje sve veću veštački stvorenu važnost, a samimtim i sve veća realna prava. Umesto da zakonima štite građane od državne prinude isamovolje političara, zakoni su postali sredstvo za zaštitu interesa političara od voljegrađana, i zaštitu države (u stvari državne administracije koja sebe identifikuje sa državom),

koja im služi kao neograničeni izvor bogaćenja i lagodnog života. Tehnika vladanja sve višeprelazi u ruke vladinih službenika, pa rad u administraciji postaje značajna privilegija. Teprivilegije postaju primamljive za lenjivce ali dovoljno pametne da prigrabe ove pozicije, štodovodi do stalnog opadanja stručnosti i sposobnosti zaposlenih službenika. Stručnost uvekpretpostavlja i moralnost pa se stoga stručnost u životu retko sreće sa privilegijama.Stvara se situacija da nestručna administracija predlaže loše zakone koje usvajaju nestručnipolitičari a narod mora da živi po normama takvih loših zakona. From o tome piše: "Da li je...moguće da' većini ljudi do te mere nedostaje prirodna inteligencija da ne uviđaju s kolikonesposobnosti mnogi od njihovih voda....obavljaju svoje funkcije?"83

Treba napomenuti da se državne administracije u zapadnim zemljama savišepartijskim sistemima vlasti, tzv. zapadne demokratije, razlikuju od administracija u

zemljama jednopartijskih sistema. U zapadnim demokratijama državna administracija imavažnu ulogu obezbedivanja stalnosti države a time i stalnosti režima. Dok se na vlastipartije smenjuju, državna administracija mora biti stožer koji obezbeđuje kontinuitetupravljanja državom. Stoga ona mora biti, barem formalno, stranački neopredeljena iusmerena ka čuvanju stalnosti države i režima bez obzira na aktuelnu stranačku vlast. To jedovodi u poziciju da ona upravlja državom i političarima na vlasti koji nemaju potrebnaznanja za upravljanje državom. Takvu važnost njene uloge u mehanizmu vlasti neizostavnouslovljava i viši stepen stručne osposobljenosti osoblja zaposlenog u državnoj administraciji.U operacionalizaciji vlasti, državna administracija u izvesnom stepenu upravlja političarima,što obezbeđuje kvalitetnije upravljanje državom. No, i jednima i drugima u stvari upravljanovac, odnosno ljudi koji raspolažu velikim količinama novca, pa stoga oni čuvaju interesetih ljudi a ne interese naroda.

U zemljama jednopartijskih sistema državna administracija mora biti političkiopredeljena za vladajuću partiju, iz istih razloga, da bi se obezbedio kontinuitet vlasti idržave. To dovodi do toga da je kriterijum patrijske opredeljenosti važniji i od stručneosposobljenosti državne administracije, pa je ona stoga i nestručnija. U tim uslovimapolitička stranka predstavlja mehanizam očuvanja stalnosti vlasti i države a ne državnaadministracija koja joj pri tome samo slugeranski pomaže. Tako stručno neosposobljenipolitičari upravljaju nestručnom državnom administracijom, jer ona, da bi opstala, mora dasluži partiji na vlasti, a to garantuje nekvalitetno upravljanje državom.

Političari vole da najavljuju "korenite promene" na bolje. To je u stvari politička parolakoja služi kao sredstvo za prigrabljivanje vlasti. Kada dođu na vlast nisu u stanju da učinebilo kakve značajnije promene jer su za to nesposobni isto koliko i državna administracija.

Naglih promena na bolje u društvu nikada nije bilo, niti će ih biti. Njih ima samo u lažnimobećanjima političara. Zato naglih promena na loše ima često i u preobilju, i one su direktnoili indirektno posledica borbe političara za vlast (revolucije, kontrarevolucije, vojni pučevi,ratovi, pljačke tuđeg ili sopstvenog naroda i dr). Takvo stanje pogoduje političarima, jer što jenarodu gore on je raspamećeniji njega je lakše potkradati i njime je lakše vladati. Zapromene na bolje potreban je dugotrajan i mukotrpan rad, dok se promene na gore mogudesiti preko noći.



54

Rukovođeno nestručnim političarima čovečanstvo živi u svetu punom iracionalnosti.Ogromna sredstva se troše na proizvodnju oružja i njegovo stalno usavršavanje, a pitanje jeda li ćemo ga ikada smeti upotrebiti jer bi to značilo uništenje ljudskog roda pa čak i svakogoblika života na ovoj planeti. Nezavisno od te iracionalnosti, sve države sveta povećavajusvoje budžetske rashode za oružje i oni se vrtoglavo približavaju polovini troškova države.

U školama učimo decu poslušnosti, nesebičnosti i poniznosti, a život u koji ulaze, tražiod njih da budu sebični i neposlušni u "društvenoj igri" uspešnosti. Da li ima smisla stalnoorganizovanje ratova u ime "slobode i demokratije" kada posle svih tih ratova slobode imasve manje, a demokratije nigde nema. Da li ima smisla opismenjavati narod a stvarati munavike da danima sedi pred televizorom gde mu nije potrebna pismenost. Kakvog je smislaimala ruska revolucija protiv careve tiranije kad je dovela do još veće Staljinove tiranije.Čemu uopšte ta stalna borba između dobra i zla, između anđela i đavola, kada na krajuborbe pobeđeni bog postaje satana a pobednik satana postaje bog.84 Pre će biti da je tastalna tuča čovečanstva bitka između različitih zala političara, l sve to u ime Naroda injegovih interesa.

From, u izvesnom smislu opravdava boljševičku revoluciju, ali je ne predstavlja

neophodnom: "Ideja o nasilnoj političkoj revoluciji nije uopšte marksistička. Ta ideja jeprisutna u buržoaskom društvu poslednjih trista godina. Marks je uviđao da političko nasiljena može da proizvede ništa što nije pripremljeno društvenim i političkim procesima. Prematome, takvo nasilje - ako je uopšte nužno, slikovito rečeno, predstavlja čin ubiranja plodovakoji su praktično već sazreli, a ne može nikada da proizvede ništa stvarno novo".85 Svakarevolucija je posledica želje nove političke oligarhije da preuzme vlast od stare, a da pri tomene donese ništa novo sem patnji narodu. Revolucije su sastavni deo političkih borbi za vlast iništa drugo. One uopšte nisu neophodne za razvoj društvenih odnosa, već su neophodnesamo političarima u njihovoj nezajažljivoj borbi za prigrabljivanje vlasti.

Krležina "neizmerljiva glupost čovečanstva" posledica je sebičnosti, slavoljubivosti,gluposti i nekompetentnosti "uspešnih političara".



55

Bezobzirnost politi č araLešina neprijatelja uvek lepo miriše

Karlo IX Sem borbe za vlast između političkih partija, političari se međusobno bore za prestiž

unutar partija. Sigurni u sebe i svoju ideologiju, političari ne trpe suprotstavljanja nitiosporavanja njihovih ega i njihovih "istina". Oni ne trpe u svojoj sredini pametne ljude, nitiljude slične sebi. Pametni ljudi skloni su analizi, i time šire oko sebe sumnju, a sumnja jekobna za svakog političara. Zato oni takve ljude odstranjuju iz svojih partija. Ljudi slični njimasu konkurencija unutar partija pa ih oni, takođe odstranjuju ili sami odlaze da bi formiralisopstvene partije. Vremenom se političari okruže ljudima koji ne misle, i koji im zato stepoveruju i odobravaju svaku njihovu izgovorenu reč. To je ambijent u kome oni vole da deluju, jer to ih još više učvršćuje u njihovoj samouverenosti koja im je nužno potrebna da bi biliubedljivi i uspešni. Odsustvo kritičke misli uvodi političare u zonu totalne iracionalnostipoimanja, koje oni, to je sigurno, savršeno nisu svesni.

Nemilosrdni su načini odstranjivanja konkurenata, počev od verbalnih podlihobračuna, proterivanja iz partija ili političkog života, preko zatvora do ubistava. Političarinastoje da ih se narod i politički protivnici boje, pa koriste strah kao sredstvo vladanja.Najstariji ljudski osećaj je osećaj straha, a od toga, svakako, osećaj straha premanepoznatom. Strah je prvi stepen hipnoze. Uplašen čovek ne može racionalno da misli, gubiindividualnost i podložan je manipulaciji. Uplašen narod oseća se sigurnim u okrilju svojihpolitičkih lidera i teži da se sa njima izjednači verovanjem u njihove ideologije. Uplašenčovek ne misli, on je prisiljen da veruje, jer mu to olakšava život. Upravo to verovanjeobezbeđuje političarima dugotrajnu političku vlast i dugotrajan politički život.

Kao što je večita borba za prevlast među partijama, tako je večita i borba izmeđupolitičara unutar partija, za položaj u partijskoj hijerarhiji. U kapitalističkim zemljama, ta borba je mirnija jer je položaj svakog pojedinca u partiji određen količinom novčanog kapitalakojom raspolaže. To ne mora biti njegov lični novac, već novac interesnog lobija koji gafinansira i delegira u politiku, da bi zastupao njihove interese. Ko raspolaže većom količinomkapitala ima pravo na viši položaj u partiji a time i na veću vlast. Novčani kapital činipolitičare slobodnijim u političkom životu jer politiku smatraju samo sredstvom za sticanje ilipovećanje svoga kapitala i kapitala svojih patrona. Izlaženjem iz politike ne gube mnogo jernjihov položaj u društvu određuje količina novčanog kapitala sa kojom raspolažu, pa moguposle izgubljene političke borbe da odu na Havaje da uživaju u novcu koji su prigrabili dok subili na vlasti. Gubljenjem vlasti izgubili su samo efikasno sredstvo uvećavanja bogatstva.

U totalitarnim i jednopartijskim režimima, položaj se određuje količinom političkogkapitala koji se stiče vernim služenjem ideologiji i njenom lideru. Ne misliti nego verovati - to

je njihov životni kredo. Njihova međusobna borba je krvoločnija jer se ne biraju sredstva udokazivanju i stalnom potvr đivanju odanosti ideologiji i lideru. Politički kapital čini političareideološkim robovima jer je njihov položaj u društvu uslovljen položajem u partiji koji se sti čevernim služenjem. Ako želite da se oslobodite takvih političara moraćete im dozvoliti daopljačkaju narod kako bi se obogatili i tako stekli nezavisnost i društveni ugled novčanogkapitala. Bez toga oni ni po koju cenu ne žele da ustupe vlast jer bi bez nje postali ono što ustvari i jesu - niko i ništa.



56

Kao što su bezobzirni u svojim međusobnim političkim borbama, uspešni političari subezobzirni i prema sopstvenom narodu. Oni su u stanju da žrtvuju sopstveni narod zaradsvojih interesa, krijući svoju bezobzirnost u tzv. nacionalnim interesima koje su sami utvrdili iubedili narod u njihovu istinitost. Oni uvode narode u ratove i revolucije da bi postigli nekesvoje ciljeve. Pozivajući narod na žrtvovanje, na glad, smrt i bedu, sami ništa ne žrtvuju i

ničega se ne odriču. Naprotiv, na bedi i očajanju naroda stiču bogatstva i obezbeđuju svojuvlast. Kao jedan od primera političke bezobzirnosti možemo navesti Staljinovu naredbu,krajem II svetskog rata (za Nemačku je rat bio praktično izgubljen i završen), da Berlin morapasti do 1. maja 1945. godine. Veliki vojskovođa Žukov, bezobzirno prema ruskim vojnicima,ovu naredbu izvršava. Staljinu je bilo potrebno da za "Praznik rada" obavesti sovjetskegrađane o pobedi nad fašističkom Nemačkom i time stekne reputaciju još većeg, već ionakovelikog, vođe naroda. U slavlju pobede niko nije mislio na 300.000 bespotrebno poginulihruskih vojnika, nečijh očeva, sinova, braće. Politički cilj je postignut, žrtve sopstvenog narodanisu bile važne.



57

Bestidnost politi č araMoralnost je stvaralač ka harmonija celine

Platon "U osnovi postoje samo tri sistema etike, tri shvatanja o idealnom karakteru i

moralnom životu. Prvo od tih svatanja jeste ono koje su dali Buda i Isus. To shvatanje dajenajveću važnost ženskim vrlinama, smatra da se svi ljudi imaju jednako poštovati, na zloodgovara samo dobrim, vrlinu poistovećuje sa ljubavlju, a u politici nagirije bezgraničnojdemokratiji. Drugo shvatanje jeste etika koju su dali Makijaveli i Niče. Ono ističe muškevrline, usvaja nejednakost ljudi, slavi opasnost borbi, osvajanja i vlast, vrlinu poistovećuje samoći, i uznosi aristokratiju krvi. Treće shvatanje, etika Sokratova, Platonova i Aristotelovapodstiče opštu primenljivost kako muških tako i ženskih vrtina; ono smatra da samoškolovan i zreo duh može prosuđivati, prema prilikama, kad treba da vlada ljubav, a kadamoć; otuda ono poistovećuje vrlinu s inteligencijom, a kao oblik vladavine ono branimešavinu aristokratije i demokratije, svaki put različno sastavljenu."86

Shvatanje morala menjalo se kroz vekove, ali su osnove etike bile već sadržane uprirodi. Životinje ubijaju samo kada su gladne, žive u parovima ili čoporu po strogimmoralnim pravilima, pa čak i ravnopravno; žive na svojoj obeleženoj teritoriji čije granicepoštuju, a briga za potomstvo dostiže vrhunsku etiku. Nije retka pojava da mladunče vuka,kome su roditelji stradali, usvaja druga vučica kao svoje dete da bi mu spasila život. Poznat je slučaj da je ženka čimpanze usvojila i sačuvala život napuštenog, tek rođenog, ljudskogdeteta. Ali nije poznat slučaj da je bilo koja životinja napustila svoj porod dok ga ne osposobiza samostalan život. Životinje se međusobno bore zbog ženke, hrane, teritorije i za status učoporu, dok se ljudi međusobno tuku kroz razne oblike i iz bezbroj razloga. Ako smatramoda je društvenost važan osnov morala, moramo ujedno priznati da ona nije samo osobinaljudi već i mnogih drugih živih bića. Etika je u prirodi neophodni elemenat za opstanak, za

preživljavanje, stoga ona nije privilegija čoveka, niti je pojava koja nastala pojavom čoveka injegove zajednice. Kao i ekonomija tako je i etika neophodan uslov za razvoj i opstanaksvega u prirodi. Ako je predmet prirodnih nauka izučavanje pojava u prirodi onda i njih trebatretirati kao prirodne nauke. Ekosistem prirode nije ništa drugo do ekonomija prirode,ekonomija racionalnog korišćenja izvora života. Čovekove nadogradnje su postigle velikiuspeh u domenu ekonomije ali totalni poraz u oblasti etike i ekologije. Uspesi u oblastiekonomije pospešivali su neuspehe u etici, što je posledica orijentacije većine ljudi ka imati(po svaku cenu) a ne i negovanju integriteta ili samopoštovanja humanih vrednost u sebi(biti). Ta činjenica postavlja pitanje da li su za razvoj ekonomije nađena prava usmerenjakoja obezbeđuju i razvoj društvene humanosti (etike). Neetički društveni sistemi u kojimaljudi žive stvoreni su ekonomijom kao društvenom naukom, koja se otela zakonima prirode.Cilj ekonomije prirode je stvaranje i razvijanje života, dok je cilj ekonomije kao društvenenauke, stvaranje prekomernih zaliha (profita) po cenu uništavanja svih oblika života

Svi političari sveta našli su sebe u etici Makijavelija, koristeći pri tome savete ranoghrišćanstva i starogr čke filozofije u nameri da usavrše i pragmatizuju makijavelizam. U tomesu današnji uspešni političari pokazali vanredne rezultate i daleko prevazišli saveteMakijavelija.

Platon je tvrdio da politika mora moralno vaspitavati i usavršavati ljude, jer ako to nečini ona ne predstavlja ništa. Zbog toga se. politikom mogu baviti samo visokomoralni ljudida bi narodu služili kao primer i da bi ih mogli popravljati. Tokom sopstvenog razvoja čovek



58

je uspeo da pripitomi i vaspita veliki broj divljih životinja ali nije uspeo da izgradi sopstvenekriterijume moralnog življenja. Očigledno je, da političari od Platona do danas nisu bili dobarprimer moralnosti, pa su stoga i bili loši učitelji morala. Ili još gore, opsednuti nagonom kakoprigrabiti vlast i ostati što duže na vlasti, ne birajući sredstva i načine da to postignu, učili suljude mržnji, koristoljublju, nemoralnosti svake vrste, egoizmu i samoljubivosti.

U tome su prednjačili boljševici koji su bili opsednuti idejom stvaranja "novog čoveka"koji bi se dobrovoljno žrtvovao za srećnu budućnost celog čovečanstva izgradnjom "prvezemlje socijalizma na putu ka komunizmu". "Novi čovek" je vaspitan tako da za normu svogpostupanja priznaje isključivo dobro drugih. On ne misli i ne reaguje kao svi oko njega, ontreba da je skroman, vredan, da se zadovoljava onim što mu pruža država, privatni životograničava na noći provedene u kući, sem toga uvek je među svojim drugovima - na poslu iu razonodi (Crveni kutići-nap. B.L.). Brižljivo posmatra svoju sredinu i javlja vlastima o svojimmislima i delima svojih drugova."87

"Novi ljudi" mogli su postati samo sitni i beznačajni ljudi, koji su svoju unutarnjuprazninu mogli da ispune samo kolektivitetom dogme stvarajući pri tome svoje lične karijere,koje drugim načinom nisu mogli ostvariti. Talentovani i misaoni ljudi, u nastojanju da

sačuvaju svoje lično samopoštovanje, bili su osuđeni na dotrajavanje i neuspehe, pa čakdospevali u zatvore (logore) i nestajali. No, treba priznati da nije bio mali broj talentovanih ipametnih ljudi koji su se svesno odricali svog integriteta i služili dogmama vlastodržaca da biobezbedili uspešne karijere i stekli privilegije koje je takvo služenje obezbeđivalo.

Platon smatra da ne postoji ništa gore za moral naroda nego primer lidera koji jeprigrabio ili očuvao svoju vlast zločinom. Takav političar vlada strahom, pa uplašeni narod,brinući za svoj i živote svojih porodica, nema drugog izbora nego da glorifikuje svog lidera.Takva mimikrija, poistovećivanje sa političarem na vlasti, odvodi narod stranputicom unemoral. Ušavši u oblast nemorala narodu nije čudno što neko ne ide u zatvor ako je počinioneki zločin, ukrao neku tuđu stvar ili čak ubio, niti se čudi što je na slobodi političar koji jeprigrabio (u stvari ukrao) vlast, pa nekog pri tome i ubio, ili čak počinio masovne zločine,

postao zakonodavac i neprikosnoveni gospodar ljudskim životima.. Nasilnik na vlastiodređuje šta je pravda i šta je istina a uplašen narod nema izbora, već u to slepo veruje daljesrljajući u bezdan nemorala. Tako se bezobzirnost i nesavesnost pretvaraju u moralnekategorije, ali nametnuta pravda zasnovana na bezobzirnosti i nesavesnosti (zločinu)nikada i ni za koga ne može biti istinska pravda.

Platon je podelio društvo u tri klase: na dnu društva su ljudi koji vole novac, u sredinikoji vole slavu, a na vrhu ove piramide nalaze se ljudi koji vole istinu više od slave i odnovca. Politikom treba da se bave ljudi koji su sposobni za samoodricanje zarad pravde iistine.

Pod uticajem vlastodržaca covecanstvo nije poslušalo Platonove savete, njegoveideje proglasilo je neostvarljivim, utopističkim, a vlast prepustilo slavoljupcima i

srebroljupcima. Ljude koji vole istinu, za koju su u stanju i da se žrtvuju, proglasili subudalama.

U našem svakodnevnom životu vidimo da se politikom bave samo ljudi koji volenovac i slavu i koji tako vaspitavaju narod, iz prostog razloga što ljudi koji vole istinu88 višeod koristi ima manje i što se oni nerado bave politikom. Pragmatizam i materijalizam su u XXveku razvili ljubav prema stvarima i neistinama do neslućenih razmera. Važno je imati;uspeh se meri količinom stvari koju pojedinac poseduje; istina je samo ono što zadovoljavalične ili grupne partijske interese. Kapitalizam je učinio da potrošnja postane kult življenja pocenu gubljenja duhovnog i intelektualnog života. Pobedili su ljudi koji vole novac i slavu i oni



59

danas vladaju svetom. Covecanstvo se uplesnjivilo pod zahtevom "Imati što više" i taplesan se širi i ne vidi joj se kraja. Ko ima jeste, ko nema nije. Tako je koristoljubljepretvoreno u normalnu pojavu i moralnu vrednost čovekovog bića. Upravo to robovanjestvarima jeste jedna od osnova Marksove kritike kapitalizma. Teško je reći neku novu misaokoja nije bila već izrečena u toku istorije ljudske misli. Još u Starom zavetu piše da treba

napustiti sve što imaš i osloboditi se lanaca posedovanja, da bi mogao da budeš. Izraelskomnarodu je zapovedeno da ne srne ništa ostavljati za sutra. Imati, pohlepno zgrtati iposedovati u stvari ne znači biti. "l reče im Mojsije: niko da ne ostavlja od toga za sutra".89

Da bi se obezbedila stalnost države Platon savetuje izolovanje države od stranihuticaja. Ta ideja se sviđala fašistima i boljševicima (i ne samo njima). Prigrabivši vlast želelisu da je beskonačno dugo zadrže. Sovjetski savez je desetinama godina bio totalnoizolovana država, tako da narod nije imao nikakvu predstavu o svetu u kome živi, sempredstave koja je lažno formirana komunističkom propagandom. Ljudi su ubeđivani da svet ukapitalizmu robuje, da vlada nezaposlenost, privredne krize i beda radničke klase, dok suradnici u SSSR-u slobodni, nema krize, nezaposlenosti i bede.

Dalje, Platon savetuje da država preuzme brigu o vaspitavanju omladine. Komunisti i

fašisti se koriste tim savetom i organizuju jednosrnerno, jednoumno obrazovanje omladine,da bi stvarali dirigovane ljude odane režimu, l konačno, Platon savetuje velike i stroge kazneradi zaštite državnih institucija. Primenu tog saveta najbolje ilustruju logori smrti poNemačkoj i SSSR-u.

Dajući takve savete, Platon je mislio na vladavinu ljudi koji jedino veruju u istinu ipravdu, koji se bore za narodnu sreću do samoodricanja pa čak i samouništenja. On nijemogao pretpostaviti da će njegove savete primeniti političari koji bestidno obmanjuju narod,nesposobni za pravedno vladanje koje bezobzirno i neodgovorno koriste za ostvarenjesvojih ličnih ciljeva.

U XVI veku se konačno pojavljuje "politolog" koji će pokušati da nemoral političaraprikaže kao neophodan elemenat uspešnosti politike vladanja. To je Makijaveli koga

smatraju tvorcem moderne političke "nauke". Okosnica njegove "nauke" je tvr đenje da je svedozvoljeno kada je država u pitanju. On čak i tiraniju smatra korisnom i neophodnom, jerkad država počinje da propada zbog besmislenih političkih borbi za vlast, neophodan je jedan tiranin koji će državu spasiti od razornog dejstva političara. Makijaveli priznaje dapolitičke borbe za vlast mogu uništiti državu i spas traži u tiraniji. Kao da tiranin nije politi čarnajgore vrste. Spas od političara svakako treba tražiti ali ne u tiraniji - oni jednostavnotreba da nestanu. Makijaveli polazi od pretpostavke da su tirani reformatori koji svojereforme nameću silom naoružane vlasti. On je oduševljen Cezarom Bordžijom90 kogasmatra velikim političkim virtuozom i kombinatorom jer ima veliku moć pretvaranja, hladnu ismišljenu bezdušnost, talenat da svoje namere priprema u tajnosti, i da ih potom energično iiznenada primenjuje. Njegov ideal je političar koji ima sve potrebne osobine za uspešnost:talenat za obmanjivanje, samouverenost, hrabrost, bezobzirnost ibestidnost. On te

nemoralne osobine zove "državničkom veštinom" a moralne pouke ili oduševljenje istinomsmatra štetnim za državne poslove. On ceni nemoralni patriotizam, a prezire moralnostnepatriotizma. Makijaveli je smatrao da je moralnost korisna i potrebna jedino u privatnom iporodičnom životu. U državnim poslovima nema mesta dilemi između moralnosti i državnihinteresa. Država i njeni interesi opravdavaju svaku nemoralnost. On opravdava rimsku iatinsku političku doktrinu, koja mu služi kao uzor političke uspešnosti, jer ona je morala dabude nečovečna da bi bila natčovečna. Okomio se na hrišćanstvo koje uči ljude da ne težezemaljskoj slavi već duhovnom blaženstvu, i tako ih čini nesposobnim za velike političke



60

vrline i herojska dela, političke zločine. Birajući između državnih interesa i hrišćanstva on seodrekao hrišćanskog morala, jer je dobar hrišćanin potpuno pasivan kao građanin. Njegovideal su siromašni građani u bogatoj državi, i česti, srećno vođeni ratovi čiju korist državaprisvaja za sebe. Bogat narod u miru počinje da misli, a siromašan u ratu je pokoran državi.Imućni ljudi opterećeni su brigom za svoju imovinu, a siromašni su manje sebični i spremni

da se žrtvuju za opšte interese, za državu. Makijaveli pravi razliku između dobrih i lošihzločina.. Dobar je zločin koji je trenutan, da bi se zadobila vlast, i koji se kasnije neprodužava, već se zadobijena vlast koristi za činjenje dobrih dela. Zločini koji traju su lošizločini. Drugim recima, on odobrava i zločin kao političko sredstvo prigrabljivanja i čuvanjavlasti ali ne i kao sredstvo vladanja. Za njega su sve osobine političara koje muomogućavaju prigrabljivanje i očuvanje vlasti dobre osobine, a r đave su one koje mu to neobezbeđuju. Političar treba da bude bezobziran i besraman kako bi ga se narod bojao, jernarod trajno pamti kazne a dobra dela lako zaboravlja. Za njega politička borba sve više ličina tuču između pojedinaca gde pobeđuje lukaviji, smeliji, bezobzirniji i besavesniji.Najvažnije je biti hitriji od svojih protivnika, i predviđati njihove postupke (lukavost).Opravdavajući najnemoralnija sredstva političke borbe kada su interesi države i političkiuspeh u pitanju, on ipak naglašava da takve stvari u privatnom životu ne bi trebalo činiti.

Makijaveli je živeo na granici između XV i XVI veka, u periodu u kome se stvarala (ilipočela da se stvara) jedinstvena italijanska država. Ta zbivanja, čiji je on bio učesnik, suzilasu domete njegovih rezonovanja jer mu se činilo da nema žrtve koju ne treba podneti da bise stvorila jedinstvena država. On nije smatrao da je država narod, što je totalna zabluda, izprostog razloga što bez naroda nema države. Država mora služiti narodu, a njeni zakonitreba da štite narod od državne samovolje. Državni interesi ne mogu biti iznad ili van naroda, jer je (ili mora biti) državni interes kolektivni interes naroda. Nažalost, političari su izigralitakvu ulogu države.

Da bi lakše savladao teškoće nepredvidljivog porekla i svoje neprijatelje čovek jezapočeo proces svog međusobnog udruživanja, počev od porodice preko plemenskezajednice do države. Udruživanjem čovek je sužavao prostor svojih ličnih interesa u prilog

interesa zajednice, ali je time dobijao viši stepen sigurnosti i zaštite. Stoga to odricanje oddela svojih sloboda nije smatrao gubitkom. Pojavom političara zamenjeni su stvarnikolektivni interesi ljudskih zajednica interesima vlastodržaca i tako interes zajedništvapretvorili u svoju negaciju. Država je prestala služiti narodu, već je narod počeo služitidržavi. Zakoni koji treba da štite narod od samovolje političara postali su zakoni kojipolitičare štite od volje naroda. Ceo proces ljudskog udruživanja podvrgnut je tako ruglu, iotpor naroda prema sopstvenoj državi je u stalnom porastu. Zato u dilemi koga žrtvovati -državu ili narod, treba uvek štititi narod. Lakše je obnoviti državu, a narod teško ili čaknemoguće.

Dvojni moral u ljudima ne postoji. On može postojati samo kao izvrsna gluma.Političari obično jedno govore, drugo misle a treće rade. Uvek moralno govore, nemoralno

misle a rade sve da bi se obogatili i sačuvali vlast. To je odlika nemoralnosti a ne dvojnogmorala. Pa čak kada bi dvojni moral mogao postojati on bi u celini bio nemoralan. Pojedinac je moralan ili nemoralan, i on ne može biti nemoralan u zajedničkim (državnim) poslovima amoralan u privatnom životu. Političari koji se u borbi za vlast služe obmanama i koji subezobzirni prema svemu što im smeta da postignu uspeh, besavesni (nemoralni) su i usvom privatnom životu. Ako je tačno da je nemoral sredstvo uspeha u politici, onda senjome mogu baviti samo nemoralni ljudi, a čovečanstvo je osuđeno da njime takvivladaju.



61

Makijaveli nije ništa izmišljao već je verno i iskreno oslikao stvarnost političkih borbisa kojima je živeo, i smatrao da tako mora da bude. Zato ga mnogi smatraju velikimrealistom u političkoj "nauci". To jeste realnost, ali treba dodati i tužna realnost, ili još bolje,katastrofalna iz koje čovek mora da nađe izlaz da ne bi postao biće nedostojno življenja inaprosto iščezao kao prirodna pojava. Humanizam u prirodi postoji ali ga u čoveku, koji se

odrodio od prirode, nema dovoljno. Kako prihvatiti misao Maksima Gorkog: "Čovek kako togordo zvuči!". Postavlja se pitanje, da li je čovek uopšte u stanju da toliko usavrši svojuprirodu i razvije u sebi humanizam do te mere da postane apsolutno moralno biće. Treba senadati da može, jer u protivnom postojanje čovekovo gubi smisao koji je sam sebi odredio.

Nemoralnost vladajućih političara svela je državu na prinudnu zajednicu koja nadnarodom čini stalno nasilje. Umesto da bude dobrovoljna zajednica ljudi koja štiti interesepojedinaca ona se pretvorila u interesnu zajednicu političkih mecena i političara na vlasti.Nemoralnost političara pretvorila je državu u svoju negaciju, tako da je postala prinuda nadslobodom ljudi. Nemoralna sredstva treba isključiti iz borbi za vlast da bi vlast moglipreuzeti moralni ljudi. Treba prekinuti te borbe za vlast i na vlast birati ljude koji se zanju ne žele boriti.Kao što nema umetnosti bez lepote, pravde bez istine, nesreće bez tuge,

lepote bez velova, nauke bez pameti, dogme bez verovanja, slobode bez odgovornosti,prava bez obaveza, tako nema ni morala bez stida. Moral počinje pojavom stida.

Biti lukav i umeti neodgovorno i svesno obmanjivati i lagati, da bi prigrabili vlast i takoobezbedili lagodan život i stekli bogatstvo bez rada, mogu samo ljudi bez stida preddrugima, pa čak i pred samim sobom. To su ljudi bez morala jer nemaju osećaj graniceizmeđu dobra i zla, ljubavi i mržnje, pristojnog i nepristojnog, poštenog i nepoštenog, već jedino imaju osećaj šta je za njih korisno ili nekorisno. Sve što je za njih nekorisno je laž, aistina je samo ono što je za njih korisno. Ako je za njih to korisno oni pretvaraju zlo, mržnju,nepristojno i nepošteno u dobro, ljubav, pristojno i pošteno u nekorisno. Za nemoralne ljudezlo je dobro ako je korisno, a dobro zlo ako je nekorisno. Za njih nema ljubavi bez koristi,kao što mrze sve što je za njih nekorisno. Korist je uslov njihove pristojnosti a bezo čnost ibestidnost normalno stanje. Korisno nepoštenje je za njih snalažljivost, a poštenje bez koristi

glupost. To su ljudi koji nikada ne mogu da pocrvene jer su rođeni bez stida. Ljudi bez stidasu uvek nemoralni ljudi, a bestidnost je neizbežana osobina ljudi koji se uspešno bavepolitikom.

Njima nije važno "biti", njima je jedino važno što više "imati". To ne znači da je moralprosjačka osobina, i da ljudi koji "imaju" ne mogu biti moralni. Postavlja se samo pitanje kakosu stekli to što imaju. Prvobitno bogatstvo91 je uvek zločin.

Stidljivost nije mana već uzvišena karakterna osobina. Treba se sklanjati od ljudi kojine crvene od srama kad čak i nehatom, učine nešto nemoralno.

Život političara je po definiciji nemoralan. Lukavošću i obmanama, umestostručnošću i radom, prigrabljivati vlast i tako obezbeđivati lagodan život, i bestidno se

bogatiti, bez ikakve odgovornosti ni prema čemu ni prema kome, svakako se ne moženazvati moralnim načinom življenja. Uviđajući ovo M. Marković konstatuje: "U razvijenomdemokratizovanom društvu postojanje celovitih, moralno integrisanih ličnosti postajepreduslov realizacije svih ostalih moralnih vrednosti društvene zajednice."92 Mogli bizaključiti da su, ne samo u razvijenim demokratskim društvima već u svim društvima,moralno integrisane ličnosti na vlasti preduslov moralnih vrednosti društva.

Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće uvesti moral u politiku kada znamo da jemoral "sfera univerzalno ljudskih vrednosti" a politika "poprište borbe za posebne grupneinterese"?93 Ta borba je uvek, u svojoj suštini, borba za vlast između političkih partija koje su



62

nosioci grupnog interesa članova partija a nikako i nikada nekih opštih interesa naroda.Verbalno sve partije bestidno nastupaju u ime Interesa naroda da bi time prikrile svojepartijske grupne interese. Prolitički proklamovane borbe za klasne interese, nacionalneinterese ili bilo koje druge interese služe isključivo za popularizaciju i osvajanje biračkog telai oni su, u stvarnosti, uvek u drugom planu u odnosu na partijske grupne interese, a u okviru

njih prevashodno interesi partijskih lidera. Dokle god postoje političke partije kao akteri uborbi za osvajanje vlasti, partijski grupni interes biće uvek iznad bilo kakvog interesa naroda.Zaključak se sam nameće: u politici nema mesta bilo kakvoj etici dokle god imamopostojanje političkih partija u borbi za vlast. Zato u politici i nema mesta za moralne ljudekoji su spremni da svoje lične (partijske) interese usklade (podrede) sa interesima celogdruštva, sa javnim i opštim dobrom.

To konstatuje i Matija Bećković kad kaže: "Ceo život bistrim politiku i politiziram. Aposle takvih razgovora zaričem se da više neću i dugo se tuširam. Što je najgore, bavim sepolitikom o svom trošku i na svoju štetu, bez ikakvih političkih ambicija i tolika nezrelost bimogla biti svojstvena samo idiotima." On priznaje da za njega nema mesta u politici, aliujedno iznosi i svoju dilemu: "Ali, zanimanje političara ne razumem i ne ide mi u glavu da

neko može od toga živeti i biti normalan, a odlučivati o ljudskim sudbinama, l jezik politike jeneka vrsta karcinoma jezika. Ako se išta može nazvati brbljanjem, to je govor političara." Ta

dilema je ovim tekstom objašnjena. Ne treba se truditi u razumevanju uspešnih političara, jerih inteligentni, stručni i talentovani ljudi ne mogu razumeti. Umesto toga njih treba prezreti.

Marks je definisao etiku kao ukidanje svih oblika materijalnog i duhovnog ropstva istvaranje takvih društvenih uslova života u kojima bi bio obezbeden ravnopravan i slobodanrazvoj svakog pojedinca. Iz dosadašnjeg istorijskog iskustva možemo zaključiti da su politikai etika dva antipoda koji se međusobno isključuju. Drugim recima, kada bi etičke principeprihvatili kao pravila organizovanja vlasti i ljudskih zajednica, nestala bi politika i političari, lobrnuto, neće biti etike u oblasti organizovanja vlasti i ljudskih zajednica dokle god postojepolitičari sa svojim politikama, kao sredstvom za osvajanje vlasti. Politika i etika ne mogunikada imati zajedničke korene, sem ukoliko etiku prihvatimo kao politički program. U tom

slučaju nestaće nemoralna borba za vlast, samim tim i političari, i ostaće samo etika.



63

2.



64



65

Da Li je mogu ć e.

Druže Tito ljubi č ice belaTebe voli omladina cela.

Da li je moguće da su svi političari obmanjivači, lenji, lukavi,bezobzirni, lopovi, neodgovorni, bestidni i nestručni. Svakako da to nije tačno, takvisu samo uspešni političari. Ima dosta moralnih ljudi koji pokušavaju, iz raznih pobuda, dase bave politikom ali oni su unapred osuđeni da budu neuspešni.

Šta u stvari znači "biti uspešan političar"? Osnovni cilj politike pa i svakog uspešnogpolitičara jeste osvajanje i očuvanje osvojene vlasti. Iz toga sledi, da je uspešan političaronaj čovek koji ume vesto da se bori za vlast, koji uspeva da je osvoji, iskoristi i što dužesačuva.

Utvrdili smo potrebne karakterne osobine uspešnog političara, ili preciznije re

čeno,utvrdili smo potrebne osobine za uspešno bavljenje politikom. Mogućno je da nekom te

utvr đene determinante više liče na zlonamerno karikiranje tog "dičnog zanimanja" kogazovemo "politika", nego što je to u stvarnom životu. Istinitost tih tvr đenja možemo proveriti ilidokazati jedino primerima uspešnih i neuspešnih političara.

Da li postoji političar koga ste više voleli, slavili, poštovali, koji je duže i temeljitijeupravljao po svojoj želji i volji (i još uvek upravlja) našim sudbinama i koji je bio uspešnijipolitičar od Josipa Broza. Zato baš na njemu, zaista bez ikakvog predumišljaja ili zlenamere, treba proveriti valjanost iznetih "neophodno potrebnih osobina za uspešnogpolitičara".

Milovan Đilas je najpotpunije opisao karakterne osobine Broza u svojoj knjizi

"Druženje sa Titom". To je i normalno, s obzirom na njihovu bliskost u vremenu osvajanjavlasti i vremenu samog vladanja. Kao komunističkog jeretika, Broz je Đilasa držao u zatvoruskoro devet godina, pa se pojavom ove knjige, očekivala Đilasova odmazda. Očigledno jenastojanje Đilasa da, govoreći o Brozu, prevashodno izbegne klopku neobjektivnosti. Stogase i čitalaštvo podelilo. Oni koji su očekivali ponovno glorifikovanje Broza ocenili su ovuknjigu kao izliv Đilasove mržnje, a oni koji su se nadali Brozovom raskrinkavanju ocenili suknjigu kao izliv Đilasovog skrivenog divljenja prema Brozu. Upravo to dokazuje daje Đilas,radeći na svojoj knjizi o Brozu, našao pravu meru. Može mu se zameriti da nije išao do krajau analizi Brozove ličnosti. Možda on to nije mogao, ali pre će biti da nije hteo, ostavljajućičitaocima da sami donesu svoj konačni sud. Analizom Brozove ličnosti u ovom tekstu težiIose, pre svega, ka tome da bude dokumentovana. Zaključci koji su ovde dati ne obavezujunjihovo apsolutno prihvatanje. Uostalom, svi smo Broza doživljavali na različite načine vrlo

intenzivno, mimo naše volje, dugi niz godina, l čini se da ga još doživljavamo!Latinska poslovica "De mortius nihil nisi bene!"95 ne može se odnositi na Broza. O

njemu se smelo govoriti samo lepo dok je bio živ. Pored toga, on je još, iako mrtav, živ, i jošuvek upravlja našim sudbinama svojom ostavštinom za našu budućnost. Konačno, osvakom se mora reći istina, bilo pre ili posle njegove smrti. Pošto se to nije moglo činiti dok je bio živ, mora sada.



66

Obmana ili laž ili Brozova demagogija

Druže Tito mi ti se kunemoDa sa tvoga puta ne skreć emo.

Reč "obmanjivač" je pristojniji izraz za reč "lažov". l ne samo to. Reč "laž" obuhvatasve vrste laži, one korisne, koje se izgovaraju sa nekom namerom, i one beskorisne, koje seizgovaraju iz patološke potrebe za laganjem ili iz potrebe za ulepšavanjem stvarnosti.Obmanjivač, međutim, svojim lažima prikriva istinu radi postizanja nekog cilja kroz obmanu, iona je uvek posledica lukavo smišljene korisne laži. U tom smislu je "obmanjivač"plemenitija reč, ali i više optužujuća, jer u sebi uvek pretpostavlja prevaru.

Obmanut čovek ne može biti obmanjivač već samo prenosilac obmane. Obmane su ustanju da razvijaju i fanatizam, jer "Svaki istinski revolucionar duboko veruje ne samo uistinitost svojih uverenja već i u moralnu opravdanost ciljeva praktične akcije koja iz njih

sledi".96 Oprostimo ovim svim komunističkim vernicima za obmanjivanja koja su vršili širećikomunističku propagandu. Svoju zaslepljenost su mnogi od njih, skupo platili razočarenjem,zatvorom, pa čak i životom.

Komunisti su se borili i prigrabili vlast obmanama i lažima (a ko nije?) i nastavili davladaju obmanjivanjem.

Đilas kaže da je Brozovo "znanje marksizma bilo oskudno".97 Njega marksizam i nijeinteresovao kao naučna doktrina već je u njemu našao, a to je i naučio, ostvarenje raja nazemlji gde neće biti siromašnih, gde će vladati sloboda, pravda, drugarstvo, bratstvo, jedinstvo, solidarnost, jednakost, gde neće biti eksploatacije, gde će radni dan biti skraćen igde će on, kao avangarda i pripadnik radničke klase, vladati. O tom novom društvu, koje ćeizaći "iz carstva nužnosti u carstvo slobode", pričao je i obećavao narodu njegovo ostvarenje

celog svoga predugog života. Svesno, sa predumišljajem, obmanjivao je radničku klasu ičitav narod. Tridesetih godina bio je u "prvoj zemlji socijalizma", i video da od obećanogkomunističkog zemaljskog raja nije ostvareno ništa. Naprotiv, uverio se u bedan život iobespravljenost sovjetskog radnika i svih naroda SSSR-a i sve ostale užase koje je donelaoktobarska revolucija.. Vrativši se 1937. godine iz Sovjetskog Saveza on je znao tu groznu iobeshrabrujuću istinu. Znao je za katastrofalnu nasilnu kolektivizaciju zemlje izvršenu do1933. godine koja je dovela do totalne nestašice hrane i pojave Ijudožderstva kod naroda.Znao je za masovni teror prema seljacima i za "veliku čistku" 1936-1938. godine koja jeprogutala milione ljudi. Znao je da se u "prvoj zemlji socijalizma" vlada krvavim terorom, čija je žrtva i sam mogao da postane, l pored toga, on obmanjuje svoje partijske drugove,prećutkuje istinu, i priča kako je u SSSR-u konačno ostvaren san radničke klase celogasveta.

U ime Lenjinove "diktature proletarijata" 1937. godine bilo je 16.000.000 ljudi pozatvorima i u Gulazima. Svaki deseti čovek u "prvoj zemlji socijalizma" bio je zatočenik.98"Pravda" je 30.5.1978 izvestila da u Urugvaju ima 7.000 političkih zatvorenika, odnosno jedan zatvorenik na četiri stotine stanovnika. U Čileu, diktator Pinoče od 1973-1975, drži uzatvoru jednog zatočenika na četrdeset stanovnika. Na XXV kongresu Komunističke partije uSSSR-u, španski delegat se žali da diktator Franko drži u zatvoru 550 političkihzatvorenika.99 Kada je opričina100 "pustošila" Rusijom, za vreme Ivana Groznog, pobijeno je četiri hiljade boljara. U Parizu je 1874. ubijeno trinaest hiljada komunara. Godine 1874., u



67

Rusiji za vreme tzv. "letnjeg ludila", kada je radikalna ruska omladina otišla u narod da širisocijalističke ideje, uhapšeno je hiljadu i pet stotina "agitatora". U vreme masovnog terora"velike čistke" (1936-1938.god.) u "prvoj zemlji socijalizma", komunistički list "Proleter" sežali na "bijeli teror" Kralja Aleksandra: "Ovih dana navršilo se 8 godina od kako je uJugoslaviji zaveden režim ubijanja bez suda, prebijanja po zatvorima i mučenjima kakva se

uopšte ne pamte u istoriji naroda Jugoslavije...Donja statistika je najbolji dokaz razmjerabijeloga terora raznih režima za poslednjih 9 godina: Svega procesa 521; osuđeno 2439 licana ukupno 5473 godine robije; osuđeno na večitu robiju 19; osuđeno na smrt 27."101 Priiznošenju tih podataka prećutkuje se činjenica da se, od ukupnog broja osuđenih, pretežnoodnosi na lica iz tzv. "hrvatskog revolucionarnog pokreta", danas poznatih kao "ustaše", iztzv. "slovenačkog nacionalnog pokreta", građanske opozicije i ostalih lica. Tako na primer istilist navodi podatke o "procesima i osudama u Jugoslaviji u toku decembra 1934: "Optuženih:komunisti 28; Hrv. ustaše 5; seljaci 35; razni procesi 6; ukupno 74."102 Koliko je ništavan,bezazlen i naivan "bijeli teror" naspram milionskog "crvenog terora"!

U "prvoj zemlji socijalizma" postavljeni su novi "rekordi" koji teško da će ikada bitipremašeni. Građanski rat i glad do 1922. god. odneli su sa sobom 16.000.000 ljudi;

kolektivizacija sela i ponovna glad odnela je 22.000.000 ljudi; strahovlada (1935-1941)odnela je 19.000.000 stanovnika.103 Broz je sve to znao, ili barem morao znati, ali on je,ipak, svesno obmanjivao jugoslovenske narode kako je u "prvoj zemlji socijalizma" ostvarensan svakog pravdoljubivog čoveka i radničke klase čitavog čovečanstva.

Broz, kao agitator Kominterne, intenzivno i sa strašću dogmatičara, širi preko svojepartije, propagandnu obmanu kako u "prvoj zemlji socijalizma" caruje sloboda, jednakost,blagostanje, pravda itd. itd. O'n svesno širi tu obmanu da bi omasovio svoju partiju i proširiokrug simpatizera. Karakter tih besomučnih obmana najvulgarnije vrste možemo sagledati iztekstova komunističkih novina u periodu njihove borbe za vlast.

"Sovjetska vlast donosi svim do tada porobljenim i ugnjetavanim narodima slobodu iravnopravnost...; Sovjetska vlast likvidira klasu veleposjednika i predaje seljacima preko 150

miliona hektara zemlje... (kolektivizacije, odnosno oduzimanje zemlje od seljaka, kao da nijeni bilo, to se pomno krije - napomena B.L.); Sovjetska vlast izvlašćuje klasu kapitalistaoduzevši im banke, fabrike, rudnike, željeznice i ostala oruđa i sredstva proizvodnje iproglašuje sve to socijalističkom narodnom svojinom.; Petogodišnji plan svršiti za četirigodine! l doista, to se provodi i za četiri godine podiže se 1.500 velikih preduzeća i fabrikakakvih nema gotovo nigdje na svijetu; Danas sovjetska industrija nadkriljuje po svojoj moći ikoličini proizvodnje, svaku državu u Evropi.; Po mnogim granama industrije Sovjetski Savezstoji na prvom mestu u cijelom svijetu; Tako je za dvadeset godina od zaostale i seljačkezemlje nastala moderna industrijska zemlja, jedna od najvećih na svijetu; Danas je SovjetskiSavez jedina zemlja na svijetu gdje nema i ne može biti ni krize, ni besposlice; Milioni sešalju u lečilišta, sanatorije, kupališta i odmarališta (i u Sibir -cinična napomena B.L.) aradnička je dnevnica samo od ,1928. godine pa do 1936. godine poskočila trostruko, (a

kolika je bila inflacija? - napomena B.L.); Dok je u carskoj Rusiji živio najzaostaliji inajzatucaniji seljak, koji je poznavao samo cara, votku i knutu, i koji je živio životom bližimživotinji nego li pravom čovjeku, danas u Sovjetskom Savezu živi slobodan, napredan ikulturan seljak, napredan seoski gospodar u svom kolhozu.; Žene su slobodne i potpunoravnopravne sa muškarcima...Nigde u svijetu ne dobivaju majke takvu pomoć i zaštitu ....;Šta da Kažemo o djeci? Ništa više nego to: Blago njima, da su se rodili u Sovjetskoj zemlji.."Staljinski Ustav, kao osnovni zakon prve zemlje socijalizma, u nizu svojih članova i u jednojposebnoj glavi XI, pod naslovom o izbornom sistemu odredio je glavne linije novog izbornogzakona... Sasvim je razumljivo da je na osnovu najdemokratskijeg Ustava donesen i



68

najdemokratskiji izborni zakon.;... u oblasti kulture u SSSR izvršena (je) čitava revolucija.Iščezla je netragom stara, nekulturna, zaostala Rusija...Nikla je nova država SovjetskiSavez...Pojaviše se novi ljudi, sovjetsko radništvo, sovjetsko seljaštvo, sovjetskainteligencija, ljudi zdravi, bodri, srećni, puni volje za život koji hoće i umiju da žive, jer imajuod čega i zašta da žive. Pojavio se nov naraštaj koji ne zna šta je besposlica i briga za

sutrašnji dan...104Ovom čudovišnom arsenalu obmana i laži verovala je većina pravdoljubivih i

siromašnih ljudi; postajali su aktivni članovi komunističke partije ili njeni simpatizeri,finansirajući njen ilegalan rad skupljajući tzv. "crvenu pomoć", koja je Brozu još tada,obezbeđivala luksuzan život.

Đilas se seća: "Tito se iz Moskve - iz 'prve zemlje socijalizma', vraćao uznemiren iiscrpljen, da olakšano i obradovano odahne medu ilegalcima -u 'Vojnofašističkoj diktaturi'monarhofašističke Jugoslavije."

Znatan deo srpskog naroda bio je razočaran u svoju novu državu koju je, u lsvetskom ratu, platio pogibijom svake treće muške glave. Vlast su prigrabili političari (a ko bidrugi?), koji su izigrali sve ideale srpskog vojnika. Vojni invalidi su prosjačili po Beogradu.Milan Stojadinović, tada ministar finansija, u dogovoru sa kraljem Aleksandrom, opljačkao jesrpski narod kupujući obveznice ratne štete u bescenje da bi ih kasnije naplatio u njihovojnominalnoj vrednosti. Ratovali su da oslobode svoju braću (Slovence, Hrvate, Makedonce idruge) od turske i austrougarske okupacije, a ispalo je da su ih "okupirali". Izgubivši ideale asa njima i nadu, kao i svaki narod, pošli su u potragu za novim nadama kako bi život opetimao neki smisao. Komunistička ideologija, krcata obmanama i lažima koje nije bilo lakoprozreti, u srpskom narodu ipak nije postizala takve uspehe kao u zapadnim delovimaJugoslavije, i to prvenstveno iz razloga što je podržavala nacionalističke pokrete nesrpskihnaroda protiv "srpske" Jugoslavije, tamnice naroda. Ipak, ona je nudila novu nadu u nekopravednije i poštenije društvo, pa je za veliki deo srpske omladine izgledalo da je nađen putkojim treba istrajati. Stvorena je nova vera i nada za budućnost. Da bi se dodvorila Hrvatima,

pa i drugim nesrpskim narodima Jugoslavije, komunistička propaganda je istrajavala utvr đenjima da je Jugoslavija 'tamnica naroda" u kojoj vlada diktatura kralja Aleksandra i

"velikosrpske buržoazije". Evo jednog primera iz 1938. godine:

"Narodima Jugoslavije oduzeta su sva politička prava i slobode, nacionalnougnjetavanje je znatno pojačano, radnička klasa, i dotle obespravljena, još je više sputanazloglasnim i pooštrenim zakonom o zaštiti države i time omogućena pljačka radnog narodasa strane banaka, bogataša i veleposednika. Lična sloboda pojedinca i sve građanskeslobode su pogažene: policija, žandari i špijuni postali su neograničeni gospodari nadživotom i imetkom građana. Na desetke hiljada ljudi je premlaćeno, pozatvarano u tamnice (u kojima su komunisti nesmetano prevodili Marksa - napomena B.L.), tjelesno i materijalnouništeno.105 Povodom smrti kralja Aleksandra "Proleter" piše: "Aleksandar Karađor đević bio je nosioc najsurovijeg bijelog terora i divlje eksploatacije prema radničkoj klasi, komunistima

i najbezobzirnijeg ugnjetavanja i pljačke prema nesrpskim narodima i nacionalnimmanjinama u tzv. Jugoslaviji."106 "Jugoslavija nije stvorena na osnovu slobodne voljenaroda, koji danas žive unutar njezinih granica, već na osnovu grube sile, okupacije iprevare.... Da bi se omogućilo ne samo takvo nasilje i prevara, već i svako majorizovanje(nadglasavanje) malih i danas ugnjetenih naroda, da bi se faktično ostvarilo pravo nasamoodređenje komunisti ističu zahtjev za saborima."107 Tako je po Jugoslaviji sejana klicabudućeg separatizma koju će najskuplje platiti srpski narod. Komunistima je tada bilo stalo



69

da se dodvore Slovencima, Hrvatima, Makedoncima. Albancima pa i muslimanima. Ako sepri tome ima u vidu saradnja komunističke partije sa

ustašama i HSS108 postaje jasno kako su uspeli da privuku u svoje redove i znatandeo hrvatskih, slovenačkih i drugih nacionalista.

Svim svojim sredstvima propagande uporno su pred narodom krili krvavi komunističkiteror u SSSR-u nad sopstvenim narodom a posebno nad nacionalnim manjinama. Tako, naprimer, člankom "Fašističke ubojice i njihovi advokati" "otkrivaju istinu" o vođenju sudskihprocesa u Moskvi. "Evo šta on ( engleski advokat Mr. Pritt, napomena B.L.) piše o procesu ulondonskom "Daily Worker-su" od 3.IX.1936 g.: ...Ono što sam vidio na procesu u Moskvibilo je zaista izvanredno. Na svakom stadiju procesa potpuno se je sačuvala atmosferapravosuđa.....s njima (osuđenicima-nap.B.L.) su postupali sa istom uljudnošću, oni su uživaliistu slobodu i mogli su istupiti skoro u svaki momenat i govoriti sve što su hteli i kako suhteli....nije učinjeno ni jednog neprijateljskog zvuka ili znaka, koji bi mogao rastrojiti ili zbunitioptužene....Sovjetski postupak daje pravo optuženome na poslednju riječ.... i mogli su datiiscrpan odgovor na završni govor prokurora (tužioca - napomena B.L.)....Velika ovazemlja...pokazala mi je, da ona i u oblasti moje profesije može stvoriti i sačuvati krasan

sistem i krasnu tradiciju...";....."Trocki je govorio:..osnovno pitanje, to je fizički uništitiStaljina...." Kamenjev je govorio: ...Naše nade na mogućnost rascjepa u partiji takođe supotučene. Ostala su dva puta, ili časno i potpuno prekinuti borbu protiv partije, ili nastaviti, alibez svake nade na potporu masa, bez političke platforme i zastave-putem individualnogterora. Mi smo izabrali ovaj drugi put....Zinovjev u svojoj izjavi kaže; "Ja sam bio drugi poslijeTrockoga organizator trockističke-zinovjevskog bloka 1932, koji je sebi postavio za cilj:ubojstvo Staljina, Vorošilova i drugih voda partije i Sovjetske vlade... Optuženi Olberg "pričakako je preko svoga brata Paula Olberga-agenta Gestapo-a uspostavio vezu sa agentimaGestapo...." i dalje kaže da je Trocki "odobravao moje držanje....ali mu se istovremenoskreće pažnja, da to drži u najvećoj tajnosti....Proces je neoborivo dokazao da jetrockističko-zinovjevski blok...pošao na put ubojstva proleterskih voda...uz pomoć HitleroveGestapo....da međunarodni trockizam uživa neposrednu pomoć Hitlerove tajne policije....da

okuplja oko sebe propale, deklasirane i lumpovske elemente sitnoburžoaskeinteligencije...109 Po svaku cenu trebalo je sakriti istinu o Staljinovom "čišćenju" partije odsvojih konkurenata u vlasti. Za te potrebe korišćeni su i strani državljani koji su, ko zna kakoobmanuti, lažno svedočili o legalnosti suđenja.

U članku "Trockisti, agenti međunarodnog fašizma", potpisanog inicijalima T.T.110(jedan od Brozovih pseudonima111) autor upozorava: "Mi smo već pisali o tome ipodvlačimo opet da je za najveću osudu to, što naši drugovi, pa i funkcioneri, gledaju natrockiste kao na neke bezazlene kritičare i čak se druže sa njima...budimo nepomirljiviprema tim zločinačkim tipovima i svim vrstama štetočina." Tako je Staljinov teror ušao uJugoslaviju, da bi Broz, kao i Staljin, uništio svoje neprijatelje.

To sakrivanje istine o "prvoj zemlji socijalizma" je najveća, neoprostiva i sramna

obmana naroda Jugoslavije koju su izvršili komunisti, među kojima je Broz najodgovornijikao inicijator i organizator te obmane. Konačno, on tu svoju krivicu nije preterano ni skrivao.U svom intervjuu emitovanom 23.maja 1972. godine na RTV Beograd, javno to i priznaje:"Posjećivali smo tada (1936) i neke zadruge, odnosno kolhoze, što je po mom mišljenjurazočaralo naše delegate iz zemlje. Bili su tada Petrović (Dragutin), Jovanović (AugustCesarec), Stojanović (Milan Radovanović), sada je on, mislim, pukovnik u penziji. Petrović jebio keramičar, jedan od njih je bio metalac. Svi su bili razočarani. Sela su bila siromašna, azadruge, kolhozi, jako su jadno izgledali. U našoj zemlji, koliko god da je poljoprivreda bila



70

zaostala, ipak je mnogo bolje izgledala i standard seljaka bio viši. U mnoge stvari su serazočarali, samo ja sam im rekao da o tome ne treba govoriti u Jugoslaviji."112 Evo, to je tasramna i besprimerna obmana radničke klase Jugoslavije, i uopšte svih levo orijentisanihljudi, pomoću koje su komunisti uspeli da razgranaju svoj pokret obećavajući "sovjetski rajna zemlji", i konačno da na tim lažima prigrabe vlast.

Broz se stideo svoje metalske struke, bravarskog zanata113, i verovatno duboko usebi prezirao fizički rad. Čovek se nikada ne stidi onoga što voli ili poštuje. Konačno da jevoleo fizički rad postao bi možda dobar bravar. Ipak, Broz se čitavog života predstavljao kaobeskompromisni borac za radnička prava, iako nije hteo da živi sa radnicima niti da delinjihovu sudbinu. Vrativši se 1920. godina u zemlju odmah beži od fizičkog rada i postajesindikalni aktivista da bi ubrzo postao plaćeni funkcionar114 . Tada je izvršio konačan izborsvoje profesije - izabrao je politiku kao svoje zanimanje od koga se može lepo živeti bezrada. lako je u vreme oktobarske revolucije bio u Rusiji, nije se priključio "borbi radničkeklase za oslobođenje od eksploatatora" jer u tome nije mogao naći nikakav svoj lični interes,a i nije bio spreman da svoj život rizikuje za neke interese ruskog radnika.

Žao nam je svih obmanutih radnih ljudi, koje on intimno baš i nije cenio115, a koji su

pristali da ih vodi čovek koji se stideo njihovog fizičkog rada. Broz u stvari nije cenio nikakavrad. Nije cenio ni intelektualce prema kojima je bio rezervisan, iako je bio svestan da beznjih ne može.116 On u svom dugom životu nikada i nije radio ako se pod radom nepodrazumeva držanje sastanaka, čitanje izveštaja plaćenih doušnika (DB i dr.) i pisanjepolupismenih komunističkih pamfleta. Ipak, to mu nije smetalo da celog života priča o radu ikako samo od rada treba živeti. Suštinski, Broz nikad nije rad razumeo pa je stvoriogeneracije radnika koji su izbacili svoju parolu: "Niko nas ne može tako malo platiti koliko mimožemo malo raditi". Za njegove vladavine nerad se utvrdio kao genetska osobina našegnaroda.

Raznim povodima, većinom svojom rukom, ispisao je deset različitih datumasopstvenog rođenja. On je rođen 5. i 6. i 12. marta 1892. godine; on je takođe rođen i 1. i 7. i

25. maja 1892. godine: zatim on je opet rođ

en i 6. februara i 14. marta i 7. i 25. maja 1893.godine.117 Ovo je, čak i za Broza previše. Stavite se u njegovu situaciju i razmislite, da li steikada u toku svog života zaboravili sopstveni datum rođenja. Čak i ako ga zaista ne bi znali,što je moguće za ljude rođene u XIX veku, izabrali bi približni datum i njega stalno navodili.Zaboraviti svoj datum rođenja je isto kao zaboraviti sopstveno ime. Kod Broza je i tomoguće. Patologija? Ne može se to pravdati potrebama konspiracije jer je deo tih datumadao u SSSR-u i posle 1945. god. U Dedijerovoj biografiji Broz navodi da je rođen 1893.godine, i ne navodi datum. Da li je opet "zaboravio" sopstveni datum rođenja ili je, svestantih izmišljenih datuma, odlučio da to ovoga puta prećuti.

Njegov pseudonim "Tito" pojavljuje se prvi put u zapisniku sa sednice CK održane 10.avgusta 1934. godine, što Brozu ne smeta da 1949. godine objasni Luju Adamiču da je tajpseudonim uzeo 1937. godine, jer je ono "obično, često ime i uz to kratko, zvučno."118 Bez

obzira koliko se trudili da nađemo razloge ovakvog Brozovog ponašanja, ne možemo seosloboditi mišljenja da je to prosto patološko beskorisno laganje. Ta se laž može objasnititvr đenjem M. Jokića da je Broz taj pseudonim uzeo tek 1940. god. a da ga je pre toga uilegalnoj komunističkoj štampi koristio Vladimir Bosanac "...koje je kasnije Pero Damjanović,istraživač u Institutu za radnički pokret "identifikovao" kao Titov...Svi ti članci su pripisaniJosipu Brozu i nalaze se u njegovim "sabranim" djelima."119 Prema svedočenju MiloradaSimonovića, saradnika na izradi Brbzovih "sabranih djela", lično je Broz vršio izbor i



71

obeležavao sa "T" tekstove iz predratnih komunističkih publikacija koji mogu ući u njegova"sabrana djela".120 Ko je mogao ili smeo da ospori taj njegov izbor.

Broz je još 1928. godine bio jedan od istaknutih zagovornika borbe protivfrakcionaštva121 , koje je, razume se, trebalo uništiti. Frakcionaštvo nije ništa drugo nopogrdni izraz za slobodno mišljenje ili za demokratske odnose u političkoj partiji. Broz secelog svog veka borio za "monolitnost" u partiji a pojave frakcionaštva nemilosrdnouništavao zajedno sa ljudima. Monolitnost je objašnjavao kao "udarnu snagu" partije koja jeneophodna za "pobedu radničke klase", l pesnik je u SSSR-u pevao: "Šta jedinka vredi, nibalvan od pet pudi podići ne može. Samo partija miljonoprsta stegnuta u jednu pesnicu odgvozda...". Ovakva i slična objašnjenja članovi partije su prihvatili verujući da i nema partijebez monolitnosti. Međutim, i to je bila obmana. Monolitnost je za Broza, u stvari značilapobedu njegove "frakcije"122 nad svim ostalim frakcijama. Ona je predstavljala put ka jednoumlju i zabrani sopstvenog, ne samo mišljenja već i razmišljanja. To je označavalo putka diktaturi jedne partije a u njoj diktaturi jednog čoveka. To je bio način pretvaranja ljudi uinsekte i stvaranja Brozove neograničene vlasti; to je bila trasa za građenje sopstvenog kultaličnosti koji će ga, krajem njegove vladavine pretvoriti u besmrtno "božanstvo": l posle Tita,

Tito!Broz, u stvari nije bio komunista. Đilas čak smatra "da ni jedan komunistički vođa nije

komunista, odnosno da je komunista napola".123 On to zaključuje na osnovu činjenice štoBroz nije pronikao u suštinu marksističke ideologije. To bi se moglo reći i za sve članovekomunističke partije. Radnici i drugi obični članovi partije ili samo simpatizeri, za vremekraljevine Jugoslavije, shvatali su komunizam kao društvo u kome će biti bolje plaćeni, atime i bolje živeti, jer neće biti eksploatatora koji otima deo radničkih zarada, l to je bilo sveod poimanja marksizma, ali dovoljno za radničko opredeljenje. Partijskom hijerarhijompoznavanje marksizma se širilo ali nikada nije prevazilazilo domen partijskih propagandnihdogmi koje je utvr đivao "glavni žrec" zavisno od potreba dnevne politike na putu zaprigrabljivanje vlasti. "Naučni socijalizam" ostajao je zatvoren između korica knjiga koje suuglavnom čitali buržoaski sociolozi i ekonomisti da bi pronikli u čemu je taj komunistički

fenomen koji potresa svet.Broz sve do 1948. godine propoveda kako je staljinizam otelotvorenje naučnog

marksizma. On to propoveda kao partijske dogme koje ne ume da objasni, jer dogme netreba razumeti, u njih treba verovati. To mu neće smetati da 1948. godine napadnestaljinizam kao diktatorski sistem

krvavog terora124 i kulta ličnosti, i prihvati niz ideoloških novotarija. On će ih seodreći, posle smrti Staljina, i vratiti staljinizmu i stvaranju svog kulta bogočoveka. Kada jeBroz bio iskren - do 1948., kada je učio narod da je Staljin otac i učitelj svetskog proletarijata,posle 1948. kada je Staljina prikazivao kao krvožednog diktatora, ili posle guruove smrti,kada je i sam nastavio da gradi sopstveni kult ličnosti? Da li je on ikada bio iskren, ili mu jeobmanjivanje bila urođena karakterna osobina. Verovatno se ni sam nije snalazio u toj šumi

laži i obmana koje su bile osnova njegove političke karijere.

On se nije zamarao filozofijom traženja objektivne Istine. On, verovatno, nijerazdvajao istinu od laži, već su to za njega bili samo pojmovi koji mogu štetiti ili koristitinjegovoj političkoj karijeri. One koji su mu koristile proglašavao je istinom, i teško onome kou te "istine" nije verovao.

Broz je bio dobro upoznat sa stanjem u SSSR-u. Znao je za bedan i robovski životradnika i seljaka, za masovnu glad zbog uništene poljoprivrede, za krvavi teror nad starimboljševicima i čitavim narodom, za masovna streljanja i proterivanja u Sibir miliona nedužnih



72

ljudi....Sve to je on morao znati i znao je! Pa ipak, on sa V zemaljske konferencije KPJ,1940. godine šalje Staljinu "pozdravni telegram": "Delegati V zemaljske konferencije KPJ,predstavnici čitavog radnog naroda Jugoslavije, pozdravljaju u tebi, veliki naš učitelju, družeStaljine, slavnu i nepobedivu Partiju boljševika, koja je pod tobom i Lenjinovim rukovodstvomna jednoj šestini zemaljske kugle u parampar čad razbila lance kapitalizma, ostvarila

diktaturu proletarijata i otvorila 'put oslobođenju radničke klase, svih ugnjetenih i izrabljenihcijelog svijeta. Delegati V zemaljske konferencije pozdravljaju u tebi, druže Staljine,slobodne i srećne narode SSSR, koji pod tvojim rukovodstvom privode u život najdivnijesnove najvećih duhova ljudske istorije i eksploatisanog i ugnjetenog čovječanstva...."

Broz je bio svestan izrečenih laži, ali one su mu, kao proklamovane "istine", koristile ibile neophodne u njegovoj političkoj karijeri. On se u stvari zahvaljivao Staljinu za njegovuprećutnu saglasnost za uzurpirano "radno mesto"- sekretara CK KPJ!

Tragedija je bila u tome, što su verovatno svi učesnici konferencije iskreno verovali uistinitost tih reci, sem onih koji su boravili u SSSR-u i videli tu "istinu", i što će tebeskrupulozne laži razvejavati širom Jugoslavije.

Broz je uveo u svoju praksu da se obraća jugoslovenskim narodima svake novegodine, 31 decembra, tačno u 24 časa. Time se stvarao utisak kako on radi i brine narodnubrigu dok se svi drugi zabavljaju čekajući Novu godinu. Tako se obratio narodu, poslednjiput, za 1979. godinu. Izvesno je da on taj tekst koji je čitao nije napisao, kao što je sigurnoda će on biti štampan u njegovim "sabranim delima". Bez obzira na to, Broz je taj tekstprihvatio i kao svoj pročitao voljenom narodu.

Tom prilikom Broz je rekao: "Protekla je još jedna godina naše veoma intenzivneaktivnosti i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Ova godina proticala je u znaku daljeizgradnje samoupravnih društveno -ekonomskih odnosa i političkog sistema socijalističkesamoupravne demokratije, u znaku svestranog razvitka svih naših republika i pokrajina istabilnosti naše zajednice u cjelini. U isto vrijeme, plodna spoljnopolitička aktivnost ojačala jemeđunarodni položaj naše zemlje i donela joj nova značajna priznanja." Bila je to u stvari

nesrećna "zurovska" godina obeležena izradama "programa stabilizacije" u preduzećima.Svi trendovi kretanja u privredi predskazivali su predstojeći privredni kolaps. Za Broza je togodina "intenzivne aktivnosti u izgradnji socijalističke samoupravne demokratije". Za njeganije bilo važno što efikasnost privređivanja opada. Konačno on nikada nije uspeo da shvatiulogu rada u stvaranju "srećnije budućnosti". Važno je da razvijamo "samoupravne odnose",kao da se od tih "odnosa" može živeti. Nalazili smo se u totalnoj privrednoj krizi a on govorinarodu o "svestranom razvitku". Dalje on govori o "stabilnosti naše zajednice u celini" iakosu temelji Jugoslavije odavno potkopani i uz njegovo učešće sve pripremljeno za njenupropast. Na primer, izgradnja atomske centrale Krško nije bilo ništa drugo negoseparatističke oslobađanje Hrvatske i Slovenije od energetske zavisnosti od Srbije iBosne.126 Organizovanje tzv. "teritorijalne odbrane" nije bilo ništa drugo nego naoružavanjenaroda separatističkih republika da bi se mogle suprotstaviti JNA u planiranom građanskom

ratu. Za njegova života su vršene pripreme za sve što će uslediti posle 1989. godine. On,kao da to nije znao pa je govorio narodu o "stabilnosti naše zajednice" i o "demokratiji" uJugoslaviji.

Na svetu nisu postojale lošije novine od sovjetskih. To su bile totalno prazne novine ukojima nije bilo ništa za čitanje, nikakvih informacija, sem dnevno političke komunističkepropagande. Pa ipak, na zidu Kremlja, 1966. godine, ogromnim slovima je pisalo: "Samosovjetske novine su novine istine". Tako je i Broz, iako demokratije nigde nije bilo stalnoubeđivao narod kako "izgrađujemo samoupravnu demokratiju". Ta "samoupravna



73

demokratija" dokrajčila je privrednu strukturu zemlje i dovela do njenog anarhičnog iusporenog razvoja. U tehnologiji rada ne može niti sme biti demokratije. Društveni odnosi suoblast gde treba razvijati demokratiju a ne tehnološki procesi proizvodnje.

"Na još jednoj velikoj probi bila je i solidarnost naših naroda i narodnosti", ističeBroz."Na žalost, opraštajući se sa ovom godinom, mi se ne možemo oprostiti i sa teškimosećanjima zbog katastrofalnog zemljotresa i poplava koje su nas zadesile. No, solidarnostnaših ljudi širom zemlje....govori o čvrstini naše zajednice i efikasnosti našeg socijalističkogsamoupravnog sistema. A sve to potvr đuje našu snagu i jača vjeru u budućnost". Kako biproverili "našu solidarnost i našu snagu" da nije bilo zemljotresa i poplava. Kao da niko nezna da je sve urađeno po strogim partijskim direktivama: ko, šta i koliko može i mora dapomogne. Nije bilo tu nikakve solidarnosti već samo prećutne prisile ili samokontrole. l to"jača vjeru u budućnost". Treba "vjerovati" a ko ne veruje ići će u zatvor dok ne nauči da"vjeruje". Veći deo naroda je zaista verovao, a sada smo u toj obećanoj "srećnijojbudućnosti" i možemo videti u šta smo "vjerovali". Ima i takvih koji još uvek "vjeruju"! Oniintenzivno šire oko sebe beznadežnost u budućnost srpskog naroda i plaču za "zlatnimTitovim vremenima".

Dalje Broz govori kako ne bi hteo "da ovom prilikom govori o našim idejnim i političkimopredeljenjima i stavovima u pogledu daljeg razvitka", ali odmah zatim (čemu služi tabeskorisna laž) upravo sa tim počinje svoj novi pasus: "Kada je riječ o daljem razvojudruštveno - ekonomskih odnosa i političkog sistema, treba istaći da je nastavljen proces koji je započet sa donošenjem Ustava i Zakona o udruženom radu. Radnička klasa je prihvatiladelegatski sistem kao najbolji način svoga učešća u pripremanju, donošenju i sprovodenjudruštvenih odluka." Broz kao da ne živi u Jugoslaviji, i kao da ne poznaje svoj lukavoizgrađeni sistem vladanja u ime radničke klase. Svima je poznato kako je usvojen Ustav iz1974. godine. Čak je i štampa pisala o uhapšenim ljudima koji su se drznuli da stavljaju bilokakve primedbe u toku tzv. javne rasprave. Svima je poznato da su čuveni "radničkiamandmani" pisani u Kardeljevoj alhemijskoj laboratoriji i poturani, preko partijskihorganizacija radnicima da ih oni "predlažu". U stvari ustav je pisao Kardelj, i "usvojen" je u

suštinski neizmenjenom tekstu kakvog ga je on predložio. Svi su ćutali i nemo posmatrali štase radi. U toj ćutnji prednjačili su srpski političari, svi bez razlike. Isti je slučaj bio saZakonom o udruženom radu. Bilo je dovoljno reći samo jednu reč protiv tog zakona iobezbediti sebi robijanje, l taj zakon je izašao iz radionice Kardelja, čoveka nepismenog zabilo kakva ekonomska ili organizaciona pitanja privrede. Na toj kvazi nauci odmah su sepojavili i kvazi naučnici koji su stekli kvazi naučne doktorske titule prihvaćene od uplašenihprofesora fakulteta ili od takode partijskih kvazi naučnika. A Broz u svojoj novogodišnjoj"poslanici" govori o razvijanju demokratije, o pravima radnika i njhovom "učešću upripremanju, donošenju i sprovodenju društvenih odluka". U stvari to je bila priprema zarazbijanje Jugoslavije pod okriljem Broza. Trebalo je politički (federalna konstitutivnostKosova i Vojvodine) i ekonomski (ZUR) oslabiti Srbiju. Ustavom je Srbija razbijena na tridela, a ZUR-om raspar čana i dezorganizovana srpska privreda. U Sloveniji se ZUR samoformalno primenjivao, dok se insistiralo na doslednom i sveobuhvatnom primenjivanju uSrbiji. Posledica toga je bilo opadanje efikasnosti privređivanja i zapošljavanje ogromnogbroja neproizvodnog činovničkog osoblja. Treba pri tome priznati, da je većina privrednihrukovodilaca u Srbiji svesrdno podržavala doslednu primenu ZUR-a, jer su u tome videli jedino povećavanje broja rukovodećih mesta, i mogućnost izvršenja svojih datih obećanja zazapošljavanje dece svojih prijatelja i partijskih (državnih) funkcionera. Da li je moguće daBroz nije znao za kobne posledice koje su izazvali, ili će tek izazvati, ZUR i novi Ustav, pastoga ponavlja po hiljaditi put, u svom poslednjem obraćanju naciji, oveštalu priču kako "



74

svakoga dana, u svakom pogledu sve više napredujemo". Broz sigurno nije pročitao ZUR,taj monstrum od zakona, ali pred njim niko ništa nije smeo da krije, a još manje da gaobmanjuje, jer on je za to skidao glave. Njega prosto to nije zanimalo jer nije ugrožavalonjegovu vlast ''doživotnog predsednika". Ali obmanjivanje naroda je već njegov profesionalniposao, i on to uspešno čini, čak i svojim poslednjim obraćanjem narodu. On hvali nov

"delegatski sistem" izbora i tvrdi kako je "radnička klasa prihvatila delegatski sistem kaonajbolji način svoga učešća u donošenju društvenih odluka", kao da ni njemu nije jasno dase njime žele osnažiti republičke političke oligarhije i pripremiti razbijanje Jugoslavije. Broz jemorao znati, i znao je, da su izbori u njegovom društvenom sistemu obična farsa, u kojojradnička klasa, a i svi ostali njegovi podanici, nemaju šta da "biraju" već samo da stavljajuizborne listiće u glasačke kutije na kojima su odštampana imena ljudi koje su odredilipartijski komiteti. Jedini problem je predstavljao broj "glasača" koji će se pojaviti naglasačkim mestima pristajući na svoju ulogu u toj lakrdiji. Zato se neizlazak na glasanjesmatrao neprijateljskim činom koji vam je mogao doneti grdne posledice. Broz, o toj dobroorganizovanoj društvenoj komediji ipak ozbiljno govori kao o još jednom velikom dostignućunaše izgradnje demokratskog i samoupravnog društva. U tom smislu Broz dalje ubeđuje jugoslovenske narode (i narodnosti!) da "radnici uvijek znaju da izvrše pravu selekciju, da

izaberu one koji će dosljedno izvršavati njihove i društvene interese". On kao da govori onekoj drugoj zemlji a ne o državi u kojoj on vlada. Poznata je činjenica, da ukoliko neku lažponavljate bezbroj puta sami u nju počinjete verovati. Verovatno je to bio slučaj sa Brozom.On, kao profesionalni obmanjivač, nije više bio u stanju da razlikuje laž od istine.

Dalje, on se zalaže za "afirmaciju delegatskog sistema" i nezadovoljan tvrdi da se"sporo prevazilazi stara predstavnička praksa", i da je to posledica što radnici "nedovoljnopoznaju svoja prava i dužnosti". Da bi obezbedio trajanje svog političkog sistema i zaštitio gaod bilo kakve kritike, Broz je dozvolio određeni stepen demokratije u preduzećima, gde jeponajmanje treba biti, kako bi se stvorio privid demokratije u mogućnostima radnika dakritikuje privredne rukovodioce. Tehnologija svake proizvodnje, a naročito modernatehnologija, zahteva maksimalnu radnu disciplinu učesnika u proizvodnji i tu nema mesta

nikakvoj demokratiji. Rad nije zadovoljstvo već fiziološka prinuda čija težina opadastepenom zadovoljavanja radničkih potreba. Žrtvovanjem privrede politički sistem je zaštićenod društvene kritike. To je plaćeno stvaranjem neefikasne privrede i radne nediscipline uzabrinjavajućim razmerama. Privredni rukovodilac je postao gornja granica dozvoljene kritikea političari su sebi izgradili "zabran" u kome nije bila dozvoljena bilo kakva kritika. To jeizazvalo opadanje kvaliteta privrednog rukovodstva. Mnogi stručni i sposobni ljudi su odbijalifunkcije u privredi, a oni koji su to prihvatali nisu bili u prilici da razviju svoje stvaralačkesposobnosti iz bojazni prema neosnovanim i nestručnim radničkim kritikama, koje su bileuvek društveno podržavane pa čak i podsticane. To je u privredi otvorilo prostor za infiltracijuosrednjih i nesposobnih ljudi, kao i promašenih političara na važne privredne funkcije. Takviprivredni rukovodioci, u nedostatku potrebnih sposobnosti, udvarali su se radnicima da bistekli njihovu naklonost i izbegli neprijatne radničke kritike. Političari su upravo takve

privredne rukovodioce isticali kao primer rukovodilaca koji uspešno razvijaju "samoupravne idemokratske radne odnose" u svojim preduzećima. Najkorisnije je bilo ne preduzimati ništau oblasti efikasnosti privređivanja, već se "zabavljati" na samoupravnim sastancima"razvijajući odnose". Bilo kakva inovacija tehnologije rada predstavljala je rizik izlaganjanestručnoj kritici samoupravnih organa, sa malim izgledima za bilo kakvu društvenupodršku. Tehnološke inovacije su se svele samo u izgradnji novih fabrika (kupovinom stranihlicenci) u kom periodu nema "kolektiva" pa ni samoupravljanja, l te nove tehnologije bi brzozastarevale jer nije bilo potrebnog praćenja razvoja tehnologije (inovacija) u uslovimasamoupravne prakse, što je dovelo do stagnacije privrednog razvoja.



75

Radna disciplina je svakodnevno opadala jer su zakoni iz oblasti rada štitili nerad ineradnike od "samovolje" privrednih rukovodilaca, a dobrom radniku nikada nije bilapotrebna zaštita od rukovodilaca. U tim uslovima, funkcija privrednog rukovodioca sve višese približavala političkoj funkciji a preduzeća pretvarala u društvene organizme koji treba dastvaraju "socijalističke samoupravne proizvodne odnose" umesto da stvaraju profit.

Radničko nezadovoljstvo celokupnim političkim sistemom sručilo se na privrednerukovodioce koji su društveno žrtvovani kao krivci za sve. U to vreme, privredom je kružioslogan (VIB): "Nema domaćih drama na pozorišnim scenama jer se one odigravaju u našimpreduzećima".

Nije istina, kako kaže Broz, da radnici nisu "poznavali svoja prava i dužnosti". Radnicisu odlično poznavali svoja dozvoljena prava i maksimalno su ih koristili, pa često izloupotrebljavali. Oni nisu koristili samo ona formalna zakonska prava koja su, aktivnošćupartije i drugih političkih funkcionalnih organa partije, bila prećutno zabranjivana, ali su zatoizbegavali izvršavanje svojih obaveza kao kompenzacije za uskraćena prava. Sticao seutisak da i ne treba raditi da bi se dobila plata, jer je ona više zavisila od političke i školskekvalifikacije nego od radnog doprinosa. Radnici su tada govorili: "Radio, ne radio, svirati

radio". Sve to Broz ne zna i ne vidi, a sigurno ga nije ni zanimalo. Onoga trenutka kada jeosvojio i učvrstio vlast u Jugoslaviji ona je prestala da ga interesuje, jer pred njim je stajaoneosvojen čitav svet.

Broz sa svojom kritikom funkcionisanja društvenog sistema ide samo do privrednogrukovodstva: "O životnim pitanjima radnika često se odlučuje u uskim poslovodnimkrugovima radnih organizacija, l to nerijetko u sprezi sa isto tako uskim krugom funkcionerau društveno - političkim zajednicama, dakle mimo delegatskog sistema....što zadržava moć državnog aparata i snažan uticaj izvršnih organa. A sve to pothranjuje ostatke birokratskihodnosa i jača tehnobirokratske tendencije." Svaka Brozova izgovorena reč je pažljivostudirana, jer su one predstavljale smernice šta valja činiti u sledećoj godini a da se neupadne u klopku "partijskog skretanja sa linije". Njegova ocena, da "uski poslovodni krugoviradnih organizacija" rešavaju sudbinu radnika, predstavljao je poziv na "borbu" protiv

privrednih rukovodilaca, koji su klasni neprijatelji radnika. Svaka proizvoljna ili nestručnakritika privrednog rukovodstva, pod okriljem takve Brozove kvalifikacije, dobijala je političkupodršku i samim tim postajala opravdana. Data je definitivna kvalifikacija i određen krivac. Ako je radnik nezadovoljan zna se ko je kriv: privredni rukovodioci! Time je Broz sebeunapred izolovao od bilo kakve odgovornosti za sopstvene promašaje, i ujedno zaštitio svojudvorsku kamarilu, i institucionalne organe partije i vlasti koji su mu verno služili u očuvanjunjegove totalitarne vlasti. Ujedno je i pripretio funkcionerima u društveno političkimorganizacijama koji "sarađuju" sa privrednim rukovodiocima ocenjujući to kao "spregu" protivinteresa radničke klase. Bila je to u stvari poruka: ne uvlačite političke strukture u teprobleme; ostavite privredne rukovodioce same u oblasti odgovornosti.

Bio je to period kada je Kardelj dao ideju o "borbi protiv birokratije" i "odumiranju

države". Širom zemlje pravili su se vicevi na temu "odumiranje države", a to je, u suštini, biloplanirano slabljenje federalne države i njene birokratije, a samim tim jačanje snagerepubličkih država. Očigledno je to bila priprema za razbijanje Jugoslavije. Broz to podržava,izgovorenim kritikama "moći državnog aparata i ...izvršnih organa", i time otvara političkopolje separatizma. Broz je tada imao 87. godina, pa se može postaviti pitanje da li je biosvestan posledica svojih novogodišnjih direktiva. Možda su mu njegovi partneri (Kardelj ikompanija) podvalili, a on star to prihvatio ne shvatajući o čemu se radi. On je tada biopotpuno izolovan i sigurno je postao marioneta u rukama svojih intimnih suvlasnika u vlasti.Da li je bio svestan ili nije bio svestan posledica tih svojih reči, konačno, to postaje



76

irelevantno za njegovu odgovornost, jer on je te reči izgovorio kao predsednik države,funkcije koje se nije hteo odreći i pored svoje nesposobnosti. A možda je intimno u sebimislio: neka posle mene bude potop! Kada se Jugoslavija raspadne postaće još veći usećanjima naroda kao sinonim jugoslovenstva. Sigurno je u poslednjim danima života biointenzivno opsednut brigom o svojoj istorijskoj figuri koju ostavlja za sobom.

lako je sam trideset četiri godine suvereno vladao Jugoslavijom, pred smrt jeodjednom otkrio važnost kolektivnog vladanja: "...hteo bi i ovom prilikom istaći važnostkolektivnog rada i odgovornosti. To je jedna od bitnih karakteristika naše samoupravnedemokratije, a za našu višenacionalnu zajednicu i jedna od osnovnih pretpostavki njenestabilnosti. Kolektivni način rada znači jedinstvo misli i akcije, što je od posebnog značaja zadelovanje Saveza komunista. U proteklom periodu još više se potvrdilo da je dogovaranje isporazumevanje ne samo najdemokratskiji nego i jedino mogući način samoupravnogusklađivanja odnosa u federaciji, meću republikama i pokrajinama, i u društvu uopšte." Štose tiče kolektivne odgovornosti, bio je iskren. Vladajući autokratski Jugoslavijom, ipak nikadanije prihvatao svoju ličnu odgovornost. Za svoje propuste i greške uvek je nalazio krivca uspoljnjim ili unutarnjim neprijateljima, ili pak u redovima partije, u ljudima koje je predviđao za

"politički odstrel" jer su mu smetali u njegovoj neprikosnovenosti, ili u ogromnoj masivanpartijaca, posebno intelektualaca. Ali, otkuda sad to da Broz, apsolutni samodržac, pred

svoju smrt, ističe "važnost uvođenja kolektivnog rada" kao "jedino mogući načinsamoupravnog usklađivanja odnosa u federaciji". Očigledno je bio svestan činjenice da secela društvena struktura Jugoslavije održavala zahvaljujući njemu i njegovomapsolutističkom autoritetu i diktatorskom režimu. Ne treba sumnjati u njegov talenatpredviđanja. Znao je on šta će nastupiti u Jugoslaviji kada on nestane, pa je režirao narodnubudućnost i obezbeđivao svoje vladanje i posle sopstvene smrti. Zato je, još za života,zakonima predvideo kolektivnu instituciju, tzv. Predsedništvo, koje će, posle njegove smrti,preuzeti njegove funkcije i upravljati državom. To telo je bilo sastavljeno od prvih republičkih ipokrajinskih političkih ljudi, koji su ujedno bili nosioci i izvršnih vlasti. Oni su bili konstituisanikao telo koje će međusobno podeliti njegovo nasleđe, i oni su to "uspešno" obavili

razbijanjem Jugoslavije.Broz nije bio državotvoran političar. Njega je Jugoslavija interesovala kao država

kojom je on vladao i koja mu je služila kao sredstvo za obezbeđivanje njegovog basnoslovnoluksuznog života kao i za njegovu ličnu ulogu i politički prestiž na svetskoj političkoj sceni.On je, kao Hrvat, duboko saosećao sa težnjama hrvatskih političara, pa i znatnijeg delahrvatskog naroda, za sopstvenom državom. On ih je i podržavao u periodu svoje političkeborbe protiv kraljevine Jugoslavije, sarađujući i sa hrvatskim separatističkim pokretima.Komunisti to, uostalom nisu ni krili. Na tu temu, u svojim novinama "Proleter", pišu: "Uposljednje vrijeme počinje da se širi osobito u Lici i sjevernoj Dalmaciji ustaški pokret protivsrpskih okupatorskih vlasti. Bilo je više sukoba između naoružanih ustaša i žandara...KodGline gde je bila seljačka pobuna bilo je prema vijestima odatle, 15 mrtvih i 16 ranjenih... Izsvih tih vijesti...vidi se da situacija u Jugoslaviji postaje iz dana u dan sve ozbiljnija. Glad,bijeda i teror režima nad stanovništvom prevršile su već sve mjere i seljaci dovedeni doočaja bježe u šumu i sa puškom u ruci počinju da se bore protiv velikosrpskogzuluma...Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavljase potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komunisteda taj pokret potpomognu, organizuju i predvode."127

Saradnja Broza sa ustašama je dokumentovano dokazana. Osnova te saradnje jezajednički interes rušenja Kraljevine Jugoslavije i borba protiv "velikosrpske hegemonije".KPJ je vodila" politiku usmerenu protiv nacionalnih interesa srpskog naroda, koji je krvavim



77

ratovanjem i ogromnim žrtvama oslobodio Bosnu i Hercegovinu, Sloveniju i Hrvatsku odaustrougarske okupacije, i time ostvario svoj vekovni san da srpski narod živi u jednoj državi.Osvojivši vlast, Broz je sačuvao Jugoslaviju ali ne zbog nacionalnih interesa srpskog narodaveć zbog sopstvenih interesa. Time je izdao interese hrvatskih komunista (Hebrang) koji sutežili sopstvenoj državi. Vladajući neprikosnoveno Jugoslavijom, nastavio je dalje da vodi

antisrpsku politiku. Na primer: krvožedno uništavanje svakog srpskog nacionalnog pokreta,dok se daleko blaže i bezbolnije postupalo sa nacionalnim pokretima drugih naroda uJugoslaviji. Treba pomenuti zabranu povratka srpskiih izbeglica na Kosovo i Metohiju, pa čaki trgovanje tim teritorijalna sa Albanijom; razbijanje srpske državne teritorije autonomnimpokrajinama i priznavanjem (Ustavom iz 1974. godine) pokrajinama status "konstitutivnihelemenata federacije". Dozvoljeno je nesmetano naseljavanje Kosova i Metohijestanovništvom iz Albanije da bi srpski narod na teritoriji svoje državne kolevke postaonacionalna manjina, itd. Broz je pripremio ili barem dozvolio da se pripremi raspadJugoslavije, jer je to bio interes svih komunističkih nacionalnih političkih oligarhija izuzevSrbije. Kao jedan od primera može se navesti organizovanje tzv. "teritorijalne samozaštite"što nije bilo ništa drugo nego slabljenje federalne armije i naoružavanje republika zaplanirane secesije. 1937. godine, Andrija Hebrang, u skladu sa politikom KPJ zaključuje

ugovor sa ustašama o saradnji na rušenju Kraljevine Jugoslavije. "Tako će Valter, jošnepoznat kao Tito, uživati zaštitu ustaškog pokreta...Posebno je interesantna beleška ocenzuri ustaške štampe početkom rata. U tom uputstvu jasno piše: "...ni u jednom tiskopisune može se do zadnjega pominjati ime Tito, ni ime Broz..." U svom radu Stephen Clissild"Whiri Wind", London, 1949., na strani 24. piše o dolasku Broza u Beograd 1941. godine. Onističe da je "jednog sjajnog majskog jutra, brzim vozom iz Zagreba ušao Josip Broz - Tito uzemunsku stanicu....Tita na putu nije niko ometao, ni ustaše ni Nemci." Sve to neodoljivopodseća na slučaj kada su Nemci, blindiranim vozom, prevezli Lenjina kroz Nemačku da bimu omogućili odlazak u Rusiju - neprijateljsku zemlju, radi podizanja revolucije i tako oslabilirusku vojnu snagu. Uvezli su tada u Rusiju boljševizam, tu kugu XX veka. Možda su i ustašeposlale Broza da izazove građanski rat u Srbiji saglasno sporazumu koji su zaključili saHebrangom i Bakarićem o formiranju komunističke partije u Nezavisnoj Državi Hrvatskojposle okupacije Jugoslavije, odnosno 17. aprila 1941.godine, kojim je predviđeno dakomunisti neće preduzimati nikakve akcije protiv NDH.128

Josip Boljkovac, bivši ministar hrvatske policije, potvrdio je da je Broz znao za planhrvatskih komunista o osamostaljenju Hrvatske i njeno izdvajanje iz Jugoslavije. To jepripremano čitavih 25 godina pre Brozove smrti, sa ustašama u emigraciji uz podršku ipomoć Nemačke. Boljkovac objašnjava i svoj rad na pripremama za secesiju Hrvatske: "Zamoje razgovore sa Nijemcima u prvo su vrijeme znali samo Ivan Stevo Krajačić, Tito iTripalo, koji je bio koordinator. Tripalo je nosio Titu pisma na Brdo kod Kranja. To je bilastroga tajna za koju nisu smjeli saznati Rusi. Još je bila aktuelna Brežnjevljeva postavkaograničenog suvereniteta, koja je Hrvatsku tretirala kao republiku koja ne može ni s kimesklapati ugovore. Tito nije htio zaoštravati odnose sa Rusima i na kraju nam je rekao da

vimamo odriješene ruke i da idemo u Njemačku..."129 Verovatno je Brozov uslov Hrvatimabio da se plan realizuje samo posle njegove smrti, što je očigledno ispoštovano.

Uostalom, ko srne i može osporavati pravo svakog pa i hrvatskog naroda nasopstvenu državu. Ali u momentu kada je stvorena šansa da Broz prigrabi vlast u Jugoslaviji,on se gr čevito bori protiv svakog nacionalizma i separatizma, naročito srpskog naroda kaodržavotvornog, jer država kojom će on vladati treba da bude što je moguće veća. Ta njegova"državotvornost" izvire iz njegovih ličnih ambicija i interesa a ne iz istinske želje za"ujedinjenjem južnoslovenskih naroda u jednu državu". Država kojom on vlada treba da



78

bude i međunarodni faktor a njena veličina limitira takve mogućnosti. Otuda njegoveneostvarene ideje (1945.) o ujedinjenju Jugoslavije sa Bugarskom i Albanijom i stvaranjebalkanske konfederacije kojom bi on vladao. Da bi Albaniju pridobio za tu svoju idejuobećavao im je na poklon Kosovo i Metohiju, srpsku državnu teritoriju i delio žito krvavooteto od srpskih seljaka. Pred njim je tada tek predstojala borba za sopstvenu svetsku

političku ulogu. To je osetio lukavi Staljin, sličan Brozu po karakteru i ambicijama, i zato jenjihov sukob bio neizbežan. Prilikom njihovih prvih susreta rekao mu je da će on sigurno biti,posle njegove smrti, vođa međunarodnog radničkog pokreta. Lukavi Staljin time nije hteoustoličiti Broza kao svoga naslednika, već ga je iskušavao da bi prozreo njegove ambicije. Ali Broz nije imao vremena da čeka njegovu smrt, niti je bio marksistički dogmatičar kaoStaljin, da bi ga titula "vođe međunarodnog radničkog pokreta" preterano oduševljavala.

Da je Broz bio državotvoran on je mogao, svojim ogromnim autoritetom u Jugoslaviji iu svetu, obezbediti budućnost Jugoslavije. Ako je to mogao diktator Franko, obezbeđujućipolitičku klimu i određujući svog naslednika, svakako je to, još i više, mogao Broz. Međutim,to njega nije interesovalo već je svu svoju vlast bacio među ambiciozne, regionalnepolitičare željne vlasti, kao kost među gladne pse. Raspad Jugoslavije je bio neminovan ali

je i neminovno bilo da narod priča: "Eh, da je Tito živ, postojala bi Jugoslavija, ne bi bilo ratai ovog međusobnog masakra, ne bi bilo sankcija....itd., i mi bi lepo živeli kao- što smo živeli

za njegovog života." Očigledno da je Broz i posle svoje smrti uspeo da stvori budući istorijskipojam 'Titovo doba" koje će se pominjati kao i "Periklovo doba". Sve što nije valjalo bićezaboravljeno a ostaće u sećanju samo ono što je on želeo da ostane. To se zove "uspešanpolitičar".

Broz dalje, u svojoj novogodišnjoj poruci, priča o privrednom razvoju zemlje gde opetu starom maniru "svakoga dana, u svakom pogledu sve više napredujemo", mada je svimapoznata privredna recesija i štetan uticaj ZUR-a na kretanja u privredi. Opet smo "postigli nizveoma vrijednih rezultata": "Ukupna ekonomska aktivnost odvijala sa čak dinamičnije negošto je bilo planirano. Procenjuje se da je industrijska proizvodnja porasla za 8 odsto, apoljoprivredna za 5 odsto. Zaposleno je preko dvjesta hiljada novih radnika, povećana je i

produktivnost rada, lako ne u dovoljnoj mjeri....Poboljšani su uslovi života i rada naših ljudi igrađana. Vrijednost ovih dostignuća utoliko je veća što su ona ostvarena u godini ozbiljnemeđunarodne ekonomske krize ... No, naš razvoj bio je praćen i teškoćama koje su senaročito ispoljile u visokoj inflaciji i zaoštravanju problema u oblasti deficita platnog bilansa.Uzroci ovih teškoća su djelimično u već pomenutim nepovoljnim međunarodnimokolnostima, ali su i posljedica naših unutrašnjih propusta i slabosti. Politika ekonomskestabilizacije nije u nekim sredinama ozbiljno shvaćena. Izostala je potrebna organizovanost iefikasnost u primjeni novih sistemskih rješenja i dogovorne ekonomske politike." U istovreme, dok Broz ovako optimistički ocenjuje stanje u našoj privredi i državi, naša država jebila pred bankrotom. Država je preživljavala na inostranim kreditima, koje je bilo sve težedobiti, jer su pretežno služili za pokrivanje državnih troškova i drugih neproizvodnih potreba.Prikazan rast proizvodnje jeste posledica inflacije a ne stvarnog fizičkog obima proizvodnje,a inflacija jeste posledica štampanja fiktivnog novca za pokrivanje budžetskih rashoda iplatnog deficita države. Pri tome treba imati u vidu da svako štampanje novca (inflacija)znači dodatno i nevidljivo oporezivanje građana. Standard stanovništva je bio u opadanju,što je i normalno, jer je u ranijem periodu bio nerealano visok, i nije bio pokriven rezultatimarada. Trošilo se sve čime su se mogli finansirati troškovi države i pokrivati gubici u privredi,pa su čak potrošeni penzioni fondovi i devizna štednja građana.. Broz želi da se ovekovečizlatni period njegove vladavine koristeći sve moguće resurse za finansiranje skupe države ineefikasne privrede, po cenu zaduživanja i naših unuka. Uspeva i u tome, pa narod danas



79

govori: "E, dok je Tito vladao ovom zemljom, primala se redovno plata (i penzije) kojom semoglo lepo živeti, a i nismo se bili pretrgli od rada. Imali smo besplatnu zdrastvenu zaštitu ilekove više nego što je potrebno. Moglo se naći zaposlenje za decu uz malo protekcije. Ko je hteo, mogao je da ide na godišnji odmor i na more. Sada, kad on više nije živ, nastupila jepropast. Platu ne znaš kada ćeš primiti, nema lekova već mora da se kupuju, penzije male i

neizvesne, nema posla iako bi svi sada radili, zaposlenje dece možeš samo da sanjaš, a zamore možeš da pitaš da li je još uvek slano." Tako misli nesrećni srpski narod a da nijesvestan da današnjim teškim životom plaća "Titovo zlatno doba".

On dalje ističe kako je "zaposleno dvesta hiljada novih radnika i porasla produktivnostrada". Privreda je odavno smanjila prijem radnika zbog stagnacije, niske produktivnosti radai pojave viška zaposlenih radnika. Zato su otvorene granice da bi inostranstvo apsorbovaloradnu snagu koju jugoslovenska privreda nije mogla da zaposli zbog zaostajanja u razvoju.To je tada prikazano kao izraz demokratizacije režima, l pored toga broj nezaposlenih je biostalno u porastu jer rezultati emigracije i "bele kuge" nisu mogli da spreče propadanje jugoslovenske privrede. U to vreme, donet je zakon kojim se privreda obavezivala da svakegodine prima određeni broj pripravnika, kako bi se obezbedilo barem delimično

zapošljavanje omladine. Time se, normalno, dalje povećavala neproduktivnost rada uprivredi uprkos Brozovoj tvrdnji da produktivnost raste.

Kao neprikosnoveni poglavar države daje dijagnozu uzroka takvog stanja i konstatuje"da je nedovoljno ozbiljno shvaćena ekonomska stabilizacija", a ćele godine se privredazabavljala, po zahtevima i nalozima partijskih komiteta, pisanjem nekih programastabilizacije koji nikome nizašta nisu mogli poslužiti. A drugi je uzrok, po njegovoj oceni, bio utome što je "izostala potrebna organizovanost i efikasnost u primjeni novih sistemskihrješenja i dogovorene ekonomske politike". Te godine cela privreda je bila zaposlena"ourizacijom" koja je razbila tehnološke celine i pretvorila preduzeća u zbir samoupravnoprivatizovanih butika u kojima je gledao svako svoj interes. Izgubio se zajednički interespreduzeća, koji se po pravilu, jedini pojavljuje na tržištu kao nosilac društvene reprodukcije.Ta večita zabluda komunista da se novim organizacijama ili sistemskim rešenjima, u

okvirima društvene svojine, može povećati efikasnost privrede, dovodila je do stalnihpromena koje su samo pospešivale dalje stvaranje nestabilnosti privrede i porast birokratije.Ta Brozova dijagnoza bila je kao kada bi lekar čoveku otrovanom gljivama propisivao te istegljive kao lek. Šta se drugo i moglo očekivati kada je on, kao uostalom svi komunisti, biototalni analfabeta u ekonomskim naukama. Zemljom je kružio slogan: Treba stalno menjatida bi ostalo isto!

Broz se u svom novogodišnjem govoru dotiče i pitanja raspodele "dohotka" u privredi,toj jedinoj oblasti u kojoj ima mesta socijalističkim principima. "Nisu retki slučajevi da se neostvaruju dosljedno usvojene odluke i planovi, posebno dogovori i sporazumi u oblastiraspodjele dohodka." Ta kategorija "dohodak" je jedinstvena jugoslovenska kategorija kojuekonomska nauka ne poznaje. Obrazloženje za uvođenje ove "nove" ekonomske kategorije

nalazilo se u jedinstvenom samoupravnom sistemu rukovođenja i upravljanja privredom.Pošto radnici upravljaju društvenim sredstvima koja su im data na korišćenje nestajeklasičan odnos radnik -poslodavac, koji je karakterističan za kapitalističke odnose uproizvodnji, gde je kapitalista vlasnik sredstava za proizvodnju. Pošto u samoupravnomsocijalizmu radnik upravlja društvenim sredstvima za proizvodnju, taj odnos se menja uodnos radnik - radnik, pa stoga ni zarade radnika ne mogu biti trošak proizvodnje. U takvimproizvodnim odnosima radnik se pojavljuje i kao upravljač i kao proizvođač pa njegovazarada predstavlja njegovo učešće u novostvorenoj vrednosti, i ne može se tretirati kaosastavni deo cene koštanja proizvodnje. Time je "suštinski izmenjen" društveni karakter



80

položaja radnika koji kao upravljač i proizvođač raspolaže svojim rezultatima rada i svojimodlukama određuje visinu svojih zarada. Takva su bila politička obrazloženja "novog sistemaraspodele" koja su stvarala utisak kod radnika da je on zaista oslobodio svoj rad odeksploatacije, da je njegov rad prestao da bude roba, a on postao svestan činilac procesaproizvodnje od koje zavisi njegova sudbina. Ceo svet je bio iznenađen ovom koncepcijom,

pa su razne delegacije posećivale Jugoslaviju da se uvere u istinitost tog "čuda".U stvari, radilo se o još jednoj prevari komunističkih političara i njihove birokratije, jer

se u toj oblandi "socijalističke i samoupravne raspodele" krila namera da se obezbedeprihodi za finansiranje skupe komunističke države. Do uvođenja novog sistema, zaraderadnika su bile sastavni deo cene koštanja a država se finansirala oporezivanjem dobiti(razlika između prihoda i cene koštanja). Novim sistemom predviđeno je da se iz cenekoštanja isključe zarade radnika i tako je utvr đena još jedna nova ekonomska kategorijanazvana "troškovi poslovanja". Kad se oni oduzmu od prihoda dobija se famozni "dohodak",koji u suštini predstavlja raniju dobit uvećanu za zarade radnika, l tek sada nastupa suštinacele podvale. Država oporezuje dohodak kao ukupan rezultat proizvodnje u kome su izarade radnika, i na taj način prvo: povećava osnovicu za oporezivanje; drugo: dodatno

oporezuje zarade radnika; treće: oporezuje izdvajanja za socijalno i penziono osiguranje;130četvrto: daje prioritet državnim prihodima ispred zarada radnika i peto: obezbeđuje prihod

državi i u slučajevima da preduzeće ima gubitak (na primer kada "ostatak dohodka" posleoporezivanja, odnosno izdvajanja za državu, ne može da pokrije već isplaćene zaraderadnika). Ostvaren je neviđen sistem eksploatacije radnika pod formom "oslobađanja rada".O tom "dohotku" govori Broz i nešto prigovara, verovatno zabrinut zbog nedostatka novca zafinansiranje svoje najskuplje države, i potreba najskupljeg vladara na svetu. Pa zato dodaje:"Ima negativnih pojava i kod samih preduzeća. l među njima ima onih koji su glasniji utraženju svojih prava nego u ispunjavanju svojih obaveza". Prevedeno na običan govor, hteo je da kaže da ima zarada radnika koje nisu rezultat rada nego usp'ešnosti u nadvikivanju na"zborovima" u preduzećima. Broz bi imao pravo da to kaže radnicima, pod uslovom da nijeizgrađivao sistem koji je privredu doveo u feudalni odnos prema državi. Ovako, slobodno

možemo konstatovati da se ni jednom radniku u Jugoslaviji nije moglo reći da nije zaradiosvoju platu dokle god je izdržavao i trpeo na svojim leđima Brozovu "Keopsovu piramidu" oddržave.

Dalje, on autoritativno naređuje: "U žiži našeg interesovanja i dalje treba da budupolitika ekonomske stabilizacije i razvijanje socijalističkih samoupravnih odnosa. Ti zaključcisu osnovne smernice za ponašanje svih društvenih činilaca u narednoj godini, pa i duže....Utom cilju, neophodno se odlučno orijentisati na povećanje obima i kvaliteta proizvodnje, namenjanje njene strukture, kao i na jačanje položaja naše privrede u međunarodnoj podelirada, prije svega bržim povećanjem izvoza." Ovim recima je Broz odredio zadatke privredikoji jedne druge onemogućavaju. Treba dalje jačati socijalističke samoupravne odnose, kojirazaraju radnu disciplinu, i pri tome povećati obim i kvalitet proizvodnje. Treba izvršavatisvoje obaveze prema državi, i tako ostati bez sredstava za modernizaciju tehnologije rada, ipri tome menjati strukturu proizvodnje. Treba povećati izvoz jugoslovenske robe sa cenamau koju je ugrađena najskuplja država i sav samoupravni nerad i aljkavost. Bez obzira što jeto ekonomski nemoguće, pošto sada nije u pitanju politička već privredna odgovornost, Brozovde traži ličnu a ne kolektivnu odgovornost: "Međutim, odgovornost mora biti konkretna. Nemože svako odgovarati za sve. Moramo osigurati da se uvek zna ko za šta odgovara." Upolitici Broz zastupa tezu kolektivne odgovornosti ali u privredi traži ličnu odgovornost. To semože nazvati "dvostrukim moralom", ako se o nekom moralu uopšte može govoriti.



81

U svom poslednjem obraćanju narodu on se brine za svetski mir: "lako svet ulazi unovu godinu sa mnogim problemima, od kojih neki pretstavljaju i direktnu opasnost za mir, jase nadam da će nastupajuća godina otvoriti povoljniju perspektivu izgrađivanja boljihpolitičkih iekonomskih međunarodnih odnosa." On je opsednut time da je on političarsvetskih razmera i zato svojim poslednjim recima izražava zabrinutost i nadu da će se ipak

sačuvati svetski mir, ostavljajući zemlju kojom je vladao skoro 35 godina u ekonomskoj krizi,prezaduženosti, sa nesnošljivo skupom državnom birokratijom i politički pripremljenu zagrađanski rat i raspad.

Taj njegov poslednji govor, kojim se obratio narodima Jugoslavije, sadrži oko 2.000reči, i u njemu nema ni jedne jedine reči koja bi se mogla nazvati iskrenom ili istinitom. Onodlazi u večnost istorije ostavljajući ljude koji su ga voleli i poštovali sa neostvarenom nadomu "srećniju budućnost" koja je daleko udaljenija nego što je to bila kada je on postaosvemogući vladar Jugoslavije. Pa čak ni na svoju nadgrobnu ploču nije stavio crvenupetokraku zvezdu, taj simbol međunarodnog radničkog pokreta, pomoću koga je prigrabiovlast i vladao 35 godina Jugoslavijom. Bila je to njegova poslednja, posmrtna poruka: Janikada nisam bio komunista! Bio je u stvari mason!

Verovatno je ta poruka jedina istina koju je uputio svojim podanicima, narodu kojim jevladao, i čiju je budućnost uništio. Njegovi biografi se upinju da dokažu da je bio agentNKVD-a, vojni obaveštajac Austrougarske školovan u Ptuju, agent Intelidžens servisa, da jebio i saradnik ABVER-a, mason, agent Vatikana itd. Ako je sve to i bio, a teško je dokazati,izvesno je samo da nikome nije bio veran i nikome nije verovao. Broz je isključivo bio veransamome sebi, a sarađivao je sa svakim ko je hteo i mogao da mu pomogne u stvaranjunjegove političke karijere, u osvajanju vlasti, i vladanju. Ako je tako, a tako je, ne treba sečuditi, ili čak zaprepašćivati, na Brozovoj saradnji ili kontaktima i dogovorima sa bilo kim. M.Jokić tako iznosi podatke da je Broz po nalogu Čer čila, povukao Peka Dapčevića sa jugoslovenskim diverzantskim jedinicama iz severnog Epira, i objašnjava: "On (Broz-nap.B.L.) to mora da učini zbog ličnog ugleda. Čer čil je vrlo dobro znao ko je Josip Broz, a to nijeprvi put da ga Čer čil kontroliše. Početkom 1944. godine, on sa Čer čilom ima tajni dogovor u

Vatikanu, uz pomoć samog Pape. Broz tajno boravi u Vatikanu u pratnji isključivo engleskihoficira. Niko od naših tamo nije bio prisutan...Iste godine oni se sreću u Napulju, ali i uVatikanu. Prvi susret (u Napulju) je javan, a drugi je održan u najstrožoj tajnosti....U stvari, uVatikanu oni Broza proveravaju, žele da doznaju njegove prave namere u odnosu naSovjetski Savez, budući da već davno znaju da igra dvostruku ulogu."131 Pitanje je kada ćese, ili da li će se ikada, saznati šta su bile teme ovog sastanka. Možda je tada postao članvatikanske masonske lože! Ali ne treba biti preterano mudar da bi se zaključilo da Brozsigurno nije Čer čilu obećao kako će se, kad preuzme vlast u Jugoslaviji, boriti za intereseSovjetskog Saveza protiv Engleske ili da će zavesti u Jugoslaviji sovjetski društvenisistem132 , kao što Papi sigurno nije obećao da će u Jugoslaviji širiti pravoslavlje i zalagatise protiv interesa katoličkih vernika. Pre bi se moglo pretpostaviti suprotno, jer Brozu suvažni Papa i Čer čil za njegove planove prigrabljivanja vlasti i doživotno vladanje.Obezbeđujući podršku zapadnih zemalja i Vatikana (masona), Broz sigurno nije izneverionjihova očekivanja. Za njega ništa nije neodgovorno, bezobzirno i besavesno, ako je korisnoza njegovu političku karijeru. On nikada ni za koga nije radio -sve što je radio, radio je samoza sebe i svoju korist.

Brozov tajanstveni boravak u Vatikanu, po svojoj prilici, objašnjava Borisav Jović usvojoj knjizi "Poslednji dani SFRJ" gde navodi razgovor sa Slobodanom Vučetićem onjegovom intimnom sastanku sa Zoranom Nenezićem: "...Nenezić se pretstavio kao članmasonske lože 32. ranga. Najviši mogući rang je 22. U tom, najvišem, rangu nalaze se Buš i



82

mnogi drugi uticajni ljudi današnjice.....Na pitanje Slobodana Miloševića da li je istina da jeTito bio mason, Vučetić je odgovorio da jeste i da mu je rekao ne samo da jeste bio mason,nego da je pripadao najreakcionarnijoj-vatikanskoj loži i ostao joj je do smrti veran. Nenezić je prokomentarisao: Samo je šteta što je toliko dugo živeo. "133

Kao Hrvat, i još tome Zagorac, nije mogao da voli Srbe, iako je veštim obmanamauspeo da ubedi veći deo srpskog naroda u svoju nadnacionalnost i svoje jugoslovenstvo. Alinjegova dela govorila su suprotno. "Josip Broz je, neposredno posle Brionskog plenuma,došao na trg Bratstva i jedinstva u Prištini. Tada je rekao, svojim ušima sam slušao: "Vi steovde većina; svi moraju da nauče...albanski jezik. Vi imate pravo na zastavu i niko to pravone može da vam oduzme....Ko neće da nauči vaš jezik može odavde da ide."134 Pri tome jezaboravio da je još 1947. godine zabranio Srbima izbeglim sa Kosova u toku II svetskograta, da se vrate na svoju pradedovsku teritoriju. Uporedo sa tim dozvolio je nekontrolisanonaseljavanje te iste teritorije stranim državljanima iz Albanije. Progoni Srba sa Kosova iMetohije su počeli 1941. godine, pod okriljem italijanske i nemačke fašističke okupacije, alisu nastavljeni i posle 1945. godine, i još uvek traju. Brozu nije padalo na pamet da takve reciuputi Srbima u Hrvatskoj na teritorijama gde su bili većinski narod. Proterivanje Srba iz

Hrvatske i Bosne i Hercegovine, otpočeto 1941. godine, nije bilo prekinuto za sve vremeBrozove vladavine. Ono se prikrivalo kroz kolonizaciju Vojvodine i drugih krajeva Srbije pod

skrivenim pritiscima raznih vrsta. Danas smo svedoci konačnog proterivanja preostalih Srbaiz Hrvatske, pa i sa Kosova, što je svakako posledica i Brozove antisrpske politike.

Broz je bio genijalni majstor obmane. Kada se razboleo, nikada, niko i nigde u svetunije doživeo toliko sveopšte brige za svoj život. Hiljade pisama su stizala iz ćele zemlje pa isveta, sa željama za brzo ozdravljenje. Januara, 1980. godine, kragujevčani šalju Brozu 75knjiga zbirke od 120.000 pisama, koja su samo deo poslatih pisama, sa porukom: Ozdravinam što pre!135 Jedna nepoznata Egleskinja šalje pismo: "...prilazem dve funte, jer to jenajviše što mogu. Molim vas da kupite za taj novac nekoliko cvetova i stavite ih u sobupredsednika Tita." Telegrami sa nadom za brzo ozdravljenje stižu iz celog sveta. PredsednikSAD piše: "Upravo sam primio vest da ste operisani. Želim da znate da su u ovom trenutku

moje misli i molitve sa vama". Papa Ivan Pavle II šalje iskrene želje za brzi oporavak iozdravljenje. Britanska kraljica Elizabeta II piše: "Sa zabrinutošću sam čula o Vašoj bolesti išaljem Vam najtoplije dobre želje za brzi oporavak". Generalni sekretar RKP i predsednik SRRumunije, Čaušesku piše:" Saznavši za lečenje kojem ste podvrgnuti, upućujem Vam izsveg srca, dragi druže Tito, u ime rumunskog naroda i u svoje lično ime najtoplije želje zabrz i potpun oporavak". Ceo svet kao da je zahvatila panika: razboleo se Tito! Dnevni listovičitavog sveta na svojim prvim stranicama su obaveštavali o stanju njegove bolesti. NikadaJugoslavija nije imala toliki publicitet u svetu. Pisalo se o veličini njegove političke ličnosti iisticale njegove zasluge za stvaranje tri glavna temelja Jugoslavije: nesvrstanost,samoupravljanje i samozaštita. Herald Tribjun piše: "Tito je poslednji od velikih istorijskihvođa drugog svetskog rata i revolucionarnog talasa koji ga je sledio. On je, po predsednikuKarteru, poslednji politički div ovog veka, čovek retke snage, retke mladosti, retkehrabrosti...". Očigledno je da Tita poznaje ceo svet i to u svetlu jugoslovenske propagande osvom predsedniku.

Koliko je utrošeno nacionalnog prihoda Jugoslavije da bi se postigla takva njegovaestradna popularnost? Jugoslavija je u drugom planu iza Broza. Putujući po svetuJugosloveni su stalno nailazili na problem objašnjenja iz koje zemlje dolaze. Ne zna svet šta je to Jugoslavija, poneko zna i kaže: "Da znamo, glavni grad vam je Prag", ali samimpominjanjem imena "Tito" sve je jasno. Jugoslavija nije činila Broza velikim, već je Broz činioJugoslaviju velikom - jugoslovenskim novcem. Sa novcem se u svetu sve može postići, pa i



83

od bravara stvoriti medijsku istorisku ličnost, jednu od najvećih u XX veku. Pogotovo akonovca ima dovoljno i pri tome se ne štedi. Politička estrada funkcioniše kao i svaka druga.Od starlete novcem možete vrlo lako stvoriti svetsku divu. Treba samo imati dosta novca i neštedeti. Ako možete da platite da vaša slika izlazi svakodnevno u nekom od svetskih dnevnihlistova, čak i bez teksta, postaćete vrlo brzo popularna svima znana ličnost. Popularnost nije

stvar zasluga već promocije. Direktor spoljne trgovine kompanije "Vesfinghaus", 1971.godine, nije nikada čuo za Nikolu Teslu, na čijim patentima je stvorena ta kompanija, ali jesve znao o Josipu Brozu. Sećanje na Teslu je u Americi potiskivano, zbog njegovogslovenskog (srpskog) porekla, sa namerom da njegovo ime u SAD zauvek ode u zaborav, aBrozova jugoslovenska birokratija nije ništa preduzimala da to spreči. Bila je zauzetareklamiranjem Broza.

Njegova sahrana je bila spektakl kakav svet još nije doživeo. Na Brozovoj sahraniprisustvovalo je 209 delegacija iz 127 zemalja; 122 državne delegacije, 68 delegacijapolitičkih stranaka, 4 delegacije oslobodilačkih pokreta, 9 delegacija međunarodnihorganizacija i 6 ostalih delegacija. Bilo je prisutno 38 šefova država, 5 prinčeva, 7potpredsednika republika, 6 šefova nacionalnih parlamenata, 10 predsedika vlada, 3

potpredsedika vlada, 12 ministara spoljnih poslova, 20članova vlade i 21 državni funkcioner.Brozovom odru poklonili su se 4 suverena kralja, 6 prinčeva, 31 predsednik republike, 10

podpredsednika republike, 11 predsednika nacionalnih parlamenata, 22 premijera, 12zamenika predsednika vlade, 47 ministara spoljnih poslova i veći broj članova vlade. Svi suoni došli da učine svoju poslednju počast svom kolegi, uspešnom političaru, kome su sedivili zbog njegove doživotno neograničene vlasti i kome su intimno sigurno zavideli nanjegovom bogatstvu.

Povodom Brozove smrti Miroslav Krleža piše: "Bio je sretan čovjek. Ni jednogtrenutka nije posumnjao u svoje ideale, a ostvario ih je više od svega o čemu su pokolenjanaših pjesnika, političara, vladara i vojskovođa maštala vekovima".137 Čitajući ovaj tekstčovek se mora pitati: da li je Broz uspeo da obmane i tog starog lišća koji je uspevao da, kaopomodni levičar, lepo živi u Austrougarskoj, za vreme Kralja Aleksandra, Kneza Pavla, za

vreme ustaša i Ante Pavelića, pa i za vreme Broza, iako je odbio da učestvuje u njegovojrevoluciji. Krleža je dobro poznavao Broza, još iz austrijske vojno obaveštajne škole uPečuju.138 Ne, njega nije prevario! Krleža lepo kaže da je Broz bio srećan čovek, ali nekaže da je bio pametan, vredan ili sposoban. On samo ističe da je Broz bio srećan. Osećase u tome i malo zavisti, verovatno zbog sopstvene neostvarene želje za Nobelovomnagradom. Krleža dalje priznaje da je Broz ostvario svoje ideale u koje nikada nije sumnjao.Krleža zna da Broz ni slučajno nije ostvario ideale komunističke utopije, ali ipak tvrdi da jeostvario svoje ideale. On očigledno pravi razliku između Brozovih ideala i ideala radničkeklase i besklasnog društva koje treba da nas izvede iz carstva nužnosti u carstvo slobode.Brozovi ideali nisu i ideali proletarijata. Krleža nam jasno kaže da je Broz ostvario svojeideale da raskošno živi, da je slavan, da bude bogat, da ima neograničenu vlast nad ljudimaitd., a da su svi drugi, pesnici, političari, vladari i vojskovođe sveta, o tome vekovima moglisamo sanjati. Kao svaki primitivan i neobrazovan čovek Broz je želeo imati, i ta želja jeupravljala čitavim njegovim životom. Zato nikada nije mogao biti pa je za Krležu samosrećan čovek koji je ostvario sve svoje ideale. Krleža očigledno nije cenio Broza, čak ga je ineosnovano potcenjivao jer, sem što je bio srećan, Broz je imao i čitav niz drugih "osobina".



84

Pametan ili lukav ili Brozova samouverenost

Druže Tito, jabuko iz roseSa tobom se narodi ponose.

Lukavost je sjajna zamena za inteligenciju, pa stoga većina ljudi i ne razlikujelukavost od inteligencije. Lukav čovek je u stanju da u kritičnim trenucima, donosi brze ispasonosne odluke koje mogu fascinirati svojom lucidnošću. Lukavost nije procesintelektualne analize poznatih činjenica i na osnovu toga, zakonima logike, donošenjeoptimalnih odluka ili zaključaka. Lukavost živi na nagonima samoodržanja i opstanka kojideluju munjevito i racionalno. Lukavost nije uspešna zamena za inteligenciju jer ne moženikada biti stvaralačka. Po pravilu lukav čovek je na nižem stupnju čovekove evolucije imože, ali ne mora biti inteligentan. Mudrom čoveku lukavost nije potrebna.

Broz je bio vanredno, pa čak genijalno, lukav čovek. On je bio maestro lukavosti i

uspeo je sve oko sebe pa i čitav narod, da ubedi u svoju izvanrednu inteligenciju. Đilas uvezi tzv. Četvrte ofanzive objašnjava: "No kakogod tumačili njegovo držanje u ratu,nesumnjivo je on snažno i budno osećao opasnost za vojsku, a ne samo za sebe"139 Broznije racionalnim zaključivanjem došao do saznanja da njemu i vojsci preti opasnost, on je toosećao, instinktivno osećao, i to snažno i budno. On je primarno osećao opasnost za sebe,ali "ne samo za sebe" već i za vojsku. On ne bi osećao opasnost za vojsku da nije osećaoopasnost "samo za sebe". U ratu je bila upadljiva Brozova briga za živote funkcionera..."a još više za vlastiti život".140 Ta njegova naglašena briga za svoj život, i za sebe u opšte, jeosnova njegove lukavosti. Najvažnije je preživeti i pri tome pobediti. Oko te okosnicefunkcioniše njegova vanredna lukavost. On brine "za život funkcionera" ali ne zbog njih negozbog sebe sama. On oseća da su mu oni potrebni, i da ne bi mogao bez njih da preživi ipobedi. Kada bude osetio da može bez njih, njegova briga će kao i oni, nestati.

"No makakvo bilo njegovo vojno znanje, talenat vojskovođe nije imao, niti mogaoimati, već i zbog naglog, nervoznog temperamenta i zbog prevelike brige za ličnubezbednost."141 On oseća da je njegova bezbednost ugrožena pa je stoga njegov"temperamenat nervozan" što je normalna reakcija svakog živog organizma. Đilas u svomtekstu insistira na Brozovom "osećanju opasnosti". "Opasnost tu i takvu su osećali i drugi, alisa manje žestine i sporiji u preduzimanju odbrambenih, spasilačkih mera... Ali on jenametnuo osećanje opasnosti, nametnuo je zaokret i brzinu...Ali je Tito imao i svoju drugustranu - intenzivno, pažljivo i složeno, razmišljanje o krupnim, odsudnim koracima. Sve što jeizmeđu toga dvoga - između trenutačnih, nagonskih i osmišljenih, dalekosežnih reagovanja -nije tipično za Tita, premda i on većinom deluje i živi u tom međuvremenu, u banalnojsvakidašnjici: egzistencija pretežno i jeste banalna svakidašnjica. Kao da se radi o dvema

ličnostima! Ali to je privid: nervozni, plahoviti Tito samo je priprema, podgrejavanje ipročišćavanje onog drugog, promišljenog, spontano lukavog i odvažnog u odlučivanju:spontano lukavstvo i odvažnost u odlučivanju i jesu mudrost i hrabrost političkog vođe."142Opisujući Brozov složeni karakter, Đilas se zapetljao i pokušao da nađe rešenje u prividnodvema ličnostima" u Brozu. Njegovo navođenje da je Broz "spontano lukav" je neospornačinjenica; a to da je "mudar" i "hrabar" zahteva posebnu analizu, ali ne u ovom delu teksta. Đilasu se čini da između Brozovog "nagonskog delovanja" i "osmišljenog delovanja" nepostoji uzročna veza. Broz nije posedovao lukavstvo seljaka kako da prevari komšiju,njegovo lukavstvo je bilo maestralno i ostavljalo utisak proricanja. Brozova "osmišljena i



85

dalekosežna reagovanja" bila su sigurno plod prikupljanja relevantnih informacija irasuđivanja o njima; ali na kraju, kod donošenja konačnog rezultata uvek je presudnu uloguimala njegova lukavost i nagonsko osećanje kako opstati i pobediti. Lukavost deluje trenutnou kritičnim situacijama neposredne opasnosti, ali ona isto tako funkcioniše u situacijamanaslućene ili predviđene opasnosti. Zadivljuju njegove reci izgovorene na V zemaljskoj

konferenciji KPJ 1940. godine: "Iduću konferenciju moramo održati u oslobođenoj zemlji i odtuđina i od kapitalista."143 Takvo proročanstvo ni najblistaviji um ne bi mogao izreći, alimože ga naslutiti snažan nagon opstanka i preživljavanja, kao kod onih japanskih ribica kojepredviđaju zemljotrese.

Đilas zna da Broz nije inteligentan ali je zadivljen njegovim "umnim" sposobnostima.Ne razumevajući o čemu se radi, on nalazi spasonosno rešenje i zaključuje najuprošćenije:"Tito je bio politički inteligentan."144 Mogao je reći da je on bio politički obdaren, ili političkivanredno sposoban, ili čak politički genije, sve bi to bilo tačno, ali Broz nije bio inteligentančak ni politički. Sem ako pod terminom "politička inteligencija" ne podrazumevamo političkulukavost, jer politika i inteligencija ne mogu biti sjedinjene. Za Broza je vladanje i čuvanjevlasti bilo pokoravanje njegovim interesima i njegovoj volji svih ljudi oko njega, državnog

aparata i naroda uopšte. On oseća da mu najve

ća opasnost preti od najbližih saradnika kojisu ga doveli na vlast. Lukavo pokušava i u tome uspeva, da ih podmiti vilama na Dedinju,

zvučnim funkcijama, skupocenim odlikovanjima, posebnim snabdevanjem (diplomatskimagacini), činovima, titulama i svim mogućim drugim vrstama privilegija. Za uzvrat, očekujeod njih šlepu poslušnost i maksimalno pokoravanje njegovoj volji. One koji nisu prihvatili ovuigru nemilosrdno uklanja ( Đilas, Hebrang, Ranković i dr.). "Tito je shvatio..da opasnost zanjega i njegov sistem niču iz vrhova..."145 Đilas je mislio da je Broz, posle 1948. godineraskinuo sa staljinizmom i da je spreman da demokratizuje jugoslovenski sistem. Kaopartijski teoretičar počeo je u tom smislu da piše seriju članaka. Međutim, "Tito je očito biosvestan da se u sukobu sa Sovjetskim Savezom što-šta promenilo ne samo u položajuzemlje i u poretku, nego i u svesti komunista - to se vidi i iz njegovog govora toga vremena,naročito iz istupanja na Šestom kongresu partije 1952. godine. Ali šire otvaranje, pogotovo u

idejama, on je osećao kao neizvesnost, a čak i kao opasnost, ne samo za poredak - moždačak manje za poredak! - nego i za svoj položaj i svoju "istorijsku ulogu".146 Mudar čoveknikada ne bi stavio sopstvene interese ispred društvenih; to čine samo nemoralni i lukaviljudi, koji su uvek i primitivni, i koje u životu ne vodi razum već nagoni. Demokratizacijadruštva je za njega opasnost, jer može da izgubi vlast, i zato je protiv nje, rukovođennagonima opstanka i preživljavanja. To je i razlog razlaza Broza i Đilasa. Broz ga lukavopušta da piše, čak mu kaže: "Pa dobro je. Ti dobro pišeš."147 -kako bi se totalno zaglibio u"jeresi" i tako sam sebi pripremio "političku smrt".

Uspeo je da stavi znak jednakosti između sebe i partije. "Tito - partija", godinama jeuzvikivana ta parola. Državni aparat je stvorio od odanih i vernih partijaca koji većinom nisubili komunisti već karijeristi. (Komunisti koji su idealizovali komunističke dogme brzo sunestajali sa političke scene.) Njihova vernost i odanost Brozu plaćana je mnogobrojnimprivilegijama počev od luksuznih stanova, posebnih odmarališta, visokih plata bez rada,zapošljavanja rođaka, pa sve do statusa ljudi za koje ne važe zakoni. Time je stavio znak jednakosti i između partije i državnog aparata. Ta kamarila potkupljenih ljudi svojom lukavompropagandom i veličanjem Brozove ličnosti stvorila je privid da su narodni interesi i Brozidejno identični. Tako je Broz postao sve, i partija i vlast i narod i država, a u razumu ljudipribližio se poimanju nadčoveka, božanstva. "Tito to smo mi svi, a u njemu viši, viši zaljudsku glavu", pevao je narod. Broz se ipak plaši da i tako ustrojena država ne ugrozinjegove interese. On nikome ne veruje, sem samome sebi. Organizuje "Kontrolisanje partije



86

pomoću tajne policije - jednih komunista pomoću drugih; tajna policija postaje sredstvo vrhanad partijom - gospodar nad novim gospodarima..."148 Nepoverljivost je jedno od glavnihobeležja lukavosti. Teško je ne poverovati da je Broz imao i svoju ličnu policiju kojom jekontrolisao vernost tajne policije i najbližih saradnika u vlasti. "Tito po prirodi nije bio bolesnosumnjičav, nego budan, oprezan."149 Kao da to nije isto.

Đilas za Broza tvrdi da je "on bio otvorenog karaktera" i da se "nikada nije dogodiloda bi izbegao odgovor na neko pitanje...". Ali, u istom pasusu Đilas objašnjava: " Ako bi mubilo neprijatno - odmah bi odgovorio na polovinu: pa to je bila takva situacija, o tim stvarimase više ne priča, pa ti bi hteo da znaš i ono što ne treba znati." Šta je u tome ta čno, jer ovedve informacije jedna drugu isključuju. Tu dilemu rešava sam Đilas: " Pa ipak je Tito uvek, i usmrtnim opasnostima i u bezbrižnom zabavljanju...ostajao na izvesnom odstojanju,neprobojan i nedokučiv."150 Zatvorenost i nedokučivost su jasna obeležja lukavosti sakojom je laž uvek u sprezi, kao što je iskrenost uslov otvorenog karaktera.

"Tako bi se za Tita moglo mirne duše reći da je bio veoma lojalan prema drugovima,da nije lukav, podmukao ili intrigant. Ali tvrdnja je tačna do određene granice - dok ne počnepolitičko razlikovanje i sukobljavanje. Tada iz Tita izbijaju i drukčija, pritajena svojstva."151

Otkud sada "pritajena svojstva" kada je Broz bio "otvorenog karaktera" i "nije bio lukav".Broz je lojalan prema "drugovima" dokle oni slepo veruju u njega i pomažu mu u osvajanju iočuvanju vlasti i neguju njegov kult • sveznajućeg i nepogrešivog genijalnog vođe. Njegovalojalnost takvim "drugovima" je normalna jer mu oni služe da osvoji i sačuva vlast. Bez njihon bi bio nemoćan. Od trenutka bilo kakvog sukoba sa nekim od njih, on prestaje da budelojalan i lukavo priprema političko ubistvo svojih protivnika koji ugrožavaju ostvarenjenjegovih ciljeva, i interesa. Staro je pravilo: neprijatelja treba u korenu uništiti. Pošto suBrozovi interesi narodni interesi, onda neprijatelj nije samo njegov neprijatelj već neprijateljnaroda. Pri tome mu je omiljen metod da likvidaciju otpadnika vrši bilo ko, samo ne on. Tajnosu izdavane direktive da "spontano" sve mesne zajednice, partijske organizacije, sindikati ipojedinci pišu pisma u znak podrške Brozu sa porukom, smrt narodnim neprijateljima! A onse pri tome čudio "kakvu guju je gajio u svojima nedrima", politički likvidirao svoje protivnike i

samo izvršavao "narodnu volju"."Titovo lukavstvo pretežno se javljalo iz političke potrebe, a ne iz njegovog

karaktera."152 Lukavstvo nije posledica bavljenja politikom već obrnuto -lukavstvo jepreduslov uspešnog bavljenja politikom. Lukavstvo je fiziološka karakterna osobina i ona sene može naučiti niti naknadno steći, recimo bavljenjem politikom.

"Tito je itekako bio svestan da se u politici mora biti lukav. Njegovo lukavstvo je manjebilo podvala, nego proziranje u namere protivnika i poduzimaihnje protivmera..."153Lukavstvo je uvek podvala. Lukavstvu je cilj proniknuti u narnere protivnika da bi mupodvalili i izbegli negativne posledice njegovih namera. Svaka podvala proizlazi iz lukavstva.

"Tito je upadljivo oštre i brze inteligencije"154 kaže Đilas, da bi pre toga dodao da je

on "ličnost izrazito bez ikakvog talenta". Kako je moguće da čovek "upadljivo oštreinteligencije" nema baš nikakvog talenta, ili barem smisla za nešto, ili naklonost ka nečemu.Inteligencija i rad uz minimum talenta, obavezno stvara stručnjaka u nekoj oblasti. Ali Broznije bio inteligentan a pri tome još i neradan pa je razumljivo što je ostao laik čak i umarksizmu, disciplini od koje je živeo. Đilas na kraju konstatuje da on ima samo jedantalenat - "politički talenat" a to se svakako ne može osporiti. Bilo je to i više od običnogtalenta - Broz je bio politički genije. Zbog svoje izuzetne sposobnosti obmanjivanja, zbogsvog posebno razvijenog lukavstva, svoje totalne neodgovornosti i svoje okrutnebezobzirnosti i bestidnosti. Njegov prezir rada, neinteligencija i njegova nestručnost nisu mu



87

pri tome smetali već dopunjavali njegovu uspešnu političku ličnost. Njegova koristoljubivost injegov neviđeni kraljevski život zaokružuje sliku Broza kao političkog genija.

"Bio je dozlaboga loš govornik, ali se nije mogao umeriti, a kamoli odreći, prečestog javnog istupanja. Književnik Zogović, dok je još bio funkcioner, u šali je jednom primetio: Onbi umro ako bi bio onemogućen da govori. U stvari je Tito, čestim govorima i intervjuima,radio svoj posao..."155 Ako nije mogao naučiti da bude pošten ili pametan, mogao je naučitida govori. Ima bezbroj primera ljudi koji su napornim radom i vežbama postali sjajnigovornici (npr. Demosten156) Ali Broz je bio lenj čovek, on nije imao snage da sebe naterada ozbiljno radi, čak i u ovom slučaju kada je u pitanju osnovni "alat" svakog političara. Ipak,on je celog svog političkog života govorio i govorio, mucajući, " mi trebamo to", mi moramoono", "neophodno je ovo", "trebamo razrešiti ovo", "trebamo učiniti poslednji napor", alinikada nije rekao kako. A i to što je govorio (čitao) uvek je napisao neko drugi. "Da samvladar ili zakonodavac, ne bih gubio vreme govoreći šta treba uraditi: to bih učinio ili bihćutao."157 Đilas konačno otkriva Brozovu lukavost: "Jer Tito je ličnost trenutka - lakopodavanje impresijama, nagonsko, katkada prehitro reagovanje na iznenadne i drastičnesituacije. Takva ličnost uvek ne odmeri ne domisli. Panika i odvažnost, nepogrešivost i

bludnja u takvom reagovanju mešaju, smenjuju i poistovećuju."158 Dalje, opisuju

ći oveBrozove osobine, on zaključuje da spontano lukavstvo i jeste mudrost političkog vođe.

Lukavstvo nikada ne može biti mudrost, kao što ni nagon ne može biti misao. To su suprotnipolovi koji se skoro dodiruju, ali ta distanca između njih, beskonačno je velika i trajnonesavladiva.

Bez intelektualnih sposobnosti Broz mora da bude plagijator. " Nijedna velika ideja jugoslovenskog komunizma nije izvorno njegova....Ideja samoupravljanja se začela 1950.godine u meni, a razradili su je Kidrič i Kardelj....Ni diferenciranje od boljševičkog,lenjinističkog tipa partije, koja je trebalo da se izrazi i kroz usvajanje naziva Savez komunistaumesto dotadašnje Komunističke partije...nije poteklo od Tita....Ni pokret neangažovanihzemalja nije potekao iz Titove glave, nego mnogo ranije, već početkom pedesetih godina, izviše jugoslovenskih i stranih izvora... Ali ako nije izumevao ideje - Tito je bio majstor u

njihovom korišćenju, usvajanju i prilagođavanju."159 Još 1937. godine pojavio se uFrancuskoj pokret za uključivanje radnika u upravljanje preduzećima, sa namerom da seradnici zainteresuju i više vežu za uspeh preduzeća u kojima su radili, kao i da se odvrate odštrajkova. Taj pokret je nazivan "paternalizam", pa se ne može tvrditi da je, u ekonomskojteoriji, samoupravljanje originalna jugoslovenska ideja. Izmena imena partije u savezkarakteristična je zabluda Brozove oligarhije da će izmenom termina izmeniti suštinu svojepolitičke organizacije. To nije usamljen slučaj, pa primera ima bezbroj. Na primer, plate sunazvane "lični dohodak". Ovom se izmenom htelo dati nov društveni karakter zaradamaradnika jer one više ne predstavljaju novac koji za svoj rad dobijaju od "eksploatatora", već deo novostvorene vrednosti "kojim, u celini, radnici samostalno raspolažu"; ili na primer,isključivanje zarada radnika iz cene koštanja proizvodnje, gde se htelo naglasiti da zaradeza kapitalistu predstavljaju trošak proizvodnje koji zbog efikasnosti rada treba biti što manji;dok eto, u "socijalizmu" lični dohodak predstavlja deo "dohotka kojim radnička klasa u celiniraspolaže". Takvih primera ima bezbroj, i ne bi trebalo to nazivati originalnim,fundamentalnim idejama već pokušaj stvaranja novog društvenog sistema pomoću reci.Pokret "nesvrstanih zemalja" Broz je prihvatio jer je u njemu video svoje interese i svoju ličnuafirmaciju kao uspešnog političara. On mu je omogućio izlazak na međunarodnu političkuscenu. Do sada nije obelodanjena tajna pozadina organizovanja "nesvrstanih", ali je sigurnoda je ono imalo podršku nekih svetskih moćnika u vreme blokovske podele sveta. Koliko jesamo nacionalnog dohotka Jugoslavije utrošeno na brojna faraonska Brozova putovanja po



88

zemljinoj kugli i za popularisanje njegovog imena ali ne i Jugoslavije. Njega Jugoslavija,uostalom, nije više interesovala; vlast je prigrabio i trebalo je samo da je sačuva političkim ipolicijskim jednoumljem.

Brozov rečnik (kao plagijatora) pun je termina i fraza naučenih iz pamfleta sovjetske i jugoslovenske komunističke propagande koje je ponavljao godinama, čitavog svog života,bez ikakve inventivnosti ili sopstvenih ideja. Čak i njegova, hiljadama puta ponavljana, parola"čuvajte bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti kao ženicu oka svoga" nije njegova.Davno pre njega, Kralj Aleksandar je pozivao na integralno jugoslovenstvo nazivajući Srbe,Hrvate i Slovence zajedničkim imenom "trojedan narod".



89

Lopovluk ili Brozovo koristoljublje

Bilo ječ asno živjeti s Titom

Opredeljujući se 1920. godine za politički rad on je u stvari bežao od svog zanata, jerradom nije mogao ostvariti sve želje koje je intimno nosio u sebi. On nije prišaokomunističkoj partiji iz idealističkih razloga (u to vreme nije ni znao šta je to marksizam inikada nije ni naučio) već iz želje da sebi obezbedi bogatiji i lepši život sa manje napora ibez fizičkog rada. Treba znati da Intimno baš nije cenio radnike"160 kao što nikada nije bio ustanju da ceni bilo kakav stvaralački rad. Njegova "životna borba za radnička prava" bila jeza njega samo sredstvo za postizanje ličnih ciljeva, između kojih je luksuzan, ili bolje rečeno,raskošan život zauzimao značajno mesto.

Odmah po osvajanju vlasti u partiji počinje njegov luksuzan život finansiransredstvima partije dobijenih iz SSSR-a i prikupljenih prilozima radnika kroz tzv. Crvenu

pomoć. O tome Kopinič priča, a beleži Dedijer: "Tada smo Tito i ja stanovali u istoj kući. To jebilo kratko. Jednog dana ostali smo svega na dva dinara...Samo nekoliko dana kasnije izonog kofera od svinjske kože koji si ti doneo (Dedijer- nap. B.L.), Tito je razrezao duplo dno,izvadio poruke Dimitrova i dolare...Tu se ja prisetih, koliko sam nastradao zbog tih dolarakasnije. Prvo je došao Bobi Radosavljević sa 500 dolara, koji su pripali njegovoj partijskojorganizaciji, i zamolio me da ih promenim na crnoj berzi...", posle se pojavio "Ranković sa2000 dolara."161 Vrednost dolara je tada bila 5o dinara, a na crnoj berzi 75 dinara, što značida je 2000 dolara bila vrednost od 150.000 dinara i predstavljala čitavo bogatstvo. Na šta jeRanković potrošio tu "kursnu razliku" od 50.000 dinara? Koliko je Broz primio novaca i kolikozadržavao za sebe nikada nećemo saznati, ali sigurno možemo zaključiti da je već tada biobogat čovek. To je u stvari bio razlog njegovog "komunizma"! Svoje "otmeno" oblačenje iodsedanje u najluksuznijim hotelima pravdao je potrebama konspiracije, jer, kao, policijaneće tražiti lidera komunističke partije medu elegantnim ljudima koji odsedaju uekskluzivnom hotelu "Esplanada" u Zagrebu. Kupio je i automobil i imao ličnog vozača, što je pravdao potrebom zbog velikog i obimnog posla koji obavlja širom zemlje. Već u to vremeizjednačuje sebe sa partijom, a partijski novac smatra svojim, pa tim novcem kupuje sebivinograd u Samoboru. Posle rata proširio je to svoje imanje i sagradio malu vilu, ovoga putadržavnim novcem, u koju je uselio svog brata.162 Komunistička partija nije tada bila bogataali je Broz nemilice trošio novac za zadovoljavanje svoje potrebe za luksuznim životom. Štase od njega moglo drugo očekivati nego njegov "kraljevski način života", i daleko više odtoga, kada državni budžet Jugoslavije postane njegova kasa. "Tito nikad... nije bioskroman...spoljni sjaj bio je njemu neophodan...kao nadoknada ideološke neznatnosti iškolske nestručnosti."163 Prazni ljudi uvek pokušavaju da svoju ništavnost sakriju raskošnim

spoljnim izgledom, skupocenim nakitom, nošenjem skupih predmeta i u opšte okruženostskupim stvarima oko sebe. Od marksizma nije znao ni toliko da je osnova Marksove doktrinehumanizam, skromnost i samoodricanje da bi čovek prestao da bude zavisnik stvari. Odsvog prvog honorara u Kominterni kupio je brilijantski prsten164 i od tog vremena stalno ih jemenjao naravno za skupoceniji.

Krista Đor đević, kćerka Dr. Svetislava Šumanovića, podbana Hrvatske, obrazovana iinteligentna, dvorska dama iz bogate porodice, neposredno pred drugi svetski rat postala jekurir CK KPJ. Broz je 1938. godine doneo u njenu kuću, na čuvanje, jedan kofer pun zlatnikai zlatnih poluga. Bila je to partijska blagajna.165 Očigledno Broz se nije odvajao od novca i



90

zlata po cenu da obavlja i poslove blagajnika partije, da bi mogao da ga koristi bez ikakvekontrole. Obogatila ga je "eksploatisana radnička klasa kraljevine Jugoslavije" svojimprilozima za "radnički pokret" odvajajući poslednji dinar od svojih skromnih radničkih plata.Broz je uvek bio u blizini novca. Milovan Burić iz Pančeva, usvojenik Ivana Marica, članadelegacije KPJ na VII kongresu Kominterne 1935, svedoči o sećanjima Marica. U Parizu,

gde se tada nalazio CK KPJ (1935-6) partijska sekretarica je bila studentkinja Frida -Nemica. Broz je zajedno sa njom i partijskom kasom krenuo za Jugoslaviju. Ispratili su ih dovoza Ivan Marić i Labud Kusovac. Frida nikada nije stigla u Jugoslaviju, a Broz nikada nijeobjasnio njen nestanak.166 A gde je novac i zlato ne navodi ni Ivan Marić. On nije voleoBroza, jer ga je Broz dugo držao po zatvorima,.167 a krivica mu je bila što je bio protiv njegakada se Broz borio za Gorkićevo mesto u Partiji. Možda to i nije istina, ali je istina da je Brozuvek bio uz partijsku blagajnu. A Fridu smo ionako zaboravili.

Prema svedočenju Vladimira Pavlovića, u to vreme kapetana l klase u Gardi, kada jeaprila 1945. godine, pronađeno sakriveno zlato kraljevine Jugoslavije u manastiru Oštrog,ono je preneto u Užičku (Rumunsku) 15, u Brozovu rezidenciju. "U njima (kamionima - nap.B.L) nalazili su se sanduci sa zlatnim polugama - štanglama i ostalim dragocenostima. Bilo

je...12 tih sanduka. Svaki je bio težak otprilike izmeđ

u 30 i 50 kilograma. Lično sam ihprenosio u sklonište...(Zgrada u Užičkoj 15 imala je izgrađeno sklonište od bombardovanja;

nap. B.L.) Po svedočenju Rada Ristanovića, tada majora i komandanta objekata "maršalaTita", bilo je oko trideset zlatnih poluga, dukata u vrećicama i srebra. "Danima smo sedeli iprebrojavali sve dragocenosti." Bilo je tu i zlatnog posuđa, ogrlica, narukvica, naušnica,broševa, prstenja, satova i ko zna šta sve još. "Kad smo završili posao pozvao nas je Tito irekao da sve to prenesemo u trezor. Naravno da smo mi to učinili. Tito je potom zaključaovrata trezora, ključ stavio u džep, gornji, od sakoa, i zahvalio nam se."168 Ne samoblagajnik, Broz pristaje da bude i magacioner ako je u pitanju zlato, a može i platina.

Nemci nisu ništa dirali u Belom dvoru - njega je opljačkao Broz. Branko Broz, rođakJosipa Broza o tome piše: "Sudeći po izgledu prostorija, vidjelo se da je Dvor napušten naveliku brzinu. Gotovo je sve bilo na svom mjestu. Samo su neke kožnate fotelje bile isječene

jer su borci iz operativnih jedinica kožu koristili za izradu torbica. Sto ćete, revolucija."169 Upodrumu Belog dvora Broz je našao u sanducima "kraljevsko zlato". Sanduci su bilidimenzija 80x60x60 i bili su veoma teški tako da su jedan sanduk morali nositi četvoricagardista, znojeći se. U jednom od sanduka nalazile su se tabakere od čistog zlata sakraljevskim grbom. O tome piše Ljubodrag Đurić.170 Broz je hteo pokloniti jednu tabakeru Đuriću ali on poklon nije prihvatio. Kako je rekao, neće da nosi "tabakeru sa kraljevskimgrbom" (Tabakeru je ipak primio kasnije, na Brozov rođendan, jer je umesto kraljevskobggrba sada bilo ugravirano "J.B.Tito").

Već tada se Broz ponaša kao srednjevekovni feudalac, kome je na njegovom feudusve dozvoljeno. U njegovoj lukavoj i pohlepnoj glavi sve se i "teorijski" složilo. Revolucijakoju je on vodio je pobedila i nastupa period "diktature proletarijata". A ko može sem njega,

nezamenljivog i verodostojnog vođe proletarijata, voditi tu diktaturu. "Eksploatatori treba dabudu eksproprisani", a on samo savesno sprovodi politiku partije. Đurić tvrdi da mu je rekao:"Druže maršale da ovo pošaljemo u Narodnu banku, šta će ovo nama?!", a da mu je Brozodgovorio: "E, Đuriću! Neka, neka! Trebaće nama i ovo...." Teško je poverovati da je bilo kosmeo Brozu uputiti takav predlog. Ali to nije ni važno. Izgovoren ili neizgovoren, u Brozovojglavi je odavno formirana želja za bogaćenjem. Došavši na vlast on je grabio za sebe svešto je mogao, a mogao je sve. l taj svoj lopovski karakter je širio oko sebe kao zaraznubolest. Možemo samo naslućivati koliko je poštenih komunista zarazio pohlepnošću. (l Đurić nije odoleo, uzeo je opljačkanu tabakeru iz Belog dvora.)



91

"Sklonost prema dvorcima Josip Broz - Tito je ispoljavao već u ratu... Čim bismo, utoku rata, ušli u neki gradić, pa i u neko selo - najbolju zgradu bi Tito izabrao za sebe..."171Odmah po dolasku u Beograd, oktobra 1944. godine, dok se u Srbiji vršila mobilizacijaomladine radi slanja na "klanicu" Sremskog fronta, njegova prva briga je bila da obiđekraljevske dvorove kako bi video čime raspolaže i gde će da se smesti. On svoje "pravo" na

imovinu dinastije Karađor đević nije ni krio. "On je ispoljavao, i na sitnicama i usvakodnevnom razgovoru, da sve što je dvorsko pripada njemu..."172 Zauzeo je za sebeBeli dvor (kuća kneza Pavla), Stari dvor kralja Aleksandra i porodičnu vilu građevinskoginženjera Aleksandra Acovića, u Rumunskoj ulici br. 15, takođe na Dedinju. Znao je Broz da je Dedinje simbol bogatstva, a dvorovi simbol vlasti, pa je zato i rezervisao za sebe tri dvorcana Dedinju, jer je smatrao da njegovo bogatstvo i vlast mora da budu barem trostruko većeod onoga što je pripadalo dinastiji Karađor đevića. Broz je prisvojio celu imovinuKarađor đevića: kraljičino odmaralište u Miločeru, Oplenac sa dvorom i drugim vilama,lovačku kuću u Dobanovcima, lovište Belje kod Tikveša sa dvorovima, lovački dom u Han-Pijesku, vojnu ergelu u Karađor đevu sa lovačkim domom, dvorski voz, kraljevski dvor naBledu koji je raskošno preuredio, dvor u Zagrebu, vilu "Dunavku" kod Iloka, i sve drugo što jepripadalo dvoru, jer, znao je i to, da će on biti vladar nad vladarima kakvog ova zemlja u

svojoj istoriji nije upoznala. Živeo je u Belom dvoru i Rumunskoj br. 15, ali ne i u Staromdvoru kralja Aleksandra koji mu se nije svideo zbog "tzv. srpskog, orijentalno-balkanskogstila"173 Kraljevsko odmaralište u Miločeru za njega je bilo suviše skromno, sa lošimkomunikacijama, pa ga je ubrzo ustupio republičkim organima. Već tada je mislio na Brionegde će on sebi izgraditi najluksuzniju vladarsku rezidenciju na svetu.

"Ali Tito nije prisvajao samo kraljevska, nego i druga dobra: imanje veleposednika ivinara Mozera potpalo je pod njegovu dvorsku upravu...."174 Ta njegova nezajažljivost uprisvajanju tuđe imovine bila je prosto neverovatna. Što su mu bili potrebni Mozerovipodrumi sa vinom, kao da nije imao mogućnosti da kupuje najkvalitetnija, vina iz celogasveta. Sramno je bilo da Broz, kao ideološki borac protiv privatne svojine, stvara svojuneviđenu privatnu svojinu u jednoj siromašnoj zemlji opustošenoj ratom. On je to radoi celog

svog predugog života. "Tito je ozbiljno, s borbenom čvrstinom prihvatao vile i druga dobra"poklonjena njemu." Za automobil Rolls-Roys kaže: poklonio mi Zagreb; za vile koje jePavelić uzeo Jevrejima, a Zagrepčani predali Titu: to je meni poklonio Zagreb."175 Za vremenjegove vladavine, za njegove potrebe izgrađeno je 32 dvorca u Jugoslaviji.176

Prisvajanjem svega što je "dvorsko" Broz je dao signal za "start trke" u osvajanjuDedinja, i "dvorova" širom zemlje. ''Prisvajajući za sebe sve što je kraljevsko, Tito nijezamerao ni ograničavao vodeće drugove i forume u prisvajanju domova i bogatstavakompromitovanih... političara i bogataša."177 Pri tome pod pojmom "kompromitovanipolitičari" smatrali su se svi oni koji nisu pristajali na saradnju sa komunističkom partijom unjenom pohodu osvajanja vlasti, a pod "kompromitovanim bogatašima" podrazumevali su sesvi bogataši kao "eksploatatori radnog naroda". Bogataši su svi bili krivi iz prostog razlogašto su bili bogati. To je bilo "društveno obrazloženje" za pljačku nikad viđenu na ovimprostorima, koja se sa Dedinja proširila na čitavu zemlju. O ponašanju komunističke vrhuškepri toj pljački Đilas piše: "Tih prvih godina smo mi iz vrhova često i lako menjali vile,naručivali iz "državnih rezervi"( čitaj: opljačkane imovine - nap. B.L.) nameštaj i slike čijuskupocenost najčešće nismo umeli ni da procenimo. U tome su među najskromnije spadaliKoča Popović i Aleksandar Ranković, - prvi iz intelektualnog, a drugi iz partijskog

puritanizma."178 Nije jedini razlog takvog njihovog ponašanja bio samointelektualizam i puritanstvo već pre svega njihova još uvek prisutna vera, da komunizamtreba da bude zaista neko bolje i pravednije društvo. Iz tih razloga nisu odobravali boga ćenje



92

komunista otimanjem. Koči su, uostalom, oteli bogatstvo njegove porodice koja je bilapoznata po vlasništvu nad mnogobrojnim kućama, ne samo u Beogradu. Koča je svojimkomunizmom uništio svoju porodicu, ali je ipak za sebe obezbedio vilu na Dedinju ibezbrižan i udoban život. Broz nije bio opterećen takvim mislima. Za njega je pobeda značilaništa drugo nego vlast i bogatstvo. Možemo biti sigurni da Broz nije mogao odobriti takvo

ponašanje. Koče Popovića i Rankovića, i da je već tada u njemu rođena klica njihovebuduće "političke smrti".

Osiromašivši bogataše nije uspeo da obogati siromašne, ali je obogatio sebe i svojuvernu i poslušnu dvorsku kamarilu. Cena za to je bila bespogovorna poslušnost.

Na Brione je Broz prvi put kročio 20. juna 1947. godine. Šta je već tada tražio naBrionima? Verovatno "plac za svoju vikendicu". Brioni su pre II svetskog rata bili italijanskateritorija, a tek posle II svetskog rata pripojeni Jugoslaviji. Verovatno ih je zbog toga smatraosopstvenom svojinom i mislio da mu niko ne može prigovoriti. Ovaj arhipelag pored Pule,ima 14 ostrva, ukupne površine 736 hektara.179 U toku rata saveznici su ga teškobombardovali jer je tu bio smešten nemački komandant južnog fronta, Keserling. To jepogodovalo Brozu jer je mogao Brione da izgradi po svom ukusu. Već tada je iseljeno

celokupno stanovništvo da bi on mogao bezbedno da se odmara. Onda su došli projektanti,restauratori, arhitekti i počela je izgradnja najluksuznije rezidencije na svetu. Podignuta je"Bjela vila", pa "Vila Jadrankal na kraju "Vila Brionka", pored srušenih rimskih građevina, dabi se stvorio kontinuitet vladara Broza sa rimskim vladarima, i time ovekovečilo njegovomesto u istoriji ovog dela sveta. Nabavljene su životinje iz celog sveta za Brozov privatnizoovrt, i prikupljene, zasađene i brižno negovane razne biljke, cveće i drveće iz celog svetakako bi se stvorio "rajski vrt" za "najdičnijeg sina naših naroda".

Na ostrvu Vangi čuvala ga je specijalna garda koja se morala kriti, kako se ne bikvario utisak netaknute prirodne lepote ostrva. Svakoga dana vojnici su morali da ravnajupesak na plažama kako bi one izgledale idilično čiste i uredne, ali nije ostalo zabeleženo dali su bili obavezni i da "češljaju travu". Konjušnica je bila izgrađena od bračkog kamena, a

vojnici, "anđ

eličuvari" nad životom

čoveka koji je svoj ceo život posvetio malom

čoveku, bilisu smešteni u baraci gde su morali, kad pada kiša, da podmeću svoje porcije, l dok vojnici

njegovog obezbeđenja, krijući se "peglaju plaže" i prokišnjavaju, on u dvorištu svoje vilepodiže bronzanu statuu "konja kojega je u ratu jahao".180 Pa i poludeli Kaligula181 je svogakonja proglasio senatorom. Možda on i nije bio toliko lud.

U Puli je stalno, sa kompletnom posadom, morao da bude postavljen Plavi voz, jernikada se nije znalo kada će Broz poželeti da otputuje.

Tršćanski Tikolo" je napisao čitavu reportažu o Brionima: "Malo - pomalo, on (Broz) jeod ovih ostrva stvorio neku vrstu raja u socijalističkoj Jugoslaviji gde su velikodostojnicirežima i najviši svetski državnici dolazili da, daleko od znatiželjnika, provedu prijatneodmore."182 Prilikom dolaska danske kraljice Margarete na Brione, na molu su bili poredani

brionski arheološki nalazi, od neolita do srednjeg veka. Kraljica, po struci arheolog, bila jezadivljena, a Broz joj je objašnjavao šta koji komad predstavlja, jer on je "poznavao" iarheologiju. Ne treba sumnjati da je kod Margarete stvoren utisak da je došla u posetupotomku, ili barem nasledniku, rimskih careva.

Radnici Geoistraživanja iz Zagreba pronašli su pitku vodu na Vangi i pored izvorapodigli spomenik sa porukom:



93

"Voda je najdragocenije blago života na kršu, vjekovima zarobljena u nepoznatimdubinama, opkoljena živim pećinama, prelivena sinjim morem, oslobođena je brigomMaršala Tita. Hvala mu."183

Ove isklesane reci jesu spomenik tipičnoj i masovnoj jugoslovenskoj mimikriji. Radililjudi, znojili se i imali sreće - našli vodu, pa se zahvaljuju Brozu (ranije se zahvaljivalo Bogu)kao da je on zaslužan što je voda ovde bila "vekovima zarobljena" i što je bila "opkoljenaživim pećinama", l ništa u stvari oni nisu uradili jer je Brezovom "brigom" oslobođena. Nakraju se radnici Brozu zahvaljuju na "oslobođenoj vodi" koju oni više nikada neće imati prilikeni da vide a kamoli da piju.

Sve to Brozu nije bilo dovoljno, pa je stalno zidao, prepravljao i rekonstruisao. Naprimer: 1976. godine naredio je izgradnju Cvećare u krugu Užičke 15, preuređenje objekatana Vangi (Brioni), izgradnju novog zoološkog vrta i modernog hotela "Neptun" na Brionima,rekonstrukciju dvoraca na Brdu kod Kranja, izgradnju novog aneksa lovačke vile u Belju,izgradnju nove rezidencije u Karađor đevu (sa parkovima, veštačkim jezerima, regulisanjemvodotokova), završetak nove rezidencije u Dobanovcima, početak izgradnje novog hotela"Omorika" na Tari, završetak rezidencije "Galeb" u Igalu i vile u Meljinama. Prosto je

neverovatna nezajažljivost Broza u rasipanju državnog novca na objekte koje on nije mogaostići sve ni da vidi. Za te svrhe Broz je trošio i inostrane kredite, koje nam je ostavio unasleđe da ih otplaćujemo.184

Bilo bi mudro da su se ta sredstva utrošila za stvaranje novih proizvodnih kapacitetakako bi se sprečio porast nezaposlenih i odlazak najkvalitetnijih radnika i stručnjaka uinostranstvo. Ali o kakvoj mudrosti govorimo, nje ni trunke nije bilo u Brozu. l dok se sve tozidalo, u to isto vreme, kuća u Dalju u kojoj se rodio svetski čuveni naučnik MilutinMilanković, prvo je porodici oduzeta a potom pretvorena u ruševine. U Brozovoj JugoslavijiMilutinu Milankoviću, tom ponosu naše zemlje, je zatrto i ime, kao da nikada nije ni postojao,iako njegovo ime nosi jedna planina na Marsu, jedna dolina na Mesecu i jedan asteroid.'Ovo je dobro uporedenje sudbina jednog uspešnog naučnika i jednog uspešnog političara -

inače bravara po zanimanju. Sem što je na ostrvu imao fazaneriju i zoološki vrt, imao je isvoju mehaničarsku radionicu, svoj vinograd i sve drugo što je mogao zamisliti i poželeti, ali

imao je i svoj voćnjak sa mandarinama. Pričalo se da je Broz svojom rukom voćke zasadio,da ih sam bere, pakuje i deli besplatno deč jim ustanovama. Slobodno se može zaključiti date mandarine nisu deljene besplatno. Bile su to najskuplje mandarine na svetu i niko ih ubuduće neće skuplje gajiti. Kada je Karter, predsednik SAD, posetio Broza, vršen je prenospreko televizije sa oproštajnog ručka. Karter je Brozu javno pred ogromnim televizijskimauditorijumom rekao: " Maršal Tito i ja imamo dosta sličnosti. On ima svoje ostrvo, a ja imamsvoju farmu (jadan predsednik USA, najbogatije zemlje sveta - nap. B.L). On gaji mandarine,a ja kikiriki." Zatim je dodao: "Maršal Tito mi dosta pomaže u mom poslu predsednika USA.On mnogo putuje po svetu, i ima mnogo kontakata sa raznim političarima sveta, tako da miredovno šalje izveštaje sa svojih putovanja koji mi mnogo pomažu". Broz se smrknuo kao

crni oblak jer je shvatio ironiju i ponižavanje u recima Kartera. Ali, one su otišle u etar i čuloih je par miliona ljudi. Pa ipak, sveopšta zaljubljenost u Broza nije dozvolila da izrečenaistina dopre u teledirigovane mozgove ljudi i da shvate poruku Kartera. Svi su sutradangovorili kako Broz nije važan samo za Ruse i nesvrstane, nego, što i sam Karter priznaje,važan je i za USA.

Hitler je imao svog arhitektu Alberta Spera sa kojim je planirao izgradnju svojihdvorova i Berlina, budućeg najlepšeg grada na svetu. Da li po ugledu na njega, ili je to manirsvih diktatora u želji da ovekoveče svoju "epohu", i Broz je već početkom 1945. godine imao



94

svog arhitektu iz Zagreba, Dragu Iblera. Zajedno su razmišljali o "izgradnji velelepnogdvorca na Dedinju, na prostoru oko glavne kapije dvorskog kompleksa..."185 Začuđujuće ješto ta ideja nije ostvarena ali je zato zgrada u Rumunskoj nekoliko puta bila uređivana iproširivana, dok nije zadovoljila Brozovu ljubav prema raskoši.

Jedna od Brozovih omiljenih zabava bio je lov. Naklonost ka lovu nije mogao nasleditiiz svoje kmetovske porodice iz Zagorja, već je to refleks usađene želje za ubijanjem iispoljavanjem moći kao kod srednjovekovnih feudalaca. Brzo mu je dosadio lov po jugoslovenskim šumama, pa je krenuo na safarije po Africi i Aziji. Koliko samo ima Brozovihslika kako on pobednički stoji nad ubijenom životinjom sa nogom na njenom vratu. Imitirao jetako engleske lordove ali sa sto godina zakašnjenja. Ništavnost i prazninu svoje ličnostipokušavao je da ispuni na sve moguće načine.

Broz je voleo da putuje, pa skoro da nema kutka Zemlje gde nije bio. Putovao je svimraspoloživim prevoznim sredstvima: svojim brodovima, avionima, vozovima i automobilima, ipri tome nemilice trošio novac. Posebno je voleo da putuje svojim brodom "Galeb" sa kojim je proputovao 85.000 nautičkih milja i proveo na njemu oko 550 dana, razumljivo saprekidima. U avionima ratnog vazduhoplovstva proveo je u vazduhu 788 časova, a sa svojim

ličnim pilotom 700 časova putujući širom zemljine kugle. Uvek je imao svoj avion kojim jeleteo, i pet puta ga je menjao. Prvi je bio "lljušin 14", zatim američki "DC6B", koji je zamenjen"lljušinom 18", a ovaj je zamenjen ča "ĆE -220", i poslednji, peti, "Boing 727". Postojala jespecijalna jedinica Ratnog vazduhoplovstva čiji je jedini zadatak bio da prevozi Broza nanjegovim mnogobrojnim putovanjima. Imao je i svoj posebni, luksuzno opremljen voz, tzv."Plavi voz", koji je isključivo služio za njegove potrebe. Teško je utvrditi koliko je Broz imaoautomobila. Njihov broj se kretao od 10 - 20. Prvi automobil tipa "Mercedes 600" koji jekupljen u svetu za nekog državnika bio je Brozov."186

Broz je bio neumorni svetski putnik. Iz Jugoslavije je putovao oko 180 puta.187 Sva tanjegova potovanja prikazivana su preko štampe, radija i televizije, kao neophodna i korisnaza narode Juoslavije. Kao nosilac ideje svetskog mira i pokreta nesvrstanosti, on je putovao

po svetu šireći ideju "mirne koegzistencije". Pri tome je otvarao puteve za privrednu ikulturnu saradnju Jugoslavije se ostalim zemljama. To su bila obrazloženja za njegova

mnogobrojna putovanja. Što je više stario Jugoslavija ga je sve manje zanimala. U njoj jedefinitivno učvrstio svoju ličnu vlast, bio je doživotni predsednik i države i partije, a oko sebenije video ni jednog konkurenta koga bi se trebalo pribojavati. Oko njega je bila pustošdvorske kamarile. Sve više vremena provodio je na Brionima i u lovovima, ali najlepše seosećao na svojim putovanjima van Jugoslavije. Sve je manje boravio u Beogradu. Zamaralisu ga unutrašni problemi zemlje koji ga nisu interesovali a sve više su se nagomilavali.Stalne glorifikacije njegove ličnosti na dočecima, mitinzima i svuda gde bi se pojaviodoživljavao je hiljadama puta po scenarijima koji više nisu imali prostora za inovaciju. Sve jeveć bilo probano, učinjeno i viđeno. To mu je postalo zamorno i prestalo da zadovoljanjegovu taštinu. Ali, sticati popularnost u drugim zemljama bilo je nešto novo. Postati "Tito" i

za ceo svet, to je bio snažan izazov za Broza, koji je dopunjavao njegovu, već odlazećuenergiju. Jugoslavija je bila osvojena - sada je trebalo osvojiti ceo svet. to opet na njegovnačin - bezobzirno i lukavo, ne štedeći nikog i ništa. U tome je, kao uspešan političar, iuspeo. To najbolje dokazuje 209 delegacija iz 127 stranih država koje su bile na njegovojsahrani.188 Ceo svet je došao da se pokloni mrtvom Brozu, političaru koji je obišao ovuplanetu sa mnogobrojnom pratnjom u svojim avionima i brodovima, noseći sa sobom kaoneki Krez, basnoslovne poklohe. Svi su mu se monarsi i političari sveta divili ili mu zavideli, jer oni su mogli samo da sanjaju o Brozovoj apsolutnoj vlasti i njegovom bogatstvu. Tajspektakl njegovih putovanja ličio je na "sapunske operete" u svom moralnom i vizuelnom



95

kiču, ali je bio nuđen kičerskim političarima drugih zemalja, pogotovo "nesvrstanih", koji subili opijeni sjajem i bogatstvom Brozove pojave na međunarodnoj političkoj sceni. Za njih jeBroz, kako kaže Krleža, ostvario "više od svega o čemu su pokolenja naših pjesnika,političara, vladara i vojskovođa maštala vekovima". Protokolom Predsednika Republike od26. februara 1976. pod "Strogo poverljivo!" data je "Informacija u vezi sa putovanjem u

Latinsku Ameriku, od 9. - 20. marta 1976."189 To je u stvari plan i program za ovo putovanje.Planirano je da se na put krene 9. marta 1976. godine, u 10 časova iz Pule, a povratak jeplaniran za 22. mart 1976. u 16.45 časova, na aerodrom u Beogradu gde je predviđen"svečani doček". Planiran je, znači, put u trajanju od 14. dana i 6 časova, a trebalo je da seposete 4 države: Bermuda, Panama, Meksiko i Venecuela. Za tih 14 dana predviđeno je 12sati razgovora šefova država i saradnika, dok je sve ostalo vreme planirano za svečanedočeke i ispraćaje, privatne i intimne ručkove i večere, svečane bankete, posete plažama,zalivima, arheološkim zonama, pozorištu i si. Planirano je da se na put krene sa dva aviona"Boing-727" sa 69 putnika. Međutim u planu za smeštaj na Bermudima u "Hamilton PrincessHotel" predviđen je smeštaj za 102 čoveka. Ovaj "višak" od 33 čoveka verovatno predstavlja"obezbeđenje" koje je na put krenulo ranije. Za 12 sati političkih razgovora Brozu je potrebnapratnja od 102 čoveka. To je zasenjivalo vladare drugih zemalja, a ujedno i podmićivalo

Brozove saputnike preko kojih je čuvao svoju vlast i vladao Jugoslavijom. Lukavi Broz je nasve mislio.

Broz je na svojim putovanjima "podelio toliko poklona... da to sigurno prelazi iznos odmilijardu američkih dolara...Poklanjao je predmete narodnog blaga velikih istorijskih,umetničkih i materijalnih vrednosti"190. Deljene su umetničke slike, skulpture, sve mogućegarniture i servisi, pehari izrađeni od zlata, srebra, pozlaćeni, posrebreni, kristalni predmeti iservisi, čuvena paška čipka, lovačke puške, sve vrste zlatnog nakita, zlatne tabakere (!),zlatni satovi Schaffhauzen i Patek, nalivpera od punoga zlata, zlatna dugmad za manžetneitd., itd. Posebno je Broz delio odlikovanja od kojih je veći broj izrađen od zlata ili srebra, aznatan deo ukrašen skupocenim dragim kamenjem. Predmeti su izrađivani u Zagrebu iLjubljani, od zlata iz Bora i Trepće a plaćeno po cenama nekoliko puta nižim od svetskih

cena, pa je tako narod Srbije imao tu "čast" da finansira njegove zlatne poklone državnicimai monarsima širom sveta. Posle Staljinove smrti Broz je kao pobednik u sporu sa SovjetskimSavezom (IB.1948.) proveo u Rusiji, 1956. godine, 23 dana hraneći svoju sujetu postignutimuspehom. Sigurno je bio ubeđen da su stvoreni uslovi, i došlo vreme, da on zameni Staljinakao vođa međunarodnog radničkog pokreta. Poveo je sa sobom oko 200 ljudi, kao svojuličnu pratnju. Ni Sulejman Veličanstveni nije imao nikad takvu pratnju. U taj broj je verovatnouračunat (?) i broj ljudi iz obezbeđenja koji sigurno nije bio mali, obzirom na Brozovoiskustvo sa NKVD. Nosio je sa sobom poklone u ukupnoj vrednosti od 2.577.500 $ koja sutada procenjena, po minimalnoj vrednosti. Evo, u ostalom, rekapitulacije troškova togputa:191

a/ Troškovi puta, prevoza specijalnim vozom, troškovi smeštaja, ishrane, dnevnica,troškovi pripreme za boravak i putovanje kroz Sovjetski Svez i Rumuniju za 26 dana zanajmanje oko 200 osoba oko 2.600.000.-$

b/ Troškovi raznih vrednih poklona podeljenih raznim ličnostima u raznim ustanovamai mestima SSSR-a, komada 613 oko 519.500.-$

cl Poklon kompletne opreme za deč je obdanište u Moskvi, pokrovitelj JovankaBroz,za kapacitet 100 dece, vrednost oko 500.000.-$

d/ Poklon kompletne biblioteke raznih jugoslovenskih izdanja gradu Moskvi, rednihbrojeva 352, primeraka oko 600, vrednost oko 100.000.-$



96

e/ Pokloni podeljeni u Rumuniji, najmanje 200 komada, približna procena najmanjavrednost oko 100.000.-$

f/ Razna jugoslovenska odlikovanja podeljena raznim ličnostima u SSSR-u oko 940komada, procenjene najmanje vrednosti oko 1.358.000.-$

Ukupni troškovi,obračunati, najmanje192 oko 5.177.500.-$Putovanje u zemlje zapadne i severne Afrike193 bilo je jedno od najluksuznijih

Brozovih poseta stranim državama. Turneja je počela 14. februara i trajala je sve do 26.aprila 1961. godine, odnosno 71 dan. Za ovo putovanje angažovan je brod "Galeb'1, kaoBrozova rezidencija na putu, koji je bio specijalno preuređen za to putovanje. Bio jeobezbeden maksimalni luksuz; na primer, "Galeb" je bio snabdeven i posebnim frižiderima ukojima su čuvani buketi cveća, koje su na tom dugom putovanju dobili Broz i Jovanka, i kojesu oni želeli da imaju sveže po završetku putovanja. Kao počasna pratnja uz "Galeb", plovilasu tri razarača: "Split", "Kotor i "Pula", sa kompletnim posadama. Između ostalog, njihovzadatak je bio da ispaljuju topovske salve, čak i 60 do 80 hitaca,194 prilikom ulaska Broza uluku države koju posećuje. U Africi mora da je od tih salvi gorelo nebo jer su i domaćiniuzvraćali istom merom. Mora da su afrička plemena bila ubeđena da silaze bogovi nazemlju. Plovio je i trgovački brod "Lovćen" koji je bio preuređen u bolnicu sa kompletnimmedicinskim ekipama i najsavremenijom opremom, za slučaj ako se neko na putu razboli.Na raspolaganju su stalno bila dva aviona (DC-6 i IL-14) kao i šest automobila, od kojih jedan Rols-Rojs, kabriolet, i zatvoreni Kadilak i Pakard. Na brodove su bili natovareni iautomobili namenjeni za poklone. Na putu ga je pratila svita od 1400 ljudi, kakvu niimperator Cezar nije mogao zamisliti. Na put je pošao kompletan muzički sastav Garde zbogstvaranja vesele atmosfere u toku ovoga dugog putovanja. Orkestar je morao da ponesesvoje formacijske uniforme SMB, zatim belu i plavu mornaričku uniformu, smoking odela i po jedno civilno odelo, sve o trošku države. Sastav muzike morao je da bude takav da zadovoljitrenutna raspoloženja Broza, pa su na put pošli: kompletna pleh muzika od 39 muzičara, jedan dirigent, pomoćnik dirigenta i predvodnik ( to je verovatno "politkom") ukupno 42čoveka. Zatim, duva

čki orkestar, guda

čki, salon orkestar, slovena

čki kvintet, narodniorkestar, veliki džez orkestar, nekoliko manjih sastava za pratnju pevača ili muziku za igru

itd.195

Ceo taj put bio je jedan basnoslovno skup, kičerski politički putujući cirkus, dostojanBrozu, poluobrazovanom tiraninu jedne siromašne zemlje, primitivnom skorojeviću, bravaru,koji ne može odoleti iskušenjima banalnog i neestetskog luksuza, jednog besprimernogvlastoljupca i slavoljupca, koju svoju pustoš u sebi i bedu svoje ličnosti želi sakritipompeznim sjajem rasipništva.

Na nekom od tih putovanja bio je i Dobrica Ćosić. Kao bivši političar na vlasti, blizaksamoj vrhuški, dao je najjasniju definiciju koristoljubivosti uspešnih političara. "Ja sam čovekkoji ima sopstvenu moć, sopstvenu slavu, novac - šta će meni politička vlast?"196 On je time

ujedno rekao da bi mu eventualno trebala politička vlast kada ne bi imao sopstvenu moć,slavu i novac

Što su godine više prolazile Broz je u poklonima, luksuznim putovanjima iorganizovanju raznih proslava i banketa bio sve neumereniji da bi zasenio ostale vladaresveta. To je tipično za ljude koji ne mogu nikog da zadive svojom inteligencijom ili bilo kojimdrugim kvalitetom svoje ličnosti, već jedino razbacivanjem novca; u njegovom slučajudržavnog novca. Broz je, u stvari, u politički život dvadesetog veka uveo nove običaje upolitički protokol: bezobzirno trošenja tuđeg novca i međusobno razmenjivanje skupih



97

poklona. Niko ga u tome nije mogao nadmašiti. "Nesumnjivo je Tito bio najskuplji vladar svogvremena.."197 To baš i nije tačna konstatacija, trebalo je reći svih vremena.

Prema zvaničnim podacima smatra se da je Broz primio oko 50.000 poklona koje jeupotrebljavao u svakodnevnom životu ili su okruživali njegov životni prostor.198 Delećiodlikovanja obezbedio je sebi da dobije 61 najviše odlikovanje stranih država. Većina tihodlikovanja izrađena je od plemenitih materijala: zlata, platine, srebra i ukrašena dragimkamenjem.199 Skupocene poklone je dobijala i njegova dvorska kamarila, ali o tome nemanikakvih podataka.

To njegovo bogatstvo koje je zgrnuo pažljivo se u Jugoslaviji krilo od siromašnognaroda. Početkom 60-ih godina odlučio je da svoju vladavinu obeleži povećanjem narodnogstandarda. Da bi to bilo moguće, posle 1960. godine, počeli smo trošiti prošlost (supstanca,npr. svi raniji stvoreni fondovi), sadašnjost (npr. raspodela dobiti u preduzećima; posleizdvajanja za troškove države, dozvoljena su izdvajanja za plate bez dovoljnog izdvajanja zarazvoj privrede, što je izazvalo veliku nezaposlenost) i budućnost (npr. dugoročnozaduživanje za pokriće gubitaka i troškova države ili pljačka penzijskih fondova i narodnedevizne štednje).

Da bi ostao u sećanju kao vladar za čije vladavine se "lepo živelo" on je pokrao svešto se moglo pokrasti (i prošlost, i sadašnjost i budućnost) a budućim generacijama ostavioneefikasnu, tehnološki zastarelu privredu, mnogoljudnu ekonomsku emigraciju i velikedugove u zemlji i inostranstvu. Ipak i to mu je uspelo. U kasnijim nesrećama koje su naszadesile, zahvaljujući njegovim naslednicima, narod se seća "zlatnog Titovog doba", neshvatajući da je to Broz platio tuđim novcem i narodnim ušteđevinama za budućnost, kojibuduće generacije tek treba da zarade i vrate svojim radom.

Ber đajev je, još u XIX veku, pisao kako su revolucionari komunističkog tipaoslobođeni želje za posedovanjem.200 Za Ber đajeva Broz svakako nije bio revolucionarkomunističkog tipa. Komunistička partija je, u stvari za Broza bila na njegovo imeregistrovana firma preko koje je radio da bi se obogatio.

Analizirajući Marksa, From piše: "....glavna Marksova kritika kapitalističkog društvaleži upravo u tome da to društvo želi "posedovanje" i "korist" pretvoriti u najdominantnijučovekovu želju. Marks je verovao da je žovek kojim dominira želja za posedovanjem i koristiosakaćen čovek....Potpuno razvijen, istinski ljudski čovek nije onaj koji ima mnogo, već onajkoji jeste mnogo."201 Broz nikada nije bio marksista, ni komunista. Da je poznavaomarksizam znao bi barem da je osakaćen čovek.



98

Neodgovornost ili Brozova hrabrost

Snaga Jugoslavije je u herojstvu lč vrstini njenih naroda i narodnosti.Tito

Kao svaki uspešan političar Broz je bio hrabar čovek. Ali, ne zaboravimo da smoutvrdili da je neodgovornost osnovni izvor hrabrosti; hrabrost je odraz neodgovornosti. Broz je bio neodgovoran prema svemu i svakome, izuzev prema sebi. Njegova ljubav premasamome sebi stalno je jačala njegovu neodgovornost prema svemu što nije On. Brozovosamoljublje proizlazi iz spleta njegovih izuzetno razvijenih nagona za preživljavanje iopstanak koji su ga vodili celog njegovog života. Kada je u pitanju njegov život i njegovakarijera on nikada nije pokazivao svoju hrabrost već svoje lukavstvo brzim reagovanjem uizbegavanju opasnosti. Ne treba zamerati Brozu što je, kao i svaki čovek voleo sebe, već mu

treba zamerati što je njegovo samoljublje bilo neograničeno, što je bio u stanju da žrtvujesve oko sebe da bi On ostvario svoje lične ciljeve. Njegova odgovornost i ljubav prema sebi,

koja iz te odgovornosti proizlazi, nisu dopuštale Brozu da bude hrabar kada je u pitanjunjegov život i njegova karijera. Tu je bio promišljen i krajnje oprezan.

U tzv. Petoj ofanzivi...."se Titovo komandovanje slabo osećalo, da se na njemuprimećivala izgubljenost i sklonost da se s pratnjom ukloni negde po strani. Poznato je....da se jedio na starešine koji su izveli proboj da ga nisu 'sačekivali'."202 Očigledno je tada Broz podlegao panici jer njegov je život bio u pitanju. Uplašen on se "izgubio"i gledao kako da pobegne, da se "skloni u stranu". Još se i ljutio što ga nisu sačekalida i on pobegne iz obruča sa njima, ne obazirujući se da li je to bilo moguće i kolikobi to čekanje izazvalo ljudskih žrtava. Njegov je život bio iznad svake tuđe žrtve.

"Tito se, takoreći, rodio kao buntovnik..."203 Neverovatno tačno zapažanje! Broznije buntovnik, revolucionar koji je to postao prosvećivanjem kao Robespjer, i idejnimsazrevanjem u potrebi za promenama u društvu zbog sagledanih nepravdi. Broz serodio kao buntovnik, i on bi to bio bez obzira na sve pravde ili nepravde u društvu.Kao što se rodio sa samoljubljem, rodio se i sa buntovništvom. Da se nije opredelioza politiku, verovatno bi se bavio kriminalom, svakako organizovanim. Njegovosamoljublje ga je primoravalo da ne bude zadovoljan svojim statusom u društvu(radnik) i to nezadovoljstvo je samo jačalo njegovo buntovništvo. On je voleo samosopstveno buntovništvo jer je njime zadovoljavao svoje samoljublje. Tuđebuntovništvo nije voleo, i to nije krio: "Koješta! Najbolji su poslušni građani. Državapočiva na odanim građanima."204 On može trpeti, čak i voleti, tuđe buntovništvo samoako ono zadovoljava njegove lične interese, ali kada je došao na vlast svakobuntovništvo je smatrao štetnim i "kontrarevolucionarnim" jer je ugrožavalo njegovuvlast. On budno i odgovorno strepi nad sopstvenim interesima dok je ravnodušanprema tuđim.

Uzmimo za primer, kao dokaz navedenoj tvrdnji, tzv. 'Bombaški proces' nakojem je Broz osuđen na 5 godina robije. Suprotno obavezi pred partijom da se nasudu ni po koju cenu ne sme ništa priznavati, Broz u svojoj odbrani kaže: "Ne



99

osećam se krivim...jer ne smatram ovaj sud kompetentnim, već samo sudPartije..."205 Ova izjava izrečena 1928. godine bila je senzacija prve vrste, mada Đilastvrdi da takva izjava "spada u ritualna, direktivna držanja komunista pred "klasnimsudom".206 Sve su zagrebačke novine objavile ovu izjavu uz Brozovu sliku (crtež).Zadivio je sve radnike pa čak i članove suda. Svi su konstatovali: kakva hrabrost! Alinije to bila manifestacija nikakve hrabrosti već lukavo smišljen potez, koji može učinitisamo vanredno lukav i samoljubiv čovek. Bila mu je jasna situacija da presudu izatvor ne može izbeći. Ali je mogao to suđenje iskoristiti da izađe iz anonimnosti i dase prikaže kao beskompromisni borac za radnička prava i tako ojača svoje pozicije upartiji. Plan mu se u potpunosti ostvario. Po izlasku iz zatvora, koji nije bio grozan nimukotrpan kao što će biti njegovi zatvori, partija ga šalje u inostranstvo; prvo u Pariz,a zatim u Moskvu. Postaje član CK KPJ i referent u Kominterni za Balkan u Moskvi.Kao provereni komunista, zatvaran u Jugoslaviji, povezuje se sa "sovjetskimslužbama", i od nižeg partijskog kadra ulazi u najuže rukovodstvo partije sa radnimmestom u inostranstvu. Međutim, Broz ima porodicu, suprugu Pelagiju Belousovu,Ruskinju, koju je doveo u Jugoslaviju iz SSSR-a, i sina Žarka. Prema svojoj porodici on je totalno bezobziran što će, normalno, izazvati njen raspad. Pelagija se vraća u SSSR,preudaje, a sina o kome više ne brine, kao u ostalom ni Broz, smešta u dom za siro čad.Njegova neodgovornost prema porodičnim obavezama je, najblaže rečeno, nemoralna.Njegova ličnost i karijera jedino su važni u njegovom životu, i sve je moralo biti tomepodređeno. Ni prema ostalim svoj'im ženama Broz nije bio odgovorniji. Brozova prvažena je bila Marusa Novakova, iz Čehoslovačke, 1912. godine, sa kojom ima sina i kojiživi u Čehoslovačkoj. Od Pelagije Belousove se razveo u Moskvi 19. aprila 1937. godineda bi se 13. oktobra, iste godine venčao sa Lucijom Bauer sa kojom se, pošto je odlazioiz Moskve, "dogovarao" da ona i njegov sin Žarko, rođen u braku sa Pelagijom, dođu uJugoslaviju da bi živeli zajedno. To nije ostvareno jer je Lucija bila uhapšena 21.septembra 1937. godine. Možda je Broz pisao i njenu biografiju (?). l Hertu Has je

ostavio u okupiranom Zagrebu sa tek rođenim detetom. Davorjanku Paunović je pustioda umre od tuberkuloze iako je tada postajao efikasan lek protiv te bolesti a koji je onsvakako mogao nabaviti. Jovanku Budisavljević je pod stare dane oterao sa dvora, madamu je ona posvetila ceo svoj život i kraj njega starca, uvenula.

'Kada se već 1946. godine ocrtalo u CK razilaženje s Hebrangom i Žujovićem, Tito je siknuo, u uskom krugu: Lepo bi izgledala Jugoslavija koju bi oni vodili - jedan ustaša(Hebrang je Hrvat-M. Đ.), a drugi četnik (Žujović je Srbin-M. Đ.). Ali kad ga je dočekalonaše ledeno neshvatanje -jer i Hebrang i Žujović su bili stari komunisti Tito se ućutao inešto slično nije ni spomenuo."207 Hebrang i Žujović su bili njegovi bliski i proverenisaradnici. Međutim onoga trenutka kada je osetio da ugrožavaju njegovuneprikosnovenost, on ih se odrekao i neodgovorno ih svrstao u ustaše i četnike. Đilas

nije naveo ko je pripadao tom "uskom krugu", ali možemo verovati da su kasnije i onipolitički likvidirani, jer im Broz nije mogao oprostiti to "ledeno neshvatanje". Bio je to zaBroza znak da na te ljude ne može bezrezervno računati.

Posledice njegove neodgovornosti bile su katastrofalne. Nemci su u Srbiji 1941.godine objavili da će za svakog ubijenog Nemca streljati 100 Srba. Draža Mihajlović jeodmah shvatio, kao čovek odgovoran prema srpskom narodu, da mora odustati odoružanih sukoba sa Nemcima, jer je cena bila previsoka. Broz je mislio suprotno:oružane sukobe treba nastaviti, jer će pretnja Nemaca naterati Srbe da beže u šume i



100

tako brojčano ojačaju partizanske jedinice. Posledica takve neodgovornosti je 4600streljanih Srba 1941. godine samo u Kragujevcu, zatim 6000 u Kraljevu i 4000 u G.Milanovcu.

Neodgovornost Broza prema srpskom narodu najrečitije je iskazana katastrofom

Smedereva 5. juna 1941, godine. U smederevskoj tvr đ

avi je od strane Nemaca bilodeponovano preko 1oo vagona municije i preko 30 vagona eksploziva i baruta. 209 Eksplozijom podmetnutom od komunista u jednom trenutku ubijeno je 5ooo ljudi, istotoliko ranjeno a grad je sravnjen sa zemljom. Ta eksplozija nije omela Hitlera daneposredno posle toga otpočne rat protiv SSSR-a, ali je srpskom narodu nanet neizbrisivbol i nenadoknadiva nesreća koja se godinama prećutkuje i gura u zaborav. Ta"sabotaža" komunista neodoljivo podseća na sarajevske Merkale gde je Alija pobiosopstveni narod zbog "viših političkih interesa". Srpski narod je dužan da na mestu ovenesreće podigne spomenik nevinim žrtvama kao simbol beskorisne smrti za neke i nečijepolitičke interese. Neka to ujedno bude i spomenik političkoj bezobzirnosti. Međutim, taBrozova neodgovornost prema narodu odnosila se pretežno na Srbe: "Kardelj je 12.avgusta dao uputstva CK KP Slovenije: da ne organizuju u Ljubljani štrajk protiv

Nemaca, zbog moguće odmazde..."210 Ima dosta primera iz partizanskog ratovanja kadasu pojedini komunisti pokazali svoj osećaj odgovornosti za sudbinu naroda. Kao primermožemo navesti sekretara partijske organizacije u Crmnici Nikole Nikića.211 Posletrinaestojulskog ustanka u Crnoj Gori Italijani su organizovali vojnu odmazdu i počeliredom da pale sela i streljaju nedužan narod. Pod pritiskom odgovornosti pred narodom ida bi ga spasio, Nikola Nikić je obukao crno odelo i predao se Italijanima, sa jošnekoliiko aktivista, preuzimajući krivicu na sebe. Nikola Nikić je streljan i zaboravljen, ali je spasio narod koji je poveo u borbu. Njegov moralni čin je Broz verovatno ocenio kaomalodušnost ili čak i kao kukavičluk. On je morao, po pravilima politike koju je vodioBroz, da okupi oko sebe narod sposoban za dalju borbu i da pobegne u brda, ne brinućio paljenju sela i stradanju naroda. Samo takva politika je vodila u sigurnu pobedu. Ni

jedna žrtva nije preskupa kada je u pitanju Pobeda. Nikola je osećao veću odgovornostprema sudbini naroda nego prema sopstvenom životu. Broz je mislio suprotno.

Njegovu bezobzirnost možemo ilustrovati naredbom Vrhovnog štaba crnogorsko-sandžačkom odredu od 14. februara 1942. godine: "...Morate obavezno streljati sve onekoji su potpomagali četnike ili bili naklonjeni njima. Isto tako raščistite i s labavim ikolebljivim elementima. Pri svemu tome morate biti potpuno energični i bez svakogmilosr đa... Streljajte masu od onih koji su prešli iz partizana na stranu četnika. Posletog streljanja, oni koji ostanu neće više pomisliti da tako nešto naprave....Pored ovogaposla obavezno morate sprovesti mobilizaciju ljudstva u Bijelopoljskom srezu. Onekoji se ne bi javili streljati. Vaše jedinice moraju isto tako ići po selima i prikupljatiljude za borbu. Istina, to neće biti neki borbeni element, ali će se moći iz njega nešto

isterati....Upamtite: da je za nas važnije ubiti i rasterati četnike nego liTalijane...Potpis: Josip Broz, Komandant narodno-oslobodilačke partizanske idobrovoljačke vojske Jugoslavije.212 Takve naredbe predstavljaju genocid nadsopstvenim narodom, ili tačnije rečeno, nad crnogorskim (srpskim) narodom, jertakvih naredbi nije bilo u Hrvatskoj. U tekstu ove naredbe ljudi nisu ljudi, oni suelementi. U naredbi nema izdvajanja žena, dece i staraca, i oni spadaju u elementekoje treba streljati. Streljanje je okvalifikovano kao posao koji treba obavezno obaviti.



101

Brozu je odgovarao masovni pokolj Srba od strane ustaša, jer su Srbi, bežećiod pokolja, brojčano jačali partizanske jedinice. Zato Broz nikada nije ni pokušao daoslobađa zatočenike iz ustaških logora (Jasenovac, na primer), iako je za to biloprilike i mogućnosti. Ostavio je da ti logori budu stalna pretnja Srbima koja će ihnaterati da napuštaju svoje domove i traže spas u Brozovim partizanima. Konačno,da nije bilo ustaškog pokolja Srba ne bi bilo ni partizana. Te istine je Broz bio svestanpa stoga nikada ozbiljno nije ni ratovao protiv ustaša do 1943. godine. Oni su musvesno ili nesvesno bili saveznici. U toku II svetskog rata saveznici su bombardovalisamo srpske i crnogorske gradove, može se reći samo pravoslavne gradove. SamoBeograd je bombardovan oko 60 puta. Tvrdi se da su saveznici postupali poBrozovim zahtevima, što nije teško poverovati. U njegovoj borbi za vlast u Jugoslaviji jedina pretnja su mu bili Srbi i Crnogorci koje je trebalo oslabiti i ojaditi. Njegovaneodgovornost prema srpskom narodu je bila očigledna. On je pred sobom videosamo svoje ciljeve i nije ga zanimala cena koju će srpski narod za to platiti. Ali upravota njegova neodgovornost činila ga je hrabrim u očima saradnika pa i u očimalakovernog srpskog naroda.



102

Lenjost i nestru č nost ili Brozova stru č nost

Ti si u č itelj i graditelj naše zemlje i otac nesvrstanosti.U č enici Doma pionira u Zagrebu

Broz se stideo svoje metalske struke213 i pobegao je od, fizičkog rada u politiku. Onnikada nije shvatio ulogu rada u stvaranju "srećnijeg društva", već je uobražavao da se onostvara "političkom borbom", stideo se prljavih ruku. "Urednost i čistota su vladali svuda gde je on boravio."214 Broz nije voleo ni intelektualni rad, ni bilo kakav rad. Nije bio ni revnostančitač, kaže Đilas, ali dodaje da to zna za samo period posle rata (1945).215

Čovek koji je jednom ušao u svet knjiga bez njih više ne može živeti, jer mu knjiga postaje "bezbolanveran drug....radost tiha"216. Broz nije bio revnostan čitač pre rata, i nije odjednom mogao toda postane posle rata. Jednostavno Broz nije voleo da čita pa prema tome nije voleo niintelektualan rad, niti je bio intelektualac. Čitanje je prvi uslov intelektualizma.

Revnosno ječitao Tanjugove biltene i poverljive policijske izveštaje, ali samo kaoposledicu nagona samoodržanja a ne potrebe za čitanjem. Evo kako Đilas opisuje jedan

njegov radni dan217 : "l rad i življenje bili su mu organizovani i raspoređeni. Rano je ustajao iveć oko osam časova, ako ne i pre, bio za stolom u svom kabinetu. Primanja je obavljaomahom pre podne. Ručavao je i večeravao u isto vreme, po ručku šetao oko jedan sat i -opet za sto, u pregledanju izveštaja i svakojakih predloga i projekata. Uveče, posle večere -obavezno film ( to je izgleda manir svih diktatora; i Hitler i Staljin su uve če obavezno gledalifilmove - napomena B.L.), svejedno kakav ako nema dobrog. Oko jedanaest je već bio upostelji, uspavljujući se čitanjem, najčešće 'agencijskih izveštaja'."

Ovakav način života se nikako ne može okarakterisati kao naporan dan vrednogčoveka. Verovatno sličan život vode svi vladari u čemu Broz nije bio poseban izuzetak, alitreba imati na umu da su svi vladari političari, pa prema tome i ljudi koji nisu skloni ozbiljnomradu. U to vreme svi partijski i sindikalni sastanci počinjali su smešnim recima: Drugovi, dapočnemo da radimo! Kao da se sedenje na sastancima može smatrati radom.

Očito je lako učio jezike218 i nema razloga da u to ne verujemo. Međutim, on u stvarinije znao ni jedan jezik. Prilikom svog boravka u Njujorku izgovorio je jednu jedinu prosturečenicu od pet reci na engleskom jeziku pred ogromnim američkim televizijskimauditorijumom, tako lošim naglaskom i gramatički neispravno da su svi Jugosloveni, koji sugledali taj prenos, morali pocrveneti.219 Konačno, svi Jugosloveni znaju da on nije znao nisrpskohrvatski jezik, često upotrebljavajući zagorske provincijalizme a po neki put čak iruske reci. Vladalo je mišljenje da je Broz odlično savladao ruski jezik, obzirom na vremekoje je proveo u Rusiji i da je bio oženjen ruskinjom Pelagijom Belousovom. U svojojautobiografiji pisanoj 1952. godine Broz tvrdi: "Ruski sam tečno govorio još iz ratnih

godina..."220 Evo šta M. Jokić piše o Brozovom ruskom jeziku: " Imao sam prilike da budemsa njim za istim stolom kada je govorio ruski sa predstavnikom sovjetske ambasade uBeogradu. Mogu vam, kao lingvista, reći da je taj ruski bio sve drugo samo ne ruski. Jagovorim sve slovenske jezike, ali to što je on tada govorio ja nigde nisam sreo i imalo jemnogo više veze sa mađarskim, nego sa slovenskim načinom govora."221 U vezi toga M.Jokić objašnjava: "Josip Broz je iz jevrejske porodice Ambrozi, doseljene u Međumurje, i unjemu ničega slovenskog nema"222 Ako je Broz bio talenat za jezike i lako ih učio a pri tomenije znao ni svoj materinji jezik, očigledno da je bio lenj i da nije učio. "Ruski je naučio kaozarobljenik u prvom svetskom ratu, mada je bilo očito da ga nikada nije temeljnije studirao:



103

brkao je naše i ruske reci istog izgovora i različitog značenja."223 Bez obzira na talenat zasavladavanje nekog jezika potreban je dugotrajan i uporan rad, a to je Brozu bilo strano.

Stupivši u austrougarsku vojsku 1913. godine ubrzo biva primljen - po vlastitoj želji...u podoficirsku školu.224 Još u svojim mladim danima Broz očigledno zadovoljava svoju željuza vlašću. Biti makar desetar znači gospodariti desetoricom ljudi kojima će moći naređivatida obavljaju teške i prljave mirnodopske vojne obaveze, a sam da bude toga pošteđen, l tuBroz izbegava težak i prljav rad. Momčilo Jokić, u svojoj knjizi "Tajni dosije Josip Broz" tvrdida nije bio u podoficirskoj školi već u obaveštajnoj školi u Pečuju. Broz je "naučiomačevanje, muziciranje, jahanje, okretne igre, i još neke veštine, u obaveštajnoj školi uPečuju, gde je bio zajedno sa Krležom i Adolfom Hitlerom, i gde je dobio čin cugsfirera(podnarednika)."225 Taj podatak je brižljivo sakrivan od javnosti.

"Pre svega, Tito je upadljivo oštre i brze inteligencije...."226 Isto tako Đilas smatra dase Broz "isticao živahnom čvrstinom, marljivošću u izučavanju marksizma..."227, da bi nakraju konstatovao da je "njegovo znanje marksizma bilo oskudno". Kako može da kodčoveka "oštre i brze inteligencije" koji se "isticao živahnom čvrstinom, marljivošću uizučavanju marksizma" njegovo znanje marksizma ostane "oskudno". Tačno je da je njegovo

poznavanje marksizma bilo oskudno, konačno, njega marksizam nije ni interesovao kaonaučna disciplina već samo kao sredstvo za osvajanje vlasti i kao sredstvo obezbeđivanjalagodnog življenja bez rada. Ali onda nije tačno da je bio "oštre i brze inteligencije" ili da jebio " marljiv". U suštini nije bio ni jedno ni drugo.

"O Titu vlada mišljenje...da je uporni, veliki radnik. To se za njega ne bi moglo reći... Ali ne bi bilo ni pošteno ni istinito ako bi se za Tita reklo da je lenj i komotan. On je biosavestan i uredan na poslu."228 Đilasove ocene se kreću od "nije bio uporni radnik" do "nijebio lenj" i to dokazuje time što je bio "savestan i uredan na poslu". Neosporna je njegovalična urednost, ali savesnost nije i marljivost. Marljiv čovek je uvek i savestan, ali savestanne mora biti marljiv; pogotovo čovek koji ima apsolutnu vlast u državi i koji svoju savesnost iurednost može uvek zadovoljiti tuđim radom. Zato su mu poverljivi izveštaji bili omiljena

literatura. On sam je uvek bio uredan ičist. Ta njegova osobina "ispoljavala se u odevanju iishrani". Uvek je bio odeven u "novcijato i pomodno odelo". "Urednost i čistota su vladali

svuda gde je on boravio." "l osoblje oko njega je bilo uredno i čisto - sobarice u belom,kelneri u smokinzima..."229 Ta Brozova neosporna urednost nije slika njegove marljivosti, već njegovih zahteva za maksimalnim radom drugih, u ovom slučaju njegove lične posluge. TaBrozova karakteristika je više želja za stvaranjem ambijenta "dvora" oko sebe, nego njegovemarljivosti. Luksuz, luksuz je oduševljavao Broza.

"Razmišljanje je za Tita bilo rad, fin i neizostavan."230 Mozak je organ koji funkcionišemimo volje čoveka. Mi ne možemo mozgu narediti da prestane funkcionisati, odnosnorazmišljati. Mi, doduše, uspevamo izabrati temu razmišljanja ukoliko smo dovoljnokoncentrisani i ukoliko ne postoji tema koju sam mozak nameće, naročito u slučajevimanjegove fizičke ugroženosti. Kada radimo razmišljamo o tome šta radimo. Kada samo

razmišljamo mi ne radimo. Razmišljanje nije rad već nasušna potreba koja raste sastepenom obrazovanosti. Svako razmišljanje se mora opredmetiti kroz neki rad, fizički iliintelektualni opredmećeni rezultat. Razmišljanje, samo za sebe ne može biti ocenjeno ni odkoga kao "rad" jer ono je ako postoji, bez svog materijalizovanja nepristupačno tuđemsaznanju.

"Titovo znanje je oskudno - ono nije ni moglo biti obimno, obzirom na njegovooskudno školovanje: osnovna škola i bravarski zanat."231 Osnovnu školu je završio 1905.godine, u svojoj trinaestoj godini. Ako je pošao u školu u sedmoj godini onda je trebalo da



104

školu završi u svojoj jedanaestoj a ne u trinaestoj godini. Ponavljač! Broz je bio čovek beznekog posebnog talenta za neku struku, a pri tome nije voleo ni da u či, a nije bio nipreterano inteligentan niti vredan. Broz je, bio oprezan i rezervisan prema stručnjacima,naročito prema intelektualcima iz oblasti društvenih nauka. Bez intelektualaca se, znao je,ne može, pa Đilas o tome piše: "Intelektualci - dobrodošli su u partiju - i za Tita i za taj sloj -

sve dok ne počnu da "mudruju", sve dok se samopregorno troše za "ideale radničkeklase...232 Ideali radničke 'klase su Brozovi ideali pa prema tome dobro su došli svi oniintelektualci koji su spremni "da se troše" u ostvarivanju njegovih interesa. Takvi intelektualcisu svoje stručne sposobnosti stavili u službu Brozovih političkih dogmi svesrdno se trudećida ih "naučno obrazlože". To je bila tzv. "poštena inteligencija", ili "ketmani" kako ih zoveČeslav Miloš. U pismu Gorkiću, februara 1937. godine, Broz piše: "U mom mestu stvari idupolagano i teško. Muka je sa intelektualcima, oni samo kritikuju i filozofiraju o procesu (mislina negodovanje zbog montiranog suđenja tzv. trockističko-zinovjevskoj opoziciji u Moskvi iSpaniji) a za ostali rad ih malo boli glava. Sa manuelcima je mnogo lakše i stalno sam u vezisa njima."233 Iskreno Broz priznaje da ne uspeva u obmanjivanju kod intelektualaca, kojisumnjaju u ispravnost montiranih sudskih procesa u Moskvi. Ali se hvali da mu to uspeva "samanuelcima".

Cela politička oligarhija koja je donosila sudbonosne političke odluke bila je nestručnakao i njihov voda. To je nužno proizašlo iz karaktera partijske kadrovske strukture koja jeosvojila vlast. "Tito je pre svega i iznad svega, mada ne i isključivo, predstavnik i vodsrednjeg partijskog sloja, srednjih kadrova. U predrevolucionarnom periodu taj slojsačinjavaju nedoučeni intelektualci ili intelektualci koji su se manuli svog zanimanja (stručniljudi se retko bave politikom - nap.B.L), radnici po pravilu dobri ali nezadovoljni svojimpoložajem, svakojaki idealisti i zanesenjaci i poneki karijeristi. S dolaskom na vlast u tajpartijski sloj nagr ću iz svih socijalnih slojeva spodobe žudne političkog uspeha i političkihprivilegija....Posle uzimanja vlasti iz njega se mahom regrutuju politički profesionalci -partijski, državni i drugi."234 Ova slika strukture kadrova je skoro tačna. Đilas, kao bivšikomunista, još uvek u sebi nosi slabost prema "radničkoj klasi" i ne može priznati da u

predrevolucionarnom periodu u partiju nisu ulazili "dobri radnici". U tom periodu u partiju suiz različitih motiva pre svega ulazili mladi radnici, koji još nisu stigli da budu "dobri radnici",.Najviše iz avanturističkih pobuda ali i zbog razvijenog osećaja socijalne pravde. Iskusnijiradnici, u to vreme su redje ulazili u partiju zbog osećanja odgovornosti prema svojimporodicama i svojoj struci. Takve radnike su komunisti nazivali "malograđanima" i duboko ihprezirali. Stariji radnici koji su ulazili u partiju po pravilu su bili loši radnici, pa stoga više odostalih nezadovoljni svojim statusom, iz čega se obično krila nemarljivost pa i sklonost kaavanturizmu.

Kakav je bio profil kadrova, na koje je partija u to vrerne ra čunala. Evo šta o tomekomunisti pišu u svom partijskom listu 1929. godine: "Preduslov pravilnog rada svakog članapartije jeste u prvom redu - osim, razume se, pravilnog političkog stava - najpunija istoprocentna odanost partiji i interesima revolucije. Za svakog člana ona (partija) mora zanjega sve da bude. Interesima partije on mora da potčini ceo svoj život, rad, zanimanje,porodične veze, nameštenje, ličnu slobodu, imetak i sve dohode - jednom reč ju: sve. Interesipartije treba da bude polazna i završna tačka u celokupnom delovanju i životu svakogpartijskog člana....najenergičnije se suprotstavljati uticaju buržoazije, koja nastoji da naspobedi ne samo putem direktne borbe nego i putem moralne korupcije, putem uticaja prekožene, preko porodice, preko prijatelja, preko poslodavca itd. Svakom takvom atentatu napartijnost, pa ma on dolazio sa strane najbližih prijatelja ili rodbine, treba suprotstavljati jačanje partijske delatnosti svakog člana i po cenu kidanja najintimnijih ličnih veza....Onaj



105

koji nije sa nama taj je protiv nas."235 Prema shvatanju komunista to znači, da čovek koji jeceo svoj život posvetio svom zanimanju i radu, koji voli svoju porodicu, koji iznad svega volisopstvenu slobodu i slobodnu misao, koji brine o svojoj porodici i nastoji da joj obezbedipristojan život prihodima koji stiče svojim radom, koji brine o sudbini svoje dece, koji poštujesvoje prijatelje i neguje svoja prijateljstva, takav čovek nije za partiju, on je "malograđanin" a

u krajnjoj liniji on je protiv partije, on je neprijatelj koga treba uništiti.To je slika kadrova iz kojih je Broz regrutovao političke i državne rukovodioce. Taj loš

kvalitet partijskih kadrova Broz nije objektivno mogao shvatiti, to je bilo van njegovih mo ći, jer je i sam bio takav. U vremenu posle prigrabljivanja vlasti Broz je promenio mišljenje, pasmatra da su najbolji poslušni građani, i da država počiva na odanim građanima.236

Poslušnost njemu i njegovoj vlasti je osnovni kriterijum vrednovanja ljudi; nije bitno što su oninestručni, lenji i glupi, jer pametni vredni i stručni teško prihvataju šlepu poslušnost. Broz inije shvatao šta to znači biti stručan i radan. Njegovo površno znanje "o svemu po malo",odsustvo poimanja bilo kakvog ozbiljnog rada i bez ikakve kreativnosti u sebi, onemogućiloga je da izgradi u sebi pozitivne kriterijume vrednovanja ljudi. Najveća tragedija je u tome štosu se takva nakaradna merila vrednovanja ljudi proširila po celoj Jugoslaviji, i što ona još

uvek vladaju. Broz je tvorac tzv. "negativne selekcije" ljudi. Ako je on kao bravar mogaovoditi partiju, narod i državu, što ne bi mogao neki metalostrugar da vodi metalurškopreduzeće? To je bila njegova logika. Što čovek manje zna čini mu se da zna više. Rastomznanja širi se horizont saznanja o neznanju. Ljudi sa malo znanja prihvatali su obaveze ifunkcije kojima nisu dorasli, jer nisu bili u stanju da sagledaju dubinu svojenekompetentnosti. Njihovo odsustvo odgovornosti je olakšavalo preuzimanje svih mogućihodgovornih državnih funkcija, a posledice su bile kobne za državu i za narod.

Godinama neprestano hvaljen, opevan u pesmama, u nemogućnosti koju je samstvorio da čuje bilo kakvo drugo mišljenje sem sopstvenog, uobrazio je da je stručan zamnoge oblasti i da njegova inteligencija prevazilazi umove najpametnijih ljudi. U tomuverenju, on daje svoje konačne sudove o svemu i svačemu smatrajući ih "večitim istinama":

Novinarstvo.

"Ja nikako ne mogu da se složim s onim što se u zapadnim demokratijama (kao daima istočnih - nap.B.L.) priča o tobožnjoj punoj slobodi štampe. Kakva je to "puna" slobodaštampe i u čemu se ona sastoji? Ona se sastoji u tome što se svakome dozvoljava da piše inajveće laži i klevete. S našeg stanovišta to je amoralno, i takva je sloboda štetna."

Muzika.

"Naše sevdalinke i druge pjesme još uvek imaju izrazito tužan prizvuk, koji je biorazumljiv za prošlo vreme ropstva, kmetstva i tako dalje...Muzika koju danas stvarate morada bude odraz današnje stvarnosti."

Slikarstvo.

"Apstraktni pravac u slikarstvu je u Jugoslaviji dominirajući...Stvari treba diferencirati.Modernizam ima i lijepih djela, ali apstraktna slika može da posluži samo kaodekoracija...Neka ti pojedinci stvaraju šta hoće, ali neka to čine na svoj račun, l ako njihovodjelo hoće da kupi neki privatnik, neka ga kupi. Mi, međutim, nećemo više davati državnepare, i to milione, za takve slike. Ja ću se protiv toga najenergičnije boriti."



106

Cipele za decu.

"Jedno vreme kod nas se uopšte nisu pravile cipele za djecu, već samo za odrasle,kao da djeci nije potrebna obuća. Mi smo saznali za to i pitali u čemu će djeca hodati. Trebapraviti i dječ je cipele, od najvećeg do najmanjeg broja, pa čak i patikice i papuče za one

najmanje."

Kritika.

"Zaista je danas neprijatno čuti da ima kod nas ljudi koji prave poređenje izmeđuomladine u Jugoslaviji i omladine na Zapadu. Apsurd je praviti poređenje koje bi išlo na našuštetu...Takve kritike zaista su za najveću osudu, bile one dobronamerne ili zlonamerne.Štetna je i dobronamerna kritika, ako se stvari tako postave."

Vladavina manjine nad većinom.

"Treba nastojati, ako manjina ima gledište suprotno gledištu većine, da se ubjede onikoji imaju drugo gledište da promjene mišljenje i da pravilno shvate stvar."

Gospodin ili drug.

"Moram da kažem da me jako vrijeđa kada mi se naš građanin, ili građanka, obratereč ju gospodin. Ja ne mogu ovdje sada da kažem kakve mjere bi trebalo da preduzimamo uodnosu na tu pojavu, ali, vi omladinci, treba da reagirate na svakom mjestu gdje čujeteovakva oslovljavanja i da se borite protiv toga."237

To su Brozovi prilozi teoriji marksizma-lenjinizma u njegovoj samoupravnoj varijanti.

Broz je uvek čitao svoje govore, ali je ponekad ubacivao pojedine rečenice koje suredovno bile izbacivane prilikom štampanja tih govora. 1980. godine je prvi put govorio bezunapred pripremljenog teksta o svom hapšenju 1928. godine i "teškim danima" u tamnici.Dedijer u Svojoj knjizi "Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita" prenosi delove tog

Brozovog izlaganja, bez ikakve korekture, verovatno namerno, da bi se sagledala idokumentovala Brozova nepismenost.238

Evo kako je Broz govorio: "Kad je čovek riješen da da i svoj život, da mu je to glavnicilj života, onda i sama po sebi hrabrost dođe." Ne ulazeći u gramatičku nepismenost overečenice moramo zaključiti njenu besmislenost. Broz nam saopštava da je glavni cilj životadati svoj život. Zna se šta je hteo da kaže: Pobeda komunizma mi je glavni cilj života i za tosam spreman da dam i svoj život.. Problem je u tome što to Broz ne ume da kaže. Dalje jeBroz rekao: "l ako hoćeš dosljedno da budeš komunista, ja sam to javno rekao, zbog togašto do tada čitavo vreme ko god je bio hapšen, negirao je da je komunista. A meni je to biloveć dosadilo: zašto da negiraš jednu stvar, jednu snažnu ideju za koju hoćeš da i život daš,a negiraš da ona postoji, da si ti pristalica te ideje, da radiš na ostvarenju njezinom, l to mi jebilo glavno, l ja sam se dogovorio sa Đurom Đakovićem, ja sam iz zatvora po jednom

stražaru koji je bio naš čovek, i rekao sam: 'Znaš šta, Đuro, do sada su svi negirali da sukomunisti, ja-reko- hoću da jedamput bude Partija afirmisana pred sudom. Ja ću branitipartiju.' On meni odgovori, vidio sam da su mu čak i slova drhtala, da je bio sav oduševljen;'Dobro-kaže- ti to najbolje znaš.' l zato sam ja onda tako progovorio na sudu. Ja nepriznajem sud, ali priznajem da sam ja komunista, da ja radim za tu ideju, a vaše je, vi sadradite, reko', vi sudite, ali s time me nećete odvratiti od toga, naprotiv." U to vreme ječlanovima partije bilo zabranjeno da, u slučaju hapšenja, priznaju da su članovi partije.Svrha toga je bila da uhapšeni član partije ne bude podvrgnut daljim pritiscima radi odavanjaimena svojih saučesnika. Očigledno je da se Broz nije pridržavao partijske discipline. Zato



107

on pokušava da objasni kako je za to imao saglasnost tadašnjeg sekretara KPJ, Đure Đakovića. Čovek koji je od svojih podanika tražio bespogovornu poslušnost, nije mogaopriznati da je sam bio nedisciplinovan. On je, u stvari, to učinio da bi izašao iz anonimnosti iotvorio sebi put za napredovanje u partijskoj hijerarhiji. Broz ne propušta priliku da istaknesebe i svoje "sposobnosti", pa tvrdi da mu je Đaković rekao: "...ti to najbolje znaš." On je već

onda bio iznad sekretara KPJ, jer ga ovaj sluša.U zatvoru je bio zadužen da podmazuje mašine lokalne elektrane ali on to naziva

"rukovodio sam centralom električnom". On želi da nam objasni kako je on rođen darukovodi, pa "rukovodi" čak i kao robijaš. Kada je Moša Pijade došao u Lepoglavu, Broz jerekao upravniku zatvora: "Znate šta, tu je Moša Pijade, vi ste vjerojatno čuli za to - rek'o - on je književnik, piše, rekao sam otvoreno: 'piše Kapital.' Neko mesto bi mu trebali dati. Ja bihga uzeo u centralu da bude kod mene tu....Moša je bio primaknut kod mene. A centrala,znate, k'o apoteka, to je sve fino, sve keramika, sve čisto, to su dizel-motori dva velika, kojiizmenično rade. l sada on kod mene prevodi. A ja ga naučio gde će mazati, jer ja imam idrugi posao, moram da idem negde, gde će podmazivati lagere i to, i on je to radio vrloprecizno." Broz uživa poseban tretman u Lepoglavi, pa pošto je lenj po prirodi, smestio Mošu

Pijade kraj sebe da on "maže" jer on ima druga "posla" da ide "negde" (?).Upravnik zatvora u Lepoglavi bio je Bohaček, Brozov, "drug iz rata239 , on je bio kadet,

jednogodišnji dobrovoljac. Tako da smo mi bili dobri, dobro se poznavali". Gde to Broz"negde" ide: "A bila je tamo jedna Fidlerica, gostiona, kod koje sam ja sastanke održavao,dolazio Pajo Gregorić, dolazi Šilović, ili netko tamo od nas.. Tako sam ja stupio u kontakt sarudarima u Ivancu. Pa sam tamo neke direktive dao itd." Dali je Broz imao tako dobartretman zahvaljujući Bohačeku ili svojoj završenoj austrougarskoj obaveštajnoj školi uPečuju? Broz iz zatvora rukovodi radom partije jer daje "tamo neke direktive". "Dakle, dobro,nije mi bilo loše."- zaključuje Broz. Velika je šteta za Broza, ali i za nas, što Broz nije nikadastekao iskustva iz svojih zatvora, kako bi ih uporedio sa zatvorskim iskustvima "belog terora"diktature Kralja Aleksandra. Sigurno je da ne bi živ izašao iz svojih zatvora. "....i traži da jaidem dolje u podrumske prostorije, tam' najniže gdje su te mašine razne, l traži da ja

instaliram signalizaciju, l ja mu kažem da ja ne znam to raditi, jer mi se nije išlo. 'Kako neznate? Pa vi ste centralu vodili...' - 'Je , pa ovo ne znam...' - 'A znate vi, samo radite.' Reko':čekaj, ja ću ti već pokazati. Ja onda uzeo, pa tamo kulo-žica, znate ona koja izvana ide,kulo-žicu, pa ja to sve, kulo-žica znate jedamput kad se biguje, znate, kad se slomi, ondaposle više ne možeš na drugo mesto da ideš. Pa sam mu sav materijal pokvario. Onda jevideo da nema, počeo je uključit' - nema, ne radi. Jer je 'nutra, kad se jako oštro biguje,onda se kurcšlus može da napravi, kurcšlusi su sve bili." Ovaj način necenzurisanog govoranedvosmisleno potvr đuje njegovo poreklo iz Hrvatskog Zagorja.

Nepismen, lenj i neobrazovan, Broz je za nas bio "naša svetlost" i "naša večnost".

Ako postoji svetlostVeć a od svetlosti,

Ako ima več nostl ako več nost ima ime

Ime več nostiJe Titovo ime.

Koliko je Broz imao naučnih titula doktora nauka i akademija? On smatra da je biofakultetski obrazovan. Broz to i objašnjava: "Dakle, to je bio život na robiji koji se mogaopodnositi...Tako da ja moram da kažem da je to bio univerzitet. Jer ni na jednom univerzitetuse tako intenzivno nije učilo kao tamo...l mi smo biblioteku stvorili unutra...Onda idemo



108

ovako: imamo mi i beletristiku, imamo i razne romane, imamo Grof Monte Kristo, ondaovako uzmemo od Marksa, ili od Plehanova, ili od Kautskog, ili od koga drugog pa damo dveprve stranice, tri, Monte Kristu, ili neki drugi pisac, itd. i na kraju isto tako jedan list. l ovistražari ne znaju ništa, on pogleda i gotovo....Neki je imao, ne neki, nego svi smo imali,manje-više. kako ko, neke škole bilo je nekoliko, dva- tri radnika, koji bili onako prilično

slabo, nisu imali škole itd. Ali smo im pomagali...Učili smo od Engelsa do raznih buržoaskihekonomista, Filipovića austriskog, i Riharda, engleskih ekonomista itd.- to su najboljiekonomisti bili....Onda, razumije se, i druge smo uzimali koji su bili na pogrešnom putu, ipitanju, naročito populacije, itd. Maltuson, na primer, da znaš u čemu je on zgrešio, i tu smomi učili po 15 sati dnevno...Naučio sam najprije esperanto, pa sam onda počeoengleski...Žao mi je bilo što sam tako brzo morao iti van. Jer nisam program završio..." Broznije imao sreće da završi "zatvorski univerzitet" jer je morao "iti van". Ali dosta je naučio.Grof Monte Kristo je za njega pisac: "Monte Kristu, ili neki drugi pisac." To je jedini romankoga se setio, a on je, uzgred rečeno, beletristika koja se čita u doba puberteta. Kao svikomunisti i on ne razlikuje ekonomiju od političke ekonomije. Ne zna ni šta je to beletristika:"..imamo mi i beletristiku, imamo i razne romane". Pominje nekog "Riharda, engleskogekonomistu". Verovatno je mislio na Davida Rikarda (Ricardo David) pristalice radne teorije

vrednosti koju je Marks od njega preuzeo. Pominje i nekog Maltusona, ali takav Šveđanin nepostoji. Postoji Tomas Maltus (Malthus Thomas Robert), Rikardov savremenik, koji je tvrdioda broj stanovništva raste geometrijskom progresijom, a sredstva potrebna za život ljudiaritmetičkom progresijom, i da taj nesklad izaziva ratove i glad. On je u svom životu "naučio"esperanto, engleski, ruski, nemački, samo nije stigao da nauči srpskohrvatski. Rečnik ovognjegovog televizijskog necenzurisanog govora, jasno dokazuje njegovo zagorsko poreklo.Nije on na robiji ništa naučio, ostao je neobrazovan kakav je i bio kada je došao u zatvor kao"rušilac državnog poretka", optužbe koju će nemilice koristiti kada prigrabi vlast protiv hiljadasvojih političkih protivnika.

Broz se proglasio "vrhovnim komandantom" iako za te poslove nije imao potrebnaznanja ni talenta. "U mojim ratnim memoarima osporavaju se i njegovo vojno znanje i

njegove vrline taktičkog komandanta. Takvo gledanje je raspostranjeno među najboljim višimratnim starešinama i Tito ga je osećao...on je isticao da je u Moskvi, u vremeposlezatvorskog boravka, 1935 - 1936. godine, naročito izučavao vojne veštine. U to netreba sumnjati....No makakvo bilo njegovo vojno znanje, talenat vojskovođe nije imao nitimogao imati, već i zbog svog naglog, nervoznog temperamenta i zbog prevelike brige zaličnu bezbednost..."240 Prosto je komično komunističko shvatanje nauke. Broz je bio uMoskvi od februara 1935. do oktobra 1936. godine i za to vreme je "uspeo": da radi kaoreferent u Balkanskom sekretarijatu Kominterne, da "izuči" vojne nauke, da "studira"marksizam, lenjinizam i staljinizam, da radi za NKVD i piše klevetničke biografije za svojepartijske "drugove", da u januaru 1936. godine ide na lečenje od 15 - 30 dana, da u avgustu1935. obavi i studijsko putovanje po SSSR-u, da se upozna sa Lucijom Bauer, suprugomistaknutog funkcionera komunističke omladine Nemačke, da se 19. aprila 1936. razvede od

Pelagije Belousove, da se '13. oktobra iste godine venča sa Lucijom Bauer, koju verovatnoviše nije video i ko zna šta je još Broz uspeo da "savlada i izuči" za tih nepunih dvadesetmeseci i tako postane stručnjak za marksizam i vojne nauke. A što je najtragičnije Broz je, ine samo on, u to bio ubeđen, jer je "sagledao sve o čemu se tu radi". Broz nije imao talenatnizašta, sem za politiku, pa čak i da je imao talenat za vojne veštine on ga nije mogao razvitina "kursevima". Ako je imao talenat za vojne veštine mogao ga je razviti kroz građanski ratkoji je izazvao u našoj zemlji. Pri tome se držao omiljenih komunističkih slogana "ko radi taj igreši" i "na greškama se učimo", ne opterećujući se pitanjem ko će te greške platiti. Platio ih je narod hiljadama uzaludno izgubljenih života. Đilas daje tri primera njegove "vojne veštine".



109

"U tzv. Prvoj ofanzivi, u jesen 1941. godine, koja je završila likvidiranjem tzv. Užičkerepublike i slobodnih teritorija u Zapadnoj i centralnoj Srbiji, haos i porazi su bili toliki da je isam Tito predlagao da podnese ostavku..."241 Setimo se bespotrebne pogibije ljudi iz tzv."radničkog bataljona" koji su bili žrtvovani da bi Broz mogao bezbedno da pobegne iz Uzica.

"U tzv. Četvrtoj ofanzivi (operacija Weiss), napose u bitci na Neretvi, početkomproleća 1943. godine, Tito je svaki čas menjao naredbe, a preuranjenim rušenjem mosta naNeretvi znatno otežao i komplikovao izvlačenje."242 U posleratnoj kontrolisanoj istoriografiji,rušenje mosta na Neretvi prikazivano je kao vanredan taktički potez iako je partizanskavojska uz ogromne žrtve bila totalno razbijena. O tome govori Koča Popović: "Da, ima ikrupnih nesklada, pa i ozvaničenih legendi koje ne odgovaraju istini. Takav jedan slučaj,dužan sam da kažem, vezan je i za prikaze dela glavne bitke u četvrtoj neprijateljskojofanzivi, dakle u razdoblju koje je predhodilo Sutjesci. Reč je o rušenju mosta na Neretvi štose veliča kao "genijalna varka" po zamisli vrhovnog komandanta. Uveren sam da Tito nijemogao ni pomišljati da tada krene na drugu obalu Neretve. On je, u stvari, nameravao da seprobija napred, prema Gornjem Vakufu. Na kraju krajeva, Cela ta stvar logički je apsurdna:ko je tada, u tadašnjim ratnim uslovima, uz tako oskudne tehničko - inženjerske snage

mogao izvesti operacije takve delikatnosti, da miniranjem sruši most a da njegov kosturostane u položaju pogodnom za prebacivanje ljudi i opreme preko plahovite reke takorećiusred zime....Uzgred rečeno, vrhovni komandant pre donošenja odluke o rušenju mosta nijemogao znati raspored i namere četničkih jedinica niti je, što je najvažnije, raspolagaoinformacijama koja je bila bitna: nemačka ofanziva se tu, na obali Neretve u stvarizavršavala..."243 Koča Popović, jedan od najuspešnijih Brozovih komandanata, ako ne inajuspešniji, ovde svedoči o lažnom predstavljanju Broza kao "genijalnog vojskovođe".

"U tzv. Petoj ofanzivi (operacija Schvvarz) Tito je...zakašnjavao sa odlukama...slušao(sam) od starešina da se Titovo komandovanje slabo osećalo, da se na njemu primećivalaizgubljenost i sklonost da se s pratnjom ukloni negde postrani...Poznato je...da se jedio nastarešine koji su izveli proboj da ga nisu "sačekivali".244 "Jedio" se u stvari na KočuPopovića, komandanta l proleterske divizije, koji je bez Brozove saglasnosti, izvršio proboj

neprijateljskog obruča i omogućio spašavanje partizanskih jedinica i vrhovnog štaba. KočaPopović objašnjava zašto je tako postupio: "Slušao sam više puta moje ratne drugove,saborce sa Sutjeske koji su bili u prilici da iz neposredne blizine posmatraju stanje okovrhovnog komandanta. Njihovo je mišljenje da je tada bilo i nesnalaženja, zbunjenosti u časukada se nije smelo oklevati."245 Broz ga je optužio da je pobegao i da je spašavao sebe,namerno ostavljajući sve ostale u obruču nadmoćne neprijateljske sile. Koča Popović tvrdisuprotno: " Reč je o varijacijama na istu temu s ciljem da budem optužen za neku vrstuIzdaje"....Nije bilo drugog izbora. Krenuli smo i uspeli, uvereni da otvaramo put za izlazak idrugih jedinica iz neprijateljskog obruča....Uspeo sam da Peku (Dapčeviću) pošaljem pokuriru poruku: "Ja krećem napred, pođite zamnom" Znam, a to piše u dokumentima da jePeko bio saglasan. Govorio je Titu: "Koča je u pravu, treba ići za njim"....Mislim da se (Broz,nap. B.L.) u jednom trenutku osetio gotovo izgubljenim jer je ukupna situacija bila krajnjedramatična a njegova pozicija izuzetno teška već i zbog toga što se našao blizu začelja gdese nalazio veliki broj za borbu nesposobnih ranjenika. To je u ratu najteže....Ja sam se tu, naSutjesci, ponašao kao što sam činio u svakoj teškoj situaciji - neopterećen razmišljanjima otome šta bi moglo meni lično da se desi, kao da ne sumnjam da će proboj uspeti i da zanama idu ostali, iako sam, pre nego što sam krenuo, prvi i jedini put u ratu pomislio daulazim u bitku iz koje neću izvući glavu.....Neposredno pred ranjavanje Tita, ja mu šaljemporuku u kojoj kažem otprilike ovo: nemoj ići stazom kojom sam ja prošao jer je izloženaneprijateljskoj vatri; kreni levo, kroz šumu, tuda je bezbednije iako je sporije...."246 Na pitanje



110

čime dokazuje da nije "pobegao" već da je brinuo o ostalim jedinicama i vrhovnom štabu,Koča Popović odgovara: "Pored ostalog i time što sam na prolazu, to jest na mestu gđa samse sa svojim jedinicama probio, ostavio jedan bataljon Treće brigade da sačeka ostale".247 Koča je tada trebalo da bude smenjen zbog "izdaje": "Da, Tito je bio odlučio da mesmeni".248 Zašto je Broz hteo da smeni svog uspešnog komandanta i to u toku rata kada mu

još može koristiti? Ima više razloga. Broz nije voleo intelektualce i delio ih je na "poštene" ione "ostale" koji nisu bili u stanju da ga slede iz čiste intelektualnosti i koji su bili "neprijateljikoje treba uništiti". Koča Popović je bio intelektualac školovan na Sorboni, sa znanjemnekoliko stranih jezika, a bavio se i književnošću. Broz, kao neobrazovan čovek nije mogaoda voli Koču Popovića koji je, pored toga, još vodio poreklo iz buržoaske porodice, odnosno"klasnog neprijatelja". Broz je mrzeo buržoaziju ne samo zbog toga što su klasni neprijatelji,već i što su bogati. Kasnije kada i on postane buržuj lepo će se slagati i družiti sa buržujimacelog sveta. Broz je morao uvek da bude prvi i glavni, a u ovoj bici imao je sporednu ulogu.To je bilo teško oprostiti Koči Popoviću; čija je slava ratnika bila u porastu. Broz se biouplašio za svoj život, a pred njim je stajao njegov komandant koji govori da u takvimsituacijama ne treba misliti na sopstveni život. Takvog čoveka Broz nije mogao dugo da trpi usvojoj sredini. Tekst knjige A. Nenadovića "Razgovori s Kočom" iznenađuje koliko su ta dva

čoveka bili strani jedan drugome, kao i da nisu ratovali zajedno osvajajući vlast za Broza. Paipak, na pitanje da li ima rezerve prema Brozu kao strategu i lideru, Koča Popovic odgovara:" Ne. Naprotiv. Bio sam i ostajem uveren da je on u našoj revoluciji bio nezamenljiv. Imao jesve odlike autentičnog vođe: spretnost, odvažnost, odlučnost, dovitljivost." On kao daizbegava odgovor i objašnjava Brozove kvalitete kao uspešnog političara: on je bio spretan idovitljiv, znači lukav, i odvažan i odlučan -znači neodgovoran. Nije mu mogao priznatistručnost u vojnim naukama.

Brozova briga za ličnu bezbednost bila je velika, zato se i "jedio na starešine", ičitajući Dedijerov "Dnevnik", kao i druge izvore, ne može se odoleti utisku da su čuvene"bitke za ranjenike" bile u stvari taktika za dobijanje vremena radi bezbednog povla čenja(bežanja) vrhovnog komandanta. Stiče se utisak, pa čak i uverenje, da su ranjenici nekako

uvek bili između Broza i neprijatelja.Broz je bio neobrazovan sem za bravarski zanat. Da je bio marljiv možda bi postao

dobar bravar. Bio je neinventivan bez ikakvog talenta sem za politiku. Taj talenat jeneosporno imao.



111

Bezobraznost ili Brozova borba za vlast

Druže Tito, naš maršale prviMi smo tebe dobili u krvi.

Broz je bio bezobziran prema svima i svemu u borbi za osvajanje vlasti. Slogani "Konije sa nama on je protiv nas" i "Prema neprijatelju treba biti bespoštedan i treba ga uništiti,"karakterišu njegovu bezobzirnost. Osvojivši vlast 1945. godine njegova bezobzirnost prema"klasnim neprijateljima" nije nimalo zaostala za boljševičkom bezobzirnošću 1918-1922.godine. To je naročito izraženo u Srbiji, koja je za komuniste bila sinonim vlasti u KraljeviniJugoslaviji, u kojoj je komunistička partija bila najslabija, zbog monarhističkog opredeljenjanaroda, njegovog građanskog i patrijarhalnog vaspitanja, i koja je imala sopstvenioslobodilački pokret protiv okupatora tzv. "Ravnogorski pokret" pod vodstvom DražeMihajlovića, potpukovnika vojske Kraljevine Jugoslavije.

Broz nije raspolagao značajnijom vojnom snagom u Srbiji, ve

ć je sa svojim snagamaiz Hrvatske i Bosne i Hercegovine (pretežno srpskog porekla) uspeo da osvoji srpsku

teritoriju zahvaljujući sovjetskim trupama koje su nadirale iz Rumunije i Bugarske. Poredtoga, Ravnogorski pokret je 1943. godine napušten od saveznika. Ostavljen tako sam, bezikakve pomoći u naoružanju, izgubio je svoju vojnu snagu. Zahvaljujući pomoći saveznika,partizani su bili dobro naoružani i opremljeni. Osvojivši vlast u Beogradu, oktobra 1944.godine, Broz je počeo svoj obračun sa "neprijateljima svih boja". Pobio je sve ljude koji supripadali predratnim i ratnim policijskim organima počev od arhivskog pisara. To je uglavnomradio krišom, noću, bez ikakvog suđenja. Sudski procesi su bili retki, npr. proces D.Jovanoviću, šefu policije) koji su održavani zbog javnosti, s namerom da se prikriju tajnamasovna ubistva. Ubijao je sve pripadnike Vojske u otadžbini Draže Mihajlovića, takode bezsuđenja, ili barem javnog suđenja.. Tragična je sudbina 13.000 pripadnika Vojske u otadžbini

kao i nepoznat broj civila, koji su se povlačili ispred partizana kroz Hrvatsku i Slovenijutražeći spas u Austriji gde su se već nalazili saveznici (Englezi). Većina tih vojnika i nepoznatbroj civila predati su, na večnu sramotu engleskog naroda, Brozu na milost i nemilost.Partizani, ta tzv. "narodnooslobodilačka vojska" prvo ih je opljačkala, zatim isprebijala apotom, bez ikakvog suđenja, pobila. Prema proverenim podacima u Sloveniji je ostalo višeod 10.000 četničkih grobova.249 Isto se desilo sa slovenačkim domobrancima i hrvatskimustašama. Te su vojske bila na strani savezničkih neprijatelja kao saveznici fašističkeNemačke, ali ta činjenica nije dala pravo Brozu za njihove masovne pokolje.. Taj pokolj jedugo sakrivan pred javnošću, i širene su glasine da se svi oni nalaze u inostranstvu. Mnogemajke i očevi su pomrli u verovanju da su im sinovi živi negde u tuđoj zemlji. ZahvaljujućiEnglezima, Broz se dokopao svih svojih neprijatelja koji su mu smetali na njegovompobedonosnom putu osvajanja lične vlasti. Ne zna se tačno koliko ih je bilo ali se pominje

cifra od 150.000.250 Brozova bezobzirnost (kako slaba reč za takve zločine) u borbi za vlastprotiv svojih neprijatelja, a posebno protiv srpskih nacionalista, bila je bezgranična. Ništa,ama baš ništa, za Broza nije zabranjeno, preskupo, nemoralno, nečovečno, u njegovoj borbiza prigrabljivanje vlasti. Vlast je vrhunski cilj, i nije postojala podlost koju on ne bi u činio zaostvarenje tog cilja.

Dražu Mihajlovića, prvog organizatora pokreta otpora Nemcima u okupiranoj Evropi,sudski je proglasio masovnim ubicom, saradnikom okupatora i narodnim neprijateljem, l



112

pored mnogobrojnih intervencija, iz Francuske, Britanije i SAD, osudio ga je na smrtstreljanjem i kazna je izvršena 17. jula 1946. godine.

Bio je to sudski proces pokretu za jugoslovensko i srpsko nacionalno oslobođenje,koje je trebalo diskreditovati pred narodima Jugoslavije i pred međunaronom javnošću, i to izprostog razloga što je za Broza predstavljao jedinu ozbiljnu prepreku za osvajanje njegovelične apsolutne vlasti u Jugoslaviji. "Marta 24. 1946. godine ...jugoslovenska vlada,predvođena od maršala Tita, objavila je da je general Mihajlović bio uhvaćen 13. marta i daće uskoro biti izveden pred sud i optužen za izdaju, kolaboraciju sa Nemcima i za predajusavezničkih vojnika Nemcima...Marta 30, 1946. godine vlada SAD poslala je notu jugoslovenskoj vladi, objašnjavajući da je general Mihajlović, bez dovoljno snabdevanja iboreći se sa najvećim teškoćama, sa njegovim snagama znatno doprineo cilju saveznika, ida članovi američke oružane sile, koji su služili u Jugoslaviji za vreme rata, žele da svedočena njegovom suđenju..."251 Jugoslovenska vlada odgovorila je na notu 5. aprila 1946.godine, i između ostalog, naglasila: "Zločini izdajnika Draže Mihajlovića protiv narodaJugoslavije su tako veliki i strašni, a da bi se moglo dozvoliti da se diskutuje da li je on kriv iline."252 Čudno je ili, tačnije rečeno, nepismeno je Brozovo poimanje suđenja i pravde.

Suđ

enje je za njega "diskusija" a ne proces utvr đ

ivanja istine, ačemu diskusija kada se"zna" da je on izdajnik jer je bio protiv njega.

U SAD je formirana dobrovoljna Komisija o ispitivanju Komiteta za pravedno suđenjeDraži Mihajloviću - preko koje bi se prikupila svedočenja pod zakletvom američkog isavezničkog vojnog osoblja. Komisija je, 24. maja 1946. godine dostavila svoj izveštajMinistarstvu spoljnih poslova SAD sa molbom da se izveštaj prosledi jugoslovenskoj vladi isudu koji zastupa tužbu protiv generala Mihajlovića. U zaključcima komisije je istaknutosledeće: "Po mišljenju ove Komisije, dokazi američkog vojnog osoblja koje je svedočilo prednjom, sačinjava materijal koji je primenljiv i prihvatljiv kao opšte merilo civilizovane pravde apo pitanju krivice ili nevinosti generala Mihajlovića. Svedoci koji su svedočili bili su uodličnom položaju da znaju o kolaboraciji, te bi svaki po dužnosti to izvestio; ali oni susvedočili sa ne. Nasuprot, ima obilnih dokaza od protivurečnih činjenica u vezi postojanja

kolaboracije. Što je od vrednosti, svi svedoci koji su se pojavili pred Komisijom izjavili su javno pod zakletvom, da su voljni da idu u Jugoslaviju, ako im se pruži prilika, da bi svedočiliu svakom sudskom procesu u vezi s generalom Mihajlovićem na isti način i sa istim efektomkao što su svedočili pred Komisijom....253 Brozov sud je odbio da prihvati ova svedočenja.Bilo bi to za Broza gubljenje vremena "u diskusiji", jer je general Mihajlović njegovom voljomi pre suđenja bio proglašen krivim i osuđen na smrtnu kaznu.

Tako je Broz ubio čoveka koji se borio u Prvom balkanskom ratu, kao podnarednik učetvrtom prekobrojnom puku Drinske divizije, i bio odlikovan srebrnom medaljom zahrabrost; koji se borio i u Drugom balkanskom ratu i bio odlikovan zlatnom medaljom zahrabrost; koji se borio za Jugoslaviju u Prvom svetskom ratu, 1914. - 1918., i učestvovao uCerskoj i Kolubarskoj bici i posle albanske golgote učestvovao u proboju Solunskog fronta;

koji je odmah posle kapitulacije Jugoslavije, protiv nadmoćnog neprijatelja, organizovao prvipokret otpora u Evropi. To je učinio Broz, koji se pod zastavom Austrougarske borio protivsrpske vojske, kao "cuksfirer" 25. puka 42. domobranske divizije, u tim istim borbama(Cerska i Kolubarska bitka), i bio odlikovan od austrougarskog generala Cibulka srebrnommedaljom za hrabrost254 ; koji je podrivao i rušio, srpskom krvlju stvorenu novu državuJugoslaviju, sve do 1941. godfne, zajedno sa ustašama i ostalim neprijateljima Jugoslavijekao "tamnice naroda", da bi potom organizovao u srpskom narodu krvavi građanski ratzasnovan na lažnoj ideologiji i obmanama u cilju prigrabljivanja lične vlasti i stvaranja "nove "Jugoslavije koja će zaista biti prava tamnica naroda. Očigledno je da su uvek bili na



113

suprotnim stranama: Draža na srpskoj a Broz na antisrpskoj strani. Srpski narod se javno iglasno opredelio za Broza svojom parolom nastalom početkom 1945. godine: "Nećemokralja, hoćemo Tita, narod se pita".

Ipak zasluge generala Mihajlovića, za pobedu nad fašizmom, ostaće zabeležene usvetskoj istoriji, nažalost, za sada ne zaslugom srpskog već tuđeg naroda. Truman,predsednik SAD, posmrtno je odlikovao Dražu Mihajlovića visokim američkim vojnimodlikovanjem, medaljom "Legijom zasluga", sa sledećim obrazloženjem: "General DragoljubMihajlović je organizovao i vodio važne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupiraoJugoslaviju 1941. do decembra 1944. godine. Neustrašivim naporima njegovih trupa, mnogiamerički vazduhoplovci su bili spašeni i vraćeni kod prijateljskih vlasti. General Mihajlović injegove snage, iako su oskudevale u snabdevanju i borili se u krajnjim teškoćama, doprinelisu materijalno savezničkoj stvari i potpomogli postizanju konačne savezničke pobede."255

Potpisano 29. marta 1948. godine od predsednika SAD, Marija S. Trumana.

Brozova Jugoslavija se raspala posle njegove smrti, jer njemu do nje nikada nije nibilo preterano stalo. Ona ga je zanimala samo kao objekat njegovog suverenog vladanja,kao neiscrpni izvor finansiranja njegovog neviđeno kičerskog uživanja u raskošnom

razmetanju narodnim novcem i kao osnova za stvaranje njegove lične međunarodnepolitičke karijere. Zato je i nastojao da prigrabi što više vlasti na što većoj teritoriji.

Broz je dao naredbu Kosti Nađu da sa trupama pređe Mađarsku granicu, pa jekomandant južnog dela Ukrajinskog fronta morao izdati naredbu da se partizanske jedinicipovuku na predratnu granicu između Mađarske i Jugoslavije. Broz isto čini i na granici sa Austrijom gde mora da se povuče iz Koruške posle intervencije Engleza. Uspeva mu daosvoji Istru, i protera sve Italijane sa te teritorije. Nije uspeo da prigrabi Trst. Po Čer čilovomnalogu Broz je morao da povuče svoje jedinice iz severnog Epira u Gr čkoj, kojima jekomandovao Peko Dapčević. Po okončanju rata, intenzivno radi na stvaranju "Balkanskefederacije" gde sebe vidi na mestu predsednika te federacije. Cilj je prigrabiti što više vlastina što većoj teritoriji. U sastavu takve federacije trebalo je da budu Albanija, Bugarska i

Rumunija. Pri tome rasprodaje srpsku državu!Malo je poznato našoj javnosti "sadržaj razgovora između Tita i Enver Hodže u

Beogradu juna-jula 1946. godine u kojem je bilo reci o sudbini Kosova i Metohije. Poznat jemeđutim dokumenat, koji je svojevremeno NIN objavio, o Kardeljevoj izjavi Staljinu, u Moskviaprila 1947. da će Jugoslavija Kosmet predati Albaniji".256 Na isti način se pregovaralo i saBugarima gde je Jugoslavija "...tražila priključenje Pirinske Makedonije federalnoj Makedonijiu FNRJ, a Bugarima u zamenu nudila svoje "zapadne oblasti" - srezove Caribrod-Dimitrovgrad i Bosilegrad. Istovremeno je i srpski narod pevao:

Drug je Tito zaslužio,Da je njegov Balkan bio

l Evrope jedan dio.

Broz je osudio Dražu Mihajlovića zbog "saradnje sa okupatorom" a sam jepregovarao o saradnji sa Nemcima. U martu 1943. godine, Đilas, Velebit i Koča Popović pregovarali su sa Nemcima o prekidu vojnih dejstava. Koča Popović o tome kaže: "Mi smo,kako sam kasnije obavešten, na osnovu uhvaćene britanske depeše, tada navodno znali,odnosno bili uvereni da su Englezi bili odobrili četnicima da nas napadnu. Front protiv nasse, znači, širio. Postalo je neophodno da mi pokušamo da neutralizujemo Nemce, daotupimo njihov vojni pritisak usmeren na naše uništenje u trenutku kad nam preti povećanaopasnost s drugih strana. Istovremeno, taj dogovor Engleza i četnika prisiljavao nas je da



114

razmišljamo o mogućnosti koordinacije sa eventualnim britanskim iskrcavanjem na našuobalu Jadrana čiji je bio cilj ne samo potiskivanje Nemaca nego i uništavanje našegpokreta."257 Očigledno je, da je Broz bio spreman da ratuje protiv Engleza zajedno saNemcima. Činjenica je, da je Brozova borba protiv okupatora bila, u stvari, kamuflažanjegove borbe za vlast. On je Nemce smatrao okupatorskom vojskom koju će saveznici

pobediti i koji će se sami povući iz Jugoslavije posle poraza. Bitno je bilo da se tada zauzmevlast, a u tome mu je jedino smetao Draža Mihajlović sa svojim Ravnogorskim pokretom i jugoslovenska vlada u Engleskoj, dok je smatrao da će sve okupacione vlasti u raspar čanojJugoslaviji pasti zajedno sa odlaskom Nemaca. Zato je Draža Mihajlović i Vojska u otadžbiniKraljevine Jugoslavije bila njegov jedini ozbiljni protivnik. To se otvoreno i konstatuje usporazumu sa Nemcima: "...da u datoj situaciji nema razloga da nemačka armija vodi ratneakcije protiv NOV Jugoslavije a posebno na položaj protivnika i interese jedne i drugestrane. Stoga bi bilo u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena.....NOVJugoslavije smatra četnike glavnim neprijateljima..."258 Nemci su prekinuli pregovore jer jeHitler zabranio "bilo kakvo pregovaranje sa banditima".

Broz je pažljivo krio od javnosti taj svoj neuspeo pokušaj saradnje sa Nemcima, koji je

bio uperen protivčetnika ali i protiv Engleza. Ipak je morao javno da se opravda, 1978.godine, u Jablanici, jer je dobro čuvana tajna ipak izašla na svetlost dana. Tom prilikom je

sebe opravdao tako što je svu krivicu prebacio na Đilasa, Velebita i Koču Popovića, rekavšida su oni u pregovorima sa Nemcima prekoračili svoja ovlašćenja i da se nisu držaliuputstava koja su od njega dobili. O tome Koča Popović kaže: "lako sam samo kratkoučestvovao u tim pregovorima, pouzdano znam da nije bilo nikakvih odstupanja odovlašćenja koja su naši pregovarači imali. Sve je sa Titom bilo utanačeno. A što se menetiče, želim da kažem i to da sam bio i ostao uveren da je taj pokušaj rastere ćenja na frontuprema nemačkim okupatorskim jedinicama bio potpuno ispravan kao taktički potez utadašnjim uslovima."259 Sa vojničkog stanovišta je neosporno da je taj "taktički potez biopotpuno ispravan", ali je zbog isto takvog "ispravnog taktičkog poteza" pogubljen kaoveleizdajnik prvi gerilac protiv Nemaca u porobljenoj Evropi. Ne mogu postojati dve istine o

jednoj pojavi, pogotovo ne u pravnoj nauci. Kada partizani pregovaraju sa Nemcima, onda jeto "ispravan taktički potez", a kada to isto čine četnici napušteni od saveznika, onda je toveleizdaja i saradnja sa okupatorom. O tome Velebit kaže: "Bio sam zaprepašćen timTitovim potpuno neosnovanim tvr đenjem....Mi smo samo izvršavali ono što je sa Titom bilodogovoreno pre nego što smo otišli na pregovore a kad smo se vratili nikakav prigovornismo čuli...Najzad, da kažem i to da Tito, po mom mišljenju, nije tom posleratnomoptužbom ciljao samo na Đilasa."260 Velebit je verovatno mislio na Koču Popovića koji je1972. godine napustio politiku i Broza, i postao popularan u disidentskim krugovima. Kočane misli tako: "Možda je cilj bio da se pregovori s Nemcima natovare na Đilasova leđa. Averovatno mu nije odgovaralo to što se na raznim stranama govorilo da smo i mi išli na nekosporazumevanje sa Nemcima. Osim toga, razni pregovori i dogovori, naročito o razmenizarobljenika, odnosno naših ljudi u logorima, sistematski su se nastavljali."261 Znači, Koča je

priznao da je pregovora (saradnje?) bilo stalno.262

Ovaj slučaj jasno oslikava Brozov karakter i njegove osobine uspešnog političara.Svojim javnim istupom on skida sa sebe odgovornost pregovaranja sa Nemcima. To jemorao učiniti kako bi sačuvao svoj ugled u narodu i u svetu kao beskompromisni boracprotiv "okupatora i njegovih sluga". Drugo, Đilas piše i štampa svoje knjige u inostranstvu,koje se prevode na veliki broj jezika i štampaju u velikim tiražima. Njegov ugled je rastao iBroz je svojom izjavom želeo da diskredituje Đilasa kao čoveka koji je bio sklon da sarađujesa Nemcima, bez njegovog znanja. Treće, odavno nije trpeo Koču zbog njegove obrazovne



115

i intelektualne superiornosti, a posebno zbog toga što mu je 1972. godine otkazaopokornost. Broz nikada nikom ništa nije opraštao.

Ako se može zaključiti da je to bio mudar postupak uspešnog političara, ondačovečanstvu zaista nema spasa! To jeste postupak uspešnog političara, ali taj čovekbezočno laže pred živim svedocima istine; on obmanjuje narod i čitav svet; on seneodgovorno, bezobzirno i besavesno sveti nedužnim ljudima prebacujući na njih svojukrivicu. On laže i ne crveni, bez trunke bilo kakvog morala u sebi, jer je siguran da će oni dok je on živ ćutati iz straha za svoje sudbine.

Broz se za svoju vlast plašio od patrijahalnog srpskog naroda naklonjenog monarhiji,koji je trebalo unesrećiti i onesposobiti da misli i rasuđuje. Trebalo ga je baciti u očajanje.Zato je u Srbiji odmah (počev još 1944. godine) mobilisana omladina od 18 - 25 godina iposlata na tzv. Sremski front, bez preke potrebe, jer je sovjetska armija nezadrživonapredovala. Umesto da se priključi sovjetskom napredovanju formirao je samostalnisremski front sa obrazloženjem kako mi sami možemo i želimo osloboditi našu otadžbinu.Sovjetska armija se povukla sa tog dela fronta, a Nemci su uz pomoć hrvatske vojske, uspelida stabilizuju front i pruže snažan otpor vojnički neobučenoj i ratno neiskusnoj srpskoj

omladini pod komandom Brozovih oficira koji su bili bez ikakvog vojnog obrazovanja i bezikakvog iskustva za frontalno ratovanje. Hrvatske jedinice su pružale snažan otpor posebnose plašeći srpske odmazde za počinjene zločine nad srpskim stanovništvom u tzv."Nezavisnoj Državi Hrvatskoj". To je, u stvari, bilo organizovano masovno ubijanje srpskeomladine. Šumadija je potamnela od crnih zastava na seoskim kućama. Srpskim narodomzavladala je tuga, žalost, suze, očajanje i apatičnost. Za Broza je to značilo da je srpskinarod pripremljen za izbore na kojima je on morao pobediti. Još se ne zna broj pobijenih naSremskom frontu. Od strane komunista je objavljeno 15.000, tako okruglo, kao da je. onaj15.001. ili drugi običan broj a ne nečiji jedinac čija je besmislena smrt zatrla njegov naraštaja roditelje bacila u beskonačnu tugu i bol.

Brozova bezobzirnost došla je, takođe, do punog izražaja u njegovoj borbi za

liderstvo u partiji. Još uvek nisu rasvetljene sve okolnosti pod kojima je Broz uspeo daprigrabi mesto prvog čoveka KPJ. "Kominterna, odnosno sovjetske službe, postavljaju Titana čelo partije 1937. godine- u vreme čistki, posle hapšenja sekretara KP Jugoslavije,Gorkića i desetkovanja jugoslovenske emigracije u SSSR-u. Na taj položaj...on nebi...mogao doći da nije bio "proveren", prokušan u vernost sovjetskom vodstvu (u stvariStaljinu - nap. B.L.), odnosno u neverstvu "frakcionašima" iz vlastite partije."263 Jasno je da je Broz bio "proveren kadar za sovjetske službe". Pero Simić je o tome napisao ćelu knjigu,trudeći se da dokaže da je Broz bio agent Kominterne. Obzirom na činjenicu da su uKominterni radili obaveštajci NKVD, on u stvari nastoji da dokaže da je Broz bio povezan saNKVD. Tako navodi: "Već od prvog dana dolaska u Moskvu Tito je strpljivo i sistematičnopočeo da sarađuje bar sa dvojicom visokih Staljinovih obaveštajaca u Kominterni. Bili su toJakubovič, po svemu sudeći general NKVD, čiji pseudonim još nije dešifrovan, i Ivan

Karaivanov Špiner, za koga je i sam Tito, 26.marta 1977. godine u Kumrovcu, rekao da jebio "NKVD-ovac".264 Đilas veruje da je Broz bio saradnik "sovjetskih službi" i pokušava da gaopravda: "Tako je i saradnja sa sovjetskim službama u predratnom periodu - a bogme"ponegde" i za "ponekog" i danas! - smatrana čašću i priznanjem. Sovjetske agente jeokruživalo tajanstvo moći i izuzetnosti. Komunisti su takoreći sanjali da ih zapadne uzvišenadužnost službe Sovjetskom savezu"265 M. Jokić navodi: "Postoji jedan dokumenat u kojempiše: 'Srebrenjak, Ivan Krajačić, Vlajko Begović i Viđali zaduženi su za Francusku iŠpanjolsku, za egzekuciju ljudi "neposlušnih osuđenih na smrt". Taj dokumenat nađen je uarhivi CK Italije, koji je, nakon IB-a, neka dokumenta dao Rusima, a ja sam, evo, došao do



116

tog dokumenta u OVRINOM arhivu u Rimu. Na tom dokumentu piše: "Valter (J.Broz-nap.B.L.) je bio šef centra NKVD-a u Parizu i zato je šutljiv kad su u pitanju ti kadrovi." 266

Broz postaje sekretar KPJ u vreme najgroznijeg terora u Sovjetskom Savezu, u kojemgube glave skoro svi politički emigranti KPJ . "Došlo je do mene", priznaje Broz, a Dimitrovkonstatuje: " Ostao si samo ti....koji treba da ideš u zemlju. Sreća je tvoja, a i za Partiju, da siipak bar ti ostao..."267 Nikoga više nema, da bi on postao sekretar KPJ, "sa pravom veta - topravo će olakšati njegov uspon..."268 Može se postaviti pitanje, kako su mogli intelektualci,kao npr. Koča Popović, Pavle Savić, Vladimir Nazor, Dragiša Ivanović ili Đilas itd., prihvatitineobrazovanog bravara za svog lidera, l ne samo to, nego i da ga slepo slušaju i pokoravajuse svim njegovim zahtevima. Očigledno je on imao tu "tajanstvenu moć" koja ga jeokruživala zahvaljujući "sovjetskim službama", i koju je on nemilice zloupotrebljavao. "Da lise on iskupio izdajom, da li se uspeo ocrnjivanjem drugova?"269 Brozov mit je čak i kod Đilasa toliko jak da nema snage da prizna i dati potvrdni odgovor, već samo bojažljivopostavlja pitanje, ili možda, što je verovatnije, želi da sakrije svoju ulogu i svojeučešće u Brozovoj bezobzirnoj i besramnoj borbi za mesto sekretara KPJ.

Broz je u svojim sećanjima, raznim prilikama, stalno isticao kako je "frakcionaštvo"

bila osnovna boljka KPJ u vreme kada je Gorkić bio sekretar, a kako se on zalagao za jedinstvo partije. On time ujedno priznaje da je i on bio "frakcionaš" jer se nije slagao se sasvojim sekretarom, koga bi po pravilima partije morao da uvažava. Očigledno, osnova tog"frakcionaštva" je u stvari borba za "presto" u partiji. Kada je Broz 1937. godine došao uPariz, Gorkić je već po pozivu otputovao u Moskvu, iz koje se neće više vratiti. Broz je tosvakako znao, pa se nije slučajno, odmah po odlasku Gorkića, našao u Parizu. On je još1935. godine "radio na tome" da Gorkića politički diskredituje pred "sovjetskim službama". UCentralnom partijskom arhivu Instituta marksizma-lenjinizma u Moskvi čuva se dokumenat orazgovoru sa Brozom 4. marta 1935. godine.270 Broz o svom sekretaru, pre njegovoghapšenja, između ostalog, kaže: " On koncentriše sve u svojim rukama...Moguće da onnema dovoljno poverenja u političke sposobnosti drugova...U njegovom ličnom životu nisamzapazio ničeg r đavog. Živi vrlo skromno, i ne juri za ženama. Porodice nema, no ima jednu

ženu, ja ne znam gde, meni se čini u Češkoj, kod koje ide za vreme odmora. On putuje izBeča u Češku na 2-3 dana ali to ne čini tako često....zna da odabira kadrove...To sam videona samom sebi....On veruje u ljude, i ako čovek mnogo govori on može da dobije njegovopoverenje a, naprotiv, prema takvim ljudima treba biti oprezan i njih treba višeproveravati."271 Broz je majstor perfidne lukavosti kojom ocrnjuje svog šefa. Normalno onima na to pravo jer mu je, kao saradnik "sovjetskih službi", tajno nadređen. Kao Gorkićevumanu ističe da on drži sve u svojim rukama. Ništa Gorkić nije držao u svojim rukama, premaonom što će Broz držati kad zauzme njegovo mesto ili što je Staljin već držao u SovjetskomSavezu. Zatim ga naivno opravdava da možda "nema dovoljno poverenja u političkesposobnosti drugova". On time indirektno stavlja do znanja da Gorkić ograničava razvojpartije sputavajući "političke sposobnosti drugova". Zatim "pohvaljuje" njegov lični život: živiskromno i ne juri za ženama, da bi odmah posle toga sve to negirao. Kao on ne zna daGorkić ima suprugu, Beti Glan, i kćerku u Moskvi, pa pošto "porodice nema" normalno je da"ima jednu ženu". Broz "ne zna gde" ali ipak zna: "u Češkoj, kod koje ide za vreme odmora".On "skromno živi" i posećuje svoju ljubavnicu u drugoj državi samo za vreme svog odmora.Broz odmah zatim, radi ilustracije Gprkićevog "skromnog života", naivno dodaje da on ipak"putuje iz Beča u Češku na 2-3 dana ( znači troši partijski novac i zapostavlja svoje dužnosti)ali to "ne čini tako često". Broz ne propušta priliku da istakne svoje sposobnosti panapominje da Gorkić "zna da odabire kadrove" a on je, .eto, živi primer, "to sam video nasamom sebi". Nije mogao izjaviti da ne zna da odabira kadrove jer je njega izabrao za člana



117

CKKPJ a potom ga poslao u Moskvu da bude referent u Balkanskom sekretarijatuKominterne. Ipak, Brozu Gorkić nikako ne valja; ni kad "nema dovoljno poverenja", jer timesputava razvoj partije i rad drugova; ni kada "veruje u ljude", jer "prema...ljudima treba bitioprezan".

l za druge Jugoslovene u Moskvi on piše ili daje svoje izjave u stilu red toplo - redhladno. O Ivanu Gržetiću, članu CKKPJ, obaveštava: "Privatni život je vodio dobro, kaoradnik nije razvratnik...Ali na partijskom radu...je lenjiv...malo juri ženske...upoznao (se) sa jednom tuđom ženom....da dobije od nje jedan dokumenat...ali ne znam šta mu je on biopotreban."272 Prvo kaže "nije razvratnik" a odmah potom "malo juri ženske", l to ocenjujeBroz koji je menjao žene kao košulje. O Kamilu Horvatinu, članu Politbiroa CKKPJ,obaveštava: " ...nekakva intelektualistička crta...gleda sa visine....intetektualni ostaci uophođenju sa radnicima..."273 Broz ne trpi intelektualce zbog svoje inferiornosti. O ĐuriCvijiću, bivšem sekretaru CKKPJ, obaveštava: "..širi razne tračeve o radu rukovodstva i opoložaju partije u zemlji...neprijateljski (se) odnosi prema drugu Gorkiću...prema ovom(njemu) CK nema poverenja....Smatram da on nije iživeo svoje frakcionaštvo".274 Broz morasvakom da nađe manu, pa čak po cenu da brani Gorkića. Za Simu Markovića, bivšeg

profesora Univerziteta u Beogradu, obaveštava: "...lider desne frakcije....okuplja mnogenezadovoljne bivše članove desne frakcije...ne izaziva poverenje budući da je očigledno daon nije iživeo svoje frakcionaštvo." Bila je to direktna optužba za trockizam i buharizam. ZaJovana Mališića, tvrdi "da je sklon avanturizmu" a za Filipa Filipovića kaže: " od 1932 do1.933. godine nije imao pravilnu liniju po pitanju grupašenja, i sam ušao u tu borbu....275 itd.

Objašnjavajući zašto je Gorkić ubijen, Broz 21. jula 1948. godine na V kongresu KPJobjašnjava kako je Gorkić bio povezan sa Slobodanom Jovanovićem276 i sa DragišomVasićem277. Navodno, on je njima "davao direktive" ali Broz postavlja pitanje "kakve jedirektive on dobijao od te gospode". Dalje tvrdi: "Gorkić je 1936. godine vodio punom paromkurs na likvidaciji partije". Bez obzira da li je to tačno ili nije, jedino sigurno u tome jeste da jeBroz, tim istim recima, još pisao 1936. godine Gorkićevu karakteristiku za potrebe"sovjetskih sližbi". Ako je to bila istina, on to nije smeo prećutati. Ako je to bila laž onda je

Broz izmišljao kako bi sklonio Gorkića sa mesta sekretara KPJ. Konačno, on je tu laž javnopriznao u predgovoru svojih "Sabranih dela" maja 1976. godine. Karakter svih tihobaveštavanja o prvim ljudima KPJ nedvosmisleno potvr đuje Brozovu obaveštajnu delatnostkoju vesto koristi da bi, eliminacijom eventualnih kandidata, sebi obezbedio mesto prvogčoveka KPJ. Sva ta Brozova denunciranja (i svakako ne samo njegova) objavljena su 1936.godine, početkom "velike čistke" u Sovjetskom Savezu, tokom koje su svi denuncirani ipobijeni. Broz je očigledno u tome učestvovao.

Među nevinim žrtvama Staljinovog terora našli su se svi o kojima je Brozobaveštavao: Milan Gorkić, generalni sekretar CKKPJ od1 1934. do 1936. god., FilipFilipović, prvi sekretar Centralnog partijskog vjeća od aprila 1919. god. do juna 1920. god.,Sima Marković, politički sekretar od maja 1926. god. do juna 1928.god., Đuro Cvijić,

politički sekretar CKKPJ 1929. god., Kamilo Horvatin, član CKKPJ, Vladimir Ćopić, članCKKPJ, Jovan Mališić, politički sekretar CKKPJ 1928. god., Vladimir Vujović,organizacioni sekretar CKKPJ 1926. god., Ivan Gržetić, član PRKPJ 1932. god....i mnogidrugi. U Staljinovim velikim čistkama pobijeno je oko 800 jugoslovenskih komunista koji suboravili u SSSR-u.278 O ulozi Broza u tim čistkama (ali i o svojoj) indirektno svedoči JosipKopinič: "Znaš kako je tada bilo u Moskvi. Ili si bio sa NKVD-om ili ode ti glava. To se odnosii na Tita i na Kardelja."279 Bili su Jugosloveni Staljinove žrtve ali i najverniji egzekutori(Mustafa Golubić, Vlajko Begović, Srebrenjak-Antonov, Ivan Stevo Krajačić i drugi.). Dedijerkonstatuje: "Tito i Kardelj su okrvavili ruke u Moskvi prilikom čistki oko 800 Jugoslovena. Te



118

su se čistke produžile i u Španiji, Francuskoj, a i u Jugoslaviji, ne samo za vreme rata nego iposle rata."280 Gorkić je u SSSR-u 1955-6. bio rehabilitovan. Na zahtev Ane Razumove,Manuilski je dao sledeću ocenu o Gorkiću: "Gorkić je bio od odanih i časnih komunista,vrsni jezički poiiglota velike kulture, rekorder u plivanju, pedagog i vaspitač mladihkomunističkih pokolenja, internacionalac, profesionalni revolucionar, publicista,

ilegalac i, konačno, osuđenik, čovek kome je naneta istorijska nepravda od straneantikomunista i izdajnika u redovima KPJ.281 Ovo je ocena jednog boljševika koji problemvidi jedino u tome ko 'je u stvari bio neprijatelj partije i time i neprijatelj radničke klase. Onkonstatuje da to nije bio Gorkić već Broz, i ne samo on, koji je Gorkića lažno denunciraosovjetskim organima kao neprijatelja ("izdajnici u redovima KPJ"). Obzirom na prekidpolitičkih odnosa između Staljina i Broza, Manuilski je lako dao takvu ocenu. Da su odnosiizmeđu Staljina i Broza bili dobri, teško da bi se pristupilo političkoj rehabilitaciji-Gorkića. On je u stvari rehabilitovan da bi se diskreditovao Broz, ali on instinktivno predoseća tuopasnost i već u julu 1948. godine, na V kongresu KPJ opširno optužuje Gorkića: " Godine1936. u CK na čelu s Gorkićem pojačao se sukob između pojedinih članova CK, a osobitoizmeđu Gorkića i većine CK. U tajnosti od Kl282 održan je vanredni plenum CK u Pragu iBeču, na kome se na besprincipijelnoj osnovi raspravljalo o politici CK u cjelini, a Gorkića

napose. Najjadnije se pokazalo rukovodstvo Gorkića za vrijeme izbora 1935. godine.Umjesto da je KP ovoga puta išla na izbore samostalno, preko svoje legalne Stranke radnognaroda, rukovodstvo se čitavo vreme plelo na repu Udružene opozicije...Kao i svadotadašnja frakcionaška rukovodstva, i on je sistematski ometao razvijanje novihrukovodećih partijskih kadrova, što je ponekad davalo karakter direktnog upropašćavanja, navrlo rafiniran način, najboljih drugova koji su se uzdigli iz radničkih redova do rukovodećegpoložaja...(to Broz sigurno misli na sebe - nap. B.L)...On je, kao i sva pređašnja frakcionaškarukovodstva, samo u još većoj mjeri, imao običaj da vara Kl šaljući nerealne i lažne izveštajeo stanju u zemlji...Gorkić je bio vrlo tijesno povezan sa Slobodanom Jovanovićem i saDragišom Vasićem, od kojih je jedan u ovom ratu bio. kao prijedsednik emigrantske vlade,šef Draže Mihajlovića, a drugi saradnik Draže Mihajlovića u borbi protiv nas, to jest protivnaroda....Gorkić je 1936. godine vodio punom parom kurs na likvidaciju Partije..."283 Ovakvim izjavama Broz je opravdavao likvidaciju Gorkića u vreme "velike čistke" u SSSR-u,sa ciljem da se unapred odbrani od napada iz SSSR-a, zbog svoje uloge u njegovojlikvidaciji. S druge strane, Broz otvoreno osuđuje čistke u SSSR-u, pa je 19. aprila 1959.godine, u Beogradu, u Domu sindikata, govorio: "Zbog takve politike Staljina, naša partija jeizgubila veliki dio svojih kadrova....u kojima je stradalo preko stotinu prekaljenih komunistakoje je godinama vaspitavala naša Partija i međunarodna revolucionarna borba.

Među njima su bile desetine bivših partijskih rukovodilaca, od kojih da pomenemsamo neke, kao Filipa Filipovića, Stjepana Cvijić-Štefeka, Vladimira Ćopića, Radu Vujovića,K. Horvatina itd. koji su zajedno sa stotinak drugih rukovodećih komunista iz naše zemljenašli smrt u Staljinovim zatvorima i logorima."284 Nije slučajno što on izostavlja imenaGorkića, Petka Miletića, Ivana Marica, i mnogih drugih, koji su isto tako "našli smrt u

Staljinovim zatvorima i logorima", jer je učestvovao u njihovoj likvidaciji pošto su mu bilidirektni konkurenti u njegovoj borbi za prigrabljivanje vlasti u partiji. U stvari, ni Gorkić niBroz, ni Miletić, ni Marić, ni bilo ko od njih, nisu bili ni "prijatelji" ni "neprijatelji" partije iradničke klase, već su svi oni bili obični politički demagozi i besramni ljudi koji su semeđusobno gr čevito borili za vlast u partiji, koja im je obezbeđivala sjajne uslove života bezikakvog stvarnog rada. U toj borbi Broz se pokazao kao neodgovorniji, bezobzirniji,besramniji od svih, i svojim obmanama uspeo da ih "skloni" iz partije.



119

Posle svih tih izjava, Broz bez ikakvog stida, u predgovoru svojih "Sabranih dela".maja 1977. godine izjavljuje: "..Tada su u Staljinovim čistkama stradali i mnogi jugoslovenskikomunisti koji su cio život posvetili revoluciji. Mi sve takve ljude moramo do krajarehabilitovati, njihov životni put osvijetliti, sagledati njihovo mjesto u našem revolucionarnompokretu. Za mnoge smo mi to već učinili. Ali i takvim ljudima kao što su, na primjer, Milan

Gorkić, Ivan Gržetić, Antun Mavrak i drugi moramo dati odgovarajuće mesto u historiji našegrevolucionarnog pokreta. Jer sasvim je jasno da ni Gorkić nije bio nikakav strani špijun,kako je optuživan".285 Otkuda sad odjednom takvo priznanje svoga višegodišnjeg laganja?Govoreći ove reci on je sigurno mislio: Staljin je mrtav, on - Tito je doživotni predsednikdržave i vođa partije, izgradio je sebi ime svetskog političara, niko mu ništa više ne može,više se ničega i nikoga ne plaši, smatra sebe besmrtnim, na pragu je svije fizičke smrti, alinjegovo ime "Tito" ući će u sve istorije sveta. Prigrabivši slobodu celog naroda on je bioapsolutno slobodan, i zato može sve, pa čak i priznati istinu, jer ona mu više ne moženaškoditi; a ni laž mu više ništa ne može doneti, jer imao je sve. Broz je znao, ili barempretpostavljao, da će Gorkić biti uhapšen. Međutim on glumi da ništa ne zna. Colaković otome piše: "Na moje veliko iznenađenje ni Tito nije znao ništa..."286 Broz na taj način krijesvoje učešće u Gorkićevoj likvidaciji, a ujedno stvara paniku u rukovodstvu partije u kojoj se

jedino on oseća sigurnim, jer jedino je on u toku događaja koji će uslediti. Ivan Marić,funkcioner KPJ zadužen za politički rad sa jugoslovenskom emigracijom, šezdesetih godinasvojim svedočenjem, objašnjava situaciju u Parizu. Broz mu je, krajem avgusta 1937.godine, govorio kako je Gorkić pozvan u Moskvu (Ja bi sredio sva pitanja i potrebe(novčane, političke i ostale), i da će se sigurno uskoro vratiti. Marić je imao suprotnomišljenje jer je smatrao da je on "tuđ elemenat" u partiji i da se više neće vratiti. Njemu je toodgovaralo jer je pretendovao da zauzme Gorkićev položaj. Broz je isto tako u SSSR-u tajnooptužio Gorkića, ali postavlja pitanje ponašanja Marica na sastanku u Parizu, kome suprisustvovali Colaković, Žujović, Kuhar, Kidrič i Marić. Ivana Marica je trebalo skloniti jer mu je bio konkurent za Gorkićev položaj. Broz prvo čita pismo, koje je navodno dobio odGorkića iz Moskve, u kome između ostalog Gorkić javlja kako su "povoljno rešena sva bolnapitanja naše partije". Teško je poverovati u postojanje takvog pisma. Zatim je Broz, posvedočenju Marica, rekao: "Drug se Željezar (Ivan Marić - nap.B.L.) po svim pitanjimarazlikuje od sviju nas, nastoji da stvara sukobe među nama i da nas razdvoji. Ja drugaŽeljezara za ovaj razdoran rad predlažem da se partijski kazni."287 Ovakvo ponašanje Brozapotvr đuje i Colaković i doslovno kaže: "Ma koliko da je imao rezervi prema Gorkiću, Tito nijeprihvatao taj razgovor...jer je smatrao da je Gorkić još uvek sekretar KPJ, koji uživapoverenje Kominterne."288 Broz je očigledno sprečavao da i drugi saznaju "istinu" o Gorkiću, jer bi tada otpočela otvorena međusobna borba za upražnjenu poziciju u partiji. Ujedno jetime diskreditovao Marica, koji je i sam pretendovao na Gorkićevu funkciju. Broz je čekao dase "stvar" resi u Sovjetskom Savezu prema dogovoru sa "sovjetskim službama", a umeđuvremenu treba sve konkurente eliminisati i pripremiti takvu situaciju u partiji da njegovopostavljanje na funkciju sekretara KPJ bude neminovno. Znao je Broz da svi ti dogovori nisu

konačni, jer se definitivnim dogovorom, u sovjetskom sistemu, mogao smatrati jedinodogovor sa Staljinom. Ipak Broz se pripremao za mesto sekretara partije dok su drugi, zbog -

neobaveštenosti, čekali da vide šta će se desiti sa Gorkićem. On je sve učinio daobezglavljena partija padne u organizacionu i političku krizu kako bi za sebe obezbedio "čistprostor". Ivan Marić tvrdi da je Broz "samoga sebe izabrao za sekretara KPJ", da su svi biliprotiv njega, i da su kasnijepohapseni.289

Kako i kada je Broz postao sekretar KPJ još nije pouzdano utvr đeno. Zvanično jeobjavljeno da je postavljen za sekretara KPJ 17. avgusta 1937. godine. Međutim u raznimdokumentima, pismima i Brozovim izjavama pominju se i drugi datumi: u proleće 1938.,



121

u partiji pod firmom "trockisti". U Proleteru br. 11, od oktobra 1937. godine., pod imenom"Zagorac" Broz upozorava: "Velika opasnost za našu Partiju može postati trockističkazaraza, ako se svi ti tipovi pravovremeno ne raskrinkaju i onemoguće u radničkompokretu...Pomanjkanje boljševičke budnosti i nepomirljivosti prema takvim tipovima, to jenajslabija strana kod naših članova partije." Ovim najavljuje čišćenje partije od svih stranih

elemenata, ali ujedno i preti "zbog nebudnosti", odnosno poziva članove partije nameđusobno denunciranje.

Godine 1937. počelo je čišćenje partije i rukovodstva partije od "frakcionaških igrupaških elemenata" (čitaj kao "elemenata koji su bili protiv Broza, koji su bili ili mogli bitiBrozovi konkurenti za vlast u partiji.) Tako je stvarana brozovska jednoumna partija. Na Vkongresu KPJ, 1948. godine on konstatuje: "Godine 1937. skinuto je rukovodstvo na čelu saGorkićem, osim jednog člana (Broza svakako - nap. B.L.) koji je dobio zadatak: formiratinovo rukovodstvo u zemlji i izvršiti potpunu čistku Partije." Kakvo maestralno majstorstvo uobmanjivanju! On je, navodno, samo izvršavao, kao disciplinovani član partije, naređenje Klo boljševizaciji KPJ. On svakako nije dobio "zadatak" od Kl, ali nije teško poverovati da jeneki zadatak dobio od NKVD.

Na njegovom putu za sekretara KPJ najozbiljniji konkurent bio mu je Petko Miletić. NaBrozovom postupku prema Petku Miletiću može se sagledati njegova bezobzirnost kada suu pitanju njegovi interesi. Avgusta meseca 1938. godine, Broz je pisao pismo AndrijiHebrangu koji se nalazio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. U pismu Broz, sav ozlojeđen naHebranga, prigovara što "zajedno sa nekim tipom (Moša Pijade -Napomena B.L.) napadafizički jednog našeg dobrog druga (Petka Miletića - nap. B.L.)...Zar je to moguće?...trgni sedok još nije kasno."297 lako je Petko bio "dobar drug", Broz će ga se odmah odreći, kadasazna da mu je konkurent za mesto sekretara KPJ, i pred sovjetskim službama, proglasiti gaizdajnikom, i oruđem u rukama neprijatelja i destruktivnim elementom. Broz u svojim"Autobiografskim kazivanjima" piše: "Ljudi koji su dolazili sa robije bili su zadojenipetkovštinom. l oni koji su išli u * Španiju, nisu htjeli čuti ni za koga koji bi nešto značio unašoj Partiji, osim za Petka Miletića." Broz priznaje njegovu popularnost u partiji, prećutno

potvr đuje odluku barcelonskog kongresa u Španiji, ali tim pre Miletić mora nestati. Uzsvesrdnu pomoć Josipa Kopiniča, Petko Miletić je uhapšen 24. januara 1940. godine odorgana NKVD, i likvidiran. Tako je Broz sebi kr čio put do sekretara KPJ i stvarao svoječuveno "jedinstvo partije".

M. Jokić optužuje Broza za denunciranje Đure Đakovića: "Na mestu sekretaramesnog komiteta Zagreba Josip Broz odmah počinje sa raščišćavanjem. Pre svih izdaje Đuru Đakovića. Samo mesec dana pre ubistva Đure Đakovića on nosi lično nekakavmaterijal iz Zagreba za štampariju u Beogradu, kojom je rukovodio baš Đuro Đaković.Zanimljivo je da je Đuro Đaković uhapšen u Beogradu, a navodno ubijen na granici upokušaju bekstva, isto onako kako će u Titovoj Jugoslaviji biti likvidiran, pa mrtav pre n et dogranice Arsa Jovanović. Ali to je samo početak."298 Arsa Jovanović je bio školovan predratni

generalštabni oficir i "on je, po objektivnim vojnim istoričarima, tu vojsku (partizane - nap.B.L.) uredio po svim ratnim pravilima, tako da je organizovanost, uz moral i visokumotivisanost, postala njen najviši kvalitet. Isto tako, u dugom razdoblju,

Vrhovni štab je bio uzorno organizovan".299 Broz je donosio sve strategijske odluke alina osnovu prethodne' stručne obrade i predloga Arse Jovanovića i štaba kojim je onrukovodio. Arsa Jovanović je bio odsutan za vreme katastrofalnog stradanja partizana naSutjesci, i ta njegova odsutnost je verovatno i izazvala pogrešan strategijski položajpartizana koji je omogućio Nemcima njihovo opkoljavanje. Svestan toga nije se ustručavao



122

da Brozu kaže: "Stari, da te ne znam, rekao bih da je Sutjeska pitanje izdaje!" 300 Za Broza jesigurno već tada Arsa Jovanović bio politički mrtav čovek, jer samo je on mogao iz rata daizađe kao genijalni vojni strateg i niko drugi.

M. Jokić navodi i slučaj Živojina Pavlovića koji je u Parizu vodio centar obaveštajneslužbe Kominterne. Poslovi su se obavljali preko knjižare "Horizont" "u koju su svraćali,između ostalih, Aragon, Barbis, Tin Ujević... U knjižaru zalaze i Kopinič i PrežihovVoranc....Živojin Pavlović Josipu Brozu odbija da izda vizu za odlazak u ovu zemlju (Španiju-B.L.) upravo zato što se nalazi na ....spisku sumnjivih."301 Pavlović je bio, posle Gorkića,najjača ličnost KPJ u Parizu, stoga je on za Broza predstavljao konkurenta na njegovomputu osvajanja vlasti u partiji. Bez obzira na poverenje koje Pavlović uživa kod Kominterne,Broz uspeva da ga kao "gorkićevca" isključi iz partije i protera iz Pariza. Ilustrativan slučaj jedalja sudbina Živojina Pavlovića. On je zaista bio jedan od bliskih saradnika Gorkića. Usvojoj brošuri "Bilans sovjetskog termidora", izdate 1940. godine u Beogradu, jedini je od jugoslovenskih komunista pokušao da razotkrije istinu o "čistkama" u SSSR-u. Pavlovićevaknjiga je odmah zabranjena i još u štampanju zaplenjena od strane KPJ. Streljan je ponalogu Broza 28. novembra 1941. godine zbog te svoje "diverzije" kao trockista.302 Ni po

koju cenu Broz nije dozvoljavao da se sazna istina o Staljinovom režimu, jer on je upravo natoj laži gradio svoju političku karijeru.

Mustafa Golubić, agent i general NKVD-a. prekaljeni i savršeni profesionalac, jedanod retkih ljudi u koje je Staljin imao potpuno poverenje, služio je Kominterni kao čovek savelikim ovlašćenjima za specijalne zadatke širom sveta. Njemu se pripisuje i organizacijaubistva Trockog. Neočekivano, Golubić 1941. godine dolazi iz Beča u Beograd. To mora da je uznemirilo Broza. M. Jokić o tome piše: "U Prijavi koju je Gestapou dostavio Milovan Đilas, Mustafa Golubić je predstavljen kao istaknuti sovjetski agent....Golubić je imaoovlašćenje da može da smenjuje centralne komitete i politbiroe svih partija za koje onsmatra da s skrenule sa kursa Kominterne ili izvršile zloupotrebu ovlašćenja....Josip Broz jeod strane Komunističke internacionale bio osuđen zbog zloupotrebe ovlašćenja, odstupanjasa kursa i lažno imenovanje na funkciju. Golubić dolazi da ga ukloni."303 Dalje, M. Jokić

navodi: "Gestapo je, mučenjima izmrcvarenog Golubića, vezanog za stolicu, streljao uPionirskom parku u Beogradu (tada park kraljevog dvora, ograđen visokim zidom). Tu je isahranjen. Rusi su ga 1946. godine pronašli, otkopali i sahranili u Moskvi sa najvišimpočastima."304 U knjizi M. Jokića ima dosta tvrdnji koje nisu dokumentovane i u čiju severodostojnost može sumnjati. U slučaju Mustafe Golubića je sigurno da je bio prijavljenGestapou, jer teško je poverovati u navode Milovana Đilasa da ga je Gestapo uočio ponenormalnom ponašanju. Jedan iskusni agent NKVD-a nije mogao da učini takvu početničkugrešku, a prijavu je mogao izvršiti samo onaj ko ga je poznavao i znao ko je on. "Gestapohapsi ćelu porodicu (kod koje se Golubić krio - nap.B.L), ali likvidira samo ćerku, koja je,uzgred da kažemo, bila prava lepotica. A oca i majku puštaju. Posle završetka rata, naševlasti ponovno hapse roditelje i ubijaju ih, navodno zbog izdaje Mustafe Golubovića ikolaboracije sa okupatorima. Tako na toj porodici ostaje žig sramote."305 Iz ovoga bi semoglo zaključiti da je ćerka dovela u roditeljsku kuću Golubića, koji ga nisu poznavali ili nisuznali ko je on, pa stoga Nemci puštaju roditelje. Međutim, Broz ubija roditelje zbog izdaje.Teško je poverovati da bi bilo koji roditelj prijavio svoje dete nemilosrdnom Gestapou. Ali iBroz je bio prijavljivan NKVD-u, od strane aspiranata na visoke funkcije u KPJ. O svojimnevoljama u Moskvi govorio je 1960. godine; "l ja sam bio optužen pred kontrolnomkomisijom da sam trockist. Moja navodna pripadnost trockistima 'dokazivala' se jednimpasusom iz Historije SKP(b), koju sam prevodio....Bio me oklevetao jedan omladinac, jugoslovenski Nijemac, Folksdojčer iz Osijeka... Ja nisam bio siguran da neće i mene



123

zgrabiti jednog dana. Što me nisu uhapsili mogu da zahvalim Dimitrovu koji je imaopoverenja u mene i smatrao da ja trebam da primim cjelokupno rukovodstvo Komunističkepartije kao generalni sekretar..."306 Očigledno je da su se jugoslovenski komunisti, u borbi zapozicije u patriji, međusobno optuživali kod NKVD-a. Dve su stvari time postizali: prvo,prikazivali su se tako kao odani staljinisti u koje treba imati poverenje, i drugo, uklanjali su

svoje konkurente na pozicije u partiji. To Broz indirektno i priznaje kada objašnjava "da jemorao biti strahovito oprezan u Moskvi, da je u svojoj sobi uvek pokrivao telefon jastucimada ga ne bi prisluškivali. Klonio se naših ljudi što je više mogao.307

Kopinč navodi da je tome prethodila jedna druga istraga, mnogo teža. Dok je Broz biou Parizu i čekao da dobije ulaznu vizu za SSSR, Kopiniču je u Moskvi Dimitrov objasnio daprotiv Broza postoje određene optužbe. Kopinič je osetio da bugarski rukovodeći ljudi uKominterni, izuzev Dimitrova (u to je teško poverovati- nap.B.L), rade Brozu o glavi, što je isam Broz spomenuo 21. juna 1951. godine: "Zavera Belova (Damjanova) i Stele Blagojeve".Belov nikako nije pristao da Brozu da vizu. Govorio je da je Kominterna pozvala PetkaMiletića u Moskvu, jer je on jedan od kandidata za generalnog sekretara KPJ. Belov jegovorio da u KPJ nije sve u redu, kako se povećala štampa u zemlji i ko to plaća, "očito

policija". Belov je još govorio da takvo mišljenje o Brozu imaju i drugi, Paralelni centar KPJ uParizu, Marić, Kusovac, kao i KP Francuske ne žele nikakve kontakte sa Brozom. Premasećanju Kopiniča, protiv Broza je podignuta tužba i od strane vojne obaveštajne službeSSSR-a koju je inicirao Ivan Srebrenjak - Antonov, po kome je Broz "vrlo šarena ličnost, goraod Gorkića". Broza je, po svemu sudeći, spasio Kopinič koji je "nabavio dokumenta" kojadokazuju saradnju Petka Miletića sa beogradskom policijom, posle čega je ovaj uhapšen ikasnije likvidiran.308 Sredinom 1937. godine tajno je održan tzv. "Barcelonskikongres", verovatno na inicijativu Zivojina Pavlovića"309 , na kojem je trebalo da se preispitabiografija Josipa Broza. Sa tog kongresa interbrigadisti "traže da novi sekretar bude BlagojeParović ili Petko Miletić"310 Jokić nikakvim dokumentom ne dokazuje da je takav "kongres"zaista održan u Španiji. Ali je zato izvesno da se Blagoje Parović, član CK KPJ, nije vratio živiz Spanije. Momčilo Jokić tvrdi da ga je ubio Vlajko Begović, po nalogu Broza, čiji je bio cilj

da ukloni svoje konkurente i učesnike kongresa.""311

Radi toga Broz odlazi u Španiju, tvrdiJokić, i kao dokaz tome navodi: "Ja sam za vreme dolaska Lapasionarije u Jugoslaviju, gde ju je dočekao Veljko Vlahović, prisustvovao konferenciji za štampu, kao predstavniktitogradske 'Pobjede'. Lapasionarija prepoznaje Veljka, prilazi mu i grli ga. Veljko joj prenosiTitove pozdrave i izvinjenje što je 'sprečen da je primi'. Lapasionarija kaže; Tito, sećam gase iz Spanije'. Odjednom je medu nama zavladao muk, jer se stalno govorilo i insistiralo natome da Tito nikada nije bio u Španiji za vreme građanskog rata. Veljko je pokušao da izgladistvar, pa je rekao: 'Ne, vi ste sigurno zamenili, Josip Broz nikada nije bio u Španiji'. AliLapasionarija, očigledno ne shvatajući o čemu se radi, i dalje insistira: 'Ja se sećam lepo da je bio ranjen u ruku i da je imao oštećene prste...Kad su polazili, pridem Veljku i pitam ga šta je sad od ovoga tačno. 'Hajde, veli mi Veljko, ideš sa nama na Brione'. Ja mu odgovorim dase vraćam u Titograd. 'Slušaj onda, reče mi Veljko, nemoj pisati o ovome, ako to učiniš, ja ću

prvi stradati'."312

I Salvador Dali se sećao Broza iz Španije.313

Sećaju se Broza iz Španije iPedro Valjes, i Francisko Gerero Santoja iz Granade, seća se čak i njegovog ranjavanja;postoji izjava doktora Karlosa Beniljoča koji ga je operisao u Španiji; sećaju ga se i AmadeoLjulj i Vinsente Balager i Hosep Ljorka i Alvaro Delavilja; sećaju ga se kao nalickanog kicošai ženskaroša koji voli pijane terevenke na imanju 'Fedar' Huana Olivera.314 Ipak Broz poričeda je ikada bio u španskom građanskom ratu. On očigledno nije želeo da prizna da je bioorganizator međusobnog ubijanja jugoslovenskih komunista. Zato progoni i ubija španskeborce kao svedoke njegovog krvavog puta do generalnog sekretara KPJ. Ubija ŽivojinaPavlovića i Čedu Kruševca, kao trockiste. Ubija i Dila Branka, Osvalda Staneta, Kranjec



125

predstavljati kao mandator za formiranje novog rukovodstva partije. U međuvremenu jebezobzirno "odstranio" sve protivkandidate za funkciju generalnog sekretara KPJ. Postojibezbroj primera Brozove bezobzirnosti. On nikada nije priznao ni jednu svoju grešku. " Titonikada sasvim....nije bio kadar, ili to nije hteo, da odmeri svoj udeo u neuspesima izabludama: jedino tuđa, tuđe greške, bile su mu realnost, shvatljivi i dokučivi....Zbog toga on

olako, katkad i nenamerno, prebacuje krivicu na druge, ili se ponaša kao da nije raspolagaoapsolutnom vlasti..."320 Uvek je svoje greške pripisivao svojim pomagačima i saradnicima.Oni su krivi jer ga "ne slušaju"; on "je već ranije govorio"; on "je već ranije ukazivao"; "menesu prevarili" ili "ja nisam znao". Čovek koji raspolaže takvom apsolutnom vlašću kakvom jeraspolagao Broz nema pravo da govori kako "su ga prevarili" ili kako "on nije znao". Ko jesmeo njega prevariti, ili od njega nešto sakriti a da ne rizikuje svoju "političku smrt". Takvih uširokom krugu oko njega nije bilo. Naknadno sagledavajući ili saznavajući za počinjenegreške on je stvarao svoj kult nepogrešivosti, kriveći druge za promašaje njegovogautokratskog sistema upravljanja državom. Obično je, posle takvih njegovih izjava, u partjipočinjao "lov na veštice" koji se pretvarao u međusobnu borbu za položaje u partiji idržavnom aparatu. Normalno, ta se borba za privilegije prenosila u privredu i druge oblastidruštvenog života. Broz je često za svoje greške okrivio "strane neprijatelje" i time vršio

"pomilovanje" svojih "drugova". Broz je širio neistinu o svojoj nepogrešivosti gubeći svojstvačoveka približavajući se svom idealu da postane bestelesni pojam sveznajućeg,nepogrešivog i besmrtnog vođe. Izgleda da je to vrhunsko dostignuće želja svih političara.

Brozova bezobzirnost je čudesno gruba otkrivajući primitivnost njegovog karaktera.Na Tjentištu je 1973. godine proslavljana tridesetogodišnjica proboja neprijateljskog obručakojim je komandovao Koča Popović. Specijalnim avionom na Sutjesku su odleteli svi"vrhunski zvaničnici". Koču Popovića nisu pozvali! "Nisu me hteli ni u avionu ni naSutjesci."321 On je ipak otišao svojim "Spačekom", jer je to smatrao svojim dugom premaratnicima koji su se borili pod njegovom komandom. Pošto nije bio pozvan, za njega nije bilomesta u hotelu ni u vilama, pa je prespavao u šatoru. Čekajući u redu za večeru jedanmilicionar ga je gurnuo pa je stvoren neprijatan incident. "Neispavan i neraspoložen zaključio

sam da u takvim uslovima ne mogu ostati na Sutjesci."322

Bezobzirnost tog Brozovogpostupka, prema svom drugu iz revolucije, koji mu je baš tu na Sutjesci sigurno spasio život, je besprimerna.

Brozu je policija uvek bila glavni oslonac u "čuvanju njegovih dela i lika" i u očuvanjunjegove lične vlasti. Uostalom, to nije Broz izmislio. Oduvek je policija služila vlastodršcimada ih čuva od naroda. U istoriji su se za te potrebe koristili najamnici iz drugih zemalja koji sumogli da, bez predrasuda, ubijaju tuđi narod, l danas se to iskustvo često koristi. Odmah,1944. godine, OZNA je uništavala sve "neprijatelje" koji su mu smetali ili mogli smetati uprigrabljivanju i očuvanju njegove lične vlasti. OZNA je bila njegov "mač revolucije", a Aleksandar Ranković, šef policije, njegov bezmerno odan politički saradnik. U Srbiji . subezobzirno pohvatani, pozatvarani, pobijeni (do kraja 1946.) bez suđenja, Brozovi"neprijatelji svih boja". Razmere tog zločina još su uvek nepoznati. Posle osvajanja vlastiBrozova politička policija, odnosno tajna policija, dobija poseban značaj. Ona je svoju mrežudoušnika rasprostrla u svim oblastima političkog, administrativnog, privrednog, kulturnog pačak i porodičnog života. Zavladao je opšti strah od doušnika kojima je vlast bez rezerveverovala. Prijavljeni je kriv samim tim što je uhapšen, a od njega se jedino zahtevalo daotkrije (prijavi) svoje istomišljenike i saradnike. Tako je uspostavljena kontrola komuniste nadkomunistom, kolege nad kolegom, građanina nad građaninom, komšije nad komšijom, decenad roditeljima. Tvrdi se da je svaki treći građanin bio aktivni ili pasivni saradnik policije. AkoBroz nije naučio marksizam u SSSR-u, svakako je dobro naučio da je strah prvi stepen



126

hipnoze, i da se hipnotisanim narodom može lako manipulisati. Tako je stvoren policijskimehanizam kontrole nad građanima koji je pre svega učvrstio Brozovu vlast nad ljudima azatim i vlast Brozove političke oligarhije, njemu lično vernih i odanih ljudi. Vremenom je tajmehanizam međusobne kontrole, iz straha od nečije prijave, prerastao u mehanizamsamokontrole (ketmanstvo323).

Broz je raskid sa SSSr-om doživeo, pre svega, kao napad na svoju ličnost a potomkao napad na svoju apsolutnu vlast. U mirnodopskim uslovima "izgradnje socijalizma" samapartija se raslojila. Njeni idealisti su sagledali da je "istina" o izgradnji boljeg i pravednijegdruštva bila ideološka dogma koja je poslužila za manipulaciju njima, i ne samo njima već čitavim narodom. Drugi su bili razočarani u Tita i još su se nadali u "vođu međunarodnogproletarijata, druga Staljina". To su bili ortodoksni levičari koji su i dalje verovali, to se nijemoglo dovoditi u sumnju, u "lenjinističko staljinistički put izgradnje socijalizma" i unepogrešivost Staljina. Konačno, da tako misle učila ih je Partija. Treći su bili pripadniciBrozove oligarhije vlasti, pragmatisti, koji su došli do društvenih pozicija koje nisu zasluživalipo svom moralu, a ni po svojim radnim sposobnostima, i koji su, baš zbog toga, bili životnovezani za Brozovu sudbinu.Bila je tu i gomila novih partijaca koji su postali komunisti,

naknadno, preko noći, da bi se pridružili pobednicima radi svojih karijera i drugih koristi. To je za Broza bila frakcionaška partija koju je ponovno trebalo "očistiti od stranih elemenata".

Ovu situaciju Broz koristi da izvrši "diferencijaciju" u partiji i da je "očisti" od svih kojinisu bili spremni da ga bespogovorno podržavaju. Broz završava V kongres KPJ recima:Živeo Staljin!, da bi već sutradan počeo sa hapšenjem tzv. staljinovih pristalica.324 Aleksandar Ranković, sa svojom policijom, obavlja taj prljavi posao. 1948. i 1949. godina sustravične godine međusobnog nepoverenja unutar partije. Karijeristima je to bila prilika da seobračunaju sa svojim konkurentima u partijskoj hijerarhiji. Broz se oslobodio SretenaŽujovića i Andrije Hebranga, koji su mogli dobiti podršku iz Sovjetskog Saveza kaoeventualni kandidati za njegov položaj. Prvi je umro u zatvoru "u prisustvu vlasti", a drugi seubio tako što se tri puta zaletao i udarao glavom u radijator "sve dok se nije ubio". Svakikomunista je svakom komunisti bio dostavljač. Ako je neki komunista rekao neku jeres

drugom komunisti ovaj je bio prinuđen da ga prijavi. Ako je bio provokator a ne prijavi ga, onće njega prijaviti što ga nije prijavio, jer to znači da se slaže sa izrečenom jeresi, ili da nijebio "budan". Da li je neko provokator ili nije teško se moglo utvrditi. A skoro su svi biliprovokatori. Potkazivanje se smatralo vrlinom "novog čoveka". Jeres je bila svaka reč koja jemogla značiti tračak sumnje u "ispravnost Titovog puta". Ako je u partiji i bilo ljudi koji su biliskloni slobodnom razmišljanju oni su likvidirani. Iz ove je "čistke" Broz izašao sa"monolitnom partijom" sastavljenom uglavnom od neobrazovanih i nestručnih karijerista, ali ikrajnje poslušnih intelektualaca, koji su se odrekli svoga integriteta i postali "ketmani". Kaosvaki lukav čovek, Broz je svoj raskid sa SSSR-om bezobzirno iskoristio da partiju "očisti odkolebljivih elemenata" i tako od revolucionarne partije stvorio svoj lični politički aparat koji ćeisključivo služiti njegovim interesima čuvanja vlasti i stvaranja mita o sebi kaonezamenljivom narodnom vođi. Njegova borba u tome je krajnje bezobzirna. O tome svedočii šef KOS-a Jefto Šašić objašnjavajući da ima spisak svih vojnih lica koja su poslata naostrvo Sveti Grgur. Uz svakog osumnjičenog oficira Šašić je davao predlog o visine kazne ipodnosio na uvid Brozu. U devedeset posto slučajeva Broz je predložene kaznepovećavao.325 Nije tu bilo ni istražnog postupka, ni suđenja, ni advokata, ni prava žalbe; sveto je bio Broz. "Ni hapšenje Žujovića i Hebranga nije pretresano u CK, nego je to Tito odlučiona svoju ruku"/ Po izjavi Ljube Đurića ipak je o tome raspravljao Politbiro. Bio je pozvan iVladimir Bakaric koji je izjavio da smatra da javni proces Hebrangu ne bi bio poželjan. 327 Lukavi Bakaric je time učinio ogromnu uslugu Brozu. Hebrang je suviše znao da bi mu se



128

ličnost, po važnosti i moći, posle Broza u Jugoslaviji. Bio je on najverniji, najposlušniji inajprisniji Brozov politički saradnik, ali se suviše približio njegovom autoritetu, pa jeverovatno, čak počeo da o sebi razmišlja kao nasledniku Brozove moći. Bio je mlađi odBroza čitavih 17 godina a ni slutio nije da će ga Broz nadživeti. Broz nije trpeo u svojoj blizininikakve "pretendente" na svoj tron, a njegovo lukavstvo ga je opominjalo da se mora svog

najvernijeg političkog saradnika bezobzirno osloboditi. To je odgovovaralo i Kardelju, kao iBakariću koji su Rankoviću zavideli na njegovoj prisnosti sa Brozom. Pored toga smetao im je u njihovim političkim namerama da oslabe Federaciju u korist Republika planirajući već tada događaje koji će se odvijati početkom 90-ih godina. To je i učinio, 1966. godine, kada je"otkrio zaveru" Rankovića, skinuo ga sa svih funkcija i poslao u "penziju". Dedijer smatra da je Ranković bio slepo poslušan Brozu i da mu je bio "najverniji policijski pas na ...policijskomlancu".333 "Većina policajaca su penzionisani ili premešteni u druge službe.....uskoro su sepojavila u partiji demokratska strujanja u Hrvatskoj "nacionalistička", u Srbiji "liberalna", uSloveniji "tehnokratska".334 Broz se u prvo vreme prilagodio ovim strujanjima, ili je moždapuštao republičke vrhuške da zaglibe u "desničarenju" kako bi ih lakše likvidirao. Svakodesničarenje smatrao je ugrožavanjem svoje lične autokratske vlasti. Čekao je pet godina dabi, 1971 .-1972. godine, oko sebe ponovno načinio pustoš. Oslanjajući se na vojsku opet je

bezobzirno "očistio" partiju sada od tzv. "liberala, tehnokrata i nacionalista" i opet vezao tajnupoliciju za sebe. "Titova vlast i formalno postaje apsolutna: doživotni predsednik partije idržave, on sve rede prisustvuje sastancima foruma, a sve češće predstavnici foruma dolazenjemu na referisanje. Jugoslovene, od dece do staraca, indoktriniraju iskonstruisanim"titovski.m marksizmom", u zemlji je on jedina priznata obožavana veličina, a u svetu....jedanod najmarkantnijih državnika..."335 Konačno je ostvario svoj cilj, bezobzirno uništavajući okosebe svoje saradnike, postao je apsolutni vladar nad ljudima, stvarima i događajima ipretvorio sebe u transcedentnu ličnost; približio se Bogu.

Broz je bio neverovatno sposoban političar, pored Staljina jedan od najsposobnijihpolitičara XX veka, a na ovim našim prostorima sigurno najsposobniji vekovima unazad. Bio je takav jer je bio vest demagog i izuzetan pragmatista336 ; jer je bio izuzetno lukav, do

granice predviđanja; jer je bio bezobziran prema svojim neprijateljima i totalno neodgovoranprema svemu sem prema sebi, i jer u sebi uopšte nije imao stida; bio je bezgraničnobestidan. Sem toga bio je lenj i nestručan za bilo kakav koristan rad, i bezgraničnokoristoljubiv, što mu je davalo i podsticalo dodatnu vanrednu snagu u borbi za vlast.

Nikada nećemo tačno saznati koliki je broj ljudi Broz direktnom ili indirektnomodgovornošću, odveo u smrt. Uvek je umeo vesto da prikrije tragove. Koliko je tek ljudiunesrećio? Ipak on, uoči svoje smrti, svom saradniku u zločinima, Milošu Miniću, saopštava:"Svi odlaze, otići ću i ja, ali posle mene historija neće moći da kaže da sam sjekao glave"337

Gledajući u oči "narodnog" javnog tužioca, setio se, verovatno Draže Mihajlovića, osuđenogna smrt za dela koja nije počinio. Umirući, odgovornost za to ubistvo prebacio je na drugoga.Njegova poruka Miniću je bila: Ti si ga osudio a ne ja! Dosledan sebi, ni na samrti nije hteoda prizna ni jednu svoju grešku. Želeo je i da umre "bezgrešan" kao Hristos.



129

Bestidnost ili Brozov nemoral

Higijena je jedina moralnost. Anatol Frans

Broz je bio neodgovorni obmanjivač, bezmerno koristoljubiv egoista, genijalno lukavpolitičar, bez ikakvih drugih sposobnosti sem za politiku, bezobziran u ostvarivanju svojihinteresa i zato i bestidno nemoralan čovek. Prljavština duha je izraz nemoralnosti.Obmanjivao je u svom privatnom i političkom životu. Upravo zahvaljujući svojim lažima iobmanama uspeo je da osvoji vlast u partiji a potom i u državi. Zahvaljujući svojimobmanama i lažima uspeo je da vlada partijom, državom i narodom sve do svoje smrti, pačak i posle nje.338 Pri tome se bestidno obogatio na leđima siromašnog naroda u malojsiromašnoj državi. Njegovo bogatstvo se ne može izmeriti količinom novca ili brojempredmeta i dvoraca koje je imao, jer on je imao mnogo više. On je posedovao sve što semože zamisliti, pa i duše jugoslovenskih naroda, njihovu prošlost, sadašnjost i budućnost.

Kao ukleti Demijurg ili Jaldavaot posedovao je i još uvek poseduje naše sudbine. On je bioBog na zemlji, a za Boga se ne može reći šta ima, ili šta ne može imati. Za života je bestidnopripremio našu sunovraćenu budućnost, i uništio budućnost naše dece, unuka,praunuka...Čitav Brozov život je niz obmana i laži, otimanja tuđe imovine, neodgovornosti,bestidnosti i zločina. Broz je primer kojim se može dokazivati da nije tačna tvrdnja da sezločin ne isplati. Svakako se isplati samo ako je politički! Broz je bio bez premca genijalnouspešni političar. Ali nema veće uvrede za čoveka, nego mu priznati politički talenat.



130



131

3.



133

Mogu ć e je...O nesreć i ovoj, govor'te o meni

Kakav jesam: ništa ne ublažavajtel ništa ne rec'te iz zlobe;Šekspir

Moguće je da postoje ljudi koji su istinoljubivi, inteligentni, mudri, pošteni, odgovorni,vredni, stručni, puni obzira prema drugim ljudima i stoga i moralni, ali oni sigurno nisupolitičari. Oni su dovoljno mudri da bi se bavili politikom, a i dovoljno vredni i stručni da svojudruštvenu afirmaciju mogu postići sopstvenim radom. Ako bi se takvi ljudi ipak odlučili da sebave politikom, oni bi unapred bili osuđeni da budu "neuspešni političari".

Šta onda znači biti "neuspešan političar"? Osnovni cilj svakog bavljenja politikom jeste osvajanje vlasti i čuvanje osvojene vlasti. Neuspešani političari su takvi ljudi, koji sebave politikom, a ne umeju da se vesto i lukavo bore za vlast, i zato je ne uspevaju osvojiti,

ili eventualno slučajno osvojenu vlast ne umeju sačuvati od brojnih uspešnih političarakojima su okruženi. Oni sigurno nisu uspešni obmanjivači, ili nisu dovoljno lukavi, ilikoristoljubivi, ili neodgovorni, ili su nedovoljno bezobzirni i bestidni. Nešto od toga im sigurnonedostaje da bi bili uspešni političari.

Uspešni i neuspešni političari su dva antipoda, dve krajnje suprotnosti, i između njihpostoji beskonačan niz stepena uspešnosti ili neuspešnosti. Broz je svakako antipoduspešnosti u politici.

Kao antipod neuspešnog političara mogli bi označiti Dražu Mihajlovića, ali bi biloneukusno vršiti njegovo uporedivanje sa Brozom. Ili, recimo, Šarl de Gol, koji nam jevremenski blizak ali nije bio direktno učesnik građanskog rata kao Broz. Zato kao primerneuspešnog političara biramo Maksimilijana Robespjera,"339 jednog od najznačajnijih lidera

Francuske revolucije."340

Zbog njegove vremenske pa i prostorne udaljenosti od nasdosadašnj ritam ovog teksta gubi u svojoj svežini, pa može čitaocu delovati neaktuelno istoga zamorno za čitanje, ali ta tema je neizbežna za celovitost ovog izlaganja zbog svojemoralne aktuelnosti. Njime utvr đujemo osobine čoveka koji nije mogao uspešno da se bavipolitikom, što je neophodno da bi se napravilo upoređenje sa istim osobinama uspešnihpolitičara, jer ne može se shvatiti pojam dobrog ako ne postoji zlo. Sem toga, u ovom tekstuprisustvujemo procesu stvaranja političkih partija i njihovom razornom dejstvu na ishodfrancuske revolucije neostvarenjem pa i uništenjem njenih početnih ideala. Isto tako, ovatema nam omogućava sagledavanje povodljivog, raskalašnog i nedoslednog ponašanjanaroda prema samom sebi i prema sopstvenoj državi pod uticajem interesa političkih partija ipolitičara.

Robespjer je izvanredno obmanjivao francuski narod obećavaju

ći mu državu jednakosti, bratstva i slobode, ali pri tome on nije lagao. Kao poklonik Zan Zak Rusoa341

iskreno je verovao u njegove filozofske doktrine, i sam zaveden i obmanut sopstvenomkrivicom, obmanjivao je francuski narod. Osnova njegovog obmanjivanja nije bila osmišljenalaž već sopstvena zabluda. On je bio intelektualac ali nije bio mudar, a lukavošću je pokušaoda se služi ali nikad dovoljno uspešno, jer mu to njegova moralnost nije dozvoljavala. Bio jekrajnje pošten i narod ga je prozvao "Nepodmitljivi", i zbog te svoje osobine bio je stranacmeđu uspešnim političarima. Nije bio dovoljno hrabar jer je bio suviše odgovoran. Njegovaodgovornost prema državi, revoluciji i francuskom narodu bila je veća od njegove



134

odgovornosti prema samom sebi. Zato i nije uspeo da sačuva vlast pa ni sopstveni život. Bio je previše vredan i stručan pravnik da bi mogao biti uspešan političar. U kritičnim trenucimakada je trebalo brzo reagovati on sam sebe usporava opterećen pravnom formom ipravednošću svog delovanja. Bio je bezobziran prema neprijateljima revolucije, ali nije bioobziran ni prema sebi. Njegova bezobzirnost nije bila uperena samo prema neprijateljima

revolucije, već i prema svojim političkim prijateljima koji su moralno zalutali u lavirintimavlasti. Strog prema sebi bio je strog i prema drugima. Robespjer nije umeo da se bori zavlast. Na vlast je došao više sticajem okolnosti nego svojom borbom za vlast, koju nijemogao niti znao da sačuva. On je od naroda prosto izjedren na vlast zbog svogfanatizovanog verovanja u mogućnost stvaranja boljeg i pravednijeg društva, svojedoslednosti i upornosti a pre svega svog poštenja i nepodmitljivosti. On je vlast doživljavaosamo kao svoju ogromnu odgovornost pred narodom i pred idejama koje su ponele narod urevoluciju. Pošten i nekoristoljubiv nije ni mogao da vlast doživljava kao koncesiju ili prilikuda stekne bilo kakvu ličnu korist. Bio je suviše pošten da bi bio dovoljno bezobziran premasvojim političkim neprijateljima, i sačuvao ličnu vlast.

Otac mu je, kao i on, bio advokat koji je osnovao nekoliko masonskih loža. Majka mu

je umrla kada je imao svega sedam godina. Otac je napustiočetvoro nezbrinute dece, i onaga više nikada neće videti niti bilo šta o njemu čuti. Nikada nisu saznali kada je umro ni gde

je sahranjen. Dve neudate majčine sestre odgajile su Maksimilijanove sestre Šarlotu iiHenrijetu, a majčin otac, pivar, preuzeo je brigu o Maksimilijanu i Augustinu, njegovommlađem bratu. Maksimilijan je školovan uz velike novčane teškoće i oskudicu u koledžu LujaVelikog, gde mu je prijatelj bio Kamij , Demulen, njegov budući saborac u revoluciji.Zahvaljujući saglasnosti svoga protektora nesebično je ustupio svoje mesto u koledžumlađem bratu, a on se vratio u rodno mesto Aras. Ovaj postupak ukazuje na njegovunesebičnost i spremnost za žrtvovanje. Te osobine će ga, u njegovom kasnijem političkomživotu, izdvajati od drugih političara i presudno doprineti njegovom kratkom neuspešnomvladanju francuskom državom. Ozbiljan i vredan, nezavršenog školovanja, nastavlja očevustruku i postiže prilične uspehe. Bistar i brzog uma stiče'poverenje svojih pretpostavljenih, i

na njihov predlog, nadbiskup ga postavlja za sudiju u svojoj dijecezi (biskupiji). Tu se ističevrednim radom ali nadasve izrazitim osećanjem pravde kojom donosi svoje presude.Maksimilijan je bio miran čovek osetljivog karaktera, pa je lakše dao ostavku na svoj položaj,koga je stekao upornim i savesnim radom, nego da presudi smrtnu presudu pri suđenjunekom zločincu. Njegova savest mu nije dopuštala "osuditi na smrt bilo kog Adamovog sina".On je bio strogo moralan, pravičan pa i odlučan čovek, ali nije izgledalo da je sposoban i zarevoluciju. Čoveka takvih shvatanja i morala, fanatizam i razorno dejstvo vlasti dovele su usituaciju da se pod okriljem njegove kratkotrajne apsolutne vlasti (13 meseci) pogubi oko4.000. ljudi čija krivica je bila u tome što su, po njegovim (ali i drugih) strogim kriterijumima,bili neprijatelji revolucije.

Nije zabeležena neka njegova ljubav niti prisan odnos sa ženama, kao da je bio bezikakvih strasti. Bio je cenjen u svojoj sredini pre svega zbog svog poštenja i pravednosti. Danije bilo revolucije, ostao bi beznačajan ali cenjen provincijski pravnik čijom smr ću bi zauveknestalo i njegovo ime. Možda bi ga se neki sugrađani sećali kao skromnog i poštenogčoveka, uvek spremnog da svakom pomogne.

U leto 1788. godine, Luj XVI je odobrio sazivanje Staleške skupštine koja se nijesastajala od 1610. godine. Sudbonosna odluka za Luja, jer će ga koštati života i kraljevstva,ali i za Maksimilijana Robespjera koga će ta odluka od provincijskog pravnika, pretvoriti u jednog od najznačajnijih političara francuske revolucije, ali isto tako i odvesti na giljotinu.



135

Čvrst i temeljan francuski poredak je prvi put, od Luja XIV, bio poljuljan kada je 22.februara 1787. godine ministar za finansije Kalon bio prinuđen objaviti da je monarhija idržava na rubu finansijske propasti. Bila je to posledica nerazumnog trošenja novca odstrane monarhije koje je nametnula, po mišljenju nekih istoričara, ekstravagantna i rasipnakraljica Marija Antoaneta. Francuski narod nadenuo joj je nadimak "Madam Deficit". Bilo bi

pogrešno nju smatrati jedinim i glavnim krivcem za finansijsko bankrotstvo krune.Rasipništvo je bilo opšti manir plemstva (kao, u ostalom, svih vlastodržaca), pa se pamtereci još Luja XV: "Uživajmo! Dok ide, ide, posle nas može doći i do potopa", l do "potopa" jedošlo u vidu francuske revolucije.

Kalon sjajno opisuje stanje državnog (feudalnog) sistema: "Ne može čovek da učini ni jedan korak u ovoj prostranoj kraljevini, a da u njoj ne naiđe na različite zakone, suprotneobičaje, povlastice, na oslobađanje od mnogih obaveza, oslobođenje od poreza, na prava izahteve svake vrste. Ova opšta nejednakost komplikuje državnu upravu, remeti njenorukovođenje, zbunjuje organe i povećava svuda troškove i nered."

Da bi povećao državne prihode, Kalon je predložio da porezi na zemlju treba da buduubirani od svih, da se ne pravi razlika između staleža. Odlučeno je da se iz celog kraljevstva

pozovu ugledni plemići veleposednici da bi se oporezivanjem njihovih prihoda obezbediopotreban novac za državu i monarhiju. Odbijajući takav zahtev, veleposednici su zatražilisazivanje Staleške skupštine, ne shvatajući kobnost takvog zahteva za svoje društvenepozicije i feudalne privilegije. Povlašćeni staleži su smatrali da će se skupština birati, i da ćeraditi, kako je to bilo prilikom poslednjeg održavanja Staleške skupštine 1610. godine. Tada je svaki izborni krug birao po jednog poslanika iz svakog staleža bez obzira na brojnostpripadnika staleža (plemstvo, sveštenstvo i Treći stalež). Pri tome su poslanici birani odstrane opštinskih skupština, bez "mešanja prostog naroda", po pravilu iz redova opštinskiholigarhija. Pored toga, plemstvo i sveštenstvo su zasedali i donosili odluke zajedno iodvojeno od Trećeg staleža, a ni jedna odluka se nije mogla doneti bez saglasnosti sva tristaleža. To je garantovalo punu kontrolu rada skupštine, od strane plemića i sveštenstva.

Ali Treći stalež je bio nezadovoljan takvim sastavom skupštine, gde ceo narodpredstavlja samo jedna trećina poslanika, pa su postavili zahtev za izmenu sistema biranja

predstavnika u skupštinu. Pod uticajem Rusoovog "Društvenog ugovora", i ne samo njega,formirano je javno mišljenje o jednakim pravima svih građana bez obzira na staleže, kao i dakralj nije ništa drugo nego samo "opunomoćenik nacije" od koga se mogu takva pravazahtevati, a on ih kao opunomoćenik naroda ne može odbiti.

Prošlo je skoro dvesta godina od održavanja poslednje Staleške skupštine i sve jebilo izmenjeno. Treći stalež je postao svestan svoje društvene snage i nije više mogaoprihvatiti svoju totalnu podređenost pri odlučivanju o sopstvenoj sudbini. On u društvu nijepredstavljao ništa ali je želeo da osvoji sve. U novinama "Narodna straža" jasno seizražavao stav Trećeg staleža: "Plemićki despotizam preko svojih visokih činovnika upravljapo svojoj volji sudbinom građana, menjajući i tumačeći sadržinu zakona, sam daje sebi

prava, uzdiže se na stepen tvorca zakona, iako je samo njihov izvršilac." Štampa Trećegstaleža počinje temeljno i organizovano da napada postojeći sistem uređenja države sasvom žestinom reći koju samo istina može dati. Pet kneževa kraljevske krvi342 upozoravaju javnim manifestom Luja XVI da je revolucija neizbežna ako se ne napuste tradicionalnapravila organizovanja Staleške skupštine.

Još od Luja XIV plemstvo je bilo u ličnoj kraljevoj službi, u civilnoj ili vojnoj kraljevskojsviti, u kraljevoj vojsci ili je' živelo na dvoru sa kraljem. Visoko plemstvo na dvoru oko LujaXVI živelo je raskošno, provodeći vreme u lovu, intrigama, razvratu, balovima, priredbama,



136

zabavama, proslavama, kockanju i dokolici. Oko 4000 plemićkih porodica troši skoročetvrtinu državnog budžeta. Novac se nemilice troši na velelepne plemićke dvorove,raskošna odela protkana zlatom i srebrom, na luksuzne pozlaćene kočije, livreje, skupezabave i lovove. Njihovi se sinovi ubacuju u sveštenički stalež, tako da je, 1789. godine, bilo143 biskupa plemićkog porekla, koji su živeli na raskošnom dvoru daleko od svojih biskupija.

Pored ovog visokog plemstva po rođenju, na dvoru je živelo sudsko i činovničko plemstvokojima su, u toku dva veka, kraljevi dodeljivali plemićke titule u znak zahvalnosti za vernuslužbu, novonastali finansijeri vezani za visoko plemstvo bračnim vezama, intendanti i ostaladvorska birokratija. Sudije i kraljevi činovnici, imajući u svojim rukama sudsku i izvršnu vlast,stalno su se bogatili korupcijom, dok je visoko plemstvo stagniralo pa čak i osiromašivalo.Zbog međusobnog trvenja za prestiž u hijerarhiji dvora ta dvorska kamarila, podeljena naklanove i klike, koja isključivo zavisi od monarhije, neće biti jednodušna u podršci kralju.Složena i protivurečna struktura povlašćenih staleža, njhova međusobna zavist i stalnameđusobna borba za prestiž, nije mogla obezbediti njihovu solidarnost i jedinstvo volje zavreme revolucije.

U zemlji gde su svi, sem povlašćenih, morali da ćute, rade i plaćaju porez, jedino dvor

i njegova kamarila imajli su pravo kritike, razumljivo drugih, i popularisanje sebe samih.

343

Kada je država došla u finansijske teškoće povlašćeni staleži su bili prvi koji su napali dvorzbog rasipanja državnog novca. To je bila posledica toga što sam kralj Luj XVI nije bio čovekkoji je zasluživao neko poštovanje. Sa svojim stomakom od preteranog jela, on je uživao jedino u lovu, za bogatom trpezom i voleo je bravarski zanat (!). Ništa ga drugo nijeinteresovalo, pa je uskoro postao predmet podsmevanja za lakomislene i površne dvorjane.Znalo se da je za bračni krevet bio osposobljen hirurškom intervencijom, tek posle sedamgodina braka sa Marijom Antoanetom. 1786. godine je iskovan zlatnik sa likom Luja XVIiznad čije glave se nalazio jedan simbolični rog. Po pariškim kafanama se zaveo običaj dase takav zlatnik baci na sto i kaže: "Razmenite mi ovu pijanicu". Upravo je u toj dvorskojkamarili iznikla ideja o "zameni kralja". Kralj, međutim, ništa od toga nije video ni naslućivao.Nije imao dovoljno znanja za upravljanje državom, a sem toga bio je povodljiv, neodlučan ali

zadovoljan sobom i svojim načinom života. Čas se zalagao za reforme da bi odmah zatimbio protiv njih, ili se zalagao za preduzimanje kranjih mera da bi potom od toga odustajao. Ustvari, nije ništa preduzimao da spase državu od finansijskog bankrota.

Plemstvo, otuđeno od naroda, nije bilo svesno u kakvoj se kritičnoj političkoj situacijinalazi zemlja, i kakva zavera mu preti od prosvećenog dela Trećeg staleža. Tvrdokorno suodbijali plaćanje bilo kakvog poreza za pokriće dvorskih rashoda i besmisleno tražili spas usazivanju Staleške skupštine, gde je plemstvo i sveštenstvo imalo dve trećine predstavnika.

Što je otpor povlašćenih staleža prema načinu izbora poslanika bio veći, sve više jerasla volja Trećeg staleža za promenama. Pobeda Trećeg staleža nije dolazila u pitanje jerpovlašćeni staleži nisu mogli računati na apsolutnu pomoć kraljevih činovnika, zbogodbijanja plaćanja poreza, kao i zbog toga što su i sami bili nejedinstveni. 344 Konačno je

dozvoljeno da se broj poslanika utvr đuje srazmerno broju stanovnika. Tako je Treći staleždobio veći broj poslanika od plemstva i sveštenstva zajedno. Rođena je nova politička snagakoja će izmeniti budućnost francuskog naroda pa i čitavog sveta.

Nova Staleška skupština bila je sastavljena od predstavnika plemstva (285predstavnika) sveštenstva (308) i Trećeg staleža (621). U toj skupštini je Treći stalež, koji jena svojim leđima nosio sve poreske dažbine, imao većinu (621) glasova u odnosu na brojpredstavnika povlašćenih staleža (593). Ali to je bila tek prva pobeda Trećeg staleža.Predloženo je da se skupština sazove u Parizu, da bi se steklo poverenje berzanskog sveta



137

(buržoazije), ali se Luj XVI izjasnio za Versaj, "zbog lova". Provincija Artoa je izabirala, zasvoje predstavnike Trećeg staleža četiri nepismena seljaka a grad Aras bira intelektualcaMaksimilijana Robespjera. Tom izboru je svakako doprineo, i Robespjerov lokalni list koji jeon 'lično uređivao -"Poziv araskom narodu", u kome je širio ideje Žan Žak Rusoa. Ovimizborom počinje Robespjerova politička karijera. Od skromne ličnosti pretvara se u političara

koji će se dosledno i uporno boriti za ideale francuske revolucije i bespoštedno uništavatinjene neprijatelje. U Robespjeru kao da će paralelno živeti dve ličnosti: nemilosrdni političarkoji brine o sudbini revolucije i skromni Maks, smeran i izuzetno pošten, koji brine o svojojurednoj frizuri i belini svog okovratnika.

Robespjer kao da svojim životom potvr đuje Makijavelijevu teoriju o dvojnom moralupolitičara: moralan porodični život i politički život (moral) gde je sve dozvoljeno radiostvarenja viših ciljeva. Naprotiv, Robespjerov lični i politički život dokazuje da je nemogućepostojanje dvojnog morala. Robespjer je bio duboko moralan čovek, i bio je moralan i upolitici. On je uništavanje neprijatelja revolucije smatrao svojom moralnom obavezom zaradostvarenja sreće francuskog naroda, i ona nije bila izraz njegove nemoralnosti u borbi zavlast. Šaljući ljude u smrt on je pre svega smatrao da mu njegovo poštenje nalaže da' žrtvuje

i sebe za dobrobit Francuske. On to potvr đ

uje svojim proročanskim recima: "S obzirom naužase što ih predviđam kao neizbežne, smrt bi mi bila oslobođenje, jer onda ne bih morao

da budem svedok događaja koji će nastupiti." Takvo je bilo razmišljanje jednog moralnog alifanatizovanog dogmatičara. Dogmatizam čak i moralne ljude može uvesti u političkizločin radi ostvarenja "viših ciljeva".



138

Robespjerova ideologija i demagogija ili Obmana ilaz

Č ovek je rođ en slobodan, pa ipak je svuda u okovima.Žan Žak Ruso

Kao primeran učenik srednje škole marljivo je učio klasične jezike i literaturu zbogčega je dobio nadimak "Rimljanin". Družio se sa Kamij Demulenom 345 , i u slobodnomvremenu zajedno su zamišljali da su rimski ili spartanski borci za slobodu i republiku. Kamijto komentariše: "Vaspitavali su nas u ponosnim načelima republike, a imali smo da živimo uneuređenoj i apsolutnoj monarhiji...Nastava nije shvatila da se mi ne možemo diviti prošlostibez mržnje prema sadašnjosti."

Žan Žak Rusoova dela "Društveni ugovor" i "Emil" ostavila su na Maksimilijanasnažan utisak otkrivajući mu neki drugi mogući, bolji svet i pozivale ga na bunt. On se zakleona vernost Rusoovom učenju i ono će biti osnova njegove ideologije zasnovane nabezgraničnom poverenju prema Žan Žakovim mislima. Jedino je to poverenje gajio u sebi,dok je nepoverenje prema svemu i svakome, bila naglašena crta njegovog karaktera.

"Društveni ugovor" je Robespjerovo Sveto pismo. Sam nije bio čovek od pera, i nijeostavio neki konzistentni pisani tekst svoje ideologije. Ostaju nam samo zapisani njegovigovori u Skupštini, Konventu, Odborima ili nekim drugim mestima, u kojima je ubedljivoprilagođavao Žan Žakove misli dnevnim političkim potrebama. Stoga se njegova ideologijamenja kako se razvija revolucija, počev od skromnih reci da je kralj samo "punomoćniknaroda" do ambiciozne ideje o "svetskoj revoluciji".

"Sloboda, jednakost i bratstvo" osnovno je geslo njegove ideologije. Slobodu odtiranije ma kakvog ona oblika bila; jednakost svih ljudi bez obzira na staleže, bogatstvo iobrazovanje; bratstvo među ljudima u carstvu dobrote i čovečnosti pod okriljem hrišćanstva.

Nema drugog Boga osim Prirode. Ali, on nije ateista jer je ateizam po prirodiaristokratski, a narod veruje u "više biće" koje čuva njegovu nevinost. Priznavati proviđenje iprihvatiti misao o jednom večnom biću koje utiče na sudbinu naroda, koje je stvorilo prirodu ičoveka, to nije nikako suvišna ideja, već osećaj koji je narodu neophodan. Kao učenik ŽanŽaka ne voli sveštenstvo. Građanin ne može da kleči pred kraljem i popovima kao predBogom, jer tada ne bi mogao biti sin "novog poretka" u kome svi imaju jednaka prava.

Sveštenstvo je osetilo šta iz ovakve ideologije sledi, pa se, pre obavezne odluke,odreklo svih finansijskih povlastica. Mnogi pripadnici Trećeg staleža smatrali su to velikimuspehom i zaključivali da je postignut sporazum sa sveštenstvom. Ali Roberspijer nije tako

mislio. Kada je episkop iz Aiksa, da bi pridobio Treći stalež, hteo da održi govor o narodnojbedi, Robespjer mu je dobacio: "Otpustite svoje lakeje, prodajte sve kočije i nameštaj i

upotrebite na milostinju siromašnima i bednima svoj višak prihoda koji je u suprotnosti satradicijama prvih hrišćana." Nije on zadovoljan odricanjem od finansijskih povlastica, on ježeleo mnogo više.

Predstavnici Trećeg staleža bili su svesni činjenice da jedino oni predstavljajufrancuski narod, pa su hrabro pristupili konstituisanju Narodne Skupštine, bez plemstva isveštenstva, i odmah proglasili: "Bez obraza i časti je, izdaje svoju otadžbinu, zaslužujesmrtnu kaznu svaka ona osoba, svaka ustanova, svaki sud, koji se sada ili ubudu će, za



139

vreme zasedanja ili posle njega drzne da goni, saslušava i zatvara, ili naredi da se goni,saslušava, zatvara koji član Narodne skupštine, pa ma od koga mu drago za tako što biloizdato naređenje!". Tim činom prestala je da funkcioniše Staleška skupština. Druga dva delaStaleške skupštine (aristokratski i sveštenički) nisu imale izbor sem da se priključenovoformiranoj Narodnoj skupštini. Treći stalež je pustio plemstvo Francuske da čeka punih

pola sata pre nego što je pristao da sasluša njihove želje. Tom prilikom Robespjer je govorio:"Oni teško da zaslužuju čast da se sa njima govori. Sva velika gospoda sa dvora imajuosećanja koja potiču iz aristokratske oholosti i dvorske poniznosti, i čak ono malo pametnihljudi među njima, kao Lafajet346 i Orlean347, nije slobodno od predrasuda i uliva minepoverenje." Prvi puta je Robespjer javno izrekao reč "nepoverenje" koja će kasnije imatikobne posledice.

Potpuno je verovao u sve šta je govorio i nikada nije govorio zbog nekih svojih ličnihpolitičkih interesa. Osećao se pozvanim da od bede i ropstva oslobodi ne samo Francuskunego i čitav svet. On je govorio: "Ko od nas nije osetio kako mu sve njegove snage rastu, kose nije izdigao iznad ostalih ljudi pri pomisli da se bori ne samo za jedan narod ve ć za čitavsvet." Tako je on doživljavao revoluciju, za koju je bio spreman da žrtvuje sve, pa i svoj život.

Verovao je, ili bolje, želeo da veruje, da svi oko njega tako doživljavaju revoluciju. Svojomradinošću i upornošću borio se za opšte pravo glasanja, ničim uslovljeno; borio se za pravanaroda da odlučuje o ratu i miru a protiv prava kralja da o tome odlučuje.

Govorio je: "Moraju se tražiti sredstva, da se interesi duhovnih činovnika čvršće vežuza interese zajednice." Zbog toga se borio za sveštenički brak kako bi vezao crkvu za narodi odvojio je od aristokratije i veleposednika. Borio se za slobodnu štampu kao osnovnipreduslov demokratije. Borio se za ravnopravnost belaca i urođenika u francuskimkolonijama. O tome je govorio: "Nije nipošto reč o tome da se urođenicima daravnopravnost, već da im se ona sačuva, pošto im ona pripada na osnovu odluke Narodneskupštine koja ju je izglasala za sve građane bez obzira na boju kože." Bio je očajan što seNarodna skupština tako ravnodušno odnosila prema pitanju trgovine robljem. Nije mogaoshvatiti da bi takvom odlukom Francuska izgubila 140 miliona livri prihoda. Zar novac može

biti važniji od slobode čoveka, pitao se Maksimilijan. On će umreti ne shvatajući da jeučestvovao u stvaranju društva u kome će novac biti merilo svih vrednosti.

Na početku svoga rada (4. avgusta 1789.), Narodna skupština je, na predlog Lafajeta,usvojila, Deklaraciju prava čoveka i građanina na čijim principima je ubuduće trebalo da sezasniva život građana u novom poretku. Njen tekst postao je katehizam demokratskih načelai za buduća pokolenja, a ujedno i konačna osuda feudalnog sistema. Da se oktobarskarevolucija inspirisala ovom deklaracijom, sudbina sovjetskih naroda bila bi mnogo srećnija iblagotvornija. Deklaracijom se utvr đivala potpuna politička i društvena jednakost svihgrađana, poštovanje svačije lične svojine, suverenost naroda, podjednako pravo svihgrađana na položaje i zvanja u državi za koje su po stručnoj spremi sposobni, podjednakaobaveza svih i svakoga da se pokore zakonima donetim kao izraz volje celine, poštovanje

svačijih načela i uverenja - uključujući i verska, sloboda štampe, sloboda zbora i dogovora,podjednaka raspodela poreskih tereta, s tim da poreze mogu ustanoviti samo zakonodavnatela sastavljena od izabranih predstavnika naroda.

Sa te sednice Skupštine zabeležene su reci Robespjera, kojima je objasnio kako kraljtreba da se obrati narodu prilikom proglašavanja novih zakona: "Narode, ovo je zakon kojisam izradio za tebe, primaš li ga?" Na te njegove reci cela Skupština je odzvanjalagromoglasnim smehom svih poslanika. Robespjer je izlazio iz anonimnosti.



140

Kakva divna načela doneta još 1789. godine, a i danas, posle više od 200 godina,većina od njih nije ostvarena! Nije ostvarena iz razloga što uspešni političari to nedozvoljavaju, uprkos željama i trajnim zahtevima svih naroda sveta.

Na dan godišnjice pada Bastilje (14. juli 1789.) Luj XVI je položio zakletvu državi "daće poštovati novi ustav i da će sve svoje snage upotrebiti na izvršenje zakona". Time je kraljpostao druga snaga u zemlji, posle Narodne skupštine. Ipak kralj je još uvek predstavljaokohezionu snagu države, pa se stoga Pariz uzbudio kada se, 21. juna 1791. godine, saznaloda je kraljevska porodica pobegla, ostavivši poruku da je uzrok njenog bekstva želja zasigurnijim mestom stanovanja od Pariza, i boljim uslovima stanovanja. Luj XVI i njegovaporodica nisu imali sreće, vraćeni su u Pariz gde ih je narod, pun pretnji, dočekao ćutanjem.U Jakobinskom klubu podnet je predlog da se kralj skine sa prestola, ali se Roberspijer, i nesamo on, tome oštro suprotstavio. Nije on bio protiv tog predloga što je voleo monarhiju, ilišto je bio bolećiv prema kralju i njegovoj porodici, već zbog toga ste se plašio da taj predlogneće biti prihvaćen od Narodne skupštine. Traženo je zatim da se kazne saučesnici koji supomagali kralju u bekstvu, ali Maksimilijanova pravna logika i pravdoljubivost to odbacuje:"Ako kralj nije kriv, nema onda ni saučesnika." Kako je samo u tako malu rečenicu moglo da

stane toliko i za danas i za uvek aktuelne istine i pravne logike.Robespjer nije revolucionar koji juriša sa isukanom sabljom na protivnika. Njegova

snaga jeste u izgovorenoj ili napisanoj reci, u njegovoj upornosti, doslednosti i nadasvepoštenju. Svoju fanatičnu veru u revoluciju širi oko sebe stvarajući osećaj sigurnosti iizvesnosti kod ljudi koji ga slušaju. Ljudi mu veruju zbog njegove iskrenosti i ubeđenosti u tošto govori. Sa strepnjom slušaju njegova upozorenja na teške i krvave dane koje naslućuje.U tim burnim danima, kada se monarhija dovodi u pitanje, Roberspijer doživljava svoj triumf,pretvarajući se od beznačajnog provincijskog pravnika u gorostasnog političara od kogazavisi sudbina francuskog naroda. Čak i Kamij Demulen uzvikuje: "Svi smo spremni daumremo sa tobom"

Jasno je da on nije monarhista ali je on isto tako govorio da mrzi republikanski

despotizam. U državi budućnosti, kako je on zamišlja, žive

će samo idealni ljudi. U tome i jeste neostvarljivost njegove (Rusoove) ideologije. Sve utopije sveta zasnivaju se na

pretpostavci "idealnog čoveka"; kakav nikada nije postojao, i teško je zamisliti da li će ikadapostojati.

On nije nikada bio "apostol mira", ali je rat prihvatao samo kao nužnost, i to ne bilokakav rat, već samo rat za sveta načela novog društva. Pod pritiskom francuskih emigranatai kraljevske porodice, Evropa je rat sa Francuskom više prihvatila kao nužnost nego što ga ježelela. Žirondinci su bili zagovornici rata ali nisu jedini koji za rat snose odgovornost. U prvovreme jakobinci ćute, ali se kasnije Danton, Demulen i Mara odvajaju od Robespjera,smatrajući da će rat učvrstiti jedinstvo naroda i radikalizovati revoluciju. Pa i kralj je u ratuvideo poslednju šansu svoga povrataka na vlast. Rat se zaista pretvorio u snagu koja jestvorila jedinstvenost francuskog naroda u borbi protiv neprijatelja revolucije, francusku

naciju i modernu narodnu vojsku. Tom vojskom će Napoleon kasnije zauzeti skoro čitavuEvropu.

Za Robespjera rat nije sredstvo za sticanje lične koristi bilo za koga; stoga je uprincipu, bio protiv rata. Za njega je rat, pre svega, žrtvovanje naroda kao i sopstvenožrtvovanje. Jedini rat koji je smatrao dostojnim čoveka bio je rat za slobodu. "Nije dovoljnoumreti od ruke tiranina, treba za takvu smrt da se čovek pokaže dostojnim! Ako je istina dapravi borci za slobodu moraju da podnesu mučeničku smrt, onda ne smeju umreti a da zasobom ne povuku i tiraniju u grob. Smrt velikih boraca mora da probudi uspavani narod, a



141

sreća čitavog sveta je nagrada za borbu i pobedu." Kao da je predosećao svoju smrt pa je isebi postavio norme ponašanja kao "velikog borca" za narodna prava. Izgovarajući ove reciprisećao se Rusoa: "Ko hoće očuvati svoj život po cenu drugih, mora ga isto tako, kada jepotrebno, dati za njih."348 Dosledno je i ostvario ove zahteve jer je svojom smr ću "povukao"feudalnu tiraniju u grob. Pravi rat o kome je sanjao bila je "svetska revolucija", rat u kome bi

uspavani narodi Evrope ustali za sopstvenu slobodu protiv "tiranina". To nije bio samo san.On je čvrsto verovao u svetsku revoluciju. Jakobinski klub radi na formiranju sličnih klubovau stranim državama, koje je francuska revolucija svojim idejama nadahnjivala ali ifinansirala. Male vatre su se pojavljivale u Strasburu, Beču, Rimu, ŠpanijL.ali ove malevatrice, mislio je Roberspjer, jednog dana pretvoriće se u veliki požar svetske revolucije.

Žirondincr 349 su bili protivnici Robespjera koji je pripadao klubu jakobinaca350. Oni subili stranka buržoaskog desnog centra351 , i hteli su državu strogo po izgledu na rimskurepubliku. Njihov ideal nije bio vlast naroda već vlast "rimskog građanina", cives Romanus.Bili su protiv vere, i bilo kakve mistike, ponosni na svoju filozofiju i na svoj ateizam. KadaRobespjer priziva Proviđenje da bdi nad Francuskom, oni se podsmevaju, a kada govori opotrebi naroda za verom, oni to smatraju praznovericom. Prema njima stoji Roberspijer koji

mašta o državi koja je raj na zemlji, u kojoj su svi ljudi jednaki i ponosni u svoju veru u Boga,dobrotu, ljubav i brižnost za državu. On je, jednim delom svoje ličnosti, mističar koji tražiBoga. Temelj zgrade sveta nije filozofija jer narod voli da veruje u kult o nekoj moći koja jeutočište za dobre a strah za zle. "Može filozof svoj moral izgraditi na drugim principima, alimi ćemo se ipak čuvati da ne povredimo ovaj sveti instinkt, ovo opšte osećanje koje je svimnarodima zajedničko." Zato on tvrdi: "Ateisti su neprijatelji Republike. Zabrana bogosluženjaprotivureči čovekovim pravima."

Oblikujući svoju ideologiju slobode, jednakosti i bratstva on je svestan da njen uspehzavisi od narodnog verovanja u nju. Zato je čvrsto vezuje za religiju. "Velike religiozne misli,vera u Boga, nada u besmrtnost, slažu se vrlo dobro sa filozofijom (i njegovom ideologijom -nap. B.L.), produbljuju njene osnove i istovremeno predstavljaju njeno najlepše krunisanje.""Teško zakonodavcima koji podcenjuju ova moćna sredstva...." lako Maksimilijan deluje

religiozno, on ipak priznaje da je religija "moćno sredstvo" tehnike vladanja narodom, pastoga ateistički zaključuje: "l kad bi bile iluzija, trebalo bi ih dati i negovati radi uzvišavarijačovečanstva." Kao da je tu misao pozajmio od Voltera. "Kad dobri Bog ne bi postojao,trebalo bi ga izmisliti."

Robespjer sa gnušanjem odbacuje Maraovu352 "crvenu kapu", simbol agresivnihkomunista. On, doduše zamišlja budući svet bez "klasnih razlika", ali za njega je državanešto najsvetije u budućem svetskom poretku. Služiti državi, podnositi žrtve za nju, najveća je građanska sreća. U jednom se svom govoru, u Konventu, ogradio, učtivo ali ipak odlučno,od izjednačavanja sa Maraom. Mara je odgovorio da zaista ne treba da ga mešaju sa njim, jer Robespjeru "nedostaju smelost i dalekovidost državnika". Mara je bio u pravu. Robespjernije mogao biti uspešan političar, bio je suviše odgovoran da bi mogao biti dovoljno smeo i

nedovoljno lukav da bi se predstavljao proročanski dalekovidim."Nazad prirodi" i "Građanski duh" su tekstovi koji su pokretali njegove misli. Žene više

ne treba da budu "dame" već žene domaćice i majke sa decom u svom krilu. O ženama iporodici Robespjer je nažalost, malo znao. Smatrao je da država treba da brine o deci i da ihvaspitava na osnovama republikanskih programa, dok bi majke imale dozvolu samo zanjihovo dojenje. Kada dete prođe kroz nastavu ono bi pripadalo državi. "Samo država imapravo da vaspitava decu, ona ne može ovo pravo prepustiti ni porodičnoj oholosti nipredrasudama pojedinca, jer bi to značilo stalno jačanje aristokratskog osećanja i nekog



142

kućnog federativnog sistema koji steže dušu i osamljuje, i tako ruši, pored jednakosti, takođei osnove socijalnog poretka." On zaista nije razumeo ulogu porodice u društvu, što ne trebada iznenađuje, jer je sam odrastao van porodice a sopstvenu nije stvorio.

Robespjer je bio više realan duh no što je bio talentovan ideolog. On je pre bioproizvod jakobinstva nego što je bio vođa. Pažljivo je osluškivao reagovanje naroda iprilagođavao svoju ideologiju javnom mnjenju, ali ipak ne odstupajući tvrdoglavo odosnovnih Rusoovih principa. Ideologija koju je propovedao više je govorila kroz njega negošto je on govorio kroz nju. Kao ubedljivom govorniku uspevalo mu je da mu narod veruje pa je njegov ugled bio u stalnom porastu. Nesavitljivi Robespjer postaje sve omiljeniji i sve gaviše i pažljivije slušaju. Njegova prirodno urođena pravednost i talenat da sintetizuje različitamišljenja doveli su do toga da ga odvajaju od drugih političara koji se ne mogu odvojiti odsvojih ličnih ili staleških interesa. On čak postaje ljubimac aristrokratskih dama koje dolaze uSkupštinu kao na neku predstavu da bi ga slušale i pokazale svoju lepotu i skupocenugarderobu.

Možda je interesantna ocena Robespjerovog "govorništva" koju daje Karlajl, pisacpoznate knjige "Francuska revolucija", koji ne podnosi njegovu ulogu u francuskoj istoriji: "Ali

prvosveštenik i glavni govornik je tu, kao što smo rekli, Robespjer, taj istrajni, nepodmitljivičovek. Kakvo je patriotsko oduševljenje bilo tih ljudi, najbolje se može videti, prema našemmišljenju, po toj činjenici što je hiljadu i pet stotina ljudskih stvorenja, koja na to niko nijeprimoravao, mirno sedelo i slušalo Robespjerove govore; slušali su ih čak i noću, po čitavesate, razjapljenih usta, neprestano mu odobravajući, gutajući svaku reč kao reč života.Nesnosnija ličnost, može se reći, nije nikada otvarala usta ni na kojoj govornici. Jadan, usvojoj nemoći nepomirljiv, do krajnosti dosadan, suv kao jugoistočnjak!" Karlajl, Englez,škotskog porekla, konzervativac koji je poštovao feudalni sistem, ne može da razumeRobespjera. Ali Robespjer nije držao govore za aristokrate već je govorio bednom iobespravljenom francuskom narodu svoju istinu u koju je verovao i otkrivao im nove nade u"srećniju budućnost". Narod ga je radi toga slušao, razumeo i voleo.

Kada su Jakobinci preuzeli vlast od Žirondinaca, Robespjer iz osnove revidira svojstav po pitanju oporezivanja minimalnih zarada. Ranije je hteo da oporezuje minimalnezarade, jer je ".... oslobođenje od plaćanja poreza uvreda za siromašnog. Ono mu oduzimazadovoljstvo da pruži pomoć državi." Došavši na vlast odustaje od toga. U toj promeni osećase lukav demagoški potez čoveka na vlasti koji se udvara svojim biračima. To je, u ostalom,sudbina svih opozicionara kada dođu na vlast. Prinuđeni su da na vlasti sprovode politiku,koju su ranije kao opozicionari, žestoko napadali i osporavali.

Marksisti su francusku revoluciju nazvali "buržoaskom" uprošćavajući njenukompleksnost i višeslojnost. U stvari već 1791. godine donete su sve promene i stvoreni sviuslovi za buržoaski poredak koji i danas vlada svetom. Ukinuti su društveni staleži i pojam"feudalnosti"; stvorena je jednakost svih ljudi pred zakonom i otvorena mogućnost svakogada stvara svoju karijeru bez obzira na poreklo i bogatstvo; monarhija je, u suštini, zamenjena

republikom; stvoren je "građanin" kao nosilac demokratskog prava biranja svojihpredstavničkih organa; oslobođen je rad i preduzetništvo od feudalnih stega:kontrarevolucionarno plemstvo je pobeglo bez borbe u inostranstvo, a otkup feudalnih pravaostalo je prazno obećanje; kralj je postao običan građanin i narodni zatočenik. Ciljeviburžoaske revolucije su bili ostvareni, ali revolucija nije prestajala. Vladavina Žirondinaca jekao neki predah pred preuzimanje vlasti od strane jakobinaca (i Robespjera) koji radikalizujuciljeve revolucije. Robespjer nije zadovoljan postignutim; on teži radikalnijim ciljevima i kao



143

da započinje novu revoluciju. On nije bio vođa buržoaske revolucije, pre bi se moglo reći,današnjim rečnikom, da je on težio socijalno demokratskoj revoluciji.

Jakobinstvo je centralni fenomen francuske revolucije, i pri tome ne treba uveličavatiulogu Robespjera u stvaranju jakobinstva. Neosporno da je on značajno učestvovao unjegovom stvaranju, ali je isto tako neosporno da bi se Jakobinstvo pojavilo, kao fenomenfrancuske revolucije, i bez Robespjera. Ono se pojavilo u okviru raspostranjenogorganizovanja tzv. "udruženja istomišljenika" u drugoj polovini XVIII veka, ne kao nekapolitička volja već više kao filozofska i književna potreba. Prvobitni cilj takvog udruživanja jebio podsticanje na razmišljanje i stvaranje zajedničkog konsenzusa kroz razmenu ideja.Takav oblik udruživanja bila je jedna od bitnih odlika francuske revolucije i predstavljaznačajnu novinu koja je prethodila stvaranju političkih partija u današnjem smislu tog pojma.U uslovima revolucije Jakobinstvo prolazi kroz razne oblike svog delovanja postepenostvarajući "aparat" koji se profesionalizuje i počinje sve više da utiče na neophodankonsenzus za očuvanje jedinstva delovanja, izdvajajući pojedince koji će predstavljatidogovorene konsenzuse pred javnošću. To je začetak današnjih političkih partija, politike iprofesionalnih političara. Taj anonimni "aparat" predstavlja začetak današnjih partijskih

oligarhija, koji je u jakobinstvu bio vrlo promenljiv, jer je svakoga bilo moguće zameniti, pa sestoga može zaključiti da je Robespjer bio više proizvod jakobinstva nego što je on mogao da

na njega utiče. Težilo se ka tome da vođe jakobinaca budu više izvršioci volje "aparata" negošto su bili slobodni u iznošenju svojih ličnih mišljenja. U francuskoj revoluciji Jakobinstvopredstavlja vrhunac vladavine udruženja istomišljenika u ime naroda, pa se za trenutakizgubila razlika između građanskog društva i vlasti. Rusoova "neposredna demokratija" ipored svih nastojanja jakobinaca ipak nije bila ostvarljiva, jer se manjina samozvanoproglasila tumačem narodne volje. Za vreme vladavine jakobinaca Robespjer je u stvari bio"nadzornik" sprovođenja dogovorenog konsenzusa koji je proglašavan narodnom voljom. U jednom trenutku on se otrgao od tih stega, što je bilo svojstveno njegovom karakteru, staviose iznad "aparata" i tako i sam izneverio Rusoa. Posle toga je usledila njegova političkausamljenost. Okružen vlastoljubivim političarima to je morao da plati životom.

Ruso je smatrao da je suverenitet naroda neotuđiv pa stoga i neprenosiv napredstavnike bilo da su oni predstavnička tela ili pojedinci. Ta ideja, makoliko lepo zvučala, upraksi je neprimenljiva. Volja naroda se identifikuje sa voljom izabranih stranaka, a njihovavolja je volja lidera, iz čega proizlazi da je volja lidera kao pojedinca volja naroda. Napredneideje uvek gube, a pobeđuje politička pragmatična vlast i njena hijerarhija. Ali Robespjer nijetežio da bude vlast, on je više bio "revolucionarna ideja" pobeđena od stvarnosti samogživota i prirode čoveka. Za Robespjera se ne može reći da je samo proizvod prosvećenostiveć i proizvod jakobinstva.

Opsednut svetskom revolucijom predložio je izmene "čovekovih prava": "Ako vladapovredi prava naroda, onda je ustanak za narod i za svaki deo naroda najsvetije pravo ineophodna dužnost. Onaj ko objavi rat jednom narodu, neprijatelj je svih naroda. One, koji

objave rat nekom narodu, da bi sprečili napredak slobode i da bi uništili čovekova prava, njihmoraju svi narodi goniti ne kao običnog neprijatelja već kao buntovnike, razbojnike i ubice. Aristokrati i svi privilegovani, (ma) koji oni bili, jesu robovi koji su ustali protiv gospodarazemlje, ljudskog roda, i zakonodavca svemira - prirode." Ima još tih paragrafa punihskolastike u duhu internacionalizma, ali njihova je primena odložena "do svršetka rata"353,rok koji skoro ni jedan od revolucionara nije preživeo. Robespjer nije maštovit ni inventivančovek, niti čovek obdaren smislom za filozofiju. Njegova misao je shematizirana pravnomlogikom i zato deluje suvoparno ali istinito i ubedljivo. On nije mogao biti ideolog niti stvaratioriginalnu, svoju ideologiju. Mogao je samo interpretirati misli Žan Žak Rusoa, praktično i



144

pravno ih uobličavati i primenjivati kroz rad svog kluba i novostvorenih revolucionarnihinstitucija. Koliko je puta pročitao Društveni ugovor, dok nije znao napamet svaku ŽanŽakovu misao. Ipak, na svoju nesreću i nesreću francuskog naroda, nije zapamtio ŽanŽakove reci koje upozoravaju da njegove teorije nisu primenljive u velikim već u nekimmanjim zemljama.

Neosporno je da je Robespjer bio uspešan obmanjivač, i to ne zahvaljujući svompiskavom glasu niti svojim shematizovanim mislima ili lukavosti, već svojoj nepokolebljivojupornosti i fanatizovanoj veri u Žan Žakove istine. On se zavetovao mrtvome Žan Žaku:"Slediću tvojim zavidnim stopama sve dok postoji moje ime, koje mogu zaboraviti kasnijapokolenja. Smatraću se srećnim ako na opasnom putu, koji je u meni izvršio ogromanpreokret, bude mi uspelo da ostanem veran idejama što sam ih pocrpeo iz tvojih spisa." On je svoj zavet ispunio. Uporno je sledio ideje svoga učitelja, po cenu da indirektno postaneubica. To je činio kako je i obećao, do kraja svog života. Prošao je ceo "opasan put", dalekostrasniji no što je mogao slutiti izgovarajući svoj zavet. Ostao je veran svom zavetu, ali da pritome nimalo srećan. Njegovo ime neće biti zaboravljeno dok postoji živa ljudska misao, aline po mudrosti ili pameti kao ime Žan Žaka, već po mrtvima, po kraljoubistvu, po tome što je

ipak uticao na trajnu izmenu sveta i otvorio put razvoju kapitalizma, mada mu to nije bilaželja, jer želeo je mnogo više, ali pre svega će ostati u sećanju po neprevaziđenom poštenju jednog političara.

Levo orijentisani istoričari francuske revolucije vole da sa njom upoređuju oktobarskurevoluciju nalazeći u njima sličnosti. Pri tome se ograničavaju na period od juna 1793. do jula 1794. godine, odnosno na period vladavine jakobinaca i Robespjera. Oni ističu da suobe diktature nastale kao posledica građanskog rata i rata sa stranim zemljama, da su obe"klasne diktature" koje se služe istim sredsvima, terorom, porezima i konfiskacijama imovinevladajuće klase i koje imaju zajednički cilj u preobražaju društva u svojim zemljama pa čak iu čitavom svetu (svetska revolucija). Ta formalna sličnost ne umanjuje njihovufundamentalnu razliku koja se sadrži u tome što je francuska revolucije oborila feudalnisistem, a oktobarska revolucija povampirila feudalizam u njegovom novom obliku, državnom

neofeudalizmu. Boljševicima je jakobinski period francuske revolucio služio kao primer, pase i sam Lenjin pozivao na jakobince za koje je smatrao da su "neraskidivo vezani zaorganizaciju proletarijara" koji je već tada postao svestan svojih klasnih interesa, paRobespjer nije bio ništa drugo nego "revolucionarni socijal-demokrata". To svakako nijetačno. Pre svega, Robespjer je bio elitista koji je " strepeo od tog divljačkog puka....i žudnoželeo da ga ne dodirne"354. On se borio za slobodu obespravljenog i opljačkanog francuskognaroda koji je u sebi doživljavao kao apstraktni pojam, za koji je bio spreman žrtvovati svepa i svoj život. Doživljavajući taj narod na ulici kao razularenu i krvoločnu gomilu pojedinacaon se grozio tog "puka" ne izjednačavajući ih sa njegovim apstraktnim pojmom francuskognaroda. Francusku revoluciju je pokrenuo i vodio obrazovan, intelektualni deo Trećegstaleža uz pomoć malobrojne buržoazije i siromašnih plemića i sveštenstva, pa se ne možegovoriti ni o kakvoj "organizaciji proletarijata". Francuska revolucija je veoma složen ivišeslojan fenomen koji se ne može definisati samo jednostavnim i uprošćenimmarksističkim terminom "buržoaska revolucija", pre svega iz razloga što je teret te revolucijenosio čitav francuski narod iz različitih grupnih pobuda i intaresa, ponajmanje interesastvaranja kapitalističkog društva, a ne samo buržoazija koja je tada bila tek u formiranju kaoorganizovana društvena snaga. Činjenica je da su i Staljin i Robespjer likvidirali svojedojučerašnje saborce u ime borbe protiv kontrarevolucije, ali to je Staljin činio zbogprigrabljivanja lične vlasti ubijajući nevine ljude, dok je Robespjer to činio da zaista spaserevoluciju od špekulanata, korupcionaša, karijerista i lopova svih vrsta, bez ikakvog ličnog



145

interesa, a pogotovo ne zbog prigrabljivanja lične vlasti. Za njega su ti ljudi bili njegovarazočarenja zbog kojih se sve više zatvarao u sebe sagledavajući propast revolucije, svojuhideala i konačno sopstvenu propast. Sem toga ogromna razlika jeste i u broju ubijenih ljudi.

Svako ko veruje bez sumnje je obmanut, jer nema trajnih istina, sem ako su spoznatekonačne istine prirode. Pa i one su relativno konačne, jer su ograničene sposobnostimanaših čula i našeg intelekta. Robespjer nije bio mudar pa nije sumnjao u istine naučene odsvog učitelja Žan Žak Rusoa. On je duboko verovao u te istine i zato je uspevao da okosebe širi svoja verovanja. On nije obmanjivao, jer onaj koji veruje ne laže. Mirabo355 jemrzeo Robespjera iz dna duše, i to je opravdavao recima: "...jer je njegov karakter poročan".Ipak mu je priznao: "Ovaj čovek će mnogo postići, jer veruje u ono što kaže".



146

Robespjerova samouverenost ili Dilema: pametanili lukav

Obrazovanje pruženo sa srcem teško može biti zanavekizgubljeno, č ak i ako je neko sklon porocima

Žan Žak Ruso

Uspešnost demagogije uslovljena je stepenom upotrebljene lukavosti. Pošto jelukavost zamena inteligencije, stepen korišćenja lukavosti opada rastom inteligencije. Mudarčovek se ne služi lukavošću jer za to nema želje a ni potrebe. Robespjer je bio natprosečnointeligentan pa mu lukavost nije bila preterano potrebna. Taj nizak stepen lukavosti nije biodovoljan da se uspešno bori protiv svojih političkih neprijatelja kojih je bilo mnogo, a koji su,mahom, svi bili lukaviji od njega. Zato se ne treba čuditi što je dozvolio da bude giljotiniran utrenutku kada je bio na vrhuncu svoje političke moći.

Njegova lukavost je neprimetna, uglađena i uvek dobro sakrivena u neku od njegovihvrlina. Ona nema snagu instinktivnog predviđanja opasnosti i brzog reagovanja, već senjegov nastup više svodi na intelektualnu borbu za postizanje prestiža.

Kada je Luj XVI, 1775. godine, posetio školu u kojoj je učio sedamnaestogodišnjiMaksimilijan, on ga je dočekao svečanim govorom na latinskom jeziku. Nijedan od ovihbogatih, otmenih i nadmenih đaka nije pozdravio kralja, već baš on, siroče koje se moralostideti svoje nemaštine. Bio je to vanredan događaj za školu, i pitanje ko će pozdravitimladog, tek krunisanog kralja, nije bilo samo pitanje dobrog znanja latinskog jezika. Osećalose u tome sakriveno deč je lukavstvo kojim je uspeo da baš on bude taj. To je lukavstvosiromašnog učenika, koji svoj status u školi ne može obezbediti društvenim staležom svogporekla, već nekim drugim putevima i načinima, koje mu je, verovatno, mogla otkriti samo

njegova deč ja lukavost. Svečano je stao pred kralja, doživevši počast koja se retko komepružala. Stojeći jedan naspram drugog nisu mogli ni naslutiti njihovu zajedničku sudbinu ukojoj će jedan biti sudija a drugi okrivljeni za svoju krivicu što je kralj, i platiti tu "krivicu"svojim životom.

Kao pripadnik Trećeg staleža, siromašan, bez roditelja, Maksimilijan je instinktivnoosećao da svoj opstanak može obezbediti jedino svojim prestižom u vrednoći i radu. On jepo prirodi bio vredan, uporan i pedantan, ali zbog prestiža on je bio još vredniji, uporniji ipedantniji. Rezultati nisu izostali. Svoje ispite je na vreme odlično završio pa čak dobio inagradu od 600 livri. Bio je ponosan na tu nagradu, koju je doživljavao i kao odlikovanje kojega odvaja od drugih i čini posebnim. Još u ranoj mladosti je odlučio da se za svoj položaj udruštvu bori radom, što ga je onemogućavalo da bude uspešan političar. Svakako se u

svemu tome krila i njegova slavoljubivost ali ipak zasnovana samo na radu.Kao advokat, voleo je da zastupa siromašne i ojađene, mada se time odrekao većih

prihoda. Nije on to činio samo zbog svog snažno razvijenog osećaja pravde, koje u društvunije bilo za sirotinju, već je instinktivno osećao da je to put kojim treba da ide. U sudstvutadašnje Francuske često je dolazilo do izražaja "pravo jačega" što je njega dovodilo dobesa. Uskoro je na sudovima, kroz sporove koje je vodio, nametnuo rasprave na temu jednakosti pred zakonom, slobode, savesti i napretka čovečanstva. Zbog toga je porastaonjegov ugled medu građanima Arasa, a parnica oko "gromobrana" je dovela do toga da senjegov ugled proširi i van oblasti Arasa. Izvesni gospodin Franklin optužen je što je na svojoj



147

kući postavio gromobran, jer ta sprava kao da je bila uperena protiv božanskog proviđenja, atakva bezbožna stvar trebalo je da bude odmah uklonjena. Robespjer je vesto i ubedljivovodio ovaj spor i izborio svom klijentu pravo na gromobran. Ova parnica je postala čuvena ipovećala je ugled Robespjera. Dosta lukavo, Maksimilijan se izvlačio iz anonimnosti birajućitakve parnice. Postao je popularan i kao advokat sirotinje. Logična posledica tih njegovih

postupaka bila j.e da je baš on izabran za predstavnika Trećeg staleža Arasa u Staleškojskupštini sazvanoj od Luja XVI 1789. godine.

Svi ti njegovi "lukavi" postupci zasnivali su se na njegovom radu, upornosti i poštenju;pomagao je obezvlašćene ne čineći drugima nikakvu štetu, jer pravda se ni za koga nemože i ne sme nazvati štetom. Maksimilijan još nije bio javna ličnost. Tek će Robespjer,političar, da razvije svoju lukavost, ali ne onaj primitivni oblik koji isključivo služi za sticanjeličnih koristi, već onu koja mu je nametnuta da bi izborio podršku idejama slobode, jednakosti i bratstva francuskog naroda.

On svoju samouverenost nadahnjuje iz plemenitih ideja Preporoda i ciljeva revolucije,a nikako iz neprosvećenosti i primitivnosti. Kada je kralj pokušao da ospori neke odlukeNarodne skupštine njegova samouverenost došla je do punog izražaja. On je smelo poručio

kralju da nema pravo da se suprotstavlja odlukama skupštine koje su donete na osnovuUstava, jer su narod i ustavna vlast iznad kralja; on može svoje pravo veta upotrebiti samona obične zakone ali ne i na ustavne, koje može i treba samo prihvatiti. Samouverenost ovihreči bila je zasnovana na njegovoj stručnosti i obrazovanju. Pamtio je Rusoove reči: "Alibudući da je suveren stvoren samo od pojedinaca koji ga sačinjavaju, on nema i ne možeimati interese suprotne njihovom."356 Dok su povlašćeni staleži drhtali od straha predkraljevom samovoljom, jedan provincijski i plebejski advokat samouvereno i javno joj sesuprotstavljao.

Formiranjem Jakobinskog kluba upućen je da sarađuje sa Maraom i Dantonom,kojima nije bio baš oduševljen. Mara je za njega komunista koji se bratimi sa masom kojaživi instinktima ulice i čiji pripadnici ne mogu biti dobri građani njegove buduće države.

Danton je za njega suviše temperamentan, naprasit i nepromišljen, a pri tome mu zavidi nalavljem glasu i vanrednim govorničkim sposobnostima. Svestan je toga da mora sa njimasarađivati dok u klubu ne izgradi svoj prestiž. Uporno i vredno je radio na svom likupolitičara, dok nije prinudio Kamija Demulena da oduševljeno uzvikne: "Gde je Robespjer,tamo je i Narodna skupština.", a episkopa iz Burgesa da mu napiše: "Kako bih se smatraosrećnim, kada bih mogao steći ime "mali Roberspijer". Kada je "sazrelo" vreme dao je, ilibarem dozvolio, da Danton bude pogubljen. Za Robespjera je, intimno, Dantonov padverovatno bio manifestacija sopstvene snage, ali je takođe istina da se Danton, po merilimaRobespjera, nije odlikovao moralom dostojnim za narodnog lidera u revoluciji. KonačnoDanton je pokušavao da podrije Robespjerov autoritet napadajući pravnike: "Svi pravnicipripadaju aristokratiji koja izaziva nezadovoljstvo kod ljudi, on ne zna kome će poklonitisvoje poverenje. Ja naprotiv mislim, ako bi se načelno moglo dopustiti isključenje jednog

reda od izbora, da bi to trebalo učiniti sa pravnicima, koji su do sada prisvajali isključivopravo suđenja, što je bila jedna od velikih rana ljudskog roda". On zna da je Robespjer biosudija i želi da ga diskvalifikuje kao narodnog lidera dajući ocenu da je služio aristokratiji i dastoga "pripada aristokratiji". Robespjer je u više navrata ipak branio Dantona u Skupštini iverovatno ga spasio hapšenja pa i pogubljenja. Danton mu je osvetnički poručio sa stratišta:"Ja dajem svojim neprijateljima rok od tri meseca. Moja krvava senka će ih progoniti. Uzaludće oni čeznuti za giljotinom, kada narod bude vukao njihovo razbucano telo kroz ulice." Bilesu to proročanske reči koje su se ostvarile "pre datog roka", za samo mesec dana. Mara jeimao više sreće, on je, kao žrtva osvete, ubijen u kadi.357



148

Ukloniti Dantona, i ne samo njega, nije više naivno lukavstvo. Ali i takvo lukavstvo kodRobespjera nije posledica bezobzirnosti već njegovog totalnog uverenja da je revolucijaugrožena, da je ugrožena sloboda francuskog naroda i jednakost među ljudima. Većinabivših revolucionara, došavši na vlast, u tome je videla jedino svoju životnu šansu da seobogati, zaboravivši na ideale kojima su narod pokrenuli u revoluciju, ali i dalje ih verbalno

zastupajući da bi prikrili svoje stvarne namere i vlast sačuvali. To je trebalo sprečiti po svakucenu, pa ako treba žrtvovati i samoga sebe, mislio je Robespjer. Sloboda naroda nema cenekoju on ne bi platio. Robespjer političar kao da je prestao da bude čovek, on je sav bio u idejisvoje ideologije. Ponekad je svojim saradnicima izgledao kao ideja koja je smeštena uljudsko telo. Jačanje verovanja u dogmu dovodi do fanatizma koji ograničava slobodnumisao i dozvoljava joj samo kretanje u granicama dogme. To bi mogli nazvati dogmatskimslepilom. Zar niste mnogo puta sreli ljude koji ne shvataju ni osnovne pojmove ako su vandogmi njihovih verovanja. Odavno se zna da nema razgovora sa voljom i da je svaki takavrazgovor izgubljeno vreme. Robespjer više nije mogao da sluša jer nije ništa ni razumeo;mogao je samo da propoveda i to je činio uporno i neumorno.

Za vreme vladavine jakobinaca (Robespjera), od juna 1793. do jula 1794. godine,

nemilosrdno su proganjani svi neprijatelji revolucije. Ali kada su se korupcija, pljačka ikriminal pojavili i u redovima vlasti, Robespjer je progonio i "rodoljube" u sopstvenim

redovima. Većina poslanika želela je da iskoristi svoju vlast za lično bogaćenje, optužujući uKonventu ili Odborima, druge za kriminal. Na Odboru javnog spasa, izneta je afera MinistraServana koji je od države naplatio u gotovom 5.443.504 livre za špeditersku uslugu koja je ustvari iznosila 1.502.050 livri. U javnost je dospela afera poslanika Robera, Dantonovogprijatelja, koji je tajno trgovao sa rumom. Poslanik Peren de l'Oba kao član odbora za tržište,zaključio je sam sa sobom isporuku platna za vojsku u vrednosti 6.000.000 livri, koju je samkontrolisao. Od čitavog niza takvih ili sličnih afera najsudbonosnija je bila afera "Indijskogdruštva" u koju su bile upletene mnoge značajne montenjarske358 ličnosti. Bio je to začetakrascepa montenjara. Robespjer je i sopstvene partijske drugove, montenjare, smatraoneprijateljima revolucije kojima treba suditi, ne shvatajući da je korupcija i pljačka zahvatila

celokupnu vlast, i da je time ostao usamljen u Konventu. On nije shvatio da je svedokzločina buržoaske akumulacije kapitala, stvaranja nove oligarhije vlasti - buržoazije, koja ćeopljačkanim novcem vladati društvom. Postao je pretnja svima na vlasti i počelo jeorganizovanje zavere protiv njega. Njega je bilo teško ukloniti jer je uživao velikupopularnost u narodu, no lukavi uspešni političari počeli su da organizuju zaveru i njegovpad. Robespjer nije mogao osloboditi Republiku od nitkova, jer ih je bilo previše a giljotinaprespora. Korov je, uostalom, neuništiv.

Terorom se ne može izgraditi novo, pravednije društvo, niti se može izmeniti ilibarem popraviti, čovekova priroda.



149

Robespjerovo koristoljublje ili Poštenje

Pojedinač na volja sklona je povlasticama, a opšta jednakosti

Žan Žak Ruso

Siromašan i bez roditelja, Robespjer se od svojih najmlađih dana morao odricatimnogih svojih želja. Naučio je da bude skroman ali to ga je odvajalo od vršnjaka i dovelo doteške usamljenosti. Usamljenost ga je pratila čitavog života, a najusamljeniji je umro.Izbegavao je društvo svojih školskih drugova brižno čuvajući samo prijateljstvo sa KamijDemulenom, mucavkom, koji je zbog te mane i sam bio usamljen.

U svom rodnom mestu, Arasu, kao advokat je važio za neobično poštenog iskromnog čoveka, koji nije izbegavao da svakom pomogne svojim znanjem, i pri tome sezadovoljavao skromnim prihodima. Uvek je voleo da daje više nego što uzima, jer bi, u

suprotnom, smatrao je, dobijao milostinju, a to bi ga u njegovoj sujeti teško povređ

ivalo. Bio je poznata ličnost u Arasu zbog tih svojih vrlina. Voleo je da o njemu ljudi lepo misle i da jepoznat po svojim vrlinama. Već tu se naziru njegove kasnije izražene karakterne osobine,slavoljubivost, narcisoidnost i nepotkupljivost.

U Arasu je živeo u maloj kući koja mu je ostala kao nasleđe od oca. Otvorio jeadvokatsku kancelariju i strpljivo čekao klijentelu koja je ubrzo i došla. Jedna sestra je umrlaa druga je živela sa njim i održavala mu domaćinstvo. Njegove potrebe su bile neobičnoskromne: za doručak šolja mleka, umeren ručak a za večeru malo voća. Tako skroman, saniskom cenom svojih pravnih usluga, privukao je siromašne klijente za čije se intereselavovski borio izrazito razvijenim osećajem pravednosti. On je više voleo biti no imati.

lako siromašan, nije žudeo za bogatstvom već za isticanjem, priznavanjem, za

intelektualnim prestižem. Bogatstvo i bogate je prezirao i stoga uživao u tome što zastupa ištiti siromašne i prezrene od bogatih. U Arasu, a kasnije u Parizu, u kući gde je živeo voleo je mirnu porodičnu atmosferu gde bi bio okružen sebi bliskim ljudima koji ga uvažavaju, vole,pa čak i obožavaju. Danton, koji je voleo život i bio sladostrasnik, cinično je govorio o njemu:"Robespjer provodi svoje dane među preklapalima i starim usedelicama". Danton nijerazumeo, da je on samo pokušavao da oko sebe stvori porodični ambijent koji mu je udetinjstvu i dečaštvu toliko nedostajao. Van tog kruga bio je usamljenik koji ni sa kim nijeodržavao prijateljske odnose.

Po svemu izgleda, da ga žene nisu privlačile. Bilo je dosta žena koje je izazivala tanjegova uzdržanost i koje su bile voljne da ga uvedu u tajne ljubavi. Ostale su za njeganeprimećene, pa izgleda i nepoželjne. Bilo je lepih i mladih žena koje su se borile za njegovunaklonost, iako je bio neprivlačnog izgleda. Sitan, bled (Karlajl za njegov ten kaže: zelen),tankih i bledih usana, kratkovid, uskih ramena i bezbojnog piskavog glasa, nije mogaoizgledati kao neki ljubavnik. Bio je vrlo uljudan, kratak u razgovoru ali i hladan u odnosima, apovrh svega i čedan, što je raspaljivalo maštu lepih žena. Da li je zaista bio čedan (ilievnuh?), ili je to namerno stvorena mističnost "narodnog tribuna", ostaće izgleda večitatajna. Ipak, skoro je izvesna jedna njegova ljubavnica imenom Simonne Evrard. Stare"usedelice" sa kojima je on voleo da provodi vreme ( tako bar Danton tvrdi) o njemu suzabrinuto govorile: "On je anđeo. Anđeo koga će izvesno zli ljudi prevariti i iskoristiti." Ovo je



150

ličilo na proročanstvo. Prevario ga je njegov ideolog Ruso, kome je bezrezervno verovao, aiskoristila ga je revolucija.

Preselivši se u Pariz, iznajmio je dve skromne sobe koje je delio sa nekim čovekomkoji mu je obavljao sekretarske poslove. Njegov vid je sve više slabio pa ga je morao štedetiod prekomernog napora. Živeo je skromno i povučeno u krugu: Narodna skupština,Jakobinski klub i skoman stan.

Njegova se skromnost ogleda i u tome kako je koristio svoju poslaničku dnevnicu od18 livri. Šest livri je zadržavao za svoje potrebe, šest je slao sestri u Aras, a ostatak jepoklanjao nekoj "osobi koja ga je obožavala". Da li je to bila Simonne Evrard verovatnonikada nećemo saznati. Možda je tih šest livri ipak trag njegovog ljubavnog iskustva. Sujetani hladan kakav je bio, on objašnjava, kako ta osoba njega obožava ali, pri tome ne pominjesvoja osećanja.

Njegovo poštenje i nepodmitljivost opčinjavalo je narod i izazivalo strahopoštovanje.Ni sama aristokratija i drugi neprijatelji nisu mogli da mu ne priznaju pravo na nadimak"Nepodmitljivi". Dok je oko njega besnela pljačka, dok su se stotine hiljada ljudi oko njegabestidno bogatili krađom i korupcijom, on je ostao "čist kao suza", živeći u svojim dvemasobicama sa šest livri dnevno. Nije to bila politička poza, bila je to istinita skromnostpotkrepljena snažnom željom da bude pa makar nemao ništa.. Siromašan, gladan, potišten iobespravljen, narod ga je sačekivao pred skupštinom da bi mu priredio ovacije, a on se kriopo kapijama ili bežao kočijama, izbegavajući tako tu masu obožavalaca koja mu je bilastrana iz njegove skromnosti ili zbog njegove ljubavi prema usamljenosti, ili možda i zbogstraha od razuzdane gomile. Dok je Robespjer bežao kući od obožavalaca, mnogi liderirevolucije izbegavali su svoje domove zbog straha od gomile spremne da ih linčuje. Upravota razlika, između njega i takvih političara, uzrok je njegove neuspešne političke karijere. Makoliko to izgledalo apsurdno, njegovo poštenje, zbog koga ga je narod obožavao, bila jesnažna preporuka za neuspešnost u politici!

Kasnije se nastanio kod porodice pekara Duply, koji je imao suprugu, sina i tri kćerke.

Ušao je u tu porodicu već slavan da bi sebi obezbedio porodični ambijent, koji mu je tolikonedostajao. Maksimilijan se osećao sigurnim u toj malograđanskoj porodičnoj idili koja je zanjega značila ne samo oslobađanje briga o košuljama, dugmadima i prljavim cipelama, već ispokojan mir i tišinu gde može da utone u svoje snove nove države dobrote, jednakosti iblagostanja, okružen ljudima koji ga obožavaju. Maksimilijan je tu živeo u jednoj jedinoj sobikoja je služila kao spavaća soba i soba za rad. Bila je više nego skromno nameštena jednimkrevetom, stolom, četiri stolice i jednom policom za knjige. To je bilo sve što mu je bilopotrebno.

Uživao je, više nego ranije, u urednom i čistom oblačenju, divno očešljanoj frizuri isvakodnevnom brijanju. Njegov okovratnik je uvek morao da blista od beline, a frizura daizgleda besprekorno. Ako se to može nazvati luksuzom onda je imao još jedan: voleo je da

ide u pozorište i da gleda tragedije sa temama iz antičkog doba. l to je bio njegov jediniluksuz".

Robespjer je bio naglašeno nepoverljiv čovek. Nije verovao ljudima što je verovatnoposledica njegovog pravnog obrazovanja pa i porekla iz pravničke porodice. To je uticalo nanjegovu izrazitu principijelnost gde onide do krajnosti. Princip mora da se održi po svakucenu. Nije shvatao koliko su bili kobni rezultati te njegove principijelnosti. Često nije shvataostrahotu granice između života i smrti, zbog te svoje tvrde, u krajnjoj liniji ponekad inelogične upornosti u insistiranju na principima revolucije. Ideologije uvek smanjujuhorizonte poimanja stvarnosti, pa ni Robespjer nije bio izuzetak.



151

Ušavši u politiku, počeo je da formira neke nove, ili da menja neke stare osobine svogkaraktera. Njegova slavoljubivost, borbenost, upornost i dogmatizam jačaju, a razvija sepragmatizam i narcisoidnost. Njegova se ličnost u privatnom životu time ne menja gde i daljeostaje oličenje skromnosti.

Kao poslanik on je sada imao pravo da javno izražava svoje misli bez ikakveponiznosti pred aristokratijom, pa čak ni pred kraljem. Ipak, Robespjer političar ostaje prisvom moralu i upozorava: "Ne može biti pravo naroda, bez obzira što se bori protiv svojihugnjetača - aristokratije, da pljačka i spaljuje plemićka imanja." Roberspjer je bio i ideološkipošten što je proizlazilo iz njegove principijelnosti i humanosti. Često je branio ne samosiromašne i bedne, već i pripadnike drugih staleža, na primer sveštenike: "Jedan duhovnik jeisto tako dobar građanin kao i svaki drugi."

Robespjer je voleo svoju ličnost i zato je pažljivo brinuo o svom izgledu. Neosporno jeda je bio odgovoran prema svojoj ličnosti i da mu je bilo veoma važno šta će drugi misliti onjemu. Sigurno da je i to izvor njegovog poštenja i nepodmitljivosti. On se stideo i zato plašioda učini bilo šta nemoralno i tako degradira svoju ličnost.

On je hteo da bude a ne da ima. To je geslo njegovog života i zato, uprkos svimnjegovim neprijateljima, on će zauvek biti poštovan.



152

Robespjerova hrabrost ili Neodgovornost

Onaj koji zapoveda ljudima ne treba zapovedati zakonima. Onaj koji zapovedazakonima ne treba zapovedati više ljudimaŽan Žak Ruso

Robespjer nije bio rođeni revolucionar, pa čak nije imao talenta za revolucionarni rad,iako se, doduše neformalno, smatrao vođom francuske revolucije. On nije dizao francuskurevoluciju, on se njoj priključio, i nametnuo joj se svojim urođenim idealizmom, pravednošću,fanatizmom i moralom. Nametali su se i drugi ističući svoje isto takve osobine, ali jedino ih jeon stvarno posedovao. Nije bio hrabar čovek; uvek se klonio gomile i nikada nije jurišao kaoDanton ili Kamij. Bilo je nemoguće zamisliti ga sa isukanom sabljom, ali su njeova upornost injegov idealizam i fanatizam ostavljali utisak odlučnosti, pa i hrabrosti.

Kod većine ljudi hrabrost opada širenjem granica odgovornosti. Ljudi oklevaju,

razmišljaju, neodlučno i teško dolaze do odluka koje mogu bitno da uti

ču na njihovu li

čnusudbinu ili sudbinu njihovih porodica. Tada deluju kao ljudi koji ne žele da rizikuju, koji se

plaše ishitrenih odluka, koji strepe nad svojom budućnošću; deluju kao kukavice. Ali, kadasu u pitanju država ili narod, ti isti ljudi ne oklevaju, ne razmišljaju o riziku, brzo se odlučujubez bojazni i deluju hrabro. Sa koliko brige i pažnje biraju rečenice i reći kojima će tražitipovećanje plate od svoga šefa, da bi ti isti ljudi bez ikakvog straha, odlučno, bez bojazni ihrabro birali narodne lidere. To nije samo pitanje stepena odgovornosti već i obrazovanja iinformisanosti. Rizik ili interes koji se ne razume ili ne poznaje kao da ne postoji. Zatostepen odgovornosti opada sa rastom stepena obrazovanja i informisanosti. Izuzetak od ovihpravila su avanturisti koji nemaju nikakve odgovornosti ni prema čemu ni prema kome semeventualne odgovornosti prema sebi, i to nezavisno od stepena obrazovanja i informisanosti. Avanturizam je uvek zasnovan na raznim oblicima neodgovornosti.

Robespjer je pripadao drugoj, daleko malobrojnijoj vrsti ljudi čija se odgovornost nesmanjuje širenjem njenog horizonta. Stiče se utisak da kod njega raste stepen odgovornostisa širenjem njegove oblasti delovanja i uticaja. Zato je on spreman da se žrtvuje za svojelične ideale i za ideale revolucije. Nije u stanju da donosi brze odluke zbog svoje inteligencijei zbog svog osećaja velike odgovornosti prema pitanjima od nacionalnih interesa. On gubiglavu zbog oklevanja da potpiše neku deklaraciju upućenu francuskom narodu posle sukobasa Konventom, jer je pritisnut snažnom odgovornošću prema svojoj struci, narodu, otadžbinii istoriji. On deluje nesigurno, bez samopouzdanja, deluje kukavički. Robespjer nije mogaobiti uspešan političar zbog osećaja preterane odgovornosti.

Njegova izrazita nepoverljivost je znatnim delom posledica njegovog osećajaodgovornosti. Ona ga tera da sve proverava kako bi bio siguran da neće ugroziti interes koji

zastupa. Takav njegov mehanizam funkcionicanja objašnjava njegov uspeh u advokaturi,izražen kroz savesno zastupanje tuđih interesa. On je narcisoidan, ali iz odgovornost premaostvarenju svojih ideala i crpi snagu upravo iz te narcisoidnosti. Stalno je prisutno to njegovo"večito nepoverenje pa podozrivo gleda na sve strane ne bi li sagledao odakle pretiopasnost, izdajstvo, ubistvo, zavera." Pri tome on više strepi nad svojim idealima nego nadsvojim životom.

Roberspjer je bio sujetan i slavoljubiv, ali on nije želeo vlast samo radi vladanja, ve ć pre svega zbog moći koju omogućava vlast, kojom će on stvoriti idealnu državu, ostvariti



153

Žan Žakove poruke čovečanstvu i spasiti revoluciju. On je želeo da oslobodi narod a ne danjime vlada, l tada, kada je imao tu moć, shvatio je da je okružen ljudima na vlasti koji sebestidno bogate na teret sopstvenog naroda i države, umesto da zajedno sa njim ostvarujusveti zavet dat Žan Žaku. Šta oni mogu biti nego izdajice revolucije koji, zarad buduće srećefrancuskog naroda, moraju biti uništeni. Njegova ga odgovornost prema tim svetim ciljevima

tera da preduzme sve što može protiv neprijatelja revolucije, l Robespjer, čovek koji nijemogao da gleda ni krv pileta, počinje potocima da proliva ljudsku krv. Ali on ne vidi to, već samo ciljeve revolucije. On nije svestan grozote svojih naredbi. Strah od neizvršenja svojihzavetnih obaveza je toliki, da je izgubio poimanje granice između života i smrti. On predsobom vidi samo Pobedu a poraz treba da umire na giljotini.

Više puta je pokušan atentat na njega i uvek ga je spasilo "proviđenje", a ne neko"obezbeđenje" koje nikada nije tražio. On se nije plašio svoje smrti kao ljudskog bića, ali seplašio svog nestanka kao zavetnog ostvarioca Žan Žakovih poruka i kao čuvara revolucije.



155

neiskreno lovljenje narodne naklonosti, zastrašivanje birača, udvaranje rulji itd. Stvorena jetakva situacija da je pretilo suđenje "Nepodmitljivom". Ipak dobio je rok od sedam dana dase opravda, l tada stupa na scenu marljivost i upornost Robespjera. U datom roku, uKonventu čita svoju odbranu kojom ruši sve optužbe i od optuženog postaje tužilac. Konvent je zanemeo pred majstorski pripremljenom odbranom. Njegovi neprijatelji nisu bili u stanju

da učine isti napor koji je učinio Robespjer pa da svoje optužbe potkrepe novim dokazima.Jadni Luve je zanemeo pred silinom Robespjerove odbrane. Trebalo bi da rad uvekpobeduje nerad. U oblasti politike to je izuzetak. Na kraju Robespjer je ipak izgubio bitku ibio giljotiniran.



157

Sjedinjeni u borbi protiv Brijenovog despotizma, odmah po njegovom padu, plemići irodoljubi (nacionalisti) su se razišli. Plemići počinju sebe nazivati aristokratima da bi se što jasnije odvojili od "prostog" naroda. Oni ne prihvataju nikakve korenite izmene političkogsistema jer žele da sačuvaju povlastice koje uživaju. Žele da povrate političku vlast u državikoja je plemstvu oduzeta još za vreme Luja XIV, odnosno teže ka decentralizaciji vlasti

(federalizaciji). Pod tim uslovima oni bi prihvatili plaćanje svog dela dažbina za pokriće javnih izdataka. Kasnije su organizovali svoju feudalnu stranku.

Nacionalisti ili rodoljubi traže radikalnu izmenu političkog sistema kroz građansku,sudsku i poresku jednakost.

U leto 1790. godine osnovan je Kordiljerski klub od strane inženjera Difurnia, lekaraSenteksa i štampara Momoroa. Ime je dobio po kordiljerskom srezu gde je osnovan, i pokordiljerskom manastiru gde je klub zasedao. Članovi kluba su bili borbena grupa koja jeisticala da je njihov glavni cilj da iznose pred sud javnog mnjenja zloupotrebe raznih vlasti isvaku povredu prava čoveka. Oni brinu o zatvorenim rodoljubima, upisuju pomoći, priređujumanifestacije, pišu molbe i organizuju bune kao sredstvo ostvarenja svojih ciljeva. Niskomčlanarinom prikupljali su članove iz siromašnih delova društva. Po ugledu na ovaj klub i pod

imenom "bratskih društava" stvarali su se i drugi reonski klubovi.Jedan od prvih bio je Jakobinski klub, koji je osnovao siromašni nastavnik Klod

Dansar. Klub je održavao svoje sastanke u dvorani jakobinskog manastira po kome je dobioime. Dansar je tu skupljao zanatlije, piljare, radnike i druge, i čitao im odluke Ustavotvorneskupštine. Robespjer preuzima vodstvo ovoga kluba 1790. godine. Pod njegovom upravomširila se struktura članova i obuhvatala liberalne plemiće, bankare, trgovce, advokate i si.Takvih klubova bilo je uskoro po svim reonima Pariza. Svi ti klubovi snažno su pomagalinapade demokrata na Lafajeta, nepokorne sveštenike i na dvor. U početku su članovi togakluba uglavnom bili sitna buržoazija i zanatlije, kao i klasa siromašnih koje su nazivalisankiloti360 jer su dotadašnje čakšire zamenili pantalonama. U Jakobinskom klubu stvara sedemokratsko krilo koje se skupljalo oko Robespjera i malog broja njegovih istomišljenika.

To su bili budući montenjari, kao Kamij Demulen, Mara, Antoan i dr. Na krajnoj leviciobazovana je kodelijerska trojka (Bazir, Marlen od Tionvila i Šabo) koja se odlikovala

ljubavlju prema novcu i zadovoljstvima. Umerenu levicu vodili su Briso361 i Kondorse362 ,pariški poslanici, kao i poslanici žirondiskog okruga Vernjo, Žanson i Gade, sjajni oratori.Između Brisoa i Robespjera postajao je nesporazum po pitanju izmirenja između kralja irevolucije. Robespjer je smatrao da je kralj krivokletnik, jer je svojim bežanjem iz Parizaprekršio zakletvu koju je dao na Ustav, i da je nemoguće pomirenje sa njim. On je očekivaoda će oboriti izdajničku monarhiju unutrašnjom krizom, služeći se Ustavom kao zakonitimoružjem. Briso nije smeo ili nije hteo da uđe u takav sukob sa monarhijom. Danton je bio, posvom običaju, prvo vreme uz Robespjera, da bi kasnije prišao Brisou kada je video davećina članova kluba naginje njemu.

Povodom svog isključenja iz kluba jakobinaca Briso je pisao; "Ljudi koji unose

rastrojstvo hoće sve da izjednače - imanje, blagostanje, cene životnih namirnica, uslugedruštvu itd.; oni hoće da radnik pariškog logora dobije naknadu od zakonodavca, hoće daizjednače čak i talente, znanja, vrline, zato što oni nemaju ništa od svega toga!" Među one"koji unose rasulo" imenovao je Robespjera, Marau i druge, ali Dantona nije pominjao. Timpovodom Robespjer piše: "Kraljevstvo je uništeno, plemstvo i sveštenstvo su iščezli, počinjevladavina jednakosti". Dalje je napao lažne rodoljube "koji imaju nameru da upravljaju samou interesu bogataša i javnih činovnika, koji su hteli uspostavljanje republike samo za sebe.Pravi rodoljubi, nastavlja Robespjer, će pokušati uređenje republike na načelima jednakosti i



158

opštih interesa." Dalje on upozorava francuski narod: "Imajte na umu onu večitu sklonostimućnih da pojmove naroda i siromaštva vezuju za pojmove pobune i razbojništva".

Još više na levici, kasnije se javljaju eberisti363 ili "Besni" koji imaju malo poslanika uSkupštini ali su držali parišku komunu i imali vidan uticaj na pariške mase. Eberisti sunastupali kao zaštitnici interesa plebejskih i radničkih slojeva revolucije. Na inicijativu ovefrakcije jakobinske strankezatvorene su mnoge pariške crkve, ukidano bogosluženje iuvođen "kult razuma".

Političke ambicije Lafajeta primoravaju ga da osnuje svoju stranku. On ne prekidaodnose sa jakobincima, naprotiv javno ih podržava, ali ipak osniva "Društvo 1789". To trebada bude klub elite društva pa je članarina izuzetno visoka. Počev od maja 1789. godineodržavaju sastanke u luksuznom restoranu Pale-Rojal. Članovi kluba su umerenirevolucionari koji očekuju društvene promene ali su ipak odani kralju i ustavu. Kasnije je ovajklub dobio ime fajetistička stranka. Lafajet, politički ambiciozan, traži kompromisnu sredinuizmeđu jakobinaca i feudalaca, kako bi sačuvao svoje pozicije. On želi da učvrsti izvršnuvlast jer je on ta vlast. Trudio se da stekne pristalice u levim i desnim strankama služeći se ipodmićivanjem, što mu i uspeva.

U okviru te stranke javila se opozicija Lafajetu, optužujući ga da se odriče borbe zanarodna prava. U stvari, oni (triumvirat Lamet-Dipor-Barnav) su bili nezadovoljni svojimpoložajima, jer su pretendovali na ministarske fotelje. Međutim kada ih je dvor pozvao uministarski savet odmah su požurili da izglade "nesporazume" sa Lafajetom. U jesen 1790.godine, kada kralj uskraćuje poverenje Lafajetu, oni ponovno jačaju svoju frakciju podnazivom lametisti i počinju delovati delimično kao samostalna stranka. Dok je fajetističkastranka, zbog stalnog međusobnog trvenja slabila, jakobinci su smelo razvijali politikunarodne akcije protiv svih neprijatelja revolucije.

Još više desno od fajetističke stranke nalazio se Klub prijatelja monarhijskogustava, koji je osnovao Stanislav od Klermon-Tonera, novembra 1790. godine. Sam nazivstranke dovoljno jasno ilustruje njen program. Skoro svi poslanici desnice su se skupljali oko

ovoga kluba u restoranu Panteon, blizu Pale-Rojala.Žirondinska stranka je dobila ime po njenim najuticajnijim vođama (Vernjo364 i dr.)

koji su bili poslanici okruga Žironde. Ova partija je predstavljala umerene republikance,intelektualce, i zastupala interese trgovačke i industrijske buržoazije. Na vlasti je bila odmarta 1791. do maja 1792. godine kada su ih sa vlasti zbacili jakobinci uvodeći diktaturu(teror).

Sve te stranke u stvari su bile neka vrsta klubova istomišljenika gde su se formiralizajednički politički interesi, odnosno interesi koji su zadovoljavali lične interese"istomišljenika". Iz tih razloga promena formiranje novih klubova je bila česta i normalnapojava. Složenost i protivurečnost interesa staleškog društva dovodilo je do preplitanjastaleža po klubovima pa je tako, na primer, bilo plemića u klubu jakobinaca, kao i

intelektualaca iz Trećeg staleža kod fajolista i si. Prema mestima gde su poslanici sedeliformirane su grupe poslanika nezavisno od klubova kojima su pripadali.

Montanjerska stranka dobila je ime po tome što su njeni poslanici sedeli u skupštinina klupama koja su bila na nekom uzvišenju ( La Montagne, Planina, Breg). U skupštini,poslanici ove partije su predstavljali levicu, pretežno sastavljenu od jakobinaca.

Kasnije se javila stranka nazvana Bara ili Ravnica ( La Plain ili La Marais) čiji suposlanici sedeli na klupama smeštenim .na ravnom delu skupštinske sale, i koji su se trudilida budu neutralni.



159

Ovaj delimični prikaz aktera na političkoj sceni za vreme francuske revolucije, ilustrujegr čevitu i bespoštednu borbu za vlast ambicioznih pojedinaca željnih vlasti i bogatstva, kojisu gotovo svi nestali u toj borbi istrebljujući jedan drugoga. Osnivajući nove partije, ili stalnomenjajući partije, oni su pokušavali da budu "u trendu" revolucije da bi prigrabili pozicije uvlasti i tako stekli mogućnosti bogaćenja i privilegije. U samoj skupštini nije bilo

organizovanog stranačkog delovanja, već je svaki poslanik izlagao svoja lična mišljenja zakoja se zalagao, pa se prisutnom narodu na galerijama činilo da ima stranaka koliko ima iposlanika. Pri tome poslanike nije brinulo što razaraju i slabe jedinstvenost narodne volje zaslobodom i pravdom i da tako uništavaju ideale revolucije. Ideali revolucije su im služili samoza sopstveno popularisanje kod naroda ne opterećujući se istinom da tim svojim političkimborbama uništavaju narod i državu. Brojnost tih klubova je bila posledica želje za vlašću ljudikoji su ih osnivali, a nikako neka potreba revolucije. Njihovo štetno dejstvo se odrazilo krozrazbijanje jedinstvene volje francuskog naroda za jednakošću, slobodom i pravdom ikonačno na propast revolucije.

Odmah pri osnivanju prvih političkih partija, mogla se sagledati suština njihovedestruktivnost za bilo kakvo dobro Ijudskoog društva.

U državi je nastalo bezvlašće i nerad. U unutrašnjosti, seljaci su pljačkali i palilifeudalne zamkove i opijeni uspehom revolucije prestali da obrađuju zemlju. Žetva 1788.godine je bila mnogo slabija od normalne, pa je cena žitu stalno rasla. Nestašica stočnehrane bila je toliko velika da je prepolovljen stočni fond, a to se moralo odraziti i nasmanjenje obrađenog zemljišta i zbog nedostatka đubriva. U Francuskoj je nastupila glad.Narod se tukao u redovima po pijacama i pekarama. Na ulicama Pariza mogle su se videtigomile ljudi koje bezglavo jure, navaljuju jedni na druge vičući i prolivajući suze u očajanjugladi. Neki su plaćali šta su našli a drugi su jednostavno otimali. Opljačkani seljaci su sezaklinjali da neće više donositi hranu u Pariz.

Kao uvek u takvim prilikama, pojavili su se razni špekulanti i kriminalci koji su takvusituaciju koristili za lično bogaćenje. Revolucionari su utonuli u korupciju i pljačku.

Francuskoj je iznutra pretila glad i bezvlašće, a spolja ratoborni susedi koji su u oslabljenojzemlji videli šansu da prošire svoje teritorije pod izgovorom da brane francusku monarhiju.

Vlast se raspar čala na čitav niz reonskih odbora koji su bez ikakve kontrole, divljali nadlešinom feudalnog društva. Ljudi željni vlasti i bogatstva uništavali su revoluciju pa se narodzaželeo "gazde" da uvede red u državi. Diktatura je bila na pomolu kao jedini mogući spas!

Što se tiče političkih borbi Robespjer je i tu bio izuzetak. On je shvatio razornostpolitičkih borbi za ostvarenje ideala revolucije u koje je narod verovao. Zato on nijeučestvovao u tim borbama prigrabljivanja lične vlasti. Bio je bezobziran prema ljudima koji surevoluciju smatrali šansom za sticanje ličnih koristi i smatrao ih izdajicama i neprijateljimarevolucije. U svojoj političkoj borbi on se nije usmeravao nekim kolektivnim interesom Kluba jakobinaca, a posebno ne nekim svojim ličnim interesima, već samo interesima naroda irevolucije. On je bio van ili iznad tih partijskih i ličnih borbi za vlast. Svojom doslednošću u

političkim stavovima i svojom nepristupačnošću prema političkim intrigama, stalnoinsistirajući na "večnim istinama", ostajao je pred licem naroda uvek beskrajno iskren inepokolebljivo pošten. On je sačuvao samosvojstvenost svoje ličnosti, ostao nedodirljiv iNepodmitljiv, sam za sebe, narodni borac za njegovu slobodu. Narod je to osećao i tako gadoživljavao, pa je njegova popularnost svakodnevno postajala sve veća. Za njega nisupostojali drugi interesi sem interesa revolucije, koje je identifikovao sa nacionalnim idržavnim, pa i jedinim ličnim interesom. Sve drugo nije bilo važno i trebalo je biti žrtvovanoako bi to koristilo revoluciji. Pri tome on pod revolucijom nije podrazumevao ubistva, pljačku,



160

krađe i sveopšti haos, već imaginarnu borbu naroda, bez krvi i suza, protiv tiranina zaostvarenje svojih "prirodnih prava". Tom narodnom htenju sve je moralo biti podređeno, pa ion sam, a svako protivljenje toj pravednoj i prirodnoj narodnoj borbi, mora biti nemilosrdnokažnjeno. U osnovi njegove bezobzirnosti prema neprijateljima revolucije nalazi se njegovopoštenje, njegov moral. Ta posebnost njegovog karaktera sigurno ne može opravdavati

zločine koje je usmeravao i izazvao u ime revolucije, i u ime narodnih i državnih interesa, alii potvr đuje ubitačnost istine da on to nije činio zbog svoje lične vlasti ili političke karijere, ipažljivo je brinuo da pri svemu tome ne učini neku grešku koja bi uprljala njegovo ime prednarodom i istorijom. On je beskrajno želeo da bude samo sluga naroda i narodne revolucije,ali, nažalost, to je bio i razlog njegove političke propasti.

Zato se Robespjer uvek nalazio na mestu ukrštanja stavova koji su dolazili iz raznihklubova, skupštine i naroda stvarajući sinteze i konsenzuse prihvatljive za većinu i korisneza ideale revolucije. Tom svojom osobinom pobeđivao je mnoge svoje protivnike koji su biliinteligentniji (Mara), bolji oratori i masovici od njega (Danron, Mirabo ili Vernjo) i lukaviji odnjega (Lafajet, na primer), i svojim slabim piskutavim glasom uspevao da pridobije većinu zasebe. Kao neki alhemičar umeo je vesto da logičke ćorsokake neposredne demokratije

pretvara u sistem vladanja. Ta njegova sposobnost nije bila izraz njegove lukavosti već njegove pravne logike i obrazovanosti, njegove poštene i iskrene pravdoljubivosti. To ga je

činilo izuzetnim i najprihvatljivijim. Dok su, recimo, Danton i Mirabo bili dvolični političari, kojisu se služili pragmatizmom, dotle je Robespjer iskreno verovao u sve što govori i uvekdosledno govorio jedinim jezikom koji je znao - jezikom revolucije. Za takav položaj međupolitičarima nije bila potrebna naročita pamet već naročito poštenje. On se svojim privatnimživotom nije razlikovao od većine ljudi i strasno je želeo da taj način života ne izmeni, mada je pripadao "starom društvu" u kome je privilegija bila cilj života. Verovatno su ga te njegoveosobine pretvorile u najizrazitiju ličnost revolucionarne ideologije.

U periodu od 1789. do 1794. godine revoluciju su usmeravale razne grupe koje su sebrzo smenjivale sa vlasti zbog svojih protivrečnih ličnih interesa pa stoga i vizija ciljevarevolucije. U ćelom tom političkom haosu jakobinstvo je imalo neku kompenzirajuću i

integrišuću ulogu, u čemu je svakako značajna bila uloga Robespjera.Ustavotvorna skupština je donela novi Ustav 10. oktobra 1789. godine po kome je

"Luj po milosti Božjoj i po državnom ustavu kralj Francuza". Tako se kraljevsko božanskoporeklo vlasti pretvorilo u ustavno, svetovno poreklo. Kralj je prestao da bude gospodarnarodu već je postao ustavni šef države, odnosno činovnik u službi naroda, sa određenomplatom. Ustav je ukinuo povlastice po rođenju (plemstvo) ali je zaveo povlastice zasnovanena bogatstvu (buržoazija). Suprotno načelima Deklaracije prava čoveka gde se utvr đivaloopšte pravo glasa, novi Ustav je podelio Francuze na dve klase po pitanju prava glasanja,na aktivne i pasivne građane. Pasivni građani nisu imali pravo glasa jer nisu posedovalinikakvu imovinu i nazivani su "radnim mašinama". 1791. godine u Francuskoj je bilo4,289.360 aktivnih građana od ukupno 26 miliona obespravljenih. To je bila značajna

recesija u odnosu na već postignut konsenzus opšteg prava glasa pri izboru poslanika zaStalešku skupštinu. ("...pravo glasa je bilo vezano za imanje sve do Andreje Džeksona."365)

Uzalud je Robespjer, i ne samo on, energično protestvovao i vodio žestoku borbu protivtakvih odredbi ustava. Ta ga je borba široko popularisala u narodu. Kamij Demulen je isticaoda čak ni Žan Žak Ruso ne bi mogao biti biran za poslanika po odredbama takvog ustava.Umesto feudalaca i sveštenstva sada su bogati oteli narodu pravo da vlada i upravljadržavom. Za Robespjera revolucija je tek počinjala!



161

Njegova borba protiv deoba građana na aktivne i pasivne, protiv raznih povlasticadatih buržoaziji, protiv ograničenja prava održavanja zborova, njegovo konačnoizjašnjavanje za Republiku protiv kralja krivokletnika, njegovo insistiranje na sazivanjeSkupštine radi donošenja novog ustava, njegova umešnost da sačuva jedinstvenost jakobinaca, stvorilo je od njega neospornog vođu demokratskog pokreta u narodu. Oko

njega su se sakupili budući montenjari, Kamij Demulen, Mara, Santer i mnogi drugi. Dantonse ponašao dvolično. Prvo je bio uz Robespjera, da bi se kasnije priključio Brisou kada jevideo da većina klubova, za razliku od Robespjera, naginju ratu.

Kada je Žironda došla na vlast, za Robespjera je to bio poraz revolucije. Za njega jeto bila partija kupljenih intelektualaca koji će braniti interese buržoazije a ne pravo naroda naslobodu. Nova ustavotvorna skupština, Konvent366, imala je svu vlast, pa se Žirondi pružilaprilika da prekine sa međusobnim jalovim borbama za "svoje istine" i da poslanike usmeriprema stvaralačkom radu, ka opštim državnim interesima, ali ona to ne čini okovanainteresima buržoazije. Pariška komuna vođena Robespjerom smatrala je obaranje monarhijeneophodnim činom za uspeh revolucije. Žirondinci su izbegavali i stalno odlagaliizjašnjavanje po tom pitanju. Verovatno je podmetnuta "odvratna kleveta" poslanicima da

žele da dovedu na presto vojvodu od Braunšvajga ili vojvodu od Jorka. Poslanici su biliprimorani da polažu zakletvu da će se svim silama boriti protiv monarhije za republiku. Takavproglas je upućen u narod od svakog poslanika u svoje ime. Bila je to pobeda jakobinaca alii Robespjera.

Sve partijske vođe desnice mrzele su Robespjera jer se suprotstavljao nihovojratobornoj politici, koji je ismejavao njihova kolebanja i obelodanjivao njihove podvale, koji ih je optuživao da pregovaraju sa dvorom, pa čak i sa ratnim neprijateljima. Robespjer je tražioda se zabrane špekulacije sa gotovim novcem i asignatima i kroz parišku Komunu traži:"Kazna smrti ne izgleda suviše stroga protiv ljudi koji iskorišćavaju nesreću naroda."Skupština koja je bila sastavljena pretežno od bogatih ljudi, od kojih su se mnogi i sami bavilitim poslovima, nije prihvatila taj predlog. Žirondinci su se sve više predstavljali kao ljudi kojivole privatne tajne sastanke za dogovore, uz bogatu trpezu i nežne mirise žena. Upravo je to

odgovaralo Dantonu koji je ušao u Upravni odbor sa društvom iz salona gospođe Rolan.367 Udaljavao se sve više od asketskog i skromnog Robespjera. Pripremali su isključenjeRobespjera i Maraa iz Skupštine koji su im smetali u ostvarivanju njihovih planova, i kojih suse bojali i koje su mrzeli. Na napade u Skupštini Robespjer je odgovorio: "Ja se ne smatramoptuženim, već istupam kao branilac rodoljuba...Daleko od toga da sam slavoljubiv, ja samse uvek borio protiv slavoljubivih ljudi." Prkosio je svojim protivnicima i izazivao ih da iznesuprotiv njega bilo kakvu i najmanju optužbu. Protiv "Nepodmitljivog" nije bilo ozbiljnih optužbikoje bi mogle ugroziti njegov autoritet. Optuživali su ga da želi biti diktator, ali Mara je izjavio;"Ja samo zadovoljavam pravdu kad ovde izjavljujem da su moji drugovi, i to baš Robespjer iDanton kao i svi drugi, uvek bili protiv tribunata ili diktature. Ako je iko kriv što su uba čene u javnost ove ideje, to sam ja. Ja smatram da sam prvi politički pisac .... koji je predložiopostavljenje vojnog tribuna, diktatora, triumvirata, kao jedino sredstvo da se smrve izdajnici izaverenici." Mara kao da opisuje Robespjera kada govori o diktatoru kao o "pametnom i jakom čoveku, koji ima vlast samo da skida glave zločincima, i koji je dušom i telom odanOtadžbini". Očigledno da Robespjer nije želeo diktaturu, a pogotovo ne da on sam budediktator. Ali dalji tok revolucije prosto ga je izgurao za neprikosnovenog vođu siromašnog iojađenog naroda sa unapred utvr đenim zadacima: uništenja neprijatelja revolucije!

Žirondinci su težili ka federalizaciji Francuske i imali u tome podršku reonskih vlasti uunutrašnjosti koje su u tome videle šansu da se dokopaju veće vlasti i privilegija, kao i ubivšim višim staležima koji su verovali da bi federalizacijom vratili svoje posede i ponovo



162

prigrabili lokalnu vlast. Novembra meseca iz unutrašnjosti je došlo oko 16000 federalaca kojisu demonstrilali ulicama uzvikujući: "Dajte nam glavu Maraa, Robespjera i Dantona...netreba nam suđenje Luju XVI". Ali su ubrzo, u razgovorima sa parižanima, sagledali svojezablude. Žironda se razbila stvaranjem tzv, "treće partije" čiji bi položaj bio izmeđužirondinaca i jakobinaca (Robespjera) i koju je Kamij Demulen prezrivo nazvao "partijom

hladnokrvnih". To je oslabilo položaj Žironde, ali i njena socijalna politika i neodlučnost popitanju suđenja kralju doprinela je još više da izgubi popularnost u narodu. Postepeno senjena politika svela na odbranu sopstvene vlasti. Odbor javnog spasa nije više bio podnjenim uticajem.

Robespjerov dogmatski realan duh shvatio je da će Žirondu pobediti samo ako za topridobije sankilote. On u tome uspeva. On žestoko napada Žirondu: "Da, ja ću izvestizaključak i to protiv vas! Protiv vas koji ste posle revolucije...hteli da pošaljete na gubilišteone koji su je izvršili; protiv vas koji ste hteli da spasete tiranina; protiv vas koji ste stalnopodsticali da se uništi Pariz; protiv vas koji ste kovali zavere sa Dimureom368 ; protiv vas kojiste ogor čeno gonili one iste rodoljube čije glave je Dimure tražio...".

Rojalistička pobuna u Vandeji primorala je Žirondu da učini još jedan korak ka

diktaturi, centralizovanjem vlasti. Oni su pripremili teren za jakobinsku diktaturu, a svomkrvnom neprijatelju Robespjeru utrli put ka apsolutnoj vlasti. Žirondince je bogatstvo, u očimanaroda, izjednačilo sa aristokratijom. Oni su izgubili vlast jer su izazvali rat a nisu znali dapobede ili da obezbede mir, što su se kolebali da zbace kralja i proglase republiku iako su gaprvi optuživali i tražili republiku, što su u svim kritičnim trenucima bili neodlučni i kolebljivi,što su intrigarili i spletkarili na tajnim sastancima, što su se odupirali korenitim promenama,što nisu bili u stanju da rese katastrofalnu ekonomsku krizu zemlje i glad naroda i što suzanemarili spasenje revolucije, već se stavili u službu buržoazije. Bližio se krajparlamentarizmu!

Septembra 1793. godine napadnut je rad Odbora javnog spasa od strane žirondinacai drugih sa namerom da ga smene. Bio je to u stvari napad na Robespjera kao člana

Odbora. On se hladokrvno obratiočitavom francuskom narodu objašnjavaju

ći mu teškusituaciju u zemlji i zadatke koje Odbor javnog spasa treba da resi: "Upravljanje sa 11 armija.

podnošenje pritiska čitave Evrope, otkrivanje izdajnika na sve strane, onemogućavanjestranih agenata potplaćenih zlatom stranih sila, nadziranje i gonjenje nepouzdanogupravnog aparata, savlađivanje prepreka i sputavanje pri izvršavanju najmudrijih mera,borba sa svim tiranima, zastrašivanje svih zaverenika. Oni koji nas optužuju i sami su tuženiOdboru, od današnjih tužilaca postaće sutra optuženi...ako takvi ljudi uspeju da dokažu daOdbor javnog spasa nije sastavljen od dobrih građana, sloboda je izgubljena, jer nesumnjivo je da obavešteno javno mnenje neće baš njima pokloniti svoje poverenje i predati im vlast uruke". Odboru je jednodušno izglasano poverenje. Danton je sve vreme ove velike bitkećutao, i zatražio da ode na odmor!

Time su uklonjene i poslednje smetnje od strane umerenih članova Odbora koji su

sprečavali sprovođenje revolucionarnih mera. Odbor je postao jedinstvena celina definisanevolje. Pristupilo se organizovanju revolucionarne narodne vojske sa mladim generalimakoji'su sve dugovali revoluciji; maksimirane su cene životnih namirnica; počelo je gonjenje ihapšenje žirondinskih vođa369 ; zajedno sa terorom na ekonomskom polju razvijao se ipolitički teror, stvarano je "jednoumlje" sa namerom da se stvori jedinstvenost narodne voljeu sprovođenju revolucije. Odbor je sa puno optimizma gledao u budućnost zemlje.Revolucija još nije bila spašena ali je bila na putu da definitivno oslobodi narod i otadžbinu.



163

Pošto greška nije u vrlinama revolucije, onda mora da je greška u ljudima, verovatno je mislio Robespjer, i zato je pribegao stvaranju vrlina ljudi terorom. Revolucija nije imalavremena da čeka prevaspitavanje ljudi. Uvodeći teror, Robespjer je svakako moraoposumnjati u Rusoovo tvr đenje da su svi ljudi stvoreni dobri a da ih kvari postojeći društvenisastav. Zato je odlučio da ih silom i strahom učini dobrim, jer bez dobrog čoveka nemoguće

je stvoriti pravedno društvo. Ostvarenje pravednog društva bilo je jedino opravdanje zarevoluciju i prolivenu krv. U protivnom, sigurno je mislio Robespjer, sve bi bilo besmisleno, anjegov životni cilj neostvaren.

Pregovori sa žirondincima su za Robespjera bili beskorisni. U njegovoj beležnici kojamu je služila kao podsetnik možemo čitati njegove intimne misli: "Potrebna je jedna jedinstvena volja. Potrebno je da ona bude republikanska ili rojalistička. Da bi bilarepublikanska potrebno je imati republikanske ministre, hartije (tj. listove) republikanske,poslanike republikanske, republikansku vladu. (To neodoljivo podseća na komunističko jednoumlje, nap. B.L) Unutrašnje opasnosti potiču od buržuja. Da bi se pobedili buržuji,potrebno je okupiti narod. Sve je bilo spremljeno da se narod upregne u jaram buržuja i dase poubijaju na gubilištu branioci republike. Oni su pobedili u Marselju, Bordou, Lionu, oni bi

pobedili i u Parizu bez sadašnjeg ustanka. Nužno je da se sadašnji ustanak produži sve dokne budu preduzete potrebne mere za spas Republike. Treba da se narod udruži saKonventom i da se Konvent posluži narodom. Treba da se ustanak proširi po istom planu izmesta u mesto, da sankiloti budu plaćeni i da ostanu u gradovima. Treba im nabaviti oružje,raspaliti ih, obavestiti ih, treba ih svim mogućim sredstvima oduševiti za republiku".

Ovakav program je sprovodio kroz Odbor javnog spasa i Konvent. Očigledno zanjega revolucija je trebalo tek da počne kako bi narod, a ne buržoazija, preuzeo vlast. PeriodRobespjerove vladavine revolucijom možemo slobodno nazvati kontrerevolucijomburžoaskoj revoluciji.

Mora se priznati da je Robespjer političar bio bezosećajan i bezobziran premaizdajicama narodnih interesa i narodnih prava na slobodu. Za njega se čovečanstvo delilo na

crne i bele ovce, na dobre i na zle. Crne ovce su bile "upropastitelji" i morale su bitiistrebljene, da bi bele ovce, "pune vrlina i uzvišenih osećanja", mogle da ostvare svoje pravona svoj put ka slobodi. Za njega su provincijski očajnici koji ubijaju i pale dvorove i kuće bili"rodoljubi koji se bore za svoje pravo na slobodu". Početkom revolucije je upozoravao: "Nikone srne biti optužen bez dokaza." Što je revolucija bila više ugrožena Robespjer je svemanje bio čovek i kao da se pretvarao u samu ideju revolucije. Tada je govorio: "Kad bi imaodokaza ovaj slučaj ne bi trebalo ni pretresati." On je sebe počeo umišljati kao jedinonepogrešivog i nepodmitljivog sudiju pravde u ime siromašnih i ojađenih.

Čudesnu moć ima vlast nad ljudima. Oni kao da prestaju biti obični ljudi i za sebeprisvajaju prava da čine dela koja inače nikada ne bi činili i kojih bi se gnušali pa čak i stideli.Na kraju, Robespjer je za većinu istoričara obeležen kao "kraljeubica" i na njega je pao savteret krivice za giljotinu, iako bi se sve to desilo da Robespjer nije ni rođen.

Kada je počelo suđenje kralju poručio je njegovim braniocima: "Ostajem pri tome dane razumem ovo čeprkanje po recima koje su izmudrovali da bi izbegli posledice jednogprincipa. Nikada nisam mogao da u svojoj osobi razlikujem sudiju od državnika. Ne bih bio ustanju da tako duboko povredim razum i pravdu i ne bih bio u stanju da mučim svoj mozakda bi glavni krivac izbegao strogost zakona koji se primenjuje prema daleko manjim krivcimai koji je već osudio njegove saučesnike. Pošto sam sažaljiv prema ugnjetenima, ustajemneumoljivo. Isti osećaj koji me je nekada, svakako uzalud, nagnao da govorim protiv smrtnekazne, prisiljava me danas da zahtevam njeno izvršenje. Nemoguće mi je da poštedim



164

jednog krivca koji je kao takav priznat od nadmoćne većine. Glasam za njegovu smrt." To sureči čoveka koji je duboko ubeđen da vrši svoju dužnost narodnog sluge. On ovim recimaopovrgava dvojnost svog karaktera jer ne može u sebi da razlikuje "sudiju od državnika",kao ni "razum od pravde". On, koga su istoričari nazvali "kraljoubicom" i "araskom gujom",sebe smatra "izvršiocem mera javnog spasa i izvršiocem dela narodne zaštite": On to

objašnjava sledećim recima: "Kralj nije optuženik, vi niste sudije. Vi ste i možete biti samodržavnici i predstavnici naroda. Vi nemate da izričete nikakvu presudu za ili protiv jednogčoveka, već da preduzmete meru javnog spasa, da izvršite delo narodne zaštite. U republicise kralj zbačen sa prestola može iskoristiti samo za dve stvari; ili da naruši mir u državi i dauzdrma slobodu, ili da istovremeno učvrsti jedno i drugo...Stoga koju odluku propisujezdrava politika da bi se utvrdila republika koja se tek rađa? Odluku koja znači usaditi dubokou srca preziranje prema kraljevstvu i smrtno zastrašiti kraljeve pristalice". Ovakvim recimaRobespjer umiruje svoju savest i savest sudija za smrt jednog "božanskog kralja". Definitivniraskid Robespjera sa Lujem nastupio je onoga časa kada je kralj izdao Ustav na koji jepoložio svoju zakletvu da će ga poštovati. U takvog čoveka, dosledan i principijelanRobespjer nije više mogao imati poverenje, i on je za njega, tog trenutka definitivno svrstanu neprijatelje revolucije i francuskog naroda. Konačno Robespjer nije "ubio" Luja XVI. O

kraljevoj krivičnoj odgovornosti glasano je u Konventu i to pojedinačno, prozivkom, gde jeRobespjer imao samo jedan glas. Glasanje je bilo jednodušno sem nekolicine poslanika kojisu se uzdržala od glasanja. Konzervativni istoričari su sve što je u francuskoj revoluciji bilonegativno, pa čak i sramno, pripisali Robespjeru.

Sekira odseca glavu kralja Luja XVI, koja pada u krvavu korpu, 21. januara 1793.godine. Masa je oduševljeno urlala; "Živela republika!", a studenti uzimaju kraljevu glavu inose je po Parizu da bi svi videli smrt monarhije. Mnogi umaču marame i svoja koplja ukraljevu krv. Dželat Simson prodaje lokne kraljeve kose, a mnogi izrađuju prstenje saugrađenim sićušnim delovima sukna kraljevog odela. Kada je oduševljenje splasnulo istišale se strasti, pogubljenje kralja je palo kao crna senka na francuski narod. Prijatelji su sezavadili u Francuskoj, a u inostranstvu neprijatelji pomirili protiv Francuske. Dantona, koji je

opet postao republikanac, to nije plašilo i on svojim snažnim glasom objavljuje; "Udruženikraljevi prete nam, ali mi im, umesto rukavice, bacamo pred noge glavu jednog kralja".

Ne može se oteti utisku da bi Luj XVI bio ubijen i da nije bilo Robespjera. Konačno LujXVI je ubijen za vreme vladavine žirondinaca kada je Robespjer bio u opoziciji. On to ubistvonije mogao ni hteo sprečiti jer bi time izdao francuski narod i revoluciju. Izneveriti ili izdati sureci koje Robespjer nije poznavao, kojih nema u sklopu njegovih asocijacija i razmišljanja.Sigurno je, međutim, da kralj nije ubijen da bi Robespjer prigrabio vlast, već je on, kao imnogi drugi, morao biti ubijen kao simbol sistema koji je morao da nestane kako bi seotvorio put pobedi revolucije. Robespjer nikada nije video giljotiniranu glavu u korpi, a kadabi je video sigurno je da bi pao u nesvest. On je samo bezobzirno principijelan nije osećao ini želeo da vidi grozote svoje principijelnosti. Pišući o gladi, nestašicama, zaverama ipolitičkim zločinima, žirondijski listovi, po mišljenju Robespjera, pomažu neprijateljimarevolucije. "Zbilja, da li je ovo način da se mlada Republika uzdigne u očima sveta, kad senjena kolevka zaliva izmišljenim strahotama krvi, nereda, zavera i ubistava?!" On kao da neživi na zemlji i ne vidi stvarnost oko sebe. Za njega nije zločin ubiti tiranina i izdajicu jer to jeprirodno pravo naroda.

Obistinile su se reci koje je Buzo370 izgovorio u Konventu: "Ko jednom umoči svojeruke u ljudsku krv, on je i dalje traži." Zatvori su se stalno punili tiranima i izdajicama, agiljotina je danonoćno radila. Robespjer je februara 1790. rekao: "Pozivam kao svedoke svepoštene građane, sve prijatelje razuma, da ni jedna revolucija nije prolila tako malo krvi,



165

imala za posledicu tako malo užasa kao naša." A kada je kasnije nastupila golgotafrancuskog naroda, Robespjer nije bio tu, on je zajedno sa svojim snovima bio u "državibudućnosti". Koliko god to izgledalo neverovatno on nije bio svestan užasnih posledica koje je izazivala njegova politika. Kada su mu postavili pitanje da li je video "gubilišna kola" kojaprevoze osuđene na smrt ka giljotini, on je odgovorio: "Nikada nisam video gubilišna kola."

On je samo savesno "čistio" revoluciju od korova, od lopova, korupcionaša, ubica, on jeuništavao parazite sa zdravog tela naroda i revolucije.

Kada je Danton uzviknuo: "Dosta sa tim večitim pogrebnim govorima o Marau!",Robespjer je bio zadovoljan. Čemu služi stalno veličanje tog čoveka koji je njemu,Robespjeru, osporavao državničke sposobnosti i zalagao se za diktaturu ulice. On se groziote razularene mase i nije voleo nikakav kontakt sa njom, jer je želeo vladavinu prosvećenih ukorist naroda. Bezobzirno se boreći protiv izdajica revolucije nije imao obzira ni prema kome.Pa ipak, u jednom trenutku branio je Dantona, kada je u Konventu predloženo njegovohapšenje: "Hteli bi, kako izgleda, da se žrtvuju najsposobnije glave Republike!" Postojalo jerivalstvo između njih i tinjala stalna bespoštedna borba. Robespjer je zavideo Dantonu nanjegovom temperamentu, njegovim oratorskim veštinama, gromoglasnom glasu i

sposobnosti da povede mase. Danton je zavideo Robespjeru na njegovoj veštini danametne svoja mišljenja. Teško je danas utvrditi koliko je on tu branio Dantona a kolikosebe, predosećajući, možda, sopstvenu sudbinu. Ako je moguće tako jednostavno uhapsiti jednog Dantona, po čemu bi on bio izuzetak. Opet je branio napadnutog Dantona: "...Noviljudi, novi rodoljubi hoće u narodu da onemoguće najpouzdanije narodneprijatelje...Dantona, kome niko ne može biti ugled, dok prethodno ne dokaže da ima odnjega više energije, talenta i ljubavi prema otadžbini". Branio je i Kamij Demulena, svogdruga iz detinjstva, sa kojim je zajedno sanjao o republici, l Danton i Demulen su giljotiniranikao "izdajice". Robespjer je ostao principijelan u svojoj bezobzirnosti protiv izdajicarevolucije. Dokazano im je korupcionaštvo i razuzdan život.371 Danton je za Robespjera bioizdajica revolucije, jer je za njega republika bila samo privremeno rešenje što je dokazaosvojom ideološkom kolebljivošću. Danton je intimno smatrao da će se monarhija vratiti na

vlast i da joj se zbog toga treba blagovremeno priključiti. Pronađeni su rukopisi u kojima jezabeležena izjava kralja Luj-Filipa da mu je Danton nudio svoju zaštitu. Zabeležena je iDantonova izjava data Luj-Filipu; "Vi imate mnogo izgleda da vladate".

Uništavajući neprijatelje revolucije a time i svoje političke konkurente ostao je sam natronu revolucije. Postao je predmet obožavanja i opšte pažnje , postao je Idol". Ljubili su muruke i klečali pred njim dok je Konvent zloslutno ćutao. Principijelan i nepodmitljiv, savpretvoren u "ideju", narodu se činio nedodirljiv kao Bog, jer samo -Bog može tako suverenovladati životom i smr ću ljudi. Nepoverljiv, Robespjer ne veruje tom idolopoklonstvu, pa je, ukrugu porodice Duplay, tužno govorio: "Nećete me još dugo imati kraj sebe". Giljotina je bilasuviše spora sprava da bi pobila sve njegove neprijatelje, neprijatelje revolucije. On je ustvari ostao sam u svom poštenju, nepokolebljivosti, dogmatskom idealizmu i veri urevoluciju.

Robespjer se nije borio za svoju ličnu vlast već za pobedu njegovog poimanjarevolucije. On nije sklanjao i ubijao svoje neprijatelje da bi sebi stvorio prostor zaprigrabljivanje vlasti. On je sklanjao i ubijao neprijatelje naroda, revolucije i svojihidealističkih dogmi, uveren da je to njegova obaveza i dužnost pred francuskim narodom kojiima prirodno pravo da uništi sve i svakog ko mu smeta na njegovom putu ka slobodi. On jesam sebe opteretio uverenjem da je pozvan i određen da spasi revoluciju i francuski narod, lto po svaku cenu, žrtvujući i svoj život.



166

Na poziv prekog suda, Robespjer je odbio ponuđeni predsednički položaj saobrazloženjem da su većina političkih krivaca njegovi lični neprijatelji i da ne bi mogao dabude i sudija i stranka kada im se bude sudilo. Odbor javnog spasa poziva Robespjera daučestvuje u njegovom radu, a on, posle nekoliko dana nedoumice, prihvata ovaj poziv, alikako je naglasio "protiv svoje volje". On se nije borio za vlast, njega su na vlast doveli "protiv

njegove volje" jer on u vlasti ne vidi ništa drugo sem teških obaveza i velikih odgovornosti.372

Odbor javnog spasa je dobio u značaju zbog Robespjerovog netaknutog autoritetakojim je uspevao da ublaži međusobne borbe u Odboru. To je period njegove velike političkeaktivnosti. Učinio je revoluciji veliku uslugu što je uspeo da razgoliti i obesnaži demagogiju"besnih". Rezimirao je geslo svoje politike jednom rečenicom: "Životne namirnice i zakoni zaširoke slojeve naroda". Upozoravao je jakobince da preterane mere mogu upropastitirevoluciju. Preduzete su uspešne mere za snabdevanje Pariza životnim namirnicama.Preduzete su ozbiljne mere da se federalizam kao politička ideja, koju su forsirale lokalnevlasti pa i bivši feudalci, potpuno iskoreni. U jeku tih aktivnosti Delakroa je predložiovanredne izbore što je prihvaćeno na nepotpunom kvorumu Kluba jakobinaca. Borba zavlast nije jenjavala i u okviru Kluba jakobinaca. Na sledećem sastanku Kluba Robespjer je

oborio tu odluku žestoko reagujući: "Pozvan da u

đem u Odbor protiv svoje volje, ja samvideo stvari za koje ne bih mogao pomisliti da postoje, ja sam tu video s jedne strane

članove rodoljube koji ulažu sve napore, katkad uzaludno, da spasu svoj zavičaj, a sa drugestrane izdajice kako prave zavere čak i u samom Odboru javnog spasa, i to utoliko smelijeukoliko su to mogli raditi sa više izgleda da će ostati nekažnjeni.....Ja se borim protivpredloga koji ide samo za tim da posle prečišćenih članova sadašnjeg Konventa dođu onikoje budu poslali Pit373 i Korbut". Očigledno se Robespjer nije borio za ličnu vlast, aliušavši u nju, ne svojom voljom, sagledao je sve slabosti te vlasti i više nije mogao ni želeoda se povuče. Smatrao je obavezom prema narodu i revoluciji svoje prisustvo u vlasti da biiskorenio njeno raspadanje.

Kada je federalizam uništen, Danton kao da Robespjeru upućuje ove reci: "Sadakada je federalizam uništen, revolucionarne mere treba da budu neophodna posledica vaših

pozitivnih zakona... Od tog trenutka svaki čovek koji se pravi preteranim revolucionarommože da postigne isto toliko opasne rezultate kao i odlučni kontrarevolucionar... Opozovimoone naše komesare koji su, nesumnjivo u dobroj nameri, preduzeli mere o kojima smoizvešteni, i neka svaki naš predstavnik ubuduće donosi odluke samo u saglasnosti sa našimrevolucionarnim rešenjima. Setimo se da se kopljem obara, a da se samo razumom igenijem može podići i učvrstiti društvena zgrada...Ja zahtevam da se ne poklanja poverenjeonima koji hoće da navedu narod da pređe granice revolucije i koji predlažuultrarevolucionarne mere". Da je Robespjer poslušao ovaj savet, revolucija bi bila okončana,ali buržoaska revolucija! Za njega je revolucija tek počinjala, jer on je želeo Žan Žakovudržavu pravednosti a ne pobedu buržoazije nad feudalizmom. U tome je i bila suštinskarazlika između njega i Dantona. Danton je želeo da sačuva vlast a Robespjer da izgradi"novo društvo jednakosti bratstva i slobode" sa novim "dobrim čovekom". Revolucija jebespotrebno nastavljena a njenim okončanjem ništa novo, od već osvarenog, nijepostignuto. Može se skoro reći, izgubljeno vreme, koje je Robespjer, i ne samo on, platiosvojim životom.

Dantonove reči su dočekane sa žestokim negodovanjem. Među poslanicima je biloonih koji su, kao i Robespjer, težili višim ciljevima, ali većina je bila protiv, jer je mišljenjeDantona pretpostavljalo pravnu državu u uslovima u kojima oni ne bi mogli da se daljebogate. Odgovaralo im je stanje nastavljanja revolucije koja je sobom nosila anarhiju. Da nijebilo Robespjera Danton bi već tada bio optužen za izdaju revolucije i uhapšen. On je



167

napomenuo da nije uvek saglasan sa Dantonovim mišljenjima, ali da je on ipak potvr đenirodoljub koga treba poštovati. U stvari Robespjer se plašio rascepa među revolucionarima, jer je Danton imao dosta pristalica medu montenjarima a naročito medu "neopredeljenima"(Ravnicom).

l Kamij Demulen izdaje Robespjera. lako u jakobinskoj stranci, on je u duši ostao onošto je i bio početkom revolucije - kordiljerac. Zahtevao je punu slobodu štampe i u svomelistu, pružao mogućnost rojalistima da pišu protiv montenjara i veličaju monarhiju. Time se,možda i nesvesno, približio "neopredeljenima". On je otpočeo napad upoređenjem monarhijesa republikom, i to tako što je pod izgovorom da želi da prikaže zločine rimskih cezara ustvari napadao republičke "cezare". Zaklanjajući se iza Tacita prikazivao je užasnu slikurepublike. Počeo je otvoreno da napada pojedine revolucionare, pa je javno izneo slučajposlanika Monta koji je od Konventa tražio da se pohapsi polovina francuskog naroda i da seispod tih tamnica stavi burad sa barutom. Konačno je Demulen napao sve revolucionare: "UFrancuskoj danas postoji vojska od 1,200.000 vojnika, koja srećom ne donosi zakone, jerzakone donose komesari Konventa, okruži, srezovi, opštinske uprave, sekcije,revolucionarni odbori i, božemioprosti, ja mislim da to čine čak i bratska društva!". Njihovo

rodoljubivo neznanje, tvrdio je Demulen, učinilo je više zla narodu nego kontrarevolucionari.Robespjer je, u početku, sa simpatijama prihvatao ovakve stavove jer su služili ispravljanju

devijacija revolucije, ali kada su oni počeli da napadaju i samu revoluciju on se morao takvimstavovima suprotstaviti. On je uvek i svuda gledao samo interese revolucije, pa makar senjegovi stavovi pretvarali u nadstranačku politiku. Mostovi između Robespjera ineopredeljenih su za uvek bili porušeni. Neopredeljeni nisu uspeli da spreče teror, ali suuspeli da i sami postanu ugroženi od terora. Robespjer je upozoravao narod: "Hoće da vaszaustave u vašem brzom napredovanju, kao da ste završili svoj rad...Aristokrati uunutrašnjosti nikada nisu bili opasniji nego danas, jer nikada nisu bili podliji. Nekada su vasu borbi otvoreno napadali. Sada su među vama, u vašoj sredini, i prerušeni pod velomrodoljuba, oni vam mučki zadaju udarce nožem koje vi niste očekivali", l pored svega,Robespjer je bio taj koji je sprečio isključenje Demulena iz Kluba jakobinaca. Nije umeo da

bude dovoljno bezobziran. Kao da je sledio misao Voltera koji je jednom svom protivnikurekao da se uopšte i definitivno ne slaže sa njegovim stavovima, ali da će učiniti sve da onte svoje stavove može slobodno izlagati.

U unutrašnjosti, situacija je bila očajna. Bila je to posledica stalne borbe za vlastizmeđu revolucionara i umerenih. Umesto da obavljaju ulogu posrednika između Konventa inaroda, narodni predstavnici su se međusobno optuživali za najraznovrsnija nedela izloupotrebe vlasti. Odbori Konventa teško su se snalazili u svim tim intrigama, denunciranju ipodvalama, i samo zahvaljujući svom jedinstvu, negovanom od Robespjera, sačuvali su svojautoritet pred narodom, a time spašavali i Republiku.

Iz Odbora javnog spasa zatraženo je hapšenje Dantona jer je on bio stožer okupljanjasvih kontrarevolucionara. Robespjer je ponovo branio Dantona i energično je izjavio da

Odbori neće trpeti da mač tiranije okrzne i jednog rodoljuba.. On se ustručavao da izdajesvoje ratne drugove. Odbor je uspeo da savlada Robespjerovo kolebanje pa je ipak donetaodluka o hapšenju Dantona i Demulena.

Konvent se uplašio takve odluke Odbora. Šta su mogli očekivati članovi Konventakada se hapse ljudi kakvi su Danton i Demulen. Jedan od poslanika (Ležandr) javnoizjavljuje: "Ja smatram Dantona isto tako čistim kao i samoga sebe". Predloženo je dauhapšene treba pozvati pred Konvent i saslušati ih pre suđenja. Pali su i uzvici: "Dolediktatori! Dole tirani! Ali Robespjer uzima reč i tada je održao jedan od svojih najiskrenijih



169

primer, Grof od Flakslandena piše: "Ja sam mišljenja da će otpor trajati sve dok se nepoubijaju svi članovi Konventa". To je bilo opšte mišljenje neprijatelja revolucije.

Robespjer nije imao dovoljno "sposobnosti" za uspešnog političara. On je biouspešan demagog ali ne i lažov i nije bio dovoljno politički pragmatista. On je uspešno"zavodio narod" svojim istinama u koje je tvrdokorno sam verovao. On nije bio ni dovoljnolukav da bi bio uspešan političar. On je bio maksimalno odgovoran prema državi i narodu izbog toga nedovoljno odlučan (hrabar) u vođenju državnih poslova. Nije bio koristoljubiv, ivlast je doživljavao kao tešku obavezu i odgovornost a ne kao sredstvo za privilegije ibogaćenje. Zato je među koristoljubivim političarima postao strano telo i opasnost kojaugrožava njihove položaje. Njegova odgovornost prema sebi daleko je slabija od njegovihodgovornosti kao narodnog lidera, što ga je u očima naroda učinilo poštenim inepodmitljivim, ali i nepoželjnim i opasnim za korumpirane političare. Njegova bezobzirnostprema neprijateljima revolucije je postala sinonim terora, ali ona je bila principijelna, a neselektivna, i to ga je dovelo do totalne usamljenosti među uspešnim političarima.Usamljenost je, bez sledbenika, smrt za političara.



170

Robespjerov moral ili Bestidnost

Da ni jedan građ

anin ne bude toliko bogat da uzmogne kupiti drugog, i ni jedantoliko siromašan da bude prisiljen prodati seŽan Žak Ruso

Robespjer je bio složena i kontraverzna ličnost. Njegovu ulogu, u složenim uslovimafrancuske revolucije, teško je objektivno sagledati naročito ako se to čini sa predubeđenjemmržnje ili simpatija, a upravo je većina istoričara polazila od tih osnova. To je svakakoposledica toga što se prema njemu ne može biti ravnodušan.

Karlajl mrzi Robespjera, kao što mrzi sve revolucije, i evo njegovih reci: "Stvarnost senaprotiv revnosno trudila da ne misli zlo o jednom glavnom proizvodu revolucije, premda je uduši isuviše dobro osećala da je taj proizvod samo balon ispunjen vazduhom narodnenaklonosti, da to nije čovek muškog srca, nego jedan bedni, bolesni, nepodmitljivi pedant

koji u grudima umesto srca ima jednu logičku formulu, jedna jezuitska, metodisti

čka,popovska priroda prepuna prividne iskrenosti, pretvorne nepodmitljivosti, ogor čenja i

kukavištva, suva kao vetar istočnjak!"

Košen374 , izvanredan poznavalac jakobinstva ne može oprostiti Žan Žak Rusou što jeproizveo jednog Robespjera. On ne može da čita Rusoa a da ne vidi Robespjera. Teši setime što misleći o Robespjeru ne vidi Rusoa.

Vels, iako konzervativne orijentacije, pokušava da o Robespjeru piše objektivno:"Mara, jedini čovek silnog duha među jakobinskim prvacima, doveden je do besnilaneizlečivom bolešću i konačno ubijen. Danton je priredio čitav niz patriotskih bura. Konačno je Robespjerov uporni fanatizam postao gospodarom situacije. Ovog čoveka je vrlo teškopravedno oceniti. Bio je vrlo slabog zdravlja, po prirodi stidljiv, a "kicoš" u odevanju. Kod

njega je uz sve to bilo nečeg što je apsolutno potrebno čoveku koji ima silu i vlast u svojimrukama; on je imao veru. Nije verovao u boga, u kakvog su navikli da veruju ljudi, nego jeverovao u neku vrstu višeg bića i u Rusoa kao proroka. Dao se na posao da spase republikuonako kako ju je shvatao, uveren da ju je jedino on u stanju izbaviti svih nevolja....Kraljica jegiljotinirana, giljotinirana je većina Robespjerovih protivnika, a isto tako i ateisti, koji su tvrdilida nema višeg bića. Giljotiniran je i sam Danton, zato što je zastupao mišljenje da je giljotinapreviše u poslu. (Ali ne samo zbog toga, već i zbog čitavog niza drugih stvari. Nap.B.L)....lzgledalo je kao da Robespjerov režim živi od same krvi i kao da mu iz dana u dantreba sve više krvi.375 ....Najneobičnije u celoj ovoj stvari je činjenica da je Robespjer bionesumnjivo pošten čovek, mnogo pošteniji od svih onih, koji su posle njega vodili prvu reč.Bio je prožet strahovitom strašću za stvaranjem novog poretka na polju čitavog društvenogživota. Ipak je najneobičnije u celoj ovoj stvari što se Karlajl čudi da su poštenog Robespjera

uklonili nepošteni političari i preuzeli vlast. U čitavoj istoriji čovečanstva uvek su poštenepobeđivali nepošteni.

Robespjer je bio moralan čovek, bez obzira na greške koje je kao političar počinio, jeriza njih ne stoji nemoralnost, već bezmerna savesnost i samoodgovornost. Čini nam seirelevantnim da li su te njegove vrline proizašle iz slavoljubivosti i narcisoidnosti. On ne laže,već propoveda narodu ono u šta sam veruje, stoga ne obmanjuje. On nije mudar, i zatomože bezrezervno i bez sumnje verovati u utopiju, i samouvereno i uporno ubeđivati druge uostvarljivost te utopije. On nije lukav, mada povremeno koristi lukavost, ali uvek nedovoljno



171

lukavo da bi bio uspešan političar. Kao obrazovan pravnik sa urođenom pravdoljubivošću iinteligencijom, lukavost smatra sebi nedostojnom. On nije koristoljubiv, što najbolje dokazujenjegov skroman život i nadimak koji mu je narod dao. On je hrabar jedino kada je njegovživot u pitanju. Sam je često ponavljao da njegov život pripada otadžbini i da je spremanumreti za slobodu francuskog naroda. Ali kada su u pitanju opšti interesi, interesi revolucije

ili francuskog naroda, njegova hrabrost se gubi i pretvara se u neodlučnost, kolebanje. Stogamu Mara i javno kaže da od njega nikada neće biti političar velikog kalibra. On smatra daima pravo da bude neodgovoran samo prema sebi, ali nema pravo da bude neogovoranprema opštim interesima. Ušao je u politiku verovatno zbog svoje slavoljubivosti, ali se nijehteo odreći integriteta svoje ličnosti, pa je normalno što je postao neuspešan političar.Njegova bezobzirnost je dolazila do izražaja jedino prema neprijateljima revolucije, i nikadakao sredstvo čuvanja lične vlasti, l sam je bezbrojno puta ponavljao da je bio primoran daude u poslove vlasti i da je to nevoljno prihvatio. Vlast nije shvatao kao privilegiju, jerkonačno od nje nije imao nikakve koristi, već kao moralnu obavezu prema revoluciji i slobodifrancuskog naroda. Maksimilijan, građanin, ima puno ljubavi i obzira prema svojim bližnjima,bratu, sestri i tetkama, ali on je obziran i brižan prema siromašnim i obespravljenim. Onustupa svoju stipendiju svom mlađem bratu a sestri šalje trećinu svoje dnevnice da bi imala

od čega živeti. U Robespjerovoj političkoj aktivnosti nikada nema želje za ostvarivanjemnekog ličnog interesa. Tako se, na primer, na predlog Robespjera, advokata, ukida obaveznozastupanje advokata na sudovima, već to zavisi od volje parničara. Zahtevao je da sezavede porota i u građanskim parnicama, da bi se onemogućila subjektivnost sudija, ali utome nije uspeo. Takvog čoveka je narod mogao ceniti a neprijatelji morali poštovati.Maksimilijan je osećajan, osetljiv i obziran čovek. Bio je Robespjer moralna ličnost, okruženanemoralnim političarima, pa je i njegova sudbina unapred bila određena i predvidljiva. Sam je to predosećao i bio spreman da žrtvuje svoj život bez neke posebne tragike.

l njegovi neprijatelji, koji su ga žestoko napadali, iako savremenici, nisu mogli da ganapadaju zbog njegovih mana već jedino zbog njegovih vrlina. Surovi Karno je pisao: "Teškorepublici u kojoj zasluge jednog čoveka, ili čak njegove vrline postanu neophodne". A

tvrdokorni Bijo je govorio: "Svaki narod koji ljubomorno čuva svoju slobodu, treba da pripazičak i na vrline ljudi koji zauzimaju istaknute položaje". Njegovi su neprijatelji pokušavali danjegove vrline pretvore u mane, jer mana skoro da nije imao.

Kada se omča zavere počela stezati oko njegovog vrata, on postaje ćutljiv, prestajeda ide na sastanke i pada u malodušnost, umesto da se bori za svoj život; to nije bilosvojstveno njegovom poimanju dužnosti prema narodu. On ostaje dosledan svojimprincipima. Ako sam ja izdao revoluciju moram da stradam, sigurno je razmišljao u svojojglavi: "To sam do sada svima govorio; i ako je moja žrtva potrebna revoluciji ja ne smem da je izbegavam". A kada je progovorio opet je bio principijelan: "Ja ću ipak učiniti svojudužnost. Ne mogu više da izdržim ovo stanje. Srce mi se cepa kad pomislim da seRepublika uprkos svih naših pobeda još nikada nije nalazila u tako velikoj opasnosti kao sad.Ili ću je osloboditi od nitkova ili ću propasti." Posle osam nedelja ćutanja, pojavio se uKonventu kao neki bog pravednosti koji je došao da podeli kazne smrti izdajicama revolucije."Mogu vam drugi iznositi laskave slike, ja sam ovde da vam otkrijem dragocene istine.Pokazaću vam zlo koje preti otadžbini i koje jedino vaša pravičnost može da ukloni."Konvent je slušao te preteće reci i strepeo u strahu čije će ime izgovoriti. "Nazvali su me"tiraninom"! Kad bih zaista bio, onda bi oni puzili pred mojim nogama. Dozvolio bih im dapočine svaki zločin, napunio bih im džepove sa zlatom i mogao bih biti siguran u njihovuzahvalnost." To je ta "dragocena istina" koja razdvaja Konvent od Robespjera. Dok je onsmatrao da je, osvojivši vlast revolucijom, preuzeo na sebe odgovornost za budućnost



172

francuskog naroda, konvent je video svoju vlast kao sredstvo vladanja nad ljudima i sticanjaprivilegija i bogatstva. On, dalje, iznosi greške koje su počinjene od strane Konventa i drugihorgana vlasti koje se nepravedno samo njemu pripisuju, kako o tome pišu mnogi listovi kojiimaju svoje saradnike u Konventu. Govorio je o izdaji jer je znao imena članova Konventakoji su se dogovarali sa neprijateljskim emisarima i protivnicima Republike. Robespjer je

napadao i pretio ali se, nekako ispada, i opravdavao. Samrtni strah je ovladao delegatimanečiste savesti kojih je bilo daleko više od onih koji su za sebe smatrali da nisu izdalirevoluciju. Ali, i oni su se pitali da li tako misli i Robespjer. Ogroman strah od javnogiznošenja istine o narodnim predstavnicima ovladao je Konventom. l tada, kada su svi sastrepnjom očekivali da počne govoriti imena, on završava: "Ne mogu da se odlučim dasasvim razvejem veo što pokriva ove tajne..."

Misao "Spašeni smo!" je, sigurno, kao udar milosti odzvanjala u mozgovima članovaKonventa. Robespjer, kao neuspešan političar, nije shvatio da je propustio svoju priliku dasačuva vlast i život pa možda i revoluciju. On se zadovoljio burnim odobravanjem koje jedobio od članova Konventa koji su u stvari, nečiste savesti, klicali svom spasenju a nenjemu. On je zadovoljan otišao kući, u voljenu malograđansku i porodičnu atmosferu gde je

uživao okružen ljudima koji su ga obožavali, i ne sanjajući da je u Konventu, odmah ponjegovom odlasku, rođena kolektivna misao: "Sutra mi prelazimo u napad!". Robespjer je za

njih, predstavnike naroda, bio najopasniji protivnik!

Sutradan je Konvent odlučio da mu se više ne da prilika da govori i optužio ga zaveleizdaju jer aristokrate imenuje za vojskovođe, oslobađa kazne optužene činovnike i želida sruši Konvent i prigrabi svu vlast u svoje ruke. "Dole tiranin!", urlali su konventisti, i počelisa svim mogućim optužbama: svima preti, uvodi samovolju, okružuje se korumpiranimkreaturama.... Robespjer je pokušao da dođe do reci: "Predsedniče bande ubica, daj mi reč ili mi odmah kaži da hoćeš da me ubiješ." Da li je Robespjer, izgovarajući ove reci, prvi putaposumnjao u Žan Žaka i njegovo tvr đenje da su ljudi stvoreni dobri i plemeniti? Pred njim subili članovi Konventa, izabrani predstavnici naroda, koji su ga još juče slavili i pozdravljalisnažnim aplauzima, a on ih sada javno naziva "bandom ubica"! Robespjer je sigurno tada

izgubio svaku veru u ljude i definitivno shvatio da je za ljudski život predugačak put do"novog čoveka".

"Dantonova krv će te ugušiti" dovikivali su mu zajedljivo. "To nije istina. Vi hoćete nameni da osvetite Dantona. Kukavice, zašto, ga onda niste branili?!", vikao je Robespjer, dokmu je sigurno u glavi sazrevala misao da je pravda u politici relativan pojam. A tačno je, onga je barem nekoliko puta branio od napada tih istih ljudi. Zatim Louchetov uzvik:"Predlažem naredbu za hapšenje Robespjera!", i Konvent, da bi spasao sebe, donosi takvuodluku. Robespjer je uhapšen! Toga dana mora da se "granitna zgrada njegovih idealasrušila i smrvila i u pepeo rasula"376.

Sudbina mu je ponovno pružila šansu da sačuva vlast ili barem život. Pariška komuna je ustala protiv Konventa i objavila poziv narodu: " Ustani, o narode, ne daj da ti otmu

plodove revolucije i pošalji izdajnike u smrt!" Oslobodili su Robespjera, a on umesto da izađeu narod, koji ga još uvek izjednačavao sa revolucijom i smatrao nepodmitljivim inezamenljivim, odlazi da održi govor zahvalnosti gradskom veću, i da napiše "proglas". Takone bi postupio Danton, pa čak ni Kamij. Robespjer ne poseduje lukavstvo jednog uspešnogpolitičara, on se ponaša kao ideolog, vođa revolucije kome su najpreči 'narodni interesi a nenjegov život. On nije čovek sa strastima koji raspaljuje mase, on je pravnik koji, kao niko,piše proglase. Kada je trebalo proglas potpisati, upitao je: "U čije ime se upućuje proglas".San-Zist377 mu je odgovorio: "U ime Konventa koga mi predstavljamo." Ne, Robespjer ovo



174



175

4.



176



177

Ima li još nade ili Spesizam

Niko ne zna šta može ako ne pokušaGete

Da bi se odgovorilo na ovo večno pitanje, u ljudskoj istoriji je utrošeno i napisanomnogo miliona reči pametnih ljudi, i uvek su predloženi odgovori vodili u neostvarljiveutopije. Tim pitanjem su se bavili uglavnom humanistički umovi zabrinuti stanjem u društvu inezadovoljni putevima kojima društvo stremi. Izneto je bezbroj pametnih predloga kakoljudski rod učiniti boljim a time i srećnijim, ali svi su oni završavali u prašnjavim knjigamarasutim po bibliotekama, koje čitaju pojedinci čudeći se zašto čovečanstvo, pored svihupozorenja, nemilosrdno i neminovno srlja u svoju sopstvenu propast.

Na kraju ovog veka, slobodno možemo konstatovati, da kao nikada do sada, uspešnipolitičari vladaju ovim svetom demonstracijom sile, agresivnošću moći, ucenama i

podvalama, aferama, obmanama i lažima, besmislenim ratovima, zločinima, sveopštimnemoralom, masovnim i organizovanim kriminalom. "Vlast je razvila negativnu dimenziju

ljudske moći...Politika je postala sredstvo dominacije i prinude u državi, privredi, kulturi,duhovnom životu...Politika je u tim uslovima prestala da bude stvaralačka delatnost ipretvara se u prazni ritual: vode se debate za koje su već unapred utvr đeni zaključci, vrše seizbori kod kojih je već unapred fiksirana lista onih koji moraju biti izabrani, omogućava sekritika za koju se već unapred zna da neće imati nikakvog efekta, građani se preplavljujuogromnim količinama Informacija" koje ne obaveštavaju, već potpuno deformisanopredstavljaju stvarnost."380 l zapadna civilizacija381 se našla u beznađu i obezverena hrli kabespuću nihilizma tražeći sreću u drogi, alkoholizmu, nemoralu, bestidnom i besavesnombogaćenju i lažnim nadanjima raznih verskih i partijskih sekti.

Ne treba se dvoumiti da bi se utvrdilo postojanje osnovnih uzroka koji onemogućavajuda ljudski rod izađe iz slepe ulice u kojoj se našao. Prvi je uzrok što se svi predloži zasnivajuna pretpostavci postojanja ljudi kakvi oni nisu. Sve humanističke ideje polaze od coveka koji je dobar hrišćanin, odnosno, koji ne stvara od svojih političkih vođa bogove na zemlji, koji nekrade, ne laže, ne ubija, koji je moralan i poštuje svoju porodicu i roditelje, koji ne zavidi i kojinije srećan zbog tuđe nesreće, koji ne želi tuđe, koji je skroman u svojim prohtevima i kojivoli da radi.382 Većina ljudi nije takvih osobina, već naprotiv slave svoje političke lidere i vođei veruju im kao da su oni proroci i svetitelji; koristoljubivi su po ugledu na svoje vođe, pa zatoskloni krađi, podvali i laži, stalno vode nametnute ratove u ime nekih viših ciljeva imeđusobno se ubijaju, sanjaju o nezasluženoj slavi i bogatstvu, nesrećni su zbog tuđesreće, zavidni i neskromni i žele uvek više da uzimaju nego što daju svojim radom, porodicaim sve više postaje teret a sve manje životna sreća. Sa takvim ljudima sve su humanističke

ideje utopije. Drugi je uzrok što svetom uvek i stalno vladaju koristoljubivi vlastoljupci,uspešni političari. Besmislena je nada očekivati da političari, takvih nemoralnih osobina,sprovode bilo kakve humane ideje, koje u stvari oni čine i nazivaju utopističkim. Humanizamne podnosi uspešne političare, kao što uspešni političari isključuju humanizam. Ako ipropovedaju u svom političkom marketingu neke humanističke ideje onda one sigurnospadaju u njihov arsenal ideoloških obmana. Sopstvenim primerom usmeravaju i vaspitavajunarod da bude nemoralan, pa se tako definitivno gubi nada u poboljšanje narodnesamosvesti i razvijanje u njemu želje za biti istinskim čovekom.



178

Veliki broj savremenih psihologa i sociologa polazi od pretpostavke da se čovek rađa"nevin" bez ikakvih dobrih ili zlih osobina, i da njegove karakterne osobine zavise odnjegovog vaspitanja i društvenog sistema u kojem živi. Od te postavke su pošli mnogihumanisti verujući da će se ostvarenjem idealnog društvenog sistema automatski stvoritiuslovi za stvaranje idealnog čoveka, "novog čoveka".

Robespjer je, pod uticajem Rusoa, smatrao da su svi ljudi rođeni dobri, a da ih lošimstvara društvena nejednakost i nepravda. Verovao je da će oslobođenjem naroda odnejednakosti i nepravdi iz njega procvetati njegova "urođena dobrota" i da će se pojaviti "novčovek" koji je dostojan da živi u državi slobode jednakosti i bratstva. Došavši na vlast i načelo revolucije razočarano je morao zaključiti da je okružen koristoljubivim i vlastoljubivimpolitičarima, i narodom koji je sve više ličio na razularenu rulju željnu pljačke, krvi i osvete.Očajan, jedino sredstvo koje mu je preostalo je bio teror, kojim je pokušao da ljude silomučini dobrim i ukloni političare koji su nedostojni da budu narodni lideri. Sreća za njega, a iza francuski narod, vladao je samo 13 meseci i pri tome ubio sebe i samo 4.000 loših ljudi.Loših je bilo mnogo a dobrih "u tragovima".

Marks polazi od pretpostavke da se čovek rađa sa urođenim trajnim nagonima, kao

što su glad ili polni nagon. Postoji i druga vrsta nagona koji nisu sastavni deo čovekoveprirode već oni koje naknadno stiče određenim društvenim odnosima u kojima živi. Kaoprimer navodi potrebu za novcem, koju izaziva kapitalistički sistem proizvodnje svojimrobno-novčanim odnosima, gde bez novca čovek ne može da zadovolji svoje stalno rastućeželje i potrebe. Marksov cilj je bio duhovna emancipacija čoveka i njegovo oslobađanje odropskog rada i od manipulacija njegovim potrebama. Oktobarska revolucija je srušilakapitalistički način proizvodnje, ukinula privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju izemljom, društveno normirala (ograničila) ljudske potrebe, zasnovala društveno planiranjeproizvodnje i potrošnje, onemogućila bogaćenje, stvorila jednakost u siromaštvu i otpočelasa vaspitanjem "novog čoveka", čoveka "posebnog kova". U takvim uslovima čovek jeizgubio motivaciju za rad, jer je u potrošnji želeo više nego što mu je bilo odre đeno, a većimradom više nije mogao dobiti. Da bi živeo i radio, van svojih prirodnih osobina, morala se

primeniti sila, teror i strah. Posle 7o godina strogo kontrolisanog vaspitavanja omladine (4generacije) u duhu novog sistema, urušenjem boljševizma, pojavile su se ponovno stvarne ineuništive prirodne osobine naroda, koje se ogledaju u želji za "imati" po svaku cenu, neprezajući čak ni od pljačke, zločina pa ni ubistva. Sedamdeset godina stvaranja "novogčoveka" nestalo je preko noći. U svemu tome prednjačili su sami boljševici, koji uzgredrečeno, nikada nisu ni bili marksisti. Da postavimo pitanje: Koliko je godina potrebno da bi sestvorio novi čovek? Ili još bolje: Da li je moguće čoveka pretvoriti u ono što on sada nije?

Poučan je slučaj Tibeta383 koji je do četrdesetih godina ovog veka živeo u totalnojizolaciji od sveta zahvaljujući svom nepristupačnom geografskom položaju (Krov sveta) ikoju je podržavalo sveštenstvo budističke sekte Dalaj Lame. Glavni grad Lasa je biozatvoren grad za strance. Živeli su vekovima nepromenjenim načinom života. Religija je

insistirala na duhovnom životu ljudi, dok su materijalna dobra svedena na potrebepreživljavanja. Izolacija zemlje je bila totalna. Sticajem okolnosti (II svetski rat), dvojica Austrijanaca boravila su sedam godina u Tibetu, u zemlji bez želja za promenama inapretkom, gde su ljudi bili neiskvareni potrošačkom halapljivošću, i živeli skromnimživotom, moglo bi se reći srećni, jer za drugačiji bolji život nisu znali. Pa ipak, kada su imstranci napravili fontanu sa malim vodoskokom, svi pripadnici bogatijeg sloja društva supoželeli da imaju takve fontane. Kada su upoznali mladog Dalaj Lamu, bogočoveka nazemlji, tada još dečaka, upoznali su dete željno da poseduje razne tehničke uređaje



179

zapadne tehnologije, bez obzira na stroge religijske zabrane. Nagon za Imati je, očigledno,duboko ukorenjen u čovekovom biću, i ne treba se nadati da on može izčeznuti.

Međutim, From tvrdi da robna proizvodnja stvara "želje potrošača" proizvodeći robekoje ne stvaraju "dobrobit" za potrošače već proizvodni profit. Proizvođači roba se rukovodeželjom za što većim profitom i time onemogućavaju stvaranje "zdrave potrošnje". Industrijasvojom proizvodnjom stvara ukus i želje potrošača svojom proizvodnjom onih roba koje surentabilne a ne onih roba koje bi predstavljale zdravu potrošnju. To je samo delimično istina, jer From sam zaključuje: "Zdrava potrošnja je moguća samo ako možemo drastično obuzdatipravo akcionara i uprava velikih preduzeća da određuju proizvodnju samo na osnovu profitai ekspanzije".384 Ali sama planirana "ekspanzija", pre početka proizvodnje neke robe,pretpostavlja potencijalnu želju (potrebu) potrošača, pa se ipak može zaključiti da čovekoveželje i potrebe, pa i slabosti, ograničavaju slobodu proizvođača u izboru roba koje ćeproizvoditi. Baš zbog profita proizvođači neće proizvoditi robu za kojom ne postoji unapredpredpostavljena tržišna potreba. Proizvođači -nikada ne proizvode robu kojom bi stvaralizavisnost potrošača jer bi ta proizvodnja bila nerentabilna već proizvode robu za koju već postoji ili je pretpostavljena potrošačeva zavisnost.

Ipak, treba priznati, postoji proizvodnja robe radi profita za kojom ne postoji potreba(želja) opšte narodne potrošnje. Kao primer možemo navesti proizvodnju sredstava zaubijanje ljudi. Potrebu za ovom vrstom robe stvaraju političari jer im je potrebna za čuvanjeili osvajanje vlasti. Oni to mogu jer samovlasno raspolažu narodnim sredstvima i koriste ihza finansiranje proizvodnje svakolikog oružja za ubijanje ljudi i popularisanje te potrošnje.Takva "nezdrava potrošnja" je izvor većine patnji čovečanstva koja se razvija, svakim danomsve više, mimo njegove volje pa i potrebe. Oni su čak razvili proizvodnju sredstava za kojimau opšte ne postoji potreba već ih lageruju (na pr. atomsko oružje). Svaka-proizvodnja radilagerovanja je totalna besmislica sa bilo kojeg stanovišta.

Ne treba potcenjivati nezasitost čovekovih želja koje su ga nagnale na rad i koje suga, konačno, načinile bićem kakvim danas jeste. Nesumnjivo je da ne treba računati na

nekakvog drugačijeg "novog"

čoveka. Sve bi utopije bile ostvarljive kada bi

čovek mogaoograničiti svoje želje i potrebe, prestao da želi da "ima" i počeo želeti da "bude", ali izgleda

da on to nikada neće moći. Konačno, već smo zaključili da je čovek bez želja mrtav čovek.Ipak, potrebno je ostaviti otvorenu nadu da je čovek u stanju da razvojem svog duhanadvlada življenje samo u primitivnim materijalnim uživanjima. Moraćemo se odreći i tenade samo u slučaju ako i dalje dopustimo da uspešni političari vladaju ovim svetom i danarod vaspitavaju prema svojim potrebama ili interesima. To, verovatno, neće postićigermanska (anglo-saksonska) potrošačka kultura nepovratno ostrašćena materijalnimuživanjem.

Današnja kultura razvijenog sveta je germanska i anglosaksonska kultura, kulturagvozda i plastike, kultura svakojakih aparata i pornografije, kultura nadvladavanja prirode,kultura života van prirode a ne sa prirodom, kultura koja intenzivno uništava prirodu zarad

neizmernih profita, kultura koja uništava čovekovu potrebu za humanim društvenim životom igde se svaki pojedinac oseća ugrožen od drugih, kultura bivstvovanja kroz imati i samo imatišto više, koja je uništila čovekovu potrebu da bude, kultura razvoja sprava, hemijskih ibioloških sredstava za ubijanje ljudi, kultura koja uništava sve moralne norme društvenogživota i gde rat, kao nikada do sada, predstavlja neminovni uslov opstanka te kulture.Izgleda kao da se ta kultura nalazi na pogrešnoj strani koordinatnog sistema mogućihdimenzija čovekovog razvoja.



180

Erih From je napisao čitavu knjigu kojom has ubeduje da je nesreća čovečanstva što je prihvatilo dogmu "industrijske religije" gde je sreća u tome da se što više "ima", umestoda se živi slobodno kao čovek koji želi i da "bude".385 Tako on zaključuje "...da je novodruštvo, u procesu razvoja, moguće jedino ako se razvije i novo ljudsko biće, ili jednostavnijim rečnikom, ako dođe do temeljite promene u karakternoj strukturi savremenog

čoveka....da nas postojeći društveni poredak (pri tome misli na kapitalizam, nap. B.L.) činibolesnima i da srljamo u ekonomsku katastrofu ako radikalno ne promenimo naš društvenisistem...Jer, po prvi put u istoriji fizi č ki opstanak ljudskog roda zavisi od radikalne promeneljudske biti ".386 Nema osnove da se osporava istinitost i jedne reci ovih Fromovih tvr đenja, alimoramo konstatovati jedan paradoks koji se upravo dešava pred našim očima. Posleurušenja boljševičkog sistema, zemlje istočne Evrope, tražeći spasenje, srljaju u duhovnupustoš primitivnog kapitalizma, dok From traži spas od razvijenog kapitalizma u neshvaćenojhumanosti Marksovih (i ne samo njegovih) teorija. To neodoljivo podseća na onu smešnusituaciju kada na nekom travnjaku tražimo mesto gde ćemo se smestiti, i uvek nam se činida je na nekom drugom mestu trava lepša i gušća od mesta gde se nalazimo, a kadapromenimo mesto uvek zaključimo da je to bila zabluda. Poznata je alaska priča da riba nadrugoj obali uvek bolje "grize".. Pri tome nama rukovodi želja da imamo najlepše mesto na

travnjaku ili da upecamo najveću ribu. Kada bi samo bili, svako mesto bi nam odgovaralo.Svako živo biće u prirodi radi zbog sopstvenog opstanka i nagona za održavanjem

vrste. Ali ipak, čoveka je baš rad izdvojio od ostalih živih bića, jer on nije želeo da radi samoradi opstanka i održavanja vrste već i da ima zalihe. Ta karakteristika čovekovog rada (ali nei samo ona) izdvojila ga je od ostalih živih bića i odvela na stvaralački put sopstvenognapretka. Bez želje za "imati" živeo bi i danas "primitivno" kao što žive ostala živa bića. Već je rečeno da je rad fiziološka prinuda i da on postaje zadovoljstvo samo kroz materijalnedobitke kojim zadovoljavamo svoje želje i potrebe, pa i zahteve za uživanjem. Samo u timuslovima čovek je spreman da dobrovoljno trpi tu prinudu. Ako čovek radi pod prisilom istrahom od kazne, rad postaje nesnošljiv i čovek će nastojati da izbegne takav rad, a akomu to ne uspeva, da radi što manje i sporije. From ovakva mišljenja ne negira: "Istina je da

su modusi imanja i bivstvovanja potencijali ljudske prirode, da naš biološki nagon zaopstanak nastoji unaprediti modus imanja..."387 Ali on ne odustaje od teze da čovek ima i"duboko ukorenjenu želju za bivstvovanjem: za izražavanjem svojih sposobnosti, zaaktivnošću, za odnosom sa drugima, za izbegavanjem zatvorske ćelije sebičnosti. Istinitostte tvrdnje potkrepljuju toliki dokazi da bismo njima mogli ispuniti ćelu jednu knjigu."388 Nemarazloga da u to sumnjamo, ali je neoboriva činjenica da se ogromna većina ljudi, u dilemi"imati ili biti", uvek opredeljuje za "imati". Bez bojazni se može zaključiti da je čoveka stvoriorad kao refleks njegove želje za "imati", i da ga baš ta karakteristika, koja ga je stvorila, vodinjegovoj propasti ukoliko svojim intelektom ne ograniči svoju nezasitnu želju za uživanjem.

U bivšem Sovjetskom Savezu utvr đen je nekakav nivo "zdrave potrošnje"389 a radnik je morao da radi pod prisilom straha od kazne, ali mu je zato pružena šansa da "bude",njegovim žrtvovanjem u izgradnji novog, slobodnog i pravednog društva, izražavanjemsvojih sposobnosti, svojom aktivnošću, itd. Jednakost u potrošnji, koja je u "novom čoveku"trebalo da uguši želju za "imati", u stvarnosti je uspela jedino da uništi njegovu motivaciju zarad, pa je efikasnost društvene ekonomije uništena. Oni koji su uspeli da "budu" bili su uogromnoj manjini, i posle niza godina poželeli su i da "imaju", i postali nezadovoljni. U SAD je radnik motivisan da što više proizvodi da bi mogao što više imati (trošiti) i tako postao robpotrošnje, ali je razvijena najefikasnija društvena ekonomija u istoriji ljudskog roda. Posleniza godina jedna mala manjina mudrih ljudi, okružena masom upotrebnih vrednosti usvojini, shvatila je bespuće kojim srlja i poželela da "bude", i takođe postala nezadovoljna.



181

Tako su Sovjeti postali nezadovoljni što "nemaju" a Amerikanci nezadovoljni što "nisu".Sovjeti nisu mogli "biti" u svom siromaštvu a Amerikanci u svom izobilju. Zadovoljni susigurno jedino vlastodršci obe zemlje, koji čuvaju vlast novčanim kapitalom (SAD) i političkimkapitalom (bivši SSSR), ili jednom reč ju, uspešni političari. Oni "imaju" sve što požele, a i"jesu" jer su "biti" zamenili vlašću.

From pred svoje čitaoce postavlja dilemu: "Mnogi politički revolucionari veruju da prvotreba radikalno promeniti političku i ekonomsku strukturu i da će se tada, kao drugi i gotovonužni korak, promeniti i ljudski duh... Na drugoj strani nalaze se oni koji tvrde da se najpremora promeniti priroda ljudskog bića - njihova svest, njihove vrednosti, njihov karakter - i da je tek tada moguće graditi istinski ljudsko društvo."390 On ne prihvata ni jedno mišljenje kaodelotvorno. Za prvu tezu From kaže da su francuska i ruska revolucija dokazale da se čoveknije izmenio iako su radikalno izmenjeni društveni sistemi. Da je to tačno najbolje znaRobespjer koji jesvoju zabludu platio životom. Za drugu tezu From smatra da je "istorijaljudskog roda dokazala da nisu u pravu". Ako oba rešenja nisu dobra, onda mora da postojineko treće rešenje ili barem objašnjenje. From rešava ovu dilemu svojim predlozima zaparalelnu i mirnu promenu ljudskih osobina i društvenih odnosa.

Pozivajući se na Marksa, From piše: "Ipak, čovek se menja tokom istorije, on serazvija, on je proizvod istorije. Pošto on pravi svoju istoriju, onda je on sopstveni proizvod.Istorija je istorija čovekovog samoostvarivanja"391 Ako je čovekova svest plod njegovogistorijskog razvoja onda bi trebalo da je istorija odraz njegove svesti, njegovo ogledalo. Ipakto "volšebno ogledalo" istorije ne prikazuje pravi odraz njegove svesti u kojoj je odavnousađeno barem pravo na slobodu i pravdu što nigde u prostoru i vremenu nije ostvareno.Zapostavio je From (Marks) zastrašujuću ulogu uspešnih političara koji vladaju ovimsvetom i ne dozvoljavaju otelotvorenje dostignute narodne svesti zarad svojih sebičnih ličnih(grupnih) interesa. Zato istorija nije "narodna istorija" već istorija neprestanih borbivlastodržaca (političara) za vlast u kojoj narodi imaju uloge žrtvovanih statista. Razvijenanarodna svest o slobodi, miru i pravdi omogućava stvaranje istinskog humanog društva, alito onemogućavaju političari sa svojim manipulacijama ljudskim duhom i njegovim idealima, l

danas je čovek bolji, bez obzira na sve njegove nedostatke, od političkih sistema ukojima živi, jer mu je onemogućeno da stvara sopstvenu istoriju od pohlepnih ivlastoljubivih vlastodržaca, uspešnih političara, koji su uzurpirali pravo naroda daodređuje svoju sudbinu. Oni uče narod da treba ratovati da bi bili slobodni i da pravduostvaruju služenjem državnim i nacionalnim interesima, koji su u stvari njihovi interesi. Tivlastodršci, svojim nemoralom, uništavaju moral narodu i čine ga svakim danom svenemoralnijim. Političare ne treba smatrati odrazom svesti naroda ili odrazom stanja njegovogduha, niti sastavnim delom naroda. Oni su se sami odredili od naroda odvajajući svojeinterese od javnih i opštih interesa pretvarajući vlast u gospodarenje a ne služenje narodu.Zato istorija nije rezultat samoostvarivanja naroda već rezultat samoostvarivanjainteresa vlastodržaca. Narodi u istoriji imaju samo ulogu žrtvovanih statista.

Pitanje u naslovu Fromove knjige "Imati ili biti?" i nije neka dilema. Čovek treba da"bude"! Možemo se samo nadati da će današnji' čovek uspeti, u nekoj (kolikoj?) budućnosti,"prerasti" samoga sebe i bar ograničiti, svojim intelektom i mudrošću, nagon za "imati", jeron nikada neće moći iščeznuti iz čovekove svesti. Čovekova želja za "biti" trebalo bi dausmerava volju za "imati", i ne dozvoljavati da želja za "imanjem" uništava u nama našesamopoštovanje. Trebalo bi da ljudi budu jednaki u želji za "biti". Za stvaranje te jednakostitreba istrajati. Ne mogu biti isti u posedovanju jer su im stvaralačke sposobnosti različite. Aliu tome imaju veće šanse neke druge, nove kulture. Amerikanci su daleko od toga. Čak bi semoglo reći, na primer, da kineski narod ima u tome veće šanse, jer ništa nema niti je ikad



182

imao. A Sloveni, oni su proigrali svoje šanse neuspelom oktobarskom revolucijom, i sada senalaze u raskoraku sa istorijom.

From daje odgovor kroz svoje predloge šta treba uraditi da bi se spasilo američkodruštvo, i ne samo ono.

Ako ljudska bića treba ikada da postanu slobodna i prestanu patološkom potrošnjomodržavati industriju, neophodna je radikalna promena ekonomskog sistema: moramo prekinuti sadašnju situaciju u kojoj je zdrava ekonomija moguć a jedino po cenu nezdravihljudskih bi ć a. Zadatak je izgradnja zdrave ekonomije za zdrave ljude."392

"Prvi korak ka tom cilju je usmeravanje proizvodnje na proizvodnju za "zdravu potrošnju"... Može se oč ekivati da zajedni č ki napor na pobuđ ivanje potrebe za zdravom potrošnjom ima izgleda da promeni oblik potrošnje..."

Pod pojmom zdrave potrošnje podrazumeva se zdravstveno i psihološko stanjepotrošnje, dok se proizvodni profit podređuje tim zahtevima. From navodi da "država trebaustanoviti norme protiv patološke i ravnodušne potrošnje". On dalje tvrdi da želje potrošačanisii identične sa asortimanom proizvodnje zbog profita (na primer: droga, cigarete i si.).

Dalje navodi: "Jedan od delotvornih načina na koji građani mogu demonstrirati snagu potrošač a jeste stvaranje borbenog pokreta potrošača koji će kao oružje koristiti pretnju"štrajkovima potrošača". Pretpostavimo, na primer, da 20% američkih kupaca automobilaodluči da više ne kupuje privatne automobile jer veruju da su, upoređeno sa odličnim javnimtransportom, privatni automobili rasipni, ekološki otrovni i psihološki štetni -da droga, kojastvara veštački osećaj moći, povećava zavist i pomaže udaljavanje od sebe....Do svih tihpromena može doći samo postupno i uz saglasnost većine stanovništva. To će biti nov oblikekonomskog sistema koji je potpuno različit od današnjeg kapitalizma, kako od sovjetskogdržavnog kapitalizma393 (neofeudalizma, nap, B.L.), tako i od švedske totalne birokratijeblagostanja."

Današnja Švedska je daleko od svog nekadašnjeg blagostanja. Ona nije učestvovalau II svetskom ratu a isporučivala je svoj čuveni čelik zaraćenim stranama pa je iz rata izašlakao veoma bogata zemlja. Zahvaljujući tom bogatstvu i ekspanziji privrede dozvoljen je prilivstranih radnika. Tokom svoje dugogodišnje vladavine socijalisti su uveli značajne socijalnepromene, pa je Švedska postala ideal evropskih socijalista. Uvedena su mnoge i značajnesocijalne zaštite za građane Švedske što je opteretilo državni budžet i prouzrokovalopovećanje progresivnog oporezivanja bogatih. Posledica toga je bila odliv nacionalnogkapitala u strane zemlje i zastoj u razvoju. Švedska danas ima nezaposlene radnike,značajan broj stranih radnika koji su negativno uticali na visoki moral Šveđana u korišćenjusocijalnih davanja (i ne samo u tome), i tendenciju njihovih postepenih smanjivanja. Da bi seizvukla iz ekonomskih teškoća trebalo bi smanjiti budžet, sniziti poreze, rasteretiti privredu,vratiti nacionalni kapital u zemlju i tako obezbediti dalji razvoj proizvodnje. Drugim recima,treba ukinuti (smanjiti) socijalna davanja. Pokazalo se da je socijalizam veoma skup čak i za

jednu, nekad bogatu Švedsku.No da se vratimo Fromu. Teško je suprotstaviti se ovakvom njegovom racionalnom

predlogu. Ali, činjenica je, da je prošlo 20 godina od objavljivanja Fromove knjige, a u SADse ništa u tom smislu nije promenilo. Greška nije u kvalitetu predloga već van njega. Prvo,koliko je ljudi u SAD pročitalo tu knjigu? Ne znamo taj podatak, ali taj procenat može biti 1, 3ili 5% pismene i zrele populacije, što je svakako nedovoljno za stvaranje nekog "borbenogudruženja potrošača". A i ti koji su je pročitali ma koliko "imali" već "jesu", i za njih ta knjiganije pisana. Prosečni Amerikanci svakodnevno čitaju berzanske izveštaje da bi videli kakostoje akcije koje su kupili svojim ušteđenim novcem, a ostale informacije nezainteresovano



183

prate na svojim televizorima. Drugo, odviknuti američki narod od sladostrašća korištenjaraznih upotrenih vrednosti koje im svakodnevno nudi raskošno tržište, prosto je nemogućezamisliti. Da uzmemo isti primer, automobil. U SAD on nije samo predmet merila prestižaveć mnogo više. To je drugi dom na točkovima, intimni kutak privatnosti u kom se čovekoseća slobodan i jak (izraženo u konjskim snagama motora), u kome se doživljavaju najlepši

trenuci mladosti: putovanja, izleti, prvi poljupci i prve ljubavi, gde je obezbeđena odvojenostod neprijateljsske sredine, sloboda kretanja i osvajanje prostora. Amerikanci će se odrećiautomobila samo u korist vozila koje će se moći kretati ne samo u prostoru već i kroz vreme.Izgleda da je američki narod toliko ogrezao u sladostrašću potrošnje da za njega nemapovratka. On će se ugušiti u tom sladostrašću i propasti. Čoveka je lako privući novimnavikama čak, i nezdravim, ali ga je mnogostruko teže, pa možda i nemoguće, odviknuti odčak i nezdravih stečenih navika. On će to shvatiti kao ograničavanje sopstvene slobode uizboru svog načina života, l konačno, treće i najvažnije, od koga očekujemo da u društvupokrene te akcije za "zdravom potrošnjom"? Od postojeće državne birokratije i vlasti? Netreba se time zavaravati, jer se vlastodršci svih društvenih sistema gr čevito bore za očuvanjepostojećeg sistema, protiv su bilo kakvih promena, jer promene uvek ugrožavaju njihovuvlast i njihove lične interese. Na vlasti su svuda uspešni političari koji su ustrojili ovaj svet

prema svojim željama i koji svesno ili nesvesno, za narode to i nije bitno, sigurno vodečovečanstvo u propast!

"Da bi se ostvarilo društvo zasnovano na bivstvovanju svi ljudi moraju aktivnoispunjavati svoje ekonomske i građ anske dužnosti. Zbog toga je oslobođ enje modusaimanja moguć e jedino potpunim ostvarenjem industrijske i politi č ke participatornedemokratije."

From kao da se zalaže za kardeljevski specijalitet "radničko samoupravljanje", jerpiše: "Industrijska demokratija je da svaki član velike industrijske ili neke druge organizacijeigra aktivnu ulogu u životu te organizacije, da svako bude obaveštavan i da sudeluje udonošenju odluka (čime treba otpočeti na nivou individualnog radnog procesa)394 upreduzimanju zdravstvenih i sigurnosnih mera (što je već uspešno sprovedeno u nekim

švedskim i američkim preduzećima), i u sve većem učešću pri donošenju odluka na višemnivou, nivou opšte politike preduzeća. Bitno je da radnici i službenici zastupaju sami sebe, ane da ih zastupaju sindikalni rukovodioci izvan preduzeća. Industrijska demokratija znači i toda preduzeće nije samo ekonomska i tehnička, već i društvena institucija u čijem životu inačinu funkcionisanja svaki član postaje aktivan i zbog toga zainteresovan."

Tehnološki proces proizvodnje ne trpi nikakvu demokratiju u samom činu rada,ukoliko ne odustajemo od efikasne proizvodnje i bogatog društva. To je armija rada u kojojmora da vlada gvozdena radna disciplina. Jugoslovensko iskustvo nepobitno to potvr đuje.Potrebno je priznati da je jugoslovenska forma samoupravljanja 50-ih godina pokrenularadničku samoinicijativu i da je Jugoslavija tada imala visoku stopu rasta nacionalnogprihoda. Kasnijim političkim insistiranjem na stalnom "razvijanju samoupravljanja",

preduzeća su se sve više pretvarala u institucije za "razvijanje socijalističkih proizvodnihodnosa", ili kako kaže From u "društvene institucije", a gubila karakter organizacija efikasneproizvodnje, da bi se konačno krajem 70-ih (ZUR)395, taj proces katastrofalno završiototalnim uništenjem efikasnosti privređivanja i uništenjem osnovnih elemenata radnediscipline. Već pomenuti paternalizam, koji ima za cilj čvršće vezivanje radnika za intereseradne organizacije ne izgleda kao loša ideja vlasnika kapitala u želji da približi svoje intereseradnicima i obrnuto. Fromov predlog je bliži jugoslovenskom samoupravljanju negopaternalizmu. Samoupravljanje treba zastupati u oblasti vlasti (politike) ali ne i u tehnologijiproizvodnog rada.



184

Njegove ideje o političkoj demokratiji izazvane su totalnom apolitičnošću američkogstanovništva. Zato on zagovara "participatornu političku demokratiju" gde se narod odpasivnog "posmatrača demokratije" pretvara u aktivnog aktera i stvara situacija u kojoj sustvari zajednice jednako bliske i važne individualnim građanima kao i privatni poslovi, ili boljeu kojoj dobrobit zajednice postaje lična briga svakog pojedinca. Evropa nema takvih

problema, jer narodi nisu apolitični i žele da budu akteri u politici ali to mogu da budu samo uokvirima koje im političari određuju. Oni se trude da biraju najbolje političke lidere ali u tomene uspevaju. Po pravilu biraju uspešne političare jer su u klopci organizovanog sistemavladavine političara, i mogu samo njih da biraju.

"Aktivno sudelovanje u politi č kom životu zahteva maksimalnu decentralizacijuindustrije i politike. Aktivna i odgovorna participacija dalje zahteva da birokratsku upravuzameni humanisti č ka."

Američka, pa i druge državne administracije služe krupnom kapitalu koji drži vlast, ivlastodršci je neće menjati ni za kakvu drugu dok čuva stalnost i nepromenljivost sistema. Utotalitarnim državnim sistemima državna administracija od koje se traži maksimalnaposlušnost služi takođe vlastodršcima, a njena humanost je slika humanosti diktatora.

Realizaciju ove humane ideje takođe neće dozvoliti uspešni političari na vlasti, odnosno dabi se ta ideja pretvorila u stvarnost potrebno je prethodno ukloniti sa vlasti uspešnepolitičare.

"Nužno je zabraniti sve metode "ispiranja mozga" u industrijskoj i politi č koj propagandi....moramo zabraniti upotrebu svih hipnoti č kih oblika propagande - kako roba,tako i politi č ara... Mora se organizovati sistem delotvornog širenja objektivnih informacija."

Neosporna je činjenica da moderna sredstva informisanja proizvode istine koje supotrebne uspešnim političarima na vlasti kao i onima koji se bore za vlast. U SAD susredstva informisanja u rukama krupnog kapitala i normalno zastupaju njegove interese, kaošto je normalno da napadnu čak i nekog političara koji ne udovoljava nekim njihoviminteresima ( na pr. afera Nikson). Tako se, gledajući sa strane, stiče utisak nekog

"slobodnog" sistema informisanja. U predizbornim kampanjama, u borbi za vlast, raznefinansijske grupacije finansiraju afirmaciju svojih partija ili svojih plaćenih političara, pa i toostavlja utisak slobodnog informacionog sistema. Međutim iza svega toga stoji izgrađenipolitički konsenzus koji osigurava stalnost i nepromenljivost sistema. Stoga i neuspeh naizborima nije nikakva tragedija, već samo trenutno izgubljena šansa za bržim povećanjemveć i onako velikog kapitala. Informacioni sistemi celoga sveta služe uspešnim političarimada osvoje vlast i da je što duže sačuvaju; bez njega bi bili nemoćni pa ga se neće nikadadobrovoljno odreći.

U totalitarnim režimima je situacija jednostavnija jer informacioni sistem isključivosluži partiji na vlasti. Sloboda misli, a kamoli pisanja ili govora, je zabranjena kao društvenaopasnost. Svaka objektivnost u takvom sistemu informisanja je slučajna i nenamerna.

Informaciona sredstva celog sveta su pod kontrolom vlastodržaca (političara) i ona imsluže kao moćno sredstvo vladanjsf ljudima. To su fabrike "istina" po željama uspešnihpolitičara, kojima stvaraju opšta raspoloženja u narodu koja odgovaraju njihovim potrebama.Dokle god uspešni političari vladaju ovim svetom informaciona sredstva će biti u njihovojslužbi i služiti njihovim interesima.

Postojeće stanje u sredstvima informisanja je katastrofalno za duhovni, pa imaterijalni život ljudi. Ta moćna sredstva formiraju ne samo politička ubeđenja ljudi već formiraju i njihov moral, ukus, potrebe, utiču na njihov način razmišljanja i način življenja,



185

drugim recima totalno vladaju duhovnim i materijalnim životima ljudi prema potrebama iinteresima vlastodržaca. Posledice toga su konstantno gubljenje etičkih principa društvenogživota i uništavanje duhovnog života ljudi i njegovo svođenje na materijalna i čulna uživanja. Ako želimo da se spasimo i vratimo sebi dostojanstvo koje dolikuje ljudima potredno jeobjektivizirati delovanje informacionih sistema ali, toga treba da budemo svesni, to je

nemoguće dokle god nad njima postoji kontrola uspešnih političara."Mora se premostiti jaz izmeđ u bogatih i siromašnih nacija."

Humanost i toplina ovih reci ima posebnu vrednost jer je izrečena od jednog Amerikanca.396 Siromašni narodi mu na tim recima najiskrenije zahvaljuju!

Ovaj jaz se nikada neće premostiti, izuzev ako se ostvare Fromova predviđanja(izrečena pre 20 godina) o skoroj katastrofi ekonomija razvijenih zemalja. Te opasnosti su bilisvesni i uspešni političari Amerike pa su preduzeli vrlo energične mere da bi to sprečili.Posle urušenja SSSR-a, Amerika je objavila (Bus) konstituisanje "novog svetskogporetka"397, što u stvari znači svetsku dominaciju Amerike u oblasti ekonomije i politike. Amerika će ako treba opljačkati čitav svet da bi se spasila ekonomske katastrofe, a jazizmeđu bogatih i siromašnih naroda će postati još veći! Nemilosrdno će se pljačkati prirodnabogatstva nerazvijenih zemalja, ne misleći na buduća pokolenja koja će time takođe bitiopljačkana jer su ova bogatstva na našoj maloj planeti ograničena, a prljave tehnologije ćese razvijati u nerazvijenim zemljama da bi se sačuvala priroda u razvijenim zemljama. Stalnoće se organizovati i podržavati ratovi i revolucije u svetu nerazvijenih radi njihovog slabljenjana svetskoj sceni, i stvaranja političke zavisnosti (potčinjenosti), kao i radi stalnog izvorprihoda razvijenih zemalja. U tom poslu Americi će se pridružiti, sa manje ili više uspeha,ostale razvijene zemlje da bi sebe spasile, a siromašni su osuđeni na još veće siromaštvo itotalnu ekonomsku i političku zavisnost od, sada već svetskih američkih uspešnihpolitičara. Takva politika će samo odložiti neminovnu propast ekonomija razvijenih zemaljaali nikako i spasiti. Sreća na tuđoj nesreći je uvek kratkotrajna.

From, i misleći ljudi koji "jesu" znaju da to nije trajno rešenje, jer će siromaštvo sveta

ugušiti američku ekonomiju i kompromitovati politiku Amerike. Razvijenim zemljama supotrebni potrošači koji imaju dovoljno novca za kupovinu njihove robe - tržišta bogatanovcem. Međutim ta tržišta stalno siromaše prelivanjem nacionalnog dohotka iz zemaljakupaca u zemlje prodavača (u industrijski razvijene zemlje). Da bi se ojačala kupovna moć tih zemalja odobrava im se kreditna kupovina, što još više osiromašuje te zemlje zbogstalnog rasta duga (kamata). Ta tržišta će nestati osiromašenjem tih zemalja i tada ćenastupiti kolaps, ali to je nemoguće objasniti nemoralnim ali uspešnim političarima bogatihzemalja koji dugoročno ne mogu pa i ne žele da misle.

Mnoga bi zla današnjih kapitalisti č kih i komunisti č kih društava nestala uvođ enjemgarantovanog godišnjeg prihoda. To pravo danas izaziva shvatanje, iako i vrlo staru normukoju je postavilo hrišć anstvo a sprovodila mnoga primitivna plemena, da ljudska bi ć a imaju

bezuslovno pravo na život, bez obzira na to da li obavljaju svoju 'dužnost prema društvu'."Ko može da bude protiv takve ideje i da javno prizna da nije humanista. Oni koji imaju

novac ne žele da ga daju drugima i zato ga upravo i imaju. Solidarnost je razvijenija usiromašnim nego u bogatim zemljama. Zlo lakše ujedinjuje ljude nego dobro. Stoga trebaimati u vidu da taj novac treba da zaradi čovek-radnik i pokloni nekom drugom koji ne možeili ne želi da radi. Solidarnost među ljudima kakvi su oni danas, ukoliko je ima, ograničena jeveličinom i trajanjem odricanja u tuđu korist, znači ne može biti beskonačna. Tim pre što bibroj ljudi koji ne obavljaju "svoju dužnost prema društvu" bio u stalnom porastu, jer je većinaljudi daleko od mišljenja da jedino rad usrećuje. Dugogodišnja vladavina socijalista u



186

Švedskoj to najbolje dokazuje. Preobilje socijalnih i humanitarnih davanja je uzdrmaloŠvedsku ekonomiju i izazvalo ozbiljne probleme. Nije humanost podržavati lenjost,neodgovornost i nesavesnost.

"Žene se moraju osloboditi patrijarhalne dominacije."

Žena je u SAD zakonom zaštićena, bar nam se tako čini, više nego u bilo kojoj drugojzemlji. Njena manja zarada za isti rad od muškarca je posledica političke brige za očuvanjeporodice, što je ranije objašnjeno. Time je stvorena materijalna zavisnost nezaposlene ženeod supruga, ali je sačuvana mogućnost da se majka posveti vaspitavanju dece i čuvanjuintegriteta porodice. U slučajevima razvoda zakon je potpuno na strani majke sa decom iona i posle razvoda ostaje zbrinuta, zavisno od materijalnog stanja supruga.

U SSSR-u je bila ostvarena jednakost muškaraca i žena, pa ste po moskovskimulicama mogli videti žene koje polažu u zemlju energetske kablove na temperaturi minus 10stepeni. a pomešane sa muškarcima niste ih mogli ni razlikovati. Da li je to emancipacijažene? Vaspitavanje dece tih žena prepušteno je državi, i tako je razbijena porodica. Razvodisu bili vrlo česta pojava, i tom prilikom su pred zakonom i muškarac i žena imali ista prava alii obaveze.

Iz ženine biološke funkcije proizlaze i njena svojstva izražena kroz brigu za potomstvoi uopšte za porodicu. Bez tih njenih svojstava, porodica u današnjem smislu, ne bi nipostojala. Žena je po svojoj prirodi pre svega majka i to treba da ostane uz puno društvenouvažavanje njenog položaja u društvu, kao biološkog nosioca vrste. Treba zaboraviti na"decu iz epruveta" ako želimo obezbediti čovečansvu budućnost. Porodica je prvi inajprirodniji oblik čovekovog udruživanja, pa sve potonje oblike čovekovog udruživanja trebazasnivati na porodici. Porodica je osnova svakog ljudskog udruživanja. To ne znači da ženane treba aktivno da učestvujei u društvenom životu u svim njegovim oblicima. Sa malomašte lako je zamisliti, pa i poverovati, da bi ovaj svet bio mnogo lepši i bolji kada bi gavodile žene, umesto uspešnih političara koji izdašno finansiraju istraživanja u oblastigenetskog inženjeringa, i tajno se nadaju da će u budućnosti stvarati klonirane poslušnike i

pretvoriti ljude u misleće mašine kojima će lako i večno vladati."Trebalo bi osnovati Vrhovni kulturni savet koji bi bio zadužen da savetuje vladu,

politi č are i građ ane u svemu za šta je potrebno znanje."

Mudri ljudi uvek traže savete da bi proverili svoja mišljenja. Oni nikada nisu sigurni dasu rešenja koja predlažu maksimalna i željni su da čuju tuda mišljenja da bi učvrstili ilipromenili svoje zaključke. Samo mudri ljudi hoće, mogu i znaju da se koriste tuđim znanjimai iskustvima. Neobrazovanim i samouverenim uspešnim političarima saveti i tuđa iskustvanisu potrebni, jer oni smatraju, u svojoj samouverenosti, da sve znaju bolje od drugih. Oničak beže od savetodavaca jer ih oni mogu pokolebati u njihovoj samouverenosti.

U zemljama "zapadne demokratije" političari služe krupnom novčanom kapitalu i

uzaludni su saveti koji zastupaju interese naroda a ne zadovoljavaju interese kapitala.. Uzemljama unitarnog sistema političari služe dogmama i interesima svojih partija pa im savetivan tih dogmi nisu potrebni pa ni poželjni. Njih može i sme "savetovati" samo unitarni vođa.

Uspešnim političarima nije potreban Vrhovni kulturni savet koji bi im samo smetao ukorišćenju vlasti za ostvarenje svojih ciljeva zbog kojih su se borili za vlast (slava ibogatstvo)!

From svojim predlogom očigledno želi da oplemeni mudrošću Vrhovnog kulturnogsaveta skandalozno neobrazovanu i nehumanu vlast uspešnih političara. Zar nije



188

uveli ga u tridesetogodišnji građanski rat. Katarina Medici (1519-1589) kao regentkinja svojihsinova (Fransoa II, Karlo IX i Anri III) je u borbi protiv hugenota 399 izdavala naredbe svojimguvernerima: "Tamo gde osetite da se neko sprema da pritekne u pomoć i pomogne ovimnovovercima....vi ćete ih saseći na komade, ne štedeći nikoga, jer koliko više mrtvaca - toliko manje neprijatelja". Takva politika je morala da dovede do tzv. "vartolomejske noći",

masovnim pokoljem hugenota u noći 24. augusta 1572. godine. Samo u Parizu je ubijeno iopljačkano najmanje 2.ooo hugenota, a u ostalim gradovima oko 40.000.400 Neosporno je dasu se na zajedničkom poslu našli vlastdršci, koji su pobili svoje neprijatelje, psihopate koji suuživali u prolivenoj krvi i kriminalci koji su mogli da pljačkaju i da se nekažnjeno obogate.Francuski narod se još danas užasava pa verovatno i stidi tog stravičnog međusobnogubijanja.U tim izmišljenim građanskim ratovima, jer oni uopšte nisu bili potrebni francuskomnarodu, stradao je narod a koristi su imali samo vlastodršci i kriminalci.

Ali, inicirani građanski rat je bilo teško zaustaviti iako su ostvareni njegovi ciljevi jer seprolivanje krvi i pljačka . osladila psihopatama i kriminalcima. Zato se kralju savetuje:"...Potrebno je što pre početi spoljni rat, kako bi se sačuvao unutrašni mir; potrebno je, pouzoru na dobre političare svih vremena, zabiti ratničkom narodu (novog-nap.B.L.) neprijatelja

u glavu kako bi se sprečilo da postane neprijatelj samom sebi ( u stvari postoje

ćoj vlasti-nap.B.L.)...Potrebno je, dakle, odstraniti ove znake bolesti za državu; rat je jedini spas....Ne

vidim danas drugog rata osim protiv španskog kralja."401 Tako je označen novi neprijatelj afrancuski narod uveden u rat protiv španskog naroda da bi francuski kralj sačuvao pokornostsopstvenog naroda i obezbedio svoju vlast. Za takve * ratove političari tvrde da su neminovnii prirodna pojava urođena čoveku. To je samo jedan primer monstruoznih obmana nedužnognaroda iz političkog arsenala manipulacije ljudima.

From smatra da je čovek "jedini primat koji ubija i muči članove svoje vrste bezrazloga, bilo bioloških bilo ekonomskih, i pri tome osjeća zadovoljstvo. Ta biološkineprilagodljiva i nefilogenetska402 programirana 'maligna' agresija sačinjava bit problema iopasnost po održanju čoveka kao vrste."403 Svakako da ta čovekova 'maligna' agresija nijenjegova prirodna, atavistička osobina, već je stečena pogrešnim smerom razvoja društva.

Jednim manjim delom ona je posledica psiholoških bolesti pojedinaca, a većim delomrazornog dejstva vlastodržaca i političara (ili ideologija) na moral ljudi. Konačno želja zaubijanjem i mučenjem je ipak osobina manjeg dela čovečanstva. Kada bi uklonili uzroke tojpojavi (fiziološke i ideološke) čovečanstvo bi se u potpunosti oslobodilo te bolesti.

Na kraju svojih predloga za spas čovečanstva From se pita da li postoje realni izglediza ostvarenje novog društva na iznetim pretpostavkama. "Ipak postoji nekoliko faktora kojinam pružaju neko ohrabrenje. Prvi je da sve veći broj ljudi prihvata.... da su nova etika, noviodnos prema prirodi, ljudska solidarnost i saradnja i zbog sasvim ekonomskih razloga nužni,ako zapadni svet ne želi biti potpuno uništen. Taj apel umu, čak i bez obzira na emotivne ietičke faktore, može mobilisati duhove ne malog broja ljudi....Još jedan znak nade jepovećanje palete nezadovoljstava sa našim današnjim društvenim sistemom. (From misli na

kapitalistički društveni sistem. Nap. B.L.) Sve veći broj ljudi osećaju le malaise siecle:osećaju utučenost....Osećaju nesreću zbog izolovanosti....osećaju svoju nemoć,besmislenost svojih života....Pohlepa i zavist nisu toliko snažni zbog svog intelektualnogintenziteta, već zbog poteškoća- pružanja otpora javnom pritisku da se bude vuk međuvukovima. Kada se promeni društvena klima i vrednosti koje su dokazane ili nedokazane,nestaće. najveći deo poteškoća za promenu od sebičnosti ka altruizmu....Modus imanjaupravlja samo manjinom, dok modus bivstvovanja upravlja jednom drugom manjinom.Svaka od tih manjina može prevladati, a koja će to biti zavisi od strukture društva... (Većinakoja "nije" niti "ima" ipak strastveno teži ka "imati"? Nap. B.L.) Promena od imanja na



189

bivstvovanje u stvari je preokret,skala kada se, u vezi sa društvenom promenom, ohrabrujenovo a obeshrabruje staro. Uz to, ne radi se o novom čoveku koji bi bio različit od staroga,kao što je nebo od zemlje, već se radi o promeni smera. Za jednim korakom u novom pravcuslediće usmereni u pravom smeru, ti koraci znače sve...Danas je poziv na izgradnju novogdruštva upućen svima koji trpe otuđenje, koji su zaposleni i čije vlasništvo nije ugroženo.

Drugim recima, on je upućen većini, a ne manjini stanovništva....Nadalje ideali novogdruštva prelaze preko svih partijskih linija....Kada bi se svi u grupi angažovanih mogliosloboditi partijskih klišea i shvatiti da angažovani imaju iste ciljeve, mogućnost promene biznatno porasla..."404 Takva su verovanja Froma. On je umro a da ni jedno od njegovihverovanja nije ostvareno. Ako postavimo pitanje zašto ta verovanja nisu ostvarena, nanesreću čitavog čovečanstva, mi moramo zaključiti da nema greške u njegovim verovanjimaveć da se ništa pozitivno u ovom svetu neće promeniti dokle god njime vladaju političari.

From nas upozorava da se radi "o novom pravcu... i promeri smera". Očigledno je dasu uspešni političari "usmerili" naš razvoj na pogrešnu stranu koordinatnog sistema (vanprirode). Podržimo usamljenog Froma jer uspešni političari, koji upravljaju ovim svetom,sigurno nisu, za ovih 20 godina, pročitali njegove primerne savete. Ako su ih pojedini

političari i pro

čitali sigurno ih nisu prihvatili ali isto tako proglasili novom utopijom. A on ih jepisao za njih a ne za nas koji patimo. Ta promena smera daljeg razvoja društva je ključno

pitanje. Taj prvi korak u promeni smera nije "korak u levo" ili "korak u desno" već u stvarimora da bude "korak unazad". Makoliko to zvučalo retrogradno taj "korak unazad" u stvari je"korak unapred" jer reč je u promeni pogrešnog smera a ne njegovoj korekciji (ulevo iliudesno). U ovom trenutku čovečanstvo liči na neka kola koja jure nizbrdo približavajući seponoru svog društvenog raspada i propasti, pa je potrebno, ta kola prvo zaustaviti a potomvratiti na mesto gde su pošla nizbrdo. Da li je to uopšte moguće kada znamo da kolimaupravljaju oni koji to neće, a manjina koja to hoće raspolaže samo recima koje niko ne sluša,pa i ne čuje od tutnjave sladostrašća i patnji naopakog razvoja društva. Zato prvi korakmora da bude smena "vozača" dok još nije kasno. From to rešenje nije dao u svojimverovanjima a ono je prevashodni uslov njihovih ostvarenja.

Većina čitalaca je verovatno zaključila da je ovaj tekst natopljen pesimizmom i da našdruštveni i politički život oslikava tako crnim bojama da ne ostavlja ni malo prostora za nekunadu bez koje čovek ne može živeti. Možda je to tačno, ali "da bi spoznali istinu moramo jepreteranu videti".

Vil Durant,405 nepokolebljivi optimista, naklonjen pragmatizmu, piše pismopesimistima: "Dragi pesimisti. Kada bih imao da biram između vas i optimista, ja bih glasaoza vas i iskoristio bih neku priliku da vas docnije uverim kako je vredno živeti čak i ovimživotom, punim zala, samo ako čovek može da bude podalje od lekara...Pesimist zna štaoptimist ne zna, a optimist ne zna šta pesimist zna...vi ste videli grubu stvarnostimperijalističke grabežljivosti i trgovačke utakmice., kako se brižljivo vrše pronalasci zameđusobno ubijanje i prisustvovali ste raspojasanom nasilju u stotinama oblika, pa više

nikako ne možete da verujete u Utopiju...Vaši časopisi su se izveštili da vam prikazuju kako je savremeno doba bez ikakve vrednosti... demokratija je odbacila izuzetno sposobne ljude,zabranila je razmišljanje, srozala je najboljeg na stupanj većine i uzela je pravilo umetnost,dramu i muziku gomile...Razumem ja vas!...U vašim srcima jedva se čuju izvesni odjecistarinske nade, a svet vam se čini manje lep otkako je bog umro...Svako postojanje na ovojbednoj planeti predstavlja borbu, osvajanje i ubijanje. Samo jedno je sigurno kao dan: da nakraju sve mora biti pojedeno. Smrt je gospodar svega. Mladost umire, prijateljstvo umire,čovek umire, narodi umiru, civilizacija umire, vrste umiru, pa će umreti čak i zemlja i



190

sunce....Život, kakvog ga vidi vaša filozofija, jeste idiotska priča, puna muke i jeda, na krajukrajeva ne znači ništa. Nije ni čudo što ste pesimisti!"406

On u stvari ismejava pesimiste jer im na kraju poručuje: "Svucite se, pa pustite lekarada vas kucne ovde-onde i da pribeleži ono na šta se namrštio i u šta je posumnjao. Recitemi, mislite li da biste vi bili pesimisti u ovom svetu, ovakav kakav je, kad biste bili telesnozdravi, kad bi vaša krv bila jaka i čista, kad bi vaš mozak bio živahan i bez nadražajnihsredstava, kad bi vaša čula bila oštra, a mišići jaki, kad bi vaš stomak dobro radio i da vam je stolica u redu?"

Pobrkao je Durant dve neuporedive stvari, stanje duha čovečanstva sa njegovimfizičkim zdravljem. Jer, kako kaže Dučić, "stvari imaju onakav izgled kakav im dadne našaduša", svakako ne uredna stolica.

Ako u ovom tekstu ima tragova pesimizma to je posledica težnje za otkrivanjemsurove istine o stanju društva u kome živimo, i uloge političara u stvaranju tog stanja, ali i onama samima. To je, isto tako, posledica namere da bi nas ta istina svojom stravičnošćupokušala osvestiti i osloboditi robovanja političarima i politici. Pored toga, želja je ovog tekstada u ovom beznađu u kome živimo probudi u nama nove nade koje nam svima nedostaju.Beznađe je put ka novim nadama.

Iznećemo ovde moguće nade, za ovaj svet beznađa, koje bi opet osmislile našepostojanje i učinile nas srećnijim i zadovoljnijim, otvaranjem novih puteva ka novim ciljevima.Ne smemo iznositi nikakva verovanja, jer svako verovanje unižava pamet svakog pojedinca ičini ga nemislećim vernikom. Zato iznosimo samo naša nadanja.

Nadajmo se da je sazrelo vreme da ljudi spoznaju istinu da svetom vladajunemoralne, sebične i koristoljubive budale. Dosadili su Bogu i ljudima i gadljivo je postalogledati ih u njihovoj grabežljivosti, a kamoli slušati nihove neinventivne laži. Izvor svihkataklizmi i nesreća čovečanstva je u njima, uspešnim političarima. Oni ne vole ljude, oniobožavaju novac i vlast zbog slave i privilegija. Zato ih treba prezreti, iz dna svoje duše,toliko duboko da i sama reč političar postane sramna, a profesionalno zanimanje politikompostane pogrdno zanimanje. To zanimanje treba toliko ignorisati da postane sramota njimese baviti. Političare ne treba mrzeti, jer mržnja je napor koji oni ne zaslužuju. Njih jednostavno treba prezreti i napustiti. Napušteni političari umiru sami od sebe, kao moljci nasuncu, jer žive od naše lakovernosti. Nestane li ljudska lakovernost i rodi li se plemenitasumnja, političari će nestati, kao magla koja nam je zaklanjala sunce. Razvedrimo našenebo, prezrimo te hermesovce!

Nadajmo se zrelosti našeg saznanja da imamo dovoljno razloga da zabranimopolitičke partije, od kojih nikakva dobra ljudi nisu imali i koje su jedino služile da razjedinjujunarode i države i izazivaju mržnju408 One su uzrok ratova, revolucija, državnih udara, svihvrsta političkog terora i kriminala, koncentracionih logora, pojedinačnih i masovnih ubistava,uništavanje uslova za opstanak života na ovoj planeti, totalno uništenje morala ljudi,

beskrajne patnje i svih drugih mogućih nesreća čovečanstva. One su razlog razbijanja jedinstvenosti narodne težnje- za slobodom i pravdom. Od njih su koristi jedino imali samopolitičari, obezbeđujući za sebe bogat i lagodan život, sa svim privilegijama koje možemozamisliti, i to bez ikakvog korisnog rada i bez ikakvih stručnih i stvaralačkih sposobnosti.

Kada zabranimo političke partije, ništa ama baš ništa, se loše ljudima neće moćidesiti. Društvo će se osloboditi trutova koji su znali samo uzimati, bez ikakvog rada i stida,na osnovu prava koje smo im mi sami dali iz svoje gluposti, lakovernosti i pokornosti i kojesu oni svojevoljno proširili do neslućenih razmera. Nadajmo se da smo shvatili da smo



191

prestali da budemo narod onog trenutka kada smo pristali na poslušnost prema političarima,da smo tada uništili svoje dostojanstvo kao ljudi i izgubili svoju suverenost. Stiglo je vremeda im se to neprirodno pravo oduzme, a oni da počnu raditi i živeti od svog, a ne tuđeg rada. Ako znaju bilo šta raditi bez svojih partijskih mandatnih autoriteta, jer ličnih i stručnihautoriteta nemaju. Spasimo čovečanstvo i zabranimo to stidno zanimanje političara!

Oslobodimo prostor moralnim ljudima! Treba sjediniti etiku i politikuNadajmo se da možemo, i da smo u stanju, za narodne lidere birati ljude koji se ne

bore za vlast, koji nisu demagozi, koji nas ne zavode obećanjima koja ne mogu da izvrše,koji neće krasti narod, Ijude koji ne lažu i uvek govore iskreno svoje misli i koji se usuđujunarodu govoriti istinu i o njemu samom, jer narod se ne može popraviti ako ne postanesvestan svojih slabosti. Samoupravu treba uvesti u sferu izbora vlasti a nikako u oblastproizvodnje. Vlast treba da prestane da bude koncesija vladanja i iskorišćavanja ljudi, već obaveza služenja narodu i ostvarivanja narodnih interesa. Nadajmo se da ćemo u sebi naćidovoljno snage da čujemo ružnu istinu i o sebi samima, jer treba znati da su uspešnipolitičari slika većine nas u ogledalu jer su nam oni dali primer kakvi treba da budemo da bibili "uspešni". Nadajmo se da ćemo doći do spoznaje da za narodne lidere mora i treba birati

mudre ljude koji nemaju potrebe da se služe lukavstvom, koji su pošteni i odgovorni, kojižive od svog rada u svojim strukama za koje su osposobljeni, koji su obzirni prema svojimneistomišljenicima, pa čak i tragaju za tuđim mišljenjima da bi proverili svoja; koji ne delenarode i ljude na prijatelje i neprijatelje, koji u nama ne potpiruju mržnju ni prema kome i kojise stide učiniti bilo šta nedolično. Ima mnogo takvih ljudi, nisu oni nikakva retkost! Njimaovde nećemo davati savete šta treba da rade kad preuzmu obaveze vladanja državom isluženja narodu. Oni će to znati, i sigurno će se morati baviti pitanjem zabrane proizvodnjesredstava za ubijanje ljudi. Sklonimo sa vlasti političare, te ljude koji uopšte ne misle nanarod, već jedino na svoje sebične interese i oslobodimo prostor za moralno vaspitavanjeljudi. Dosta je bilo političke nemoralne samovolje, treba da nastupi vreme savesnih, poštenihi radnih ljudi da bi i narod postao takav!

Nadajmo se da ćemo shvatiti realnu mogućnost da se za svakog čoveka utvrdi da li

je takav posle njegovog pedesetogodišnjeg života i rada. Zato za političke lidere ne trebabirati ljude koju su mlađi od 50 godina.409

Nadajmo se da će doći uskoro vreme kada će građani svojim predlozimanajuglednijih građana, koji jesu a ne da samo imaju, iz svojih sredina sastavljati izborne liste,a ne političke partije koje se bore za vlast iz ličnih i sebičnih interesa. Nadajmo seoslobađanju naših predrasuda prema ženama. U majke se sigurno možemo pouzdati da nasneće uvoditi u uvek besmislene ratove i u bilo kakve druge 'katastrofe.

Pri prijemu daktilografkinje na posao mi proveravamo njene sposobnosti brojemotkucaja u minuti, a političke lidere biramo napamet, verujući lažnoj propagandi njihovihpartija. Biramo ih neozbiljnije nego krompire na pijaci. Nadajmo se da ćemo doći dosaznanja o neophodnosti da kandidate za narodne lidere moramo rigorozno podvrgavati

psihotestovima inteligencije, karatera, naklonosti i si., kao i psihijatriskom i zdravstvenompregledu kako bi dobili naučni atest da su dolični i sposobni za poslove narodnih lidera. Da li je uopšte moguće birati ih na drugi način, ako želimo dobro sebi, svojoj porodici i čitavomdruštvu. Onemogućimo nestručne, nemoralne lenjivce i psihopate!

Nadajmo se da će ti ljudi, bez otpora ili stida, dozvoliti da se utvrdi njihovo imovnostanje kako bi sa vlasti sišli čista obraza. Zar nije dosta pljački naroda, po čitavom svetu, odtih nemoralnih ljudi kojima je vlast i novac jedina svetinja. Počnimo da cenimo poštenje,onemogućimo kradljivce!



193

bude nemoralan. Samo dobrota obavezuje, a zlo treba prezirati. Ako prestanemo da senadamo i trudimo da izgradimo sopstveni moral dostojan ljudi, sa ulogom koju smo samisebi zadali, onda čovečanstvu nema spasa, i ne treba ga žaliti. Ono će nestati umeđusobnom uništavanju, mržnji, pakosti, otimanju tuđeg, u sopstvenoj nesreći i ništavnosti.Nadajmo se da je inteligencija ipak češća na ovoj planeti nego u vasioni.

Političari će davati snažan glagoljiv otpor i pričati o 'besmislu takvih nadanja. Ali, onisu šaka jada pred kolektivnom voljom naroda. Poslušnost prema uspešnim političarima jeropska osobina čoveka koja nije urođena već stečena i koje se čovek može odreći iosloboditi. Teže je odreći se slobode nego političara, a to je upravo izbor: političari ili slobodai pravda. Treba samo da budete toliko hrabri da vaš izbor bude sloboda i pravda A zašto i nebi mogli? Pokušajte, sigurno možete! Zato spesizmom411 i nazivamo ova naša nadanja.

"Ideje se mogu uvesti u duh samo pomoću reci a shvatiti samo pomoću ocena."412 Navama je bilo da iznete ideje i nadanja shvatite, ocenite, prihvatite i unesete u svoj sistemrazmišljanja o ovom svetu i sopstvenoj sudbini. Ako to niste prihvatili ili uspeli prihvatiti, barsmo vam sigurno označili krivca.

U ovom tekstu ja učinih što sam mogao za Vas. Šta ćete Vi da učinite za sebe, jerslažete se, nešto se mora učiniti?



194



196



197

Upitnik

Kako izabrati poštene, pametne i moralne ljude za narodne lidere kada njih gotovo danema na izbornim listama. To je ta politička klopka u kojoj se nalazi čitavo čovečanstvo.Političari su tako organizovali države da narodi mogu i moraju birati samo njih, profesionalnepolitičare, ljude koji se bore za vlast zbog slavoljublja i koristoljublja, a pobeduju uvek najboljidemagozi, lazovi, najlukaviji, nepošteni, neodgovorni, lenjivci, nestručnjaci i bezobzirni ljudi.

Narodi imaju čudan, prosto neshvatljiv običaj da više pažnje posvećuju izborulubenica na pijaci nego izboru narodnih lidera. Pa čak se porodica više nervira i ljuti ako je

kupljena nezrela lubenica nego što se ljuti i što se nervira ako su za svog političkog lideraizabrali nekog psihopatu ili običnu budalu, koja će im uništiti čitav život. Ljudska glupost jezaista neshvatljiva i neizmerljiva.

Pa šta onda da radimo? Odgovor je prost i jedini moguć. Ako na izbornim listamanema čoveka koji zadovoljava kriterijume za pravog narodnog lidera nemojte da glasate, nebirajte nikoga!

Ako ste zaista resili da izboru svoga budućeg lidera posvetite barem toliko pažnjekoliko posvećujemo izboru kućnog ljubimca, onda popunite ovaj Upitnik.

Verovatno imate svojeg političkog miljenika kome verujete i kome bi odmah, bezmnogo razmišljanje, poverili da brine o vašoj sudbini. Upišite njegovo ime i prezime uobrazac, i pre čitanja uputstva odgovorite na postavljena pitanja zaokruživanjem "Da" ili 'Ne".Upozoravamo vas da niukom slučaju pre popunjavanja upitnika ne čitate savete za njegovopopunjavanje. Ako to učinite, efekat koji želimo da postignemo biće zauvek izgubljen, inestaće korisnost vašeg vremena provedenog u čitanju ovog teksta.



198

Ime i prezime kandidata ODGOVORI

R.br PITANJE Pre čitanja uputstvaPosle

čitanja uputstva

1 Da li mu verujete ? Da Ne Da

2 Da li je samouveren ? Da Ne Da

3 Da li je pošten ? Da Ne Da

4 Da li je hrabar ? Da Ne Da

5 Da li je stručan ? Da Ne Da

6 Da li je obziran ? Da Ne Da

7 Da li je moralan ? Da Ne Da

Ako ste to uradili, sada pročitajte savete za popunjavanje upitnika i ponovnoodgovorite na ista pitanja. Moguće je da će se vaši odgovori razlikovati. Ako je to postignuto,niste izgubili vrerne čitajući ovaj tekst.



199

Saveti za popunjavanje upitnika

Ako u opisima ljudi, koje ćete sada čitati, prepoznate svog političkog miljenika, dajtemu odgovore na pitanje koji su vam ovde predloženi. Da bi uspeli, to morate činiti iskreno ipošteno prema samome sebi, u protivnom prevarićete sami sebe. Ne žurite i mislite!

Pod 1. Da li mu verujete?

Kandidat koji vam obećava da će resiti sve vaše životne probleme, zaslužuje vaše

"Da". Tog kandidata prepoznaćete po tome što vam se najviše sviđa po tome kako i o čemupriča, i što najviše volite njega da slušate. Kada ga slušate čini vam se kao da vam čita mislii da govori baš ono što bi vi govorili kada bi bili na njegovom mestu. On obećava da ćeukinuti nezaposlenost, ili povećati plate i penzije, ili smanjiti poreze, poboljšati zdrastvenuzaštitu i ispraviti sve što ne valja. Kad njega slušate sve vam postaje jasnije i prostije zarešavanje. On vam otkriva vaše neprijatelje koji su smetnja vašoj sreći, i obećava vam da ćeih uništiti ukoliko se ne priklone željama naroda. Imate utisak da kada bi on došao na vlastne bi više bilo problema. Zato ga volite i u stanju ste da ga branite od njegovih protivnikapočev od svađe pa, ako treba, i do tuče. Spremni ste da na njegov poziv uradite sve što onod vas bude zatražio. On voli da se slika sa decom ili da ga ona dočekuju sa cvećem, a onda ih zagrli i poljubi u znak zahvalnosti. Vama uzdrhti srce od zadovoljstva što tako velikičovek ipak voli decu kao i mi obični mali ljudi. U Upitniku on zaslužuje vaše "Da".

Kandidat "Ne" je vrsta kandidata koja je veoma retka ili ih u opšte nema na izbornimlistama, jer nemaju šanse da pobede na izborima.. A i kada bi se pojavio, iznenadiće vas, jervam skoro ništa neće obećavati, sem jednakosti pred zakonom. Neće pominjati niti krivitineke neprijatelje za vaše teškoće već će vas upućivati na sopstvenu samokontrolu humanogživljenja. On će vam govoriti o teškoj situaciji u kojoj se država nalazi i kako treba svi mnogoviše da radimo da bi to stanje, posle recimo, pet ili deset godina dosta popravilo. On će vamgovoriti koji su problemi u privredi, zdravstvu, kulturi, školstvu i vama će biti teskobnoslušajući ga. On vas svojim izlaganjima zabrinjava, čini nesigurnim, i zato ne volite da ga



200

slušate. Videćete ga možda prvi put a ni ime mu verovatno nećete znati niti zapamtiti.Pitaćete se odakle on na izbornoj listi. Takvom kandidatu bez razmišljanja dajte svoje "Ne".

Pod 2. Da li je samouveren?

Kandidat kome verujete i koji ume da vas ubedi da je on uvek u pravu je samouveren

čovek koji zaslužuje vaše "Da". Za takvog se čoveka kaže: "on zna šta hoće" jer imaodgovore na sva pitanja koje vi niste znali ili niste bili sigurni da ih znate. On govori gromkimglasom koji deluje na vas tako da postajete sigurni da je istina samo to što on govori. Pa čakako danas govori jedno a sutra drugo vi mu opet verujete. On iznosi ubedljivo jake razlogezašto je izmenio mišljenje. Izmenili su se uslovi pa bi bilo glupo i štetno insistirati na ranijimmišljenjima, ali on je ostao isti i nije se promenio. l sami uviđate da je u pravu. On je za vasčudo od čoveka, jer vam daje tačne odgovore na pitanja koja su vas godinama mučila anikada niste imali, niti čuli prave odgovore. On vam uvek deluje sigurno i ne dozvoljava daga bilo ko i bilo šta zbuni. On ubedljivo priča o vašoj srećnoj budućnosi koju će vam on injegova partija obezbediti. Kada ga slušate postajete sigurniji, osećate se jačim ibezbednijim, i sigurni ste da takav čovek treba da vas vodi kroz život. Odgovor za takvogčoveka je "Da".

Ako se pojavi kandidat koji često upotrebljava reci možda, verovatno, po svoj prilici, totreba proveriti, videćemo, možda, ko zna; i slične reci, zaslužuje vaše "Ne". Kada njegaslušate čini vam se da manje znate nego što ste mislili da znate : i to vas čini nezadovoljnim inesigurnim. On svojim recima utiče na vas tako da morate da se zamislite i zabrinete kakoresiti mnoga pitanja, za koja ste mislili da su odavno rešena ili lako rešiva. Zato ne volite daga slušate jer njegove reci u vama rađaju sumnju i nezadovoljstvo, pa takav kandidatzaslužuje vaše "Ne".

Pod 3. Da li je pošten?

Najteže je utvrditi da li je neko pošten ili nepošten. Otkuda vi možete znati da likandidat ima račun na Kipru ili u Svajcarskoj. Poštenih na izbornim listama ima daleko

manje nego nepoštenih jer nije pošten svako ko nema račun na Kipru. Nepošteni stalnogovore o poštenju i ističu svoju brigu za narod, dok stvarno pošteni ćute jer to smatrajuprirodnim stanjem. Najbolje i najlakše je proglasiti sve nepoštenim, pa onda sa fenjerom uruci, kao Diogen kada je tražio Čoveka, poći u potragu za poštenim kandidatom.

Kandidat koji stalno govori o poštenju i o borbi protiv kriminala svih vrsta treba dadobije vaše "Da". Njega ste izabrali jer vam obećava jednakost među ljudima i socijalnupravdu. Sviđa vam se kako energično razotkriva lopovluke svojih konkurenata, ističući svojepoštenje. Gleda vas uvek pravo u oči, naročito kada obećava srećniji i bolji život za ceonarod i kad govori o poštenju. Hvali i voli policiju. On je poznat po svojoj energičnosti iodlučnosti u svojim poslovima i zato nije siromašan, i ponosi se onim što ima jer je sve tostekao poštenim radom. Ima veliki broj poznanika i prijatelja. Takvim kandidatima treba datiodgovor "Da".

Kandidat koji vam deluje naivno i koji se ne snalazi u životu pa je stoga siromašansvakako treba da dobije vaše "Ne". On vam deluje preskromno, i zato deluje neodlučno inesnalažljivo. Ljuti se kada vidi nepravdu, a dok govori kao da gleda u sebe a ne u vas. Nevoli policiju i smatra da tu ima ljudi koji saraduju sa lopovima. Nije komunikativan i ima maloprijatelja. To je čovek koji govori da je sramota i nemoralno biti bogat u siromašnoj zemlji. Onstvara utisak da vas gura u siromaštvo. Takvom kandidatu dajte svoje "Ne".

Pod 4. Da li je hrabar?



201

Kandidatu kome se divite zbog njegove hrabrosti dajte svoje "Da". Sviđa vam se što je veoma oprezan kada je u pitanju on lično. To vam ukazuje da je to čovek koji zna da brineo sebi, pa će stoga umeti da brine i o vama, narodu i državi. Posebno vam se sviđa kodnjega što je radikalan kada su u pitanju narodni i državni interesi, bez obzira da li pripada"levim" ili "desnim" partijama. Uvereni ste da će se on hrabro boriti za ostvaranje svega što

vam je obećao u svojoj predizbornoj kampanji. Ako treba, imate utisak, upotrebiće i silu da bito ostvario, jer kod njega nema kompromisa. Iznenađeni ste njegovim poznavanjem našenacionalne, naročito ratne istorije, i volite da slušate njegovo često pozivanje na cara Lazarai velikog Miloša, na Solunski front i albansku Golgotu, ili na zasluge NOB-a. Slušajućinjegove reci postajete ponosni što pripadate narodu sa takvom junačkom istorijom koja jeplaćena životima hiljadama heroja. Nema ništa uzvišenije nego dati život za slobodu svojeotadžbine. Kada on govori u vama raste nacionalni ponos, i imate utisak da nemaneprijatelja koga ne bi mogli pobediti. Prihvatate njegove pozive na žrtvovanje za interesedržave i naroda jer vam je on objasnio da smo "nebeski narod". Za njega ne postojeprepreke koje naš narod ne može da savlada i istrpi. Tom hrabrom kandidatu dajte svoje"Da".

Kandidatu koji stalno nešto brine i razmišlja o nedaćama koje nas o

čekuju dajte svoje"Ne". To je čovek koji je bojažljiv, pa zbog toga vam se čini, da je preterano oprezan. Stalno

vas nešto upozorava, a čini vas nesigurnim i uplašenim. On voli da govori o velikimodgovornostima koje stoje pred njim ali i pred narodom (i vama), a tu odgovornost vi neželite da prihvatite. Za vas je to nesiguran čovek koji svoje odgovornosti želi prebaciti nadruge. Deluje vam kao da je kukavica. To su ljudi koji "duvaju na hladno", i na vas uti ču takošto vas čine običnim, pa čak i slabim, i zato ne volite da ih slušate. Dajte, takvim kandidatima"Ne".

Pod 5. Da li je stručan?

Kandidatu kojeg dobro znate kao uspešnog političara, dajte odgovor "Da". Uspešnipolitičar posle niza godina provedenih na raznim stepenima vlasti savladao je dobro zanat

vladanja. On vam je poznat i sa njim nema neizvesnosti, jer vam je u predizbornoj kampanjiobećao upravo ono što ste od njega i očekivali. Sa njim nema rizika, dobro ga znate, a i navlasti je, pa zašto ga onda menjati kada mu je to posao od koga živi. On će vas ubedivati damu je briga za narod u ovom sudbonosnom trenutku najvažnija. Vaš odgovor za njega trebada bude "Da".

Kanditatu za koga nikada niste čuli, i koga nikad niste videli za političkimgovornicama, na televiziji, radiju ili novinama, treba dati odgovor "Ne". On radi i živi od svograda u svojoj struci i vas čudi šta traži u politici. Politika je posebna veština za koju trebaimati i iskustvo, a upravo on to nema. Ko vam može garantovati da će on umeti taj zanatuspešno da obavlja. Ako na izbornim listama ima takvog kandidata, jer se on retko ili nikadne pojavljuje, takvom kandidatu dajte vaše "Ne".

Pod 6. Da li je obziran?Vama se sviđa njegova obazrivost prema svojim političkim protivnicima i takvom

kandidatu svakako treba dati odgovor "Da". To je onaj uporni i prodorni čovek kome sveuspeva, pa zato i jeste na izbornim listama. Dok se oko njega vode ogor čene političke borbeon kao da stoji po strani i žali se narodu kako je u "svojim nedrima gajio guju". Dok okonjega vlada politička smrt narodnih neprijatelja on ostaje "čistih ruku". Vama imponujenjegova briga za narodne interese zbog koje narod mora da bude nemilosrdan prema svojimneprijateljima. Svima je jasno da će oni zbog izdaje naroda jednom morati da odgovaraju.



202

Njegovi politički protivnici polako nestaju, formiraju sopstvene partije, trpe žestoku kritikuinformativnog sistema pa čak stradaju u atentatima. On ih sažaljeva i obavezno je jedan odonih koji im nosi kovčeg na sahranama. O svojim bivšim političkim protivnicima uveknajlepše govori, a vama se čini da uzima reci iz vaših usta. Narodni neprijatelji drhte odstraha pred narodnim sudom. Vi mu se divite zbog strahopoštovanja koje izaziva u vama.

Takvom beskompromisnom borcu svakako treba dati vaše "Da".Ovom drugom dajte vaše "Ne". To je čovek koji se ne ljuti na svoje ideološke

neistomišljenike, već naprotiv voli da se druži sa njima, pažljivo ih slušajući. On koristinjihova iskustva i mišljenja da bi, eventualno, sebe korigovao, ili se zbog njihovih slabih ililoših argumenata, učvrstio u svojim mišljenjima. On voli da čuje kritike svojih programa.Ovakav kandidat odvaja borbu mišljenja od borbe psovkama i pesnicama i nikoga ne mrzi.Ume da odvoji intelektualno od fizičkog. Ako se ne slaže sa vašim mišljenjem to ne znači daće vas ubiti. On vam deluje nesigurno jer je spreman i da izmeni svoja mišljenja, jer nikadane insistira na tome da su njegove istine "večite ili konačne istine". Takvom kandidatu dajtevaše "Ne".

Pod 7. Da li je moralan?

Ako se vaš izabrani kandidat bori za svoj politički program svim sredstvima koja mustoje na raspolaganju, i zato vam uliva poverenje, svakako mu podarite vaš odgovor "Da".Za vas je to lider koji zna šta hoće i nemilosrdno ide ka svome cilju. On u vama razvijaosećaj sigurnosti i zato takvom kandidatu dajte vaše "Da".

Kandidatu koji crveni dajte odgovor "Ne". On vam ne deluje muški, energično, već širioko sebe neku liturgijsku i porodičnu atmosferu i kao da miriše na tamjan. "Ne" je odgovorza njega.

Rezultat

Glasajte za onog kandidata koji na postavljena pitanja upitnika ima sve odgovore"Ne". Ako nema takvog kandidata odustanite od glasanja, jer bolje je nemati lidera

nego izabrati pogrešnog. Ako su rezultati vašeg glasanja pre i posle čitanja ovih saveta isti, onda ste vi mudar

čovek ili ste bili neiskreni prema samome sebi. Šta je od te dve mogućnosti tačno samo vimožete znati. U slučaju vaše nepopravljive samoobmane zajedno se moramo zabrinuti, pa iuplašiti za našu zajedničku budućnost.



204



205

REFERENCE

1 Baruh Spinoza (1632-1677), holandski filozof, glavno delo "Etika", materijalist, demokrata, borio se zaslobodu mišljenja i izražavanja.

2 Karl Šmit "Pojam politike", Matica Hrvatske. Zagreb, 1943., str. 1. i 5 ( Prevedeno na srpskohrvatski jeziksa NDH novogovora.)

3 Ibid str. 14. (kurziv B.L.)

4 Ibid, str 12. (kurziv B.L.)

5 Imanuel Kant (1724-1804). rodonačelnik klasične nemačke idealističke filozofije.

6 Pri tome se misli na karakter vlasti po poimanju vlastodržaca i političara.

7 Francuska revolucija 1789. godine.8 Krajem sedamnaestog veka u Engleskoj počinje parlamentaran politički život formiranjem konzervativne

i liberalne partije, ali su obe bile aristokratske.

9 Makijaveli Nikolo (1469-1527), florentinski političar, istoričar i pisac: glavno delo "Vladalac" u kome tvrdida je u politici sve dozvoljeno da bi se postigli određeni ciljevi; političarima je fo bukvar za ovladavanjemnemoralne veštine bavljenja politikom. Marksizam je hrišćanstvo nazvao "opijum za narod". Svakaideologija, pa i marksizam imaju ista svojstva.

11 M. Marković "Etika i politika",Beograd, 1994. god., str. 186.

12 U ideologijama levih partija se izvorni marksizam ne primenjuje. Zapadne komunističke partije su seodrekle Marksove revolucionarnosti, a boljševici (Lenjin, Staljin) su humanost Marksovog učenjazamenili diktaturom i tiranijom (boljševički radikalizam). Tu svakako spada i fašizam.

13 Erih From (1900-1980); američki psihoanalitičar, filozof i antropolog; rođen u Frankfurtu na Majni; 1922.

diplomirao na univerzitetu u Hajdelbergu i obrazovao se za psihoanalitičara u Berlinu na Institutu zapsihoanalizu; 1934. beži od nacista u USA;

14 Erih From "Biti ili imati".Zagreb 1984., str. 79

15 "Američki san" i "Američki način života"

16 Marks smatra da nagon za "imanjem" (posedovanjem) nije prirodni nagon već naknadno stečenrazvitkom robne proizvodnje. Upravo je obrnuto: čovekov nagon za imanjem razvio je robnu proizvodnju

17 Erih From 'Imati ili biti" Nolit, Beograd, Zagreb, 1984. str. 170

18 Erih From "S onu stranu okova iluzije" Zagreb, 1980.,str. 47.



206

19 Engl. "uradi sam"

20 "Zaraditi novac" i "Uštedeti novac"

21 Erih From "Imati ili biti" Nolit, Beograd, Zagreb, 1984. str. 87

22 Pored toga, droga se može koristiti i za političke svrhe

23 Erih From "S onu stranu okova iluzije" Zagreb, 1980.,str. 5424 Izjava Eduarda Vetere, šefa odseka UN za sprečavanje zločina i krivično pravo, na zasetiai'iu UN o

kriminalu u Manili. Politika, 12. aprila 1996.

25 Lično iskustvo autora,

26 Erih From "Imati ili biti" Nolit, Beograd, Zagreb, 1984. str 13-

27 Reuters vest 2o. aprila 1995.

28 Platon, helenski filozof (427-347 pre l.H.)

29 Rimljanima poslanica Sv. apostola Pavla 1.16.

30 Priče Solomunove Gl.16.8

31 Jevanđelje po Mateji Gl.5.43, 44, 45 i Gl.7.8 i 9.

32 Ibid Gl. 25, 35 i 36.

33 Druga knjiga Mojsijeva Gl.20,12.

34 Druga knjiga Mojsijeva Gl.23.3; jednakost pred zakonom

35 Jav. po Mateju Gl. 25,36.

36 Druga knjiga Mojsijeva Gl 20,16.

37 Ibid Gl 23.1

38 Pr. Solomunove Gl.19,5

39 Jev. po Mateju Gl. 23,28

40 Druga knjiga Mojsijeva Gl 20. 14 i 16

41 Pr Solomunove Gl. 16,1642 Jev. po Mateju Gl. 5,33.

43 2. knj. Mojsijeva Gl. 20,14

44 Pr. Solom. GI.6, 32.

45 2. knj. Mojsijeva Gl. 22, 7.

46 Ibid gl. 20, 15.

47 Ibid Gl. 21, 12.

48 Namera ovog teksta nije bavljenje marksizmom kao naučnom doktrinom. Neosporno je da je Marks,zajedno sa Frojdom i Ajštajnom, obeležio napredak nauke u XX veku. Ovaj tekst dotiče Marksa samo udelu njegove primene u politici u kojoj je on neshvaćen i kao naučnik totalno degradiran od stranelenjinista, staljinista i titoista. From u svojoj knjizi "S onu stranu okova iluzije" (Zagreb, 1980. str.40) piše:Marks je vjerovao da je čovjek kojim dominira želja za posedovanjem i koristi osakaćen čovek. Njegov jecilj bilo socijalističko društvo organizovano na taj način da slobodno razvijanje čovekovih ljudskih moći, ane da profit i privatno vlasništvo, bude čovekov dominantni cilj. Potpuno razvijen, istinski ljudski čovjeknije onaj koji ima mnogo, već onaj koji jest mnogo."

49 Erih From "Imati ili biti" Nolit, Beograd, Zagreb 1984, str, 67.

50 Skraćenica og "generalni sekretar".

51 Ibid, str. 67.



207

52 Česlav Miloš "Zarobljeni um" BIGZ, Beograd, 1985., str. 82. 53 Erih From "Imati ili biti" Nolit, Beograd,Zagreb 1984, str 164

54 Jevandelje po Mateju gl. 7,15.

55 Solženjicinova "tjurmnaja promišljenost" iz njegove knjige "Arhipelag Gulag"

56 Branislav Petronijević "Istorija novije filozofije", Napredak,Beograd,1922. god.,str. 158-9

57 Upotrebom termina "boljševizam" mislimo prvenstveno na lenjinizam i staljinizam koji u stvaripredstavljaju reviziju marksizma "u ime Marksa". Ovaj tekst se ne bavi pitanjima tih revizija, pa skupkomunističkih dogmi nazivamo boljševizam, jer su u praksi, većim delom, primenjivane revizionističkedogme. Sama oktobarska revolucija je revizija Marksa. Ona je trebalo da se odigra u industrijskinajrazvijenijim zemljama, u to vreme Engleskoj ili Nemačkoj, sa razvijenim industrijskim proletarijatom.Međutim ona se odigrala u zemlji seljaka, sa industrijskim razvojem tek u začetku. Rusiji je, poMarksovim teorijama, pre odgovarala buržoaska nego revolucija proletarijata koji u Rusiji nijepredstavljao neku društvenu snagu. Marks o tome piše: ''Nikada jedna društvena formacija ne propadapre no što budu razvijene sve proizvodne snage za koje je ona dovoljno prostrana, i nikada novi, višiodnosi proizvodnje ne nastupaju pre no što se materijalni uslovi njihove egzistencije nisu već rodili u krilusamog starog društva." Da bi objasnio ovu anomaliju, Lenjin vrši prvu suštinsku reviziju Marksa ikonstatuje: "Lanac kapitalizma puca tamo gde je najslabiji".

58 Tomas Mor (1478-1535), engleski humanist, rodonačelnik utopijskog socijalizma, glavno delo političko

filozofski roman "Utopija".

59 Erih From ''Marksovo shvatanje čoveka", Grafos, Beograd, 1985., sjr. 39.

60 Nikolaj Aleksijevič Ostrovski (1904-1936), roman "Kako se kalio čelik", nedovršen roman "Rođeni u buri".

61 Erih From "Marksovo shvatanje čoveka", Grafos, Beograd. 1985., str. 43.

62 Ibid str. 89

63 A Solženjicin "Arhipelag GUL-ag" U l glavi svog "pokušaja umetničkog istraživanja' Solženjicin opisujestrahote tog robovlasničkog rada stotinama hiljada ljudi.

64 Žan Žak Ruso "Društveni ugovor" Školska knjiga, Beograd, 1978., str. 96

65 Verovatno su Kinezi prihvatili takvo mišljenje kada govore o dva sistema u jednoj zemlji

66 A.Šopenhauer UO religiji", izdanje I. Đ. Đordević. 1922,. Beoqrad. str. 88-9.

67 Artur Sopenhauer (1788-1860), nemački filozof, metafizičar, glavno delo "Svet kao volja i predstava".

68 Hermes, u helenskoj mitologiji bog pastira i stada, puteva i trgovaca, zaštitnik lopova i prostitutki

69 NIN br.1880, od 11. januara 1987. Članak "Svi ratovi sveta" Božidar Dikić

70 Upravo je ovih dana (april 1996,) objavljeno u Rusiji da su oni i SAD ovladale proizvodnjom takvihatomskih bombi. Zašto se one proizvode ako ne za terorizam, jer se u ratnim uslovima atomske bombeneće Ispaljivati preko kurira..

71 Podaci AFP - Politika od 14 juna 1996. Pominje se i podatak da je 1995. godine u stvari prodato oružja uvrednosti od 30.200 miliona dolara. Razumljivo je da tačne podatke o tome nikada nećemo saznati

72 Podaci iz feljtona M. Lopušine "Kriminalci i teroristi jači od države"

73 Podaci iz članka Gradiše Katića "Intervju" br. 88. razgovor sa Markom Nicovićem, članom Komiteta za

droge UN, i dr. Milutinom Nenadovićem, direktorom Instituta za bolesti zavisnosti74 Tvr đenje primarijusa i doktora medicinskih nauka Todora Jovanovića, lllntervju"br. 88

75 Wasp-engl. osa zolja, os; Vaspovima u Ameriici zovu ljude koji su beli (W), anglosaksonskog porekla(AS) i protestanti (P). U osnovi državne filozofije SAD duboko je utemeljen rasizam.

76 "Intervju" br.389 od23.8.'96. str. 36.

77 Aleksandar Solženjicin "Arhipelag GULAG" III-IV, Rad, Beograd. 1988, str. 79

78 Podatak iznet od ukrajinskih vlasti

79 Žan Žak Ruso "Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti medu ljudima", Školska knjiga,1978, str. 43



208

80 Taj Bušov termin neodoljivo podseca na HitIerov novi poredak' Da li se to Amerika približava fažističkojideologiji vladanja svetom? Januara 1996. godine Klinton je izjavio. "SAD danas vode ceo svet i to namniko ne može osporiti

81 Novembra 1996. godine je objavljeno da je umro prirodnom smr ću

82 "Najtotalitarnija birokratija koju je istorija ikada upoznala bilo je verovatno svešteničko hijerarhijski

organizovano pisarstvo Egipta i Vavilona." Henry Jacoby, "Birokratizacija sveta", Globus, Zagreb. 1985.U ovom tekstu govorimo o ogromnom brojčanom rastu birokratije koji je otpočeo u 18. veku sa padomfeudalizma i pojavom političkih partija i profesionalnih političara.

83 Erih From "S onu stranu okova iluzije" Zagreb, 1980.,str. 107.

84 Anatol Frans "Pobuna anđela"

85 Erih From "Marksovo shvatanje čoveka", Grafos, Beograd, 1985., str.32-33

86 Vil Durant "Um caruje" Narodno delo, Beograd, str 178-9.

87 Česlav Miloš ""Zarobljeni um" BIGZ,Beograd, 1985.. str.83.

88 Pri tome se ne misli da je istina samo ono što je korisno, već i na istinu koja može biti štetna po onogako je zastupa.

89 Druga knjiga Mojsijeva, Izlazak. 16/19 str 67. izdanje britanskog i inostranog biblijskog društva, Beograduspeo, i beži u Spaniju gde gine

90 Cezare Bordžija (oko 1475-1507.) sin pape Aleksandra VI. imenovan za vojvodu, borio se za ujedinjenjeItalije protiv feudalnih dinasta Romanje. iako nemilosrdan u borbi nije

91 Marksova "prvobitna akumulacija".

92 Mihailo Marković "Etika i politika'', Beograd, 1994. god., str.72.

93 Ibid, pod navodima, str.1.

94 Intervju sa M, Bećkovićem objavljen u listu "Demokratija". od 19,12.1996.

95 O mrtvima ništa osim dobrog.

96 M. Marković "Etika i politika", Beograd, 1994. god., str. 73. (Kurziv B.L.)

97 Milovan Đilas "Druženje s Titom" IKP Zaslon, 1990. god., str.29

98 A.Antonov Ovsjenko "Staljin-portret tiranina" ITRO Naprijed. 1986. str 217

99 A.Antonov Ovsjenko "Staljin-portret tiranina:! str.217.

100 Specijalni odredi policije za vreme ruskog cara Ivana Groznog

101 "Proleter" br.2, februar 1937.

102 "Proleter" br. 2-3, februar-mart 1935.

103 A. Antonov Ovsjenko "Staljin-portret tiranina" str 219.

104 "Proleter" br. 13, decembar 1937.

105 Ibid br. 1-2. januar-februar 1938.

106 Proleter" br. 8-9 septembar-novembar 1934,

107 Ibid br. 7-8 1935. Zar to nije bačeno seme separatizma i raspada Jugoslavije.

108 Hrvatska seljačka stranka, lider. dr. Vlatko Maček

109 "Proleter" br.8 novembar 1936.

110 Ibid br. 1-2 januar-februar 1938

111 Dragić Kačarević "Pseudomini Josipa Broza" prilog u knjizi Dedijera "Novi prilozi.." str. 340.

112 Pero Simić "Tito agent Kominterne" ABC 1990. str. 131

113 M. Đilas "Druženje s Titom" str. 29



209

114 Ibid str 36.

115 Ibid str 38.

116 Ibid str 66.

117 P. Simić "Tito agent Kominterne" str. 107

118 P. Simić "Tito agent Kominterne" str. 102119 Momčilo Jokić "Tajni dosiie Josip Broz" str. 28

120 To ekstravagantno "T" možemo videti na slici posle stranice 72 u -4-toj knjizi Brozovih sabranih djela.

121 M. Đilas "Druženje s Titom" str.44

122 Ibid str.44,

123 Ibid str. 51

124 1952. godine dozvoljeno je štampanje Vajsbergove knjige "Velika čistka". Vajzberg je dobrovoljno otišaou SSSR, kao poznati stručnjak za dubinska zamrzavanja, da učestvuje u izgradnji "prve zemljesocijalizma", lako je bio austrijski komunista uhapšen je kao špijun. Proveo je nekoliko godina u zatvorubez suđenja jer pored svih tortura nije hteo da prizna svoju nepostojeću špijunsku delatnost. Poslepotpisivanja sporazuma između Nemačke i SSSR-a, predat je Gestapo-u.

125 M. Đilas "druženje s Titom" str.49

126 Postoji verovanje da je izgradnja ovog objekta finansirana sredstvima nemačkih reparacija zazarobljenike u II svetskom ratu. Obzirom da su u nemačkom zarobljeništvu bili samo Srbi, proizlazi da jeobjekat finansiran novcem koji je pripadao srpskom narodu za pretrpljene boli, strahove i muke.Indirektno to pominju Markovic, Vlahović ('Jovanka Broz ", str. 120.): "Tako su njih dvoje 29. novembraposetili Kumrovec a 1. decembra Tito je položio kamen-temeljac prvoj nuklearnoj centrali u Krškom.Finansijska konstrukcija njene izgradnje biće zaokružena tek godinu i po dana kasnije, u proleće 1976.posle poseta potpredsednika SAD Voltera Mondejla i zapadnonemačkog kancelara Helmuta Šmita. Tito

je sa njima vodio odvojene razgovore."

127 "Proleter" br,28 str.3. decembar 1932.- kurziv B.L

128 V. Dediier "Veliki buntovnik Milovan Đilas", Prosveta, Beograd, 1991., str 346.

129 "Intervju", br. 380, od 23.8.1996. godine,str. 27.

130 Dohodak za oporezivanje smanjivao se za iznos društveno priznatih isplaćenih plata, a višak isplata seoporezivao

131 M.Jokić 'Tajni dosije Josip Broz" Izdanje Nova svetlost,1992. str. 63.

132 U Čer čilovim memoarima baš piše da mu je obećao da neće u Jugoslaviju uvesti sovjetski društvenisistem.

133 Tekst je preuzet iz prikaza Jovićeve knjige koji je priredila Irena Kovačević u listu "Svet" od 13.11. 1995.

134 M. Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str. 105.

135 Knjiga "Poruke ljubavi" u izdanju Svetlost, Kragujevac

136 Pisac ovih redova je svedok toga.

137 "Bilo je časno živjeti sa Titom" Vjesnik Zagreb str.3.

138 M. Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str. 19. i dr.

139 M. Đilas "Druženje s Titom" str. 41.

140 Ibid str. 41.

141 Ibid str. 31.

142 Ibid str. 42.

143 U "Proleteru" br. 1-2 1940. koji obaveštava o V zemaljskoj konferenciji nema takve rečenice.

144 M. Đilas 'Druženje s Titom" str. 66



210


146 Ibid str. 63,

147 Ibid str. 62.

148 Ibid str. 82.

149 Ibid str. 91.150 M. Đilas "Druženje s Titom" str. 126.

151 Ibid str. 129.

152 Ibid str. 130.

153 Ibid str. 131.

154 Ibid str. 27

155 M. Đilas "Druženje s Titom" str. 27-8.

156 Demosten (384- 322 pre l.H.) najveći govornik starog veka u Atini.

157 Žan čak Ruso "Društveni ugovor", Školska knjiga, 1978., str. 94.


159 Ibid str. 57-9.


161 Vladimir Dedijer "Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", Liburnija, Rijeka, str. 471.

162 M. Đilas "Druženje s Titom" str..29

163 M. Đilas "Druženje s Titom" str. 102-3

164 Vlahović, Kačarević "Velika obmana" str 63.

165 Ibid str 63.

166 ntervju br. 236 jun 1990

167 PO Brezovoj naredbi, l. Marić je uhapšen nešto pred oslobođenje sa još njih sedam ili osmoricom ljudi

koji su bili zajedno sa njim u Parizu.Vlahović, Kačarević "Velika obmana" str. 65..168 Vlahović, Kačarević ''Velika obmana" str. 150-151 (kurziv B.L.)

169 Broz Branko "Druženje s Titom" Spektar, zagreb 1982. str. 150.

170 Ljubodrag Đurić 'Sećanja na ljude i događaje" Rad. Beograd 1989 str. 277.


172 Ibid str. 104.

173 Ibid str. 100.

174 M. Đilas "Druženje s Titom" str.

175 Ibid str. 109.

176 V. Dedijer "Veliki buntovnik Milovan Đ

ilas", Prosveta; Beograd, 1991.. str.466177 M. Đilas "Druženje s Titom" str. 105.

178 Ibid str. 106

179 Vlahović, Kačarević "Velika obmana"str.151


181 Kaligula Gaj Cezar (12-41 pre l.H.), rimski car, koji je ubijen zbog rasipništva i surovosti..

182 Vlahović, Kačarević "Velika obmana" str. 176



211

183 Ibid str. 182.

184 Marković, Vlahović''Jovanka Broz"str.140-1

185 M. Đilas "Vlast i pobuna1

186 Vlahović, Kačarević "Velika obmana" jstr. 205-211.

187 Ibid str. 213.188 "Bilo je časno živjeti s Titom", Zagreb, 1980. str. 296

189 Vlahović, Kačarević "Velika obmana" str. 213.


191 Ibid str. 253.

192 Ovaj iznos treba višestruko povećati. Prvo iz razloga što je dolarski iznos obračunat po niskom inerealnom zvaničnom kursu, a drugo, jer je danas taj dolarski iznos daleko veći zbog devalvacije dolarau vremenu od 40 godina.

193 Gana, Togo. Liberija, Gvineja, Mali. Maroko, Tunis, Egipat.

194 Po međunarodnom protokolu trebalo je ispaljivati 21. Ali to je za Broza malo.

195 Marković, Vlahović L'Jovanka Broz-život na dvoru'', Akvarijus; 1990. str. 65-81196 NIN br.377, od 01. 03. 96. Razgovor Ljiljane Bulatović sa D. Ćosićem.


198 Vlahović, Kačarević "Velika obmana'1 str. 275.

199 Ibid str. 297.

200 Ber đajev Nikolaj Aleksandrovič (1874-1948), ruski filozof, emigrirao pred boljševičkom revolucijom,("Katihizis jednog revolucionara")

201 Erih From "S onu stranu okova iluzije" Zagreb, 1980. str. 40


203 Ibid str. 32.

204 Ibid str 102.

205 Ibid str. 36.

206 Ibid str. 36.


208 V. Đuretić "Saveznici i jugoslovenska ratna drama11, Politika, Beograd, 1992., str. 145

209 Podaci uzeti iz članka Radomira Novakovića, Svet od 10. juna 1996.

210 M Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str 57.

211 V. Dedijer "Veliki buntovnik Milovan Đilas", Prosveta, Beograd, 1991., str.176.

212 Ibld str 272-4 (kurziv B.L.)

213 M. Đilas "Druženje s Titom" str. 30.214 Ibid str. 133.

215 Ibid str. 29.

216 Panić Surep, deo njegovog stiha iz pesme '"Praznik"

217 M. Đilas 'Druženje s Titom" str. 132.

218 Ibid str. 30.

219 Pisac ovih redova je svedok toga.



212

220 Vladimir Dedijer "Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", Liburnija,Rijeka str.305.


222 Ibid str. 27.


224 Ibid str. 35.225 M. Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str 31

226 M. Đilas "Druženje s Titom" str..37.

227 Ibid str. 37.

228 Ibid str.. 132.

229 Ibid str. 133.

230 Ibid str.. 134.

231 Ibid str. 28.

232 Ibid str. 133.

233 P. Simić "Tito agent Kominterne" str. 117.

234 M.. Đilas "Druženje s Titom" str.. 65.

235 "Proleter" br. 6. 1929.

236 M. Đilas "Druženje s Titom" str.. 102.

237 P. Simić "Tito agent Kominterne" str. 87-8.

238 Vladimir Dedijer uNovi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita" Liburnija, Rijeka str.274-289

239 Za vreme ! Svetskog rata Broz je bio na srpskom i ruskom frontu u austrougarskoj vojsci.


241 Ibid str..31.

242 Ibid str..31.

243 A. Nenadović "Razgovori s Kočom, Globus, Zagreb, 1989. str 66.

244 M. Đilas 'Druženje s Titom" str.. 31.

245 A. Nenadović ''Razgovori s Kočom, Globus, Zagreb, 1989. str.31

246 Ibid. str. 80-83.

247 Ibid str.. 86.

248 Ibid str. 83

249 B.M. Karapandžić "Jugoslovensko krvavo proleće",Mladost, Beograd, 1990., str. 169.

250 bid str. 158. Navodi se da je ubijeno: Slovenaca 6.000 (str. 158), Hrvata 100.000 do 300.000 i Srba12.000.

251 Ibid str.301252 Ibid str.302

253 Ibid str.310

254 M. Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str. 156. Jokić tvrdi da je Broz na srpskom frontu bio zarobljen i kaoHrvat oslobođen. Isto tako tvrdi da je Broz bio dva puta odlikovan. Prvi orden koji je primio bio je zaučešće u bitkama kod Valjeva,. Drugi orden je zaslužio jer je bio zapažen u hvatanju "živih jezika", kojinije primio jer je po kazni bio premešten na ruski front. Kada je 1967. godine bio u poseti Austriji,ponuđen mu je taj orden, ali on nije hteo da ga primi, tvrdeći da je to neki drugi Josip Broz a ne on.

255 Bor. M. Karapandžić "Jugoslovensko krvavo proleće", Mladost. Beograd, 1990., str. 312



213

256 M. Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str. 83

257 A. Nenadović "Razgovori s Kočom", Globus, Zagreb, 1989. str.72-3.

258 V.Dediier "Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", Liburniia, Rijeka, str. 805.

259 A. Nenadović "Razgovori s Kočom", Globus, Zagreb, 1989. str. 72-3.

260 Ibid str. 76.261 Ibid str. 75

262 Josip Boljkovac, bivši ministar hrvatske policije, svedoči o saradnji partizana i ustaša za vreme rata1941-45. god. "Intervju" br. 389, od 23.8.1996. god. str.25. PO njegovim recima tu saradnju su ostvarivali

Andrija Hebrang, Ivan Krajačić, Većeslav Holjevac i Ivan Gošnjak.


264 P. Simić 'Tito agent Kominterne" str. 104.

265 M. Đilas "Druženje s Titom" str.. 42.

266 M. Jokić 'Tajni dosije Josip Broz" str. 233

267 P. Simić 'Tito agent Kominterne" str. 64

268 M. Đilas"Druženje s Titom" str. 43269 Ibid str. 43.

270 U Brezovim ''Sabranim delima", Bgd. 1977.,Tom III, str. 255, navedeno je da je tog datuma Broz imaosastanak sa Jakubovicem i Karaivanovim (agenti NKVD), ali da je dao izjavu samo o Kamilu Horvatinu.


272 Ibid str. 106.

273 Ibid str. 1o6-7.

274 Ibid str. 107.

275 Ibid str. 113.

276 Slobodan Jovanović", profesor beogradskog univerziteta, član i jedno vreme predsednik kraljevske vlade

u Londonu.277 Dragiša Vasić, književnik, saradnik Draže Mihajlovića, ubijen od ustaša prilikom povlačenja sa četnicima

1944. u Hrvatskoj.

278 V. Dedijer "Veliki buntovnik Milovan Đilas", Prosveta, Beograd, 1991., str. 163

279 Ibid str. 167. 280Ibid str. 254

281 M. Jokić "Tajni dosiie Josip Broz"

282 Komunistička Internacionala

283 V.Dedijer uNovi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", Liburnija, Rijeka, str. 323-4.

284 Ibid str. 235.

285 Ibid str. 326.

286 P. Simić "Tito agent Kominterne" str. 127.

287 Ibid str. 126.

288 Ibid str. 127.


290 M. Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str 251.



214

291 Petko Miletić i Blagoje Parović su bili najozbiljniji konkurenti Brozu za položaj genseka CKKPJ. BlagojeParović je poginuo (ubijen?) u Španiji -a Petko Miletić je uhapšen u Moskvi po dostavi da je agentneprijatelja.

292 V.Dedijer "Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita" str. 333

293 M. Jokić "Tajni dosije Josip Broz" slika između str. 144 i 147.

294 M. Jokić 'Tajni dosije Josip Broz" str 251.

295 Ivan Očak "Gorkić", Globus, Zagreb, 1988. str 329-330.

296 P. Simić 'Tito agent Kominterne" str. 126


298 Momčilo Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str. 35

299 Radovan Kovačević "Enigma Arsa Jovanović" Politika, 16.9.1995.

300 Ibid

301 Ibid str. 36

302 Ibid str 36

303 Momčilo Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str 38.304 Ibid str 39.

305 Ibid str 41.

306 V.Dedijer <:Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", Liburnija, Rijeka, str. 329

307 Ibid str. 331. (kurziv B.L.)

308 V.Dedijer uNovi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita::, Liburnija, Rijeka, str 321-5

309 Pisac knjige "Sovjetski termidor" ubijen u Uzicu 1941.


311 Ibid str. 195

312 Ibid str. 37-38

313 Ibid str. 200

314 Ibid str. 201

315 V.Dedijer ''Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", Liburnija. Rijeka, str. 472

316 Ibid str., 70

317 Ibid str. 472 Kurziv B.L.

318 Ibid str. 477

319 Ibid str. 472


321 A. Nenadović "Razgovori s Kočom" str. 91.

322 Ibid str. 92.

323 Cesiav Miloš "Zarobljeni um",BIGZ, Beograd, 1985.

324 Momčilo Jokić 'Tajni dosije Josip Broz" str 94

325 V. Dedijer 'Veliki buntovnik Milovan Đilas", Prosveta, Beograd, 1991., str. 343.


327 V. Dedijer "Veliki buntovnik Milovan Đilas". Prosveta. Beograd, 1991,, str. 343




215

329 V. Dedijer 'Veliki buntovnik Milovan Đilas", Presveta, Beograd, 1991., str. 342.


331 Ibid str, 95

332 M. Jokić "Tajni dosije Josip Broz" str. 67

333 V. Dedijer "Veliki buntovnik Milovan Đilas", Prosveta, Beograd, 1991., str. 326334 M. Đilas "Druženje s Titom" str. 83

335 Ibid str. 83

336 Pragmatizam; američki filozof Vilijam Džems; " istinito je samo ono što može imati praktičnu vrednost".

337 V.Dedijer ''Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita". Liburnija: Rijeka, str. 322.

338 Parola: "l posle Tita, Tito!".

339 (Maximillien Robespierre, rod. 6. maja 1758., giljotiniran 11. jula 1794. godine)

340 U ovom tekstu ne opisuje se celovitost fenomena francuske revolucije već samo oni događaji koji sudirektno ili indirektno vezani za ulogu i delatnost Robespjera.

341 Žan Žak Ruso (1712-1778), francuski književnik i filozof, prosvetitelj; demokrata koji je izvršio veliki uticaj

na vode francuske revolucije; radikalan protivnik feudalizma i vladajuće aristokratije; u njegovojidealiziranoj patrijarhalnoj republici nema ni bogatih ni siromašnih.

342 Grof od Artoa, kneževi Konde i Konti, vojvoda od Burbona i vojvoda od Angijena.

343 Nije slučajna ova identičnost sa Staljinovim neofeudalizmom.

344 U Franš-Konteu su 22 plemića protestvovala protiv odluka svoga staleža i izjavila da prihvatajuudvostručenje broja poslanika Trećeg staleža, jednakost oporezivanja, jednakost pred zakonom i dr.

345 Kamij Demulen (1760-1794) francuski advokat, publicista, revolucionar; snažnim pamfletima pozivaomase na obaranje monarhije i pozivao na juriš na Bastilju; zajedno sa Dantonom pristupio montanjarimaprotiv jakobinske (Robespjerove) diktature: giljotiniran.

346 Lafajet Mari Zozef (1757-1834), francuski plemić; markiz, general i državnik; borio se za oslobođenjeSeverne Amerike od Engleza; u početku revolucije komandovao nacionalnom gardom u Parizu; izgubiopopularnost u narodu kada je 17. jula 1791. godine naredio da se puca na Parižane na Marsovom polju;kada se revolucija okreće protiv kralja prilazi aristokratima i beži u inostranstvo 1792. godine.

347 Orlean francuska dinastija, mlada grana Burbona. Luj Filip Orleanski vladao je Francuskomod 1830 do 1848.

348 Zan Zak Ruso "Društveni ugovor". Školska kniioa. Beoorad 1978 str.

349 Zirondiska stranka je dobila ime po okrugu Zironda odakle su bili najuticajniji vode stranke; desničarskapartija sa umerenim republikanizmom. partija intelektualaca koja u skupštini predstavlja budućutrgovačko-industrijsku buržoaziju; na vlasti su bili od marta 1792. do kraja maja 1793. godine kada su ihsa vlasti uklonili jakobinci (Robespjer) zavodeći u Francuskoj revolucionarnu diktaturu (tzv. Teror).

350 Jakobinska stranka je dobila ime po dominikanskom manastiru St. Jakoba, u Parizu, gde je bio smeštenklub stranke. U početku (1789) sastav kluba je bio šarolik: trgovci, advokati, liberalni plemići, bankari i dr.Robespjer preuzima voćstvo stranke 1790. godine. Sranka ima svoje klubove po čitavoj Francuskoj.1791. godine rascep stranke, odvojila se grupa monarhista i osnovala svoj klub. Bili su na vlasti od juna1973. do jula 1974. godine kada su zaveli diktaturu.. Stranka je imala frakcije: Desna (Danton) umerena(Robespjer) i leva (Eber, Babef) tzv. "besne jakobince". Njihova međusobna borba omogućila jetermidorski prevrat krupne buržoazije 27. jula 1794. godine..

351 U zapadnoj literaturi smatraju žirondisku stranku kao stranku centra, dok levičarska literatura smatra ovustranku desničarskom.

352 Žan Pol Mara (1743-1793), lekar, jedan od voda francuske revolucije, levo krilo jakobinaca, politički serazišao sa Robespjerom. Predvodio je jakobinski ustanak protiv žirondinaca na vlasti i naterao Konventda ih ukloni sa vlasti (od 31. maja do 2. juna 1793.). Neposredno učestvovao u dovođenju jakobinaca na



216

vlast. Vrlo popularan kod gradske sirotinje i u pariškim predgrađima. Ubila ga monarhistkinja, žirondijka,Šarlota Korde.

353 Godine 1791. pruski i austrijski car dogovaraju se o uspostavljanju neograničene vlasti monarhije uFrancuskoj što je bio nagoveštaj vojne intervencije. Mnogi francuski republikanci nagoveštavali su ratkako bi srodni belgiski narod bio oslobođen od austrijskog ropstva. Rojalisti su, razumljivo, željnoočekivali rat nadajući se da bi spoljna vojna intervencija ugušila revoluciju. Luj XVI objavljuje u skupštinirat Austriji 20. marta 1792. godine uz opšte odobravanje delegata. Francuska vojska provaljuje u Belgijuali doživljava strašan poraz. Sjedinjene austrijska i pruska vojska pripremale su se da udu u Francusku itim povodom izdat je proglas francuskom narodu kako će uspostaviti kraljevu vlast i ugled i da će silomoružja kazniti članove parlamenta i Pariz kao jezgro revolucije. Proglas postiže suprotno dejstvo jerizaziva novu revoluciju Jakobinaca, a mnogi rojalisti prelaze u republikance. Pobedena francuska vojskaodstupala je prema Parizu, i Izgledalo je da ništa ne može zaustaviti prusko-austrijsku vojsku da ude uPariz. Patriotska i republikanska groznica je zahvatila celu Francusku.. Kod Valmija, 2o. juna 1792.godine general Kelerman zaustavlja nadiranje prusko-austrijske vojske i tom bitkom je spašenafrancuska revolucija. Pred kraj 1792. godine francuska vojska prodrla je duboko u susedne zemlje, višenego što je to nekada uspela vojska Luja XIV, pa je rat prenet izvan francuske teritorije

354 Parafraza stihova M. Čur čina "Pučina je stoka jedna grdna"

355 Onore Gabrijel Mirabo (1749-1791, francuski državnik i političar; najbolji govornik francuske revolucije;politički cilj liberalne promene u okviru monarhije; borio se protiv apsolutizma još pre revolucije, zato je

hapšen i stalno gonjen; po izbijanju revolucije odmah se priključio Trećem staležu; cilj revolucije nijevideo u demokratskom i republikanskom preobražaju društva već u ograničavanju apsolutizma. Umro jenapušten od dvora i naroda, a dve godine kasnije narod mu je izvadio kosti iz groba i rasuo.

356 Žan Žak Ruso "Društveni ugovor", Školska knjiga, Beograd 1978, str. 103.

357 Mara je imao neku kožnu bolest koju je dobio krijući se po pariškim kanalizacijama, i jedino se dobroosećao kada mu je telo bilo zaronjeno u toploj vodi. Ubila ga je mlada devojka Šarlota Korde. Posleubistva izjavila je: "Ja sam ubila jednog čoveka da spasem sto hiljada".

358 Uglavnom jakobinci: dobili naziv montenjari zbog uzvišenog mesta u Skupštini gde su sedeli ( lamontagne - planina)

359 Žan Batist Luve (1760-1797), književnik, žirondinac, član Konventa.

360 Oni koji ne nose plemićke kratke čakšire već duge, današnjeg izgleda, sa pogrdnim značenjem "golać".

361 Žan Pijer Briso (1754-1793) prijatelj Dantona; u Konventu sproveo objavu rata Austrijii Engleskoj;osuđen sa ostalim žirondincima i posle neuspelog bekstva pogubljen.

362 Mari Žan Kondorse (1743-1794), znameniti matematičar i filozof; 1792. predsednik zakonodavneskupštine; pristalica žirondinaca posle čijeg sloma se krio do hapšenja 1794. godine; otrovao se uzatvoru.

363 Eber Žak-Rene (1757-1794), francuski političar i revolucionar, lider najborbenijeg levog krila jakobinskestranke. Giljotiniran 24.marta 1794.

364 Pijer Vernjo (1753-1793), advokat; 1791. godine ulazi u Zakonodavnu skupštinu i postaje voda klubaŽironde; rojalista i protivnik montenjara (Brega); optužen zbog tajne saradnje sa emigrantima ipogubljen.

365 Vil Durant "Ognjišta mudrosti", Narodno delo, Beoorad str 404:

366 Konventski sistem predstavlja poseban vid organizovanja vlasti prvi put primenjen u francuskoj revoluciji.Konvent vrši zakonodavnu i izvršnu vlast, i bira odbore koji vrše izvršnu vlast i odgovaraju skupštini. Utim uslovima nema šefa države, niti vlade, već tu funkciju u francuskoj revoluciji vrši Odbor javnog spasai Odbor javne'bezbednosti.

367 Madam Rolan (1754-1793), žena Žan Mari Rolan de la Platijer, žirondinca, ministra unutrašnjih poslova1792. godine, imala veliki uticaj na muža i politiku žirondinaca. Giljotinirana za vreme jakobinskediktature.

368 Sari Fransoa Demure (1739-1823) francuski general; još pre revolucije bio zatvoren dve godine u Bastiljizbog svojih političkih gledišta; u početku se pridružio revoluciji i 1972. pobedio Pruse i Austrijance;



217

nezadovoljan situacijom u zemlji koju je revolucija izazvala, napušten od vojske pobegao je uinostranstvo.

369 Konvent je isključio iz svog sastava 136 poslanika žirondinaca. 41 poslanik je izveden predrevolucionarni sud, 19 je u bekstvu stavljeno van zakona, protiv 76 žirondinskih poslanika je izdat nalogza hapšenje ali ih je Robespjer spasio od gubilišta.

370 Buzo Fransoa (1756-1794). žirondinski poslanik u Konventu: prijatelj gospode Rolan; posle padaŽironde pobegao u okolinu Bordoa gde je izvršio samoubistvo.

371 Jedna od glavnih optužbi protiv Dantona bila je korupcija i pronevera za vreme njegovog komesarstva uBelgiji. Tako je Lafajet priznao da je Dantonu isplatio 50.000 talira da bi ga podržavao. Danton jeomogućio bekstvo Taljerana, a Briso je tim povodom proturio glas da je Taljeran svoj pasoš platio 500zlatnika.

372 Robespjer je ušao u Odbor javnog spasa 27. jula 1893. godine

373 Viljam Pit (1759-1806) engleski državnik, organizator "Svete koalicije" protiv Francuske revolucije;Finansira emigrantske i kontrarevolucionarne krugove; blokira francuske luke; falsifikuje francuskeasignate da bi potkopao kreditnu sposobnost Francuske republike.

374 Ogisten Košen (1876-1914), istoričar francuske revolucije, živeo kao benediktinac.

375 Za vreme Robespjerovog terora giljotini rano je oko 4000 ljudi.

376 Parafraza stihova V. Rajića "Na dan nienoa venčania".

377 San-Žist Luiz Antoan (1767-1794) najbliži saradnik Robespjera, član Konventa i Odbora javnogblagostanja; najznačajniji politički pisac revolucije; sjajan govornik i polemičar; giljotiniran zajedno saRobespjerom.

378 Postoje i mišljenja da je Robespjera ranio neki žandarm Meda. To pitanje je ostalo nerazjašnjeno.Obzirom na karakter Robespjera izgleda da je verovatnija varijanta samoubistva. Postoji slika Barbijeakoja prikazuje Robespjera kako u ruci drži pištolj uperen prema glavi ali da ga za tu ruku drži jedanžandar što objašnjava neuspešnost samoubistva.

379 Pri pisanju ovog poglavlja o Robespjeru kori{}ena je i sledeja literatura:

- Fransoa Fire "O francuskoj revoluciji", Izdavačka krijTarnica Z. Stojanovi}a, Sremski Karlovci, 1990.

- Tomas Karlajl "Francuska revolucija", Narodno delo, Beograd.

- Alber Matjez "Francuska revolucija", Prosveta, Beograd, 1948.

- Carry Brachvogel" Robespierre", Beletra, Beograd, 1937.

- H.G.VVells "Povijest svijeta" Tipografija DD, Zagreb

380 Mihailo Marković "Etika i politika", Beograd, 1994. godina, str. 2-3

381 Pod tim terminom ovde obuhvatamo i istočno evropske zemlje.

382 Druga knjiga Mojsijeva gl. 20.

383 Hajnrih Harer "Sedam godina u Tibetu", Matica srpska, Novi Sad, 1956.

384 Erih From Imati ili biti" Nolit, Beograd, Zagreb. 1984. str. 188

385 Erih From "Imati ili biti" Nolit, Beograd, Zagreb, 1984

386 Ibid str. 21.

387 Ibid str. 110

388 Erih From "Imati ili biti" Nolit, Beograd, Zagreb, 1984 str. 110

389 Fromov termin kojim određuje fizički i pshihološki zdrave proizvodnje a ne proizvodnje samo zbogprofita.

390 Erih From "Imati ili biti" Nolit. Beograd Zagreb, 1984 str 144

391 Erih From "Marksovo shvatanje čoveka", Grafos, Beograd, 1985, str 36



218

392 Erih From "Imati ili biti" Molit, Beograd. Zagreb, 1984 str. 186

393 Fromova knjiga "To have or to be" izdata je prvi put u New York-u 1976, znači pre potpunog urušenjaSSSR-a

394 kurziv B.L. Ove reci dokazuju da From misli na kolektivno upravljanje i tehnologijom rada..

395 Zakon o udruženom radu

396 From je amerikanac nemačkog porekla.

397 To neodoljivo podseća na Hitlerov novi svetski poredak!

398 Imanuel Kant (1724-1804), rodonačelnik klasične nemačke idealističke filozofije.

399 Hugenoti, francuski naziv za protestante ili kalviniste.

400 Podaci o pobijenim i opljačkanim hugenotima su različiti i kreću se od nekoliko desetinahiljada do dvesta hiljada.

401 Svi citati ovog dela teksta uzeti iz knjige Ivo Lucati "Katarina Medici:" Progres, Novi Sad, 1966.

402 Filogeneza, razvitak vrste.

403 Erih From "Anatomija ljudske destruktivnosti", Zagreb, 1976., l knjiga str. 11

404 Erih From "Imati ili biti" Nolit Beoarad Zaareb. 1984 str P06-21?.405 Vil Durant, (1885- ) SAD, pisac popularnih dela iz istorije filozofije,

406 Vil Durant "ognjišta mudrosti", Narodno delo, str. 589-598

407 Vil Durant "ognjišta mudrosti". Narodno delo, str. 598

408 Može se staviti primedba da je takav predlog davao Dimitrije Ljotić, voda profašističke organizacije"Zbor". Za vrednost neke misli nikada nije važno ko je rekao, već šta je rekao.

409 Poznata preporuka Platona.

410 "A zašto vidiš trun u oku brata cvojega, a brvna u oku svojemu ne osjećaš/ Jevan. po Mateju GL.7, 3.

410 spes - lat. nada

412 Žan Žak Ruso "Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti medu ljudima" ŠK. 1978., str 4



220

boris lazić - politika sramno zanimanje

Documents